www.DELIJE.net

[КОСМЕТ]

Чланци преузети са форума српски националисти

[КОСМЕТ]

НОЋ У ЛОЂИ

Добро је угријало. Врело је и у мајици, а не у униформи и панциру. Припадници свих родова милиције у приправном стању.
Терористи, увјежбани од најбољих инструктора западних земаља, свакодневно нападају. Истурени пунктови, колоне возила на отвореним путевима и сеоске станице милиције, најчешће су мета терориста. Упркос доброј обуци, на терену лоше пролазе у сукобима са снагама МУП-а Србије.
Међутим, тог љета 1998. године, терористи прерастају у огромну одметиничку војску. Све путеви ван градова постају несигурни нико без велике нужде нигдје не креће. ?ак се терористичке патроле појављују на обалама града. Централно Косово (Дреница) и југозападни -Дечански срез) па до албанске границе, дигао се на оружје.
Дреница је заборавила кад су Срби у њој живјели. Иако су 70% Дреничких шиптара поарнаућени Срби, већи су фанатици од правих шиптара (пребјези мрзе своју прошлост, а преко прошлости и свједоке).
Од Пећи до и коко Дечана остало је петнаестак србских села (насељених претежно Црногорцима) већином сведена на три-четири, највише 15 кућа.
За разлику од шиптарских и села Срба старосједјелаца, прављених са груписаним кућама и имањима која су се простирала око таквих насеобина, колонистичка села су другачије изгледала.
Куће су удаљене једна од друге и по десет минута хода. Свако их је правио на свом имању, без одређеног реда. Око куће градили су: шталу, прасадар, кокошарник, кош за жито, сушару, бунар. Испред куће, велико двориште са бором, јелом, или креветом лозе, никад све то заједно. Код свињца мурва или јабука (звали су је "за прасад) од оних врста које данас нико препознао не би (зуква или ђулабија).
Око дворишта у непосредној близини налазили су се воћњаци. Шљивик не мање од дрвадесетак-тридесетак стабала, макар један или пет ораха, трешњи. Крушака мање, шевтелија, касније кајсија. Најчешће иза куће садило се оно поврће које је било неопходно за дневне потребе.
Даљи дјелови посједа засијавани су у већим количинама житарица и поврћем. Макар једна ливада остављала се за кошење. Не мали број имања имао је своју шуму, најчешће церову. Величина посједа кретала се између два и тридесет хектара. Тако разуђену насеобину тешко је било обезбјеђивати или бранити.
Сва српска села (насељена већином Црногорцима) од Пећи до Дечана (са околином) остала су пуста. Прве избјеглице са Косовске земље, дођоше у Пећ и Дечане. Пред кућом, без куће, у држави без државе.
Нико не зна колика је снага терориста. Наравно ни надлежни органи за то задужени. Сматра се да су по "дубини" територије. Ближи напади се приписују истуреним патролама. Уз непоузадане информације, милиција и специјалне јединице иду грлом у јагоде. Неколико већих српских села не смију да нападну, тако да она још увијек опстају.
На самом излазу из Пећи, лијево од пута за ?аковицу, налази се насеље Бреженик. У његовом наставку два-три километра десно од пута за Приштину, село истог имена. Скоро у истој равни, али мало јужније је село Лођа. Ту је расла најбоља пећка паприка, али и велики број сепаратистичких инетелектуалавца.
Два километра од града (у правцу ова два села) је раскрсница, са које идући право, стижете у Лођу, а скрећући лијево идете кроз село Бреженик. Настављајући овим путем излазите на српска села: Орашје, Гораждевац, Враговац, Бабиће, Добри До... Највеће је Гораждевац – око 2000 становника. Између ових су огромна шиптарска села. Упркос свему, она постају.
Крајем јуна и почетком јула, становници села Бреженик, пријављују да их заустављају и претресају терористичке патроле, састављене од једног Шиптара из Лође, остали су са стране.
Једна патролне кола милиције изрешетана су из засједе са обода села Лође. Посада бјежи из уништеног возила, до првог пункта милиције, удаљеног 400 – 500 метара.
Информације се примају с невјерицом. Грађани су узнемирени, јер су ова два села скоро спојена са градом. Рођаци и пријатељи убјеђују становнике Бреженика да се повуку у Пећ. Док се не обезбиједи сигуран живот. Један број напушта село, други дио остаје у својим кућама.
У таквој конфузној ситуацији, 6. јула 1998. стиже телефонски позив из куће Вујошевића. Комшије Шиптари, из Лође, дошли су да им одузму оружје.

[КОСМЕТ]

"МУЊЕ" НАЛЕТЈЕЛЕ НА ВАТРУ ТЕРОРИСТА

Дежурни састав пећке специјалне јединице-одред "Муња" (око 30 људи) креће према Бреженику. Како су и навикли, не знају чему иду у сусрет.
Подне је, сунце упекло, жуљају панцири, бомбе, пушке. Кућа Вујошевића је прва, одмах послије раскрснице, са лијеве стране пута, за доња, већ поменута, села.
Како се "Муње" примичу, наилазе на терористичку патролу. Терористи у засијеченој "лади- ниви" са монтираним "бровингом", митраљезом страшне ватрене моћи. Погоди ли руку откида је, главу - макар половину разнесе. Шиптарски терористи су изненађени, али ипак отварају ватру.
"Муње", предвођене капетаном Срђом Перовићем, прекаљени борци, већ су у борбеном поретку. Уз пуцњаву иду право на њих. Окршај се завршава прије него је и почео. Тројица терориста су ликвидирана за непун минут.
Срђа наређује да се митраљез демонтира. У међувремену стиже и командир јавне безбједности Кашељевић са, на брзину, скупљеним појачањем.
Код Вујошевића се договарају да пођу до задње куће у селу и извуку преостале становнике, остављајући двојицу припадника "Муње".
Сви путеви око Пећи, омеђени су неком врстом живе ограде. Најчешће багремом, орахом, лијеском или врбом. Овај Бреженичким багремом. Понегдје су гране правиле праве зелене тунеле, састављајући се крошњама изнад пута.
Већ смо напоменули да овај пут иде цијелом дужином Бреженика и излази на пут за Гораждевац и остала српска села. Ова комбинована екипа милиције има намјеру да се од задње куће истим правцем врати у Пећ. Зато свуда остављају три-четири човјека, који би у случају напада штитили одступницу.
Нема их довољно (око 60 људи), али сматрају да нема ни већих терористичких снага, па ће акција спасавања становништва бити успјешна. Шиптари повремено припуцају, из дубине међа и зеленила. Милиција одговара, али озбиљнијих окршаја нема. Стигоше тако до куће Мила Радевића.
Драган Кешељевић сједи у кући са Милом, пију домаћу ракију, чекајући да се прикупи остатак сељана. Драган убјеђује Мила да је исељење привремено, док се не разбију терористи и обезбиједи "нормалан живот".
Испред куће - Срђа Перовић, Мирко Радуновић, Цуле Брновић, некако одсутни, свак` са самим собом.
Цуле је командир сеоске станице милиције у Клинчини, случајно се нашао у овој екипи. Био је у станици МУП-а Пећ и добровољно кренуо, када је Кешељевић прикупљао све расположиве снаге за спасавање Бреженичана. Мирко Радуновић је добровољац, учествује у свим окршајима око Пећи. Каже: свети оца, који је погинуо на имању код Дечана, од руке терориста Рамуша Харадинаја.
Срђа Перовић, командир "Муња", је посебна прича. Најшколованији је официр МУП-а Пећ. Велики Србин и још већи вјерник. Висок око метар и осамдесет, дежмекастог изгледа, али чврст, онако коцкаст и кошчат, широког лица са јаким виличним костима, мале симпатичне браде и малог носа, на којем су наочари, које му одају више изглед интелектуалца, а мање ратника. Ту би се човјек преварио, по свему досад учињеном, он је отјелотворење хајдучких предака из Васојевића.
Иначе, у приватном животу је скроман и ненаметљив. Без већих материјалних прохтјева. Од богаства посједује родну кућу, бицикло и велику љубав према православљу. Чест је посјетилац цркве, нарочито Пећке Патријаршије.
Пушка и рат су му наметнути. Искрено вјеровање у Бога долазило је из дубине душе. Тешко су му падали збјегови из Српских Крајина, ови метохијски су га буквално раздирали.
Цуле стоји испред куће, ослушкујући повремено размјену ватре, али и заокупљен необичним призором два своја саборца.
Мирко је по природи дрзак, прави динарац, висок скоро сто деведесет, тамнопут, маркантних и провокативних црта лиц, очима из којих вазда нешто сијева. Човјек који се никоме на помјера ни у борби ни у приватном животу.
Наслонио се на кош од жита, држи аутоматску пушку као играчку, погледа упртог у небо. Лице и очи му исијавају неку дјечачку доброту. Претворио се у петогодишњака, и види:
С неба иде ка њему отац. Гази оним гипким, сигурним брђанским кораком, као по густој метохијској трави. Како се примиче, Мирко је све мањи. Жудња да осјети ону тврду и милу жуљевиту руку у својој коси постаје неиздржива.

[КОСМЕТ]

ДРАМА У КУЋИ ВУЈОШЕВИЋА

У невјерици, Цуле погледа према Срђи. Он иде између шљива и плаче безгласно. Обојица су на неких 10 – 15 метара лијево и десно од њега. Не примјећујући ништа сем својих мисли. Срђи се сливају сузе низ образ, тутњи му у глави: Ово је крај, ово је пропаст, је ли могуће, селим Метохију!?
Чини му се да је у чељустима неке накарадне животиње, са народом који покушава да се ишчупа, прије него се чељусти затворе.
Пробуди га из посматрачке забезекнутости, Мило Рајковић, резервиста у овом тиму.
- Цуле, погледај онамо, претрчавају арнаути! Излијећу као из штенаре, онамо – показујући лијево на неких 300-400 метара, између наставка пута за Гораждевац и Шиптарских кућа У Бреженику. – Као да нас хватају у потковицу. Могли би код потока, испод пута, десно, да пођемо са ПКТ-ом (митраљез домаће производње) и сасјечемо их!
- Сједи, Мило, с миром. Идемо да изведемо овај народ с анђелима, не знамо ни колико их је, нити са чиме располажу. Да спасимо ове цивиле, па после ком` обојци ком` опанци – закључи Брновић.
У међувремену, скупио се остатак села, сврсташе се у колону и кренуше. У првим колима је Драган Кешељевић са четворочланом посадом. Негдје на средини села је трафостаница и раскрсница, иза које се налази неколико шиптарских кућа.
Кад су наишли на неких тридесетак метара од трафостанице, скривен иза ње, шиптарски терориста излази на пут, са ручним бацачем, мирно нишани и испаљује пројектил. Све је одрадио професионално, а погодак се граничи са невјероватним. Погађа једно слабо мјесто на колима, мали размак између челичних штитника. Граната пролази између возача и командира експлодирајући у возилу. Гину: Мирко Радуновић и Дејан Прелевић. Лакше и теже су рањени: Драган Кешељевић, Жељко Новићевић, Горан Новаковић.
Настаје пакао, општи хаос. Иза међа према лођи, пространа поља пшенице, већ су прерасла људску висину. Огромна одметничка војска креће у фронтални напад. Од детонација и пуцњаве један дио полицајаца је остао без оружја. Неколицина у опасности да живи падну у руке терористима, панично бјеже. Други дио се консолидује, хвата заклоне и узвраћа ватру.
Рањен је Срђа Перовић, пале су му наочари. Тетура се у погрешном смјеру, иде право на одметнике. Саборци га дозивају, не чује их, далеко је. Нажалост чују Шиптари, који на чистом српском довикују: Овамо, Срђа, овамо!
Шиптари су обучени у униформе наше милиције. Перовић ошамућен и полу слијеп иде на њих. Онај што га по имену зове, његов је класић са академије, капетан Шабан Шаља.
Срђанови саборци пуцају и дозивају, узалуд. Виде неколицину одметника како скачу као хијене на Срђу и обарају га на земљу. Не види се више, прогута га зеленило његове Метохије. Чује се само како псује:
- Пуцајте рђе, ви сте говна, пуцајте пичке, нијесте борци, само сте у чопору јаки....
Зна Срђа да заробљени српски борац не умире од метка. Зна да ће га черечити као животињу. Зато их вријеђа, да га убију што прије.
Саборци гледају, вриште и пуцају, немоћни да га избаве. Мило Рајковић устаје пуцајући, погађа га "Бровинг", разнесе му пола главе, жив на земљу не паде.
Пуцњава се наставља, разбијена шака милиционара до касних поподневних часова не одступа. Кући Вујошевића не могу да приђу, а не да помогну. Око пет сати по наређењу повлаче се према граду.
А у кући Дејан Барјактаровић – Дејо, Предраг Богићевић – Пеђа, са девет чланова породице Вујошевић.
Двије дјевојчице од шест и седам година, старац од 70. година, његова супруга и свастика приближно истих година, син Звонко и снаха Мира, Звонков брат од стрица, осамнаестогодишњак.
Дејо, тамнопут, загасито црне косе кратко потшишане, са природно високим залисцима и челом. Висок метар и деведесет, витак, лак на ноге, хладан и миран као бунарска вода.
Пеђа мало нижи, око метар и осамдесет седам, смеђ, више плав, плаховит, тањих живаца, али високог морала. Има аутомат, пиштољ, бомбе. Дејо снајперску пушку, аутомат, пиштољ и бомбе. Немају мотороле, ни било какву везу са остатком јединице

[КОСМЕТ]

ОДСЈЕЧЕНИ ОД ЈЕДИНИЦЕ

Kућа Вујошевића је са приземљем, из којег иду степенице на спрат у други ходник, заклоњен са обје стране собама. Могуће гранате и меци не могу да пробију до њега. Цијела породица је у ходнику. Сво оружје су већ предали терористима.
Кад је почео напад код трафостанице, настао је и метеж око куће. Шиптарски терористи преко кумова Вујошевића, Шиптара из Лође позивају да се предају снајперисти, а породица може слободно да иде куд хоће. Настаје колебање у породици. Дејо погледа упитно у Пеђу, који тихо изговори:
- Нема предаје, идемо до краја брате!
Дејо зна са ким има посла, не пада му на памет да се преда. Прекиде колебање:
- Нема предаје, издржаћемо док се наши пробију.
Распоређују се. Дејо ће са спрата пуцати, из оних соба, које су погођене гранатом, јер се по правилу не гађа двапут исто мјесто. Прелазиће из собе у собу, све док може да издржи. Млада снаха Мира, понуди се да пуни оружје, Дејо прихвата.
Пеђа заузима положај на степеништу у приземљу. Контролише улазна врата и прозор, лијево од њега, на непуна два метра, веома низак, лако се може прескочити. Чује се кретање око улазних врата. Полако се отварају и затварају. Пеђа је као запета струна, чека, пролази неколико тренутака, чини му се вјечност.
Врата се поново отварају, сунце обасјава силуету која покушава да види унутрашњост. Врата се опет затварају. "Да неће бомбе?", пролетје му кроз главу. Врата се поново полако отворише, улази један, други, трећи терориста, не види од Сунца у полумраку приземља скоро ништа. Пеђа запуца рафално, они падоше. Повлачи се степеницама примјећујући још неког на улазу. Дејо вади осигурач на бомби кашикари, пушта кашику, броји један, два, на три је баца испод себе у приземљу. Тако подешена, бомба се активира у висини глава терориста. Не види резултат. Пеђа добацује кроз зубе:
- Покосио сам тројицу!
- Срећно било – задовољно ће Дејо.
Пуцњава шиптарских терориста усмјерена је на и даље на кућу Вујошевића. Пеђа контролише и даље степенице, Дејо покушава да из неке од соба узврати ватру. Размишља: неког покривају.
Пуцњава слаби и напокон престаје. Дејо гледа око куће. Не види никога. Опрезно ослушкујући, силази у приземље. Међутим, нема никога. Крв на све стране. Шиптари су успјели да извуку мртве и рањене. Због брзине којом су то радили, заборавили су пушку.
Жене и дјецу спуштају у мали подрум. Мира остаје да пуни оружје. Смирена, као да је цио живот само то радила. Мушкарци су у ходнику. Пеђа са њима, Дејо код степеништа. Око куће затишје. С лијеве стране из правца трафостанице жестока пуцњава. Дејо ослушкује тутњаву, држи на оку улазна врата и ниски прозор, лијево. Не зна, али осјећа да су одсјечени од остатка јединице. У сљедећем тренутку, не вјерујући очима, на два метра од њега, кроз онај ниски прозор, закорачује Шиптар, терориста. Гледа у вис према ходнику, преко Деја, не очекујући никог и ниша. Чуђење траје секунд – два, кратким рафалом га "реже". Кратким скоковима стиже на спрат и са горњег прозора испаљује још два метка у терористу. Узима конопац, прави куку од парчета жице, спушта је до аутомата убијеног одметника. Два минута "лови" ременик, на крају успијева да га закачи и извуче.
По крцкању стакла, чује кретање око куће, вади бомбу, Пеђа ради исто, одређује инстинктивно гдје су. Ваде осигураче, пуштају кашике, на три лете бомбе, јауци и пуцњава надвладавају мир небеса и земље. Проклети да су сви они којима је рат-брат. И они који су нас гурнули у братство и јединство без братства. Кад нема братства нема ни јединства.
Два сата, њима се чини као да су два дана у кући. Дејо прилази прозору, са кога види пут ка Пећи. Чуо је неко возило, нада се да је то појачање. Већ види да су сви у селу одсјечени. Угледа оклопно возило са троцијевним топом, које покушава да савлада брдо пијеска, које су шиптарски сељаци, у међувремену, тракторима направили. Возило се замало преврнуло, одустаје и враћа се према граду. Са лијеве стране грме бацачи и пјешадијска ватра.
Три сата је, чудно затишје. Чује се само дозивање из дворишта. Дејо иде у собу,правцу гласа

[КОСМЕТ]

КИНЕСКИ ТОП СИЈАО СМРТ

Провирује са прозора терориста, стоји иза љљиве, сам је. Лагано искорачује, средње висине, брадат, говори чисто српски. По опису – Љабан Љаља – довикује:
- Ја сам командант овог сектора, предајте се. Гарантујем вам животе и слободан пролаз фамилији.
Дејо одговара кратким рафалом по ногама. Он, без панике, чудним и вјељтим корацима иде уназад, иза љљиве, узвраћајући аутоматском ватром. Дејо чује дједа иза себе: убиј га, убиј га! Као у трансу понавља стари Вујољевић. Дејо ниљани у груди, пуца кроз љљиву, види да Љабан пада. Паклена пуцњава, уз подрљку минобацача, приморава га да се баци у заклон. Затим, провјерава прозор. Љабана нема, или су га одвукли или је рањен одбауљао у заклон.
Пуцњава јењава. Испод пута чује разговјетан разговор терориста. Не зна љиптарски, пита дједа љта причају. Старац ослуљкује, онда саопљтава.
- Веле да неко иде да донесе топ.
- Је ли? Да видим и то чудо. Ако стварно имају топ, спаса нам нема.
Потом оде од Пеђе, код степениљта. Враћа се код муљкараца и Мире. Напољу мирно, погледа у правцу одметника, не види их, добро су скривени. Чувају се, рачунају: вријеме реди за њих.
Око четири сата страљна детонација, лети кров на све стране. Топ је брдски, кинеске производње (стигао из Љћипније, Албаније). Чује се јољ једна граната, падају парчад плафона, кров је разорен, облак праљине изазива каљаљ, ниљта се не види. Дејо грозничаво размиљља: "Је ли ово крај?"
Пролази минут-два, ниљта, нема нове детонације. Излијеће према топовској ватри. Види тројицу терориста, претрчавају љљивик, користе артиљеријску подрљку, ђаво их "поједе" на чистини, дуг рафал, попадаље као на стрелиљту. Одоље Алаху на истину због мржње према Србима. Харадинај и Ругова се баљкаре, али не у гробу већ у новцу и раскољи. Само будале гину за нечије болесне интересе.
Нема виље претрчавања, само пуцњава из околних међа и заклона. Опет мир. Топ не дејствује, сигурно неки квар, љто је негативна карактеристика кинеског оружја. Насмијао се од муке.
- Само да не поправе топ – полугласно прозбори.
Са лијеве стране не чује се виље пуцњава. Дејо резонује: остали су сами, без ичије помоћи.
Између три и пет сати поподне, наљи из центра за прислуљкивање непријатеља, ухватили су љифровану поруку, и дељифровали је. Из Лође су јављали да имају тридесет и једни хладну кисјелу воду и пет млаких пива. Кисјеле воде су мртви, а млака пива рањени терористи.
Ухваћен је и интересантан разговор са професионалним снајперистом, званим "Ледена коцка". Звали су га да ликвидира Деја и Пеђу, али је он одбио говорећи да ради само по договореном плану, а ово би било брзоплето.
Иначе, радило се о Србину из Јагодине, бивљем репрезентативцу Југославије у стрељаљтву, издајнику који се продао ономе ко плати виље. Погинуо је у подручју Црнобрега код Дечана, од Легијиних снага.
Пада мрак, а по мраку помоћ не стиже никоме. Обојица то знају. Ако издрже до јутра, појачање ће сигурно стићи. Но, дуго је до зоре.
Дејо гледа кроз прозор, види лељеве чеворице терориста, чуди се љто их саборци нијесу одвукли као претходне. Мало даље, лежи Мило Рајковић и јољ један Србин, лицем према земљи. Заклео би се да је то Срђа.
Кућа Вујољевића полако тоне у таму, почиње игра сјенки. Дејо ставља на пуљку ноћни ниљан.
У Пећи су већ прежаљени. Учесници битке причају да је "море" терориста на прилазима граду. Нико не зна љта је са Дејом, Пеђом и Вујољевићима. Повремено из тог правца чују се детонације и пуцњава. Све рјеђе, али се чује. Команда МУП-а Пећ избрисала је ове момке из бројног стања, а породицу Вујољевића прежалили. Било какав покуљај пробијања до куће, сматрају, био би погубан. Ионако тамо живих нема. Само треба направити "потковицу" према Лођи и Бреженику, да не продру терористи у Пећ. Потом, јаким снагама, сљедећих дана, напасти терористе.
- Пуцају ли оно Љиптари једни на друге – кажу да је Легија резигнирано питао начелника Вулевића.
А у кући, Пеђа је на степениљту, чува улаз. Дејо мијења собе и пуца у све љто се креће. У љта он пуца, заврљава у меканој српској метохијској трави.

[КОСМЕТ]

ХРАСТОВИ ЈЕДИНИ ЗАКЛОН

Ево је – рече Ћело, а фијук долазеће гранате претвори се у експлозију. Около су падале гране и парчад метала. Ионако неугледан, приљуби се уз подебљи храст, стапајући се са околином постаде невидљив. "Гађају крошње, ако нас не побију гранате, побиће нас гране", сину му кроз главу.
Шиптари који су држали положаје, у безименом селу у Дреници, гађали су по положајима специјалних комбинованих снага МУП-а Србије. Група у којој се налазио Ћело, припадала је пећкој "Муњи". Чекали су у заклонима огромних храстова наређење или прилику да крену напријед.
На десетак метара, лијево и десно од Ћела, у сличном положају, ко лежећи ко стојећи, приљубљени уз храстове, респоредили су се и остали припадници јединице.
Млади по годинама, стари по стажу у борбама са шиптарским терористима. Знају да морају што прије одавде. Без подршке из "тежег оружја" не могу ни корак напријед. Шиптари покривају пјешадијском ватром, из напуштених сеоских кућа, цио брисани простор до њих. Док их из залеђа села, гранатирају минобацачима.
Храстови су на једном узвишењу изнад села, некако у цик-цак линији. Нити су међа, нити су шума, али су једини могући заклон од непријатељске ватре. Иза њих је чистина, слична оној испред.
Испод првих кућа види се канал за воду. Протеже се цијелом страном села. Под њима је, па су одметници морали да потраже заклон у кућама иза њега. Куће су претежно од камена.
Ако дођу до канала, имали би одличан заклон до даљег напредовања. Узвишење на којем се налазе, треидесетак је метара изнад села, тако да представљају одличну мету.
Звижде меци, падају гранате, забадају се комади метала око њих, они стрпљиво чекају. Ћело чу Деја:
- Шале, зови ове стручњаке да помјере ватру напријед, како су кренули помоћи ће Арнаутима да нас дотуку.
- Оће, какви су – рече Шале, тражећи на вези помјерање ватре према одметницима.
Они из позадине нијесу ни имали добар преглед са мјеста одакле су гранатирали, без навођења. Сада их је Шале наводио, и већ други талас погоди прве куће у селу.
Десно од њих, на 500-600 метара, поче са дејством "бов" троцијевац, који је тукао по полажајима непријатељских минобацача. Однекуд проради и "прага". Ћело се одвоји од земље и храста. Поче да пуца. Остали су већ били спремни за претрчавање.
Кренуше један за другим, покривени ватром. Стижући у канал, заузимали су положаје и пуцњавом штитили прелазак осталих. Сви су лежали дуж канала, на истом одстојању, као на пропланку. Ћело је био посљедњи на лијевом крилу.
- Крвариш ли то брате? - упита борца до себе.
- Пушти ме у лијепу п... материну.
- Што, јел озбиљно?
- Ма извире ми задњица иза оног дрвета, шишну ме метак, кроз оба гуза, брука.
Поче смијуљење оних који чуше разговор. Почеше и коментари:
- Аиии, боли те брига, нек је глава здрава... Бог чува Србе.
- Важили то и за Црногорце?
- Не, него за вас симићије.
Шале даде знак, крену прва група. Први, праћен пуцњавом осталих, дотрча до најближе куће. Прислони се уз зид са лијеве стране врата. Други уради то исто са десне.
Хвата за кваку, врата неће да се отворе, одвоји се од зида, лупи ногом у њих, враћајући се хитро у првобитни положај. Други убаци већ спремну бомбу. Убрзо се "Муње" размиљеше по кућама. Одметници су се повукли према крају села.
Са високе куле, која је доминирала цијелим крајем, отварали су ватру, мијењајући прозоре. Прије би се рекло да су пушкарнице, што је била уобичајена архитектура Дренице.
Шале испали зољу. Ћело је стајао уз бочни зид задње куће, на лијевој страни села. Чекао је тренутак за претрчавање. Осјећао је страховиту жеђ. И сјети се како је од конобара постао припадник "Муња".

[НЦБ]

Треба свако да прочита ове приче!
_________________
НЕ ДАМО НАШУ ЗВЕЗДУ!

[КОСМЕТ]

ДИЈАЛОГ ПРОТИВНИКА

Дај та пива!
- Немамо времена – довикну неко из групе момака у препуном кафићу.
Ајде, Ћело, мрче, а не добисмо пиће – зезали су га другови. – Дај гас брате, донеси дупло.
Одједном поустајаше од столова, гледајући напоље, и по пећком обичају, грунуше сви на врата.
Ћело за њима изађе на улицу. Најежи се гледајући призор:
"Христе, Боже, распети и свети,
српска земља кроз облаке лети..."
Грмјела је музика са првог борбеног возила, иза којег се протезала моторизована колона у покрету, громогласно поздрављена од пролазника и омладине из околних кафића. Сви су знали да "Муње" тако крећу у борбу. "Србија, Србија", одјекивало је једином широком улицом у Пећи.
Док је колона замицала испод "шедрвана", праћена пјесмом која је постала химна у Метохији, Ћело је гледао за њима и одлучио да се пријави у ову јединицу...
- Шта је Ћело, да ти се није приспавало – трже га из размишљања глас.
Одметници су се повлачили у нереду. Угледа Шалета како излази из оне куле, са шиптарском заставом у руци.
У претрчавању, поред неког зида, спотаче се, али у магновењу схвати да му је неко подметнуо ногу. Откотрља се, и из лежећег положаја испали рафал у одметника, који је сједио наслоњен уз зид. Одметник се и не помјери. Био је мртав, с пушком у крилу и испруженим ногама о које се саплео.
Погледа около и настави према задњим кућама, иза којих бјеше исти канал као на почетку села.
Његовом ивицом уздизали су се багреми и врбе. Мало у лијево иза канала, усамљена кућа, чији предњи зид од дворишта бјеше дјелимично срушен. Педесетак метара иза ње, лијево и десно, бијаху се консолидовали одметници. "Вјероватно резервни положај", помисли Ћело.
Притаји се, али изненада примијети заосталог одметника како утрчава у двориште једне куће. Запуца у његовом правцу. Шиптарски терориста замаче иза куће.
По инерцији, Ћело се диже, утрча у двориште и изненади се, кад леђима дотаче зид куће. Гледао је пут својих, који остадоше сувише десно и ниско да би му могли помоћи. Кућа се налазила подједнако удаљена од "Муња" и терориста.
Назад није могао преко брисаног простора, а ни терориста напријед. Дахтали су обојица на углу куће, леђима наслоњени о зид. Ћело схвати да је у малој предности, видио је сјенку одметника. Наслони аутомат на плексус, с прстом на обарачу. Остао је без бомби, али срећом имао је муниције.
- Еј – чу глас иза зида.
- Еј и теби – одговори.
- Шта ћеш сад Србине?!
Ћело примијети грч у гласу терористе. "Напет је", закључи.
- Шта и ти брате мој, да изађем жив одавде.
- Таком Бог нећеш.
Ћело, као блефер у партији покера, поче мирним, али сигурним гласом:
- Немој да си луд, зашто да гинемо. До јуче смо живјели заједно, као комшије.
У невјерици, обје стране, и "Муње" и терористи слушају дијалог њих двојице.
- За мене сте бришено сви! – подвикну терориста.
- Немој тако, ово је наша заједничка земља, опет ћемо да живимо заједно.
- Није ваш, него наша!
- Не, бре, комшо, заједничка и наша и ваша, за шта да гинемо?
- Јок вала, ваша није, ви сте окупираљи моја земља! – грозничаво наставља Шиптар.
- Добро, добро. Нека је и тако, али шта ћемо сад? Од мене и тебе ништа не зависи сем наших животи. Тебе док трчиш према твојима, само ја могу да убијем, као и ти мене док трчим до мојих. Је ли тако?
- Јез, вала.
- Види, ајде одједном да бацимо пушке и свак нек иде код својих.
Слушају "Муње" из канала свог бившег конобара, а садашњег најмлађег припадника јединице, чудећи се мирноћи с којом заводи терористу, који ћути, не одговара.