www.DELIJE.net

[Четник]

Ову тему би посветио породицама и људима који живе на Косову и Метохији као и о њиховом животу..Овде су за сад подаци за неке од породица,а ако има неко још овако неких сличних породица нека нешто о њима напише.Овде када се каже на помоћ,не мисли се на новац,на храну и слично.Они када кажу помоћ мисле да им неко покаже да нису заборављени да нису усамљени и да их неко воли...Оно што свако он нас може,ако не може да их обиће.може макар да их контактира.За све ове особе имам контакте па ако неко жели може их макар контактирати јер то њима и те како жначи.Значи им исто тако да неко макар зна за њих.Сви ми волимо Косово и Метохију,свима је оно у Срцу,али не знамо колико људи тамо има,како они живе,чиме са баве,како деца иду у школу и много тога...Ја сад кад сам био у Клини и Видању људи ме питају како знам за њих..Они су мислили да нико не зна да они и постоје...Недајмо да буду заборављени..






Соња Јаковљевиц је удовица која са својом децом зиви у Племетини недалеко од Обилица. Њен зивотни сапутник, отац њихово једанаесторо деце, Мирце Јаковљевиц је напустио овај свет у марту ове године. Остала је Соња са децом и са заветом да се нико од њих не исели са Косова.
[img]
http://photos-d.ak.fbcdn.net/photos-ak-snc1/v1897/175/105/671445326/n671445326_5365339_1869.jpg[/img]
Јаковљевићи и дворишту




Лука Јаковљевић
_________________

[Четник]

Дусан (19), Весна (1, Тамара (16), Стефан (14), Јован (12), Предарг (11), Војислав (,
близанци Миљан и Миљана (5,5), Младен (3) и Лука од 7 месеци су мали велики витезови и царице српског опстајања на Косову. Осам синова и три кцери Јаковљевица.
Без застите, сигурности и слободе, окрузени стархом и незивсносцу, зиви Соња са својом децом и заветом који јој је дао на самрти муз Мирце, на светој земљи цара Лазара.






Породица Живић Старо Грацко

У селу Старо Грацко, надомак Липљана у једном двористу пуном цвеца, зиве три удовице Зивица: мајка Љубица (70) са снајама Весном (35) и Соњом (32) и седморо сироцица.
Илија (1, Никола (16), Миљана (14), Ивана (15), Александра (13) Лазар (10) и Зорана (11) су деца цији су оцеви Радован и Новица убијени на зетви у јулу 1999. године.
Весна Зивиц је имала 16 година када се удала за Новицу Зивица. Постала је удовица у 21. години са цетворо деце.

Тог страсног дана 14 зетелаца из Старог Грацка се винуло у небеско царство Србије са златним непознењевеним класјем.

Медју зетеоцима је био и отац Александре Јаницијевиц. Александра је тада имала 6 месеци, мајка јој Рада, 21 годину.
Данас Рада зиви у оронулој и нахерној напустеној српској куци.
У безнадју, страху и неизвесности.
Дубоке и страсне бразде је зивот исписао на Радином лицу. Као да јој двапут висе година него сто их стварно има
Остале су удовице, сироцици, земља натопљена крвљу и сузама..
Никле су ране и неправада.Минирано гробље, убице на слободи... И заборав...


[/b]
_________________

[Четник]

Милица Дјордјевиц нема још три године. Она је једино српско дете у Призрену. Самохрана мајка Евица Дјордјевиц, са заврсена два факултета, цами заједно са својом мезимицом у куцном притвору у царском граду Призрену.
Мала царица Милица на својим плецима носи голему трагедију српског робовања.

_________________

[Четник]

Винка и Саса Радосављевиц са синовима Николом и Дјордјем броје 50 Срба у Клини.
Пре мартовског погрома, у опстини Клина било је преко 8.000 Срба.
Данас их је само 50, Никола и Дјордје су једина српска деца у том граду.
Пре неколико дана сам успела да успоставим контакт са Винком. Цитирам део њеног писма:

"Нисмо летос успели да Вас видимо, али смо добили новац који сте нам донели. Много Вам хвала, и хвала свим људима који нас не заборављају. Ми смо се вратили просле године после висегодисњег избгелицког зивота по колективним центрима у Србији. Успели смо да се вратимо у своју куцу која нам је била узурпирана. Од ствари имамо пластицан сто и столице, кревете, спорет и фризидер. Компјутер нам је поклонио један цовек из Цацка.

Питали сте дали нам несто треба,искрено да вам казем највеци проблем овде је сто млади људи немају посао.Ја тренутно радим,требало бих да добијем уговор до августа,али мој муз не ради вец другу годину како смо овде али "као" нема посла,тако да је много теско и финансиски и психицки да се издрзи.То би дрзава требала мало боље да регулисе,али се она поново поиграва са нама.
Када се осецате безвредно и непотребно то је много теско.

Сто се тице моје деце оно сто им треба тренутно овде не мозе да се реализује,а то је да тренирају неки спорт,да уце језик,да свирају неки инструмена,да се друзе и путују..То им је све ускрацено,али даце Бог да се и то промени.

Нисмо од оних људи који само кукају и цекају да им неко несто да.Сматрамо да требас да радис и зивис од свог рада,али овде је то немогуце.
Верујем да сваки Србин са Косова мора да се врати на свом огњисту и да се бори за свој идентитет и порекло,као сто су то радили наси преци.
Били смо 500 година под Турцима па смо издрзали,тако да и ми данас морамо да издрзимо све недаце,јер верујем да це ово лудило проци ,и да покољењима која це доци оставимо несто.
За сада је довољно да знамо да имамо некога на кога моземо да рацунамо да це нам помоци
Хвала вам јос једном,писите нам јер ово нам пуно знаци...."

Истинска и права племенитост имају своју лепоту у подухвату висе људи који се боре за опсте добро једног народа. У томе је и највеца вредност заједницке љубави и подрске за људе заборављене и препустене својој трагедији.
Ако та трагедија пролази мимо нас и оставља нас равнодусним, или пак летаргицним, она је јос веца. Тако постаје и наса трагедија, насе страдање којег постајемо свесни када је назалост прекасно.
Веци део насег народа, било да је у матици или расејању, своју свест урамљује у оквире немара и небриге. "То треба дрзава да ради" је основно мерило којим одредјују своје уцесеце у помагању унесрецене деце и обесправљеног српског народа.

На дрзаву Србију не треба да цекамо. Јер како је у своје време Достојевски говорио:
"Сто смо ми висе презирали свој народ, да бисмо њима угодили, то су нас они висе презирали. Умиљавали смо се око њих, старсно им исповедали своје европске погледе и убедјења, а они нас, с висине нису слусали, исли су с уцтивим осмехом, зелеци да нас се сто пре отарасе, додавали - да их нисмо добро разумели", тако је било некада, тако је и сада.
Наса дрзава показала бескрајну сервилност зртвујуци свој народ, национални понос и достојанство.
За узврат смо добили само презир и уцене.

Бас због тога ми као појединци моземо да се издигнемо изнад свих уцена, презира и нецасти.
Испред вас су деца која су остала без оцева или слободе, или и једног и другог али која су и даље на светој српској земљи. Без детињства и наде у боље сутра.
Ово је испит за све нас који знамо за ове прице. Испит људскости и хуманости на којем моземо лако да паднемо. Или га полозимо са највецом оценом цасти.
Јер ово су и наса деца. Остала су да буду стразари на огњисту које смо ми оставили.
Расејани по свету, располуцене дусе, и замрсених мисли, изгубљеног дусевног мира, моземо уцинити несто за спас своје дусе и њихве боље будуцности.

Имала сам срецу да Зивице и Јаковљевице сретнем, додирнем и загрлим. Да им пренесем љубав и бригу српске заједнице из Канаде. Сусрет са њима ме је оплеменио, истовремено и опоменуо да не заборавим своје постојање.
Јер ако се цовек одрекне своје колевке, он висе не постоји.
Ми смо свој корен исцупали, уз натоцвецанске напоре покусавамо да га пресадимо у нову, лепсу и сретнију земљу.
После свих ових година "пресадјивања" ми знамо колико дубоко се усадила зила насе дусе.

Бас због тога треба да помогнемо овим младим стабљикама да ојацају свој корен на свом огњисту. Без насе помоци, без насе љубави, младе зилице це свенути.
Тако це неопазено свенути и наса дуса.

Деца Јаковљевица, Зивица, Јаницијевица и Радосављевица су и наса деца.
Верујем да је наса обавеза по православљу и националној припадности да помогнемо насем народу којем прети истребљење.
Срби на Космету су цувари насе дусе и православне вере на граници пакла.
Ако нестане њих, нестаце и нас.
Ми носимо бреме одговорности за покољења која стизу. Треба да им оставимо љубав и слогу у наследје.
Материјална наследства су се углавном показала као клица даљег раскола и свадје медју наследницима.
И ниста није довека и заувек. Сведоци смо невероватних промена у свету. Берлнски зид, распад Совјетског савеза, спајање две Немацке, или цак и цињеница да је Африцки Американац у трци за председника Амеркие, говоре да су и немогуцности могуце.
Политицка дефиниција Косова је ван насег хоризонта.
Али док и једно дете уци светосавску сколу и док се цују звона Грацанице, Косово је срце Србије.
Само наса заједницка љубав и снага могу да одрзе то срце да куца.
И ниједна сила које је поставила свој темељ на крви и сузама невиних није вецна и заувек.
_________________

[Четник]

Овој породици треба урадитии кућу и обезбедити услове како би се вратила на своје огњиште.Тренутно смо у контакту са овом породицимо тако да ћу вас обавештавати како теку ствари



Десеточлана породица Данијеле и Љубомира Милошевић, расељена са Косова, живи у селу Доњи Адровац код Алексинца, у кући од двадесетак квадрата без воде, кућних апарата и сталних прихода. За Божић деца пожелела школски еприбор, а родитељи да се врате у родно Видање, код Клине на Космету, где им је остала кућа са имањем које их је прехрањивало.
Никола, Ненад, Јасмина, Алекса, Александар, Тамара и Александра знају шта су слаткиши, али их не једу често. Обично у време празника када их се добри људи сете и дођу им у госте. За најмлађу, петомесечну Анастасију, мало млека се нађе. Најстарији Никола, коме је 13 година , пре но што крене у школу мајци мора да донесе воду за прање и кување. Ручна пумпа укопана је два метра испод земље. То му, каже и није проблем јер је као најстарији навикао да помаже у кући.

Школа је од села удаљена четири километра, па Никола дневно, по сунцу, киши или снегу препешачи осам километара. Одличан је ђак, баш као и тројица млађе браће и једна сестра, који су прошлог септембра почли у четврти, односно први разред. " Имамо кућу која прокишњава, али су нам деца здрава и сита", каже мајка Данијела и додаје да јој је најтеже када се деца врате из школе и питају шта има за ручак, или када кажу како су их у школи задиркивали што стално носе исте ципеле.

Отац Љубомир не бира посао. Помаже у селу за које кило брашна, шећера или масти. Сакупља и секундарне сировине како би прехранио децу. Никако да уштеди који динар, да би, како рече, купио цреп да покрије кућу. Од скромне материјалне помоћи и дечјег додатка Милошевићи купују храну. Дневно утроше килограм шећера, тридесетак јаја, поле киле масти. Два џака брашна довољна су за месец дана.

Уочи Нове године, Милошевиће су изненадили ученици нишке Основне школе "Свети Сава" који су се први и једини сетили да им улепшају празнике. Поклонили су им нешто козметике, хране и школског прибора.Осим ранца са новим књигама, седмогодишњи Александар пожелео је нешто што се у овом тренутку чини као тешко достижно - нову кућу, и собу, само његову.
_________________

[Podgorica FxCxRxSx]

Eво из једног путописа о Космету