www.DELIJE.net

[Гишка]

Пребогату Српску историју морамо сачувати од забрава. У славу наших предака који су животе дали за мајку Србију отварам тему где ћемо представити најважније Српске историјске личности.

Душан Силни

Цар Душан Силни

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308 - 20. децембар 1355). Српски краљ 1331-1345. и први српски цар 1346-1355. Син краља Стефана Дечанског.

Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе.

Први успеси краља Стефана Душана

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску.Увидевши да је Византијска Империја трула,Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Повеља Хиландару

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.

Цар Душан и Хиландар

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

[Гишка]

Освајање Епира и Тесалије

Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију,а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува,већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату,коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани,али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.

Поход против Босне

Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину изнеђу Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.

Турци Османлије на Балкану

Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.

Капетан Хришћанства

Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар(благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве.У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за Свето Римско-Немачког цара,који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао "краљем", што се Душану није много свидело) ,да цара и његову породицу преведу у унијатску веру,јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара,посебно од уграског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога,а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна.Папини посланици су стигли у лето 1355 године у Скоље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у поврaтку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према "шизматицима".


Смрт

Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Законодавна делатност Стефана Душана

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканонoм светога Саве и Синтагми Матије Властара. Oд 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Прочитајте цео Душанов Законик
http://sr.wikisource.org/wiki/Душанов_законик


Крунисање




Женидба Цара Душана

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/d/dd/Dusanova_Srbija200.jpg
Српске земље и територије

[Гишка]

Душанов Законик

1. О хришћанству:
Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.


2. О женидби:
Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике.


3. О свадби:
Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче.


4. О духовној дужности:
И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве.


5. О проклињању хришћанина:
И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи.


6. О јереси латинској:
И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца.


7. О јереси латинској:
И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.


8. О латинском попу:
И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца.


9. О полувершима:
И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна.


10. О јеретику:
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.

..
52. О невери:
За неверу, за сваку кривицу, брат за брата, и отац за сина, рођак за рођака; који су одељени у својим кућама од оног који није скривио, ти да не плате ништа, осим онога који је скривио, његова и кућа да плати.


53. О насиљу:
Ако који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже; аколи себар узме силом властеллинку, да се обеси, аколи своју другу узме силом, да му се обе руке отсеку и нос сареже.


54. О блуду властелинке:
Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обома руке отсеку и нос сареже.


55. О псовању властеоском:
И ако властелин , или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди.


56. О позиву властеоском:
Властелин на вечер да се не позива, осим да се позива пре обеда, да му се раније саопшти, и ако буде позван пре обеда с приставом, и не дође до обеда, да је крив, и властелину казна због престоја шест волова.


57. О злоби:
Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не да.
...

95. О псовци:
Ко опсује епископа. или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.


96. О убиству:
Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу.


97. О бради властеоској:
Ко се нађе да је почупао браду властелину, или добру човеку, да се тому обе руке отсеку.


98. О чупању себара:
И ако се почупају два себра, да је мехоскубина шест перпера.


99. О запаљивању:
Ко се нађе да је ужегао кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село да запаљивача, аколи га не да, да плати оно село што би запаљивач платио.


100. О запаљивачима гумна:
Аколи ко ужеже изван села гумно, или сено, да плати околина, или да даде запаљивача.


101. О најезди:
Силе да није никоме ни за једну ствар у земљи царској; аколи кога снађе најезда, или сила разметљива, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина оному на кога су најахали, и људи најахалци да приме казну како пише у законику светих отаца, у световним члановима, да се муче као и намерни убица.


102. О подјемчивању:
Подјемчивања да нема никоме, низашта, никаква, ко ли се подјемчи за што, да плати седмоструко.


Многи проблеми који и данас владају у Српском друштву као што видимо вуку корене из давне српске историје. Тада су оне биле решаване на један суров начин, а данас очигледно нису уопште решиве.

[дрвосеча]

Царе овога имаш гомиле на другим сајтовима, које се баве управо оваквим стварима... боље је да оставиш адресе свега тога, него да заузима толико простора... пази, ти би хтео да ставиш целу Српску историју у 1 тему , да није мало безвезе??? Па и цео сајт би био мали за тако нешто
_________________
ПАЛИ БРАТЕ ФОРУМ, ТРИБИНА ЈЕ ЗАКОН!!!

КО СНИМА МОБИЛНИМ НА СЕВЕРУ:
КЕВА ТИ ЈЕ КУ*ВА - ПЕДЕРУ!!!

[Гишка]

Да не буде забуне. Наравно да нисам замислио да поставим сву српску историју. Тему сам замислио више као одговор на урбаран,модеран тему како бих кроз неколико славних личности и њихов живот и дела показао на шта та српска ''урбана,модерна'' младост треба да се угледа.

[Гишка]

Лазар Хребељановић

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору.

Кнез Лазар као најмоћнији владар у Рашкој

Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355-1371), многи крупни и ситни феудалци, српска властела или „великаши“ - како их памти народно предање угрозили су јединство српских земаља. О српским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима:

„И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“

Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако:
Западна Македонија (Краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371. године)
Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш - исто као турски вазали после 1371. године)
Западна Србија : Жупан Никола Алтомановић
Зета (Балшићи)
Косово (Вук Бранковић)
Морава (Кнез Лазар Хребељановић)

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе...“ Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легимитет.

Кнез Лазар и борбе са Турцима

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда“, - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “.

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...“.

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Сахрана кнеза Лазара

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1391/1392. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

[Gregor]

Гишка, тема је стварно одлична...
Ево мапе Душанове Србије....



Слика све говори.

ПоЗзЗ!!!
_________________
Бол... неком добро, а неком другачије

[унцле вања]

гишка свака част (али озбиљно) на отвореној теми, јесте да је тема обилна али баш зато нам и треба нешто овако где ћемо имати све на једном месту. мој предлог је да не пишемо само о највећим личностима у нашој богатој историји него и о онима који су мање познати и о којима се мање зна
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[MC MaC]

Држава кнеза Лазара:




Грб кнеза Лазара:


_________________
http://www.youtube.com/watch?v=UQfR2xMX3to&feature=related

[Гишка]

[bob-ant]

Свака част Гишка на идеји и теми!Зашто ова тема не би догурала и до 50 страна ако треба,само да се помену све личности уз краћи опис онога што су радиле за живота.Замолио бих ,када се дође до Немањића(ако ће тема ићи историјским током),ако неко има стабло лозе Немањића,да га постави

[унцле вања]

стефан немања(1166-1196)

стефан немања је син кнеза завида рођен у дукљи на морачи,рашка. немања је оснивач светородне династије немањића која је владала србијом преко двеста година. у том раздобљу србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на балкану. стефан немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му студеница и хиландар. наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре из лозе немањића. манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста личне карте знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе,просвете и православља. власт је пренео на сина стефана, замонашио се и као монах симеон умро је у хиландару.
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[унцле вања]

растко немањић(свети сава 1175-1235)

сава је најмлађи немањин син, рођен је 1175 године. врло рано је напустио световни живот и већ 1191 године одлази у свету гору. уз помоћ оца подиже православни манастир хиландар. док су се његов отац немања и брат стефан трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између европе и азије, угарске и византије и латинског царства, између православља и католичанства, свети сава је радио на изградњи духовног јединства код срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. у тренутку велике угрожености византије од крсташа изборио је аутокефалност(самосталност) српске православне цркве 1219 године. тада је постао први архиепископ са седиштем у жичи. настојао је да србију учини правом државом. сава је написао намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној самосталној цркви и српској држави. за потребе цркве написао је чин свете обновљење истине вере православља. затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу стефану немањи и васпоставио структуру књижевног језика у срба. учврстио им временско постојање, због тога му синан паша, велики везир турски спаљује кости на врачару 27 априла 1594 године. данас је на том месту подигнут велелепни храм светог саве.
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[унцле вања]

стефан првовенчани(1196- 1228)


средњи син стефана немање,велики жупан (1196 1217) и краљ- србије(1217- 1228) по његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. срушено је византијско и настало латинско царство. србија је нападнута од угарске, бугарске и војске латинског царства. уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са млетачком републику стефан првовенчани спашава раскомадану србију. да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну,после чега је стефан проглашен за краља србије, дукље, травуније, далмације и хума. изградио је манастир жичу као будућу разгледницу епископије српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат свети сава, родоначелник српске духовности уопште. пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину радославу.
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[унцле вања]

краљ радослав(1223- 1233)



радослав је дошао на престо после свога оца стефана првовенчаног. жењен је ћерком цара тодора анђела, тада најмлађег владара на балкану. радослав је ослањајући се на искуство свога стрица саве, који је га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време када су његовог таста победили бугари(1230) пошто је таст изгубио престо и радослав се после тога без његове подршке није могао дуже одржати. на престо је дошао његов млађи брат владислав.
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!