www.DELIJE.net

[Карађорђе]

Леп и сунчани јесењи дан није наговештавао буру која се спремала да се уздигне над Београдом, тог, сада већ фамозног 11. октобра.
Заједно са три другара, једним Србином и двојицом Румуна, кренуо сам тог јутра за Београд, са намером да одгледамо утакмицу Србија-Литванија. Нас четворица смо навијачи темишварске Политехнике и пре мање од месец дана били смо на Партизановом стадиону да гледамо реванш утакмицу црно-белих против тима из нашег града. Многи су Румуни остали очарани атмосфером са Партизановог југа, те су ме одмах после меча питали када ће поново моћи да дођу у Београд да виде тако сјајну атмосферу.

Пошто сам безброј пута долазио у српску престоницу да гледам утакмице репрезентације Србије и Партизана (чији сам симпатизер), рекао сам да је најбоље да се организујемо и дођемо на текму против Литваније, јер ће тад атмосфера бити много опуштеније него на утакмици Партизан-Политехника, када је полиција скроз непотребно угушила румунске навијаче недајући им од царине до стадиона ни да сиђу из аутобуса да купе пиво, сок или храну. Ризик је био минималан да избију инциденти међу навијачима, Гробари су то јавно саопштили пре меча, али очигледно да полиција није имала слуха за тако нешто.

При доласку у Београд приметили смо присуство необично великог броја полицајаца и жандара на улицама. Знали смо да ће се организовати неки антифашистички марш и да је предходно најављени митинг српских националиста забрањен, али наша намера није била да учествујемо на тим дешавањима. Наравно, да је митинг српских националиста био одобрен, било би нам драго да се прикључимо струји која се залаже за одбрану Српства, имајући у виду наше недвосмислене патриотске ставове.

Паркирали смо ауто и кренули у шетњу, са намером да двојици Румуна покажемо Калемегдан, Кнез Михајлову и остале ствари које се могу видети у центру града, али на наше огромно чуђење, полицијска нас је патрола легитимисала чим смо се приближили центру. Показали смо пасоше, а полицијаци су нас све време мрко гледали питавши нас ко смо, шта смо, где идемо, зашто смо дошли у Београд, итд. Иако смо се нашли у чуду, мирно смо и сталожено одговарили, те су нам на крају пасоши враћени. После само неколико корака стартовала нас је друга екипа полиције, која нам је одузела документа и рекла да сачекамо. Питали смо зашто, има ли неких проблема, јесмо ли скривили нешто? Нико нам ништа није одговарао све док се није појавио полицајац у цивилу и почео да нас испитује: да ли имамо на себи нацистичка обележја, да ли имамо истетовиране екстремистичке симболе, да ли имамо палице, штангле, ножеве, кајишеве, боксерице, итд. Наравно, ништа од тога није нађено код нас. Ни једно сумњиво обележје, ни једна тетоважа, ни један опасан предмет...Очекивали смо да се утврди да немамо везе са оним што траже, да нам врате документа и да кренемо даље. Но, на наше запрепаштење, полицајци су довезли марицу у коју су нас укрцали уз друга три Србина, такође «сумњива лица». Гледали смо се у мраку марице не долазећи нам да верујемо шта нам се дешава.

У полицијској станици су нас одвели у неку просторију где смо чули глас:

- Колико их има?

- Седам комада!

- Аууу, седам, ко ће сад све то записвиати- са огорчењем се јавио дежурни пандур, којим очигледно није било драго да уради оно што је следило. Наређено је једном полицајцу да иде да откуца записник о привођењу и хапшењу. Упитао је:

-Шта су ови урадили?

-Носили су видна обележја Националног строја...

-А која су та обележја? - питамо тројица у глас...

Наравно, ништа нам нису одговарили.

-Регулисаће то инспектор када дође да вас испитује - речено нам је.

После извесног времена казали су нам да скинемо пертле, отпашемо појасеве, скинемо сатове, огрлице, наочаре и све остало, да би нас одвели у ћелије. Дежурни полицајац нам је уписао имена, адресе, податке из пасоша и личних карата. Са огорчењем сам упитао по ко зна који пут шта смо скривили, који смо закон прекршили, али на све то ми се одговарило да ће то инспектор утврдити. Остао сам последњи од нас седморо, јер сам преводио за моја два пријатеља Румуна. Оставши сам са дежурним полицајцем питао сам га да ли му се чини нормално то што они раде. Човек ми је отворено признао:

-Друже, веруј ми, добили смо наређења одозго, ја немам никакве везе са овим. Ја ти стварно верујем да ниси крив, али шта могу када нам је наређено да вас приведемо! Знам да се и ти ја сада непотребно налазимо овде, али то ми је дужност, жалим за случај!

-Да, али ми стварно нисмо НИШТА урадили!

-Можда не знате, али данас је најављен скуп неких неонациста и ми смо добили наређење да спречимо њихов било какав наступ. То су оне будале што носе кукасте крстове и излазе у град да славе Хитлеров рођендан.

-Ко бре слави Хитлеров рођендан? - питам човека...

-Ови из Националног строја...Неко им је улио у главу те глупости...знаш ту причу, Хитлеров рођендан, пичкин дим...носе сва та њихова обележја која су забрањена...

-А која су обележја Националног строја? упитао сам радознало, јер су већ их сви увелико помињали.

-Право да ти кажем, појма немам!

Разумео сам човека, видео сам да нисмо по његовој жељи приведени и да нема везе са целом причом. За кратко време се појавио други полицајац, овог пута у цивилу:

-Ајде, Румун, колико си задрт да зигхајлујеш? Јесте ли дошли да помогнете вашој белој браћи у Србији? Имате ли везе са Националним стројем?

Објаснио сам човеку да нисам Румун, него Србин из Румуније, да сам српски родољуб, али да немам везе са Националним стројем и неонацизмом.

-Дошли смо са намером да гледамо утакмицу и ништа више», кажем.

-Не верујем ја теби да сте дошли само због утакмице. Много ви личите на скинхедсе.

-По чему?

-Сав си у црно обучен, онај други такође, трећи има навијачки качкет (коцкасти кежуал) а четврти мајицу са мртвачким главама (америчка хард-кор група Хејтбрид)! А сви кратко ошишани! Јел све то случајно?

Признајем да сам после оваквог излагања остао без аргумената. Било ми је јасно да је сваки даљи вербални отпор непотребан. Можда би требало да се обучемо као педери да не бисмо били упадљиви. Нисам знао да су навијачки качкети, фармерице и обични дуксери део нацистичких реквизита. Ипак, изједао ме је велики осећај кривице док сам гледао своје пријатеље Румуне док су их пандури онако распојасане одводили у ћелије. Питао сам се шта они сада мисле о Србији и Србима, поготово што сам им ја стално хвалио Београд, српску кухињу, обичаје, навијаче, српску историју, наше јунаштво. Мој ортак Куза је све то највероватније приметио и у шали рекао док су га одводили у затвор:

-Не брини брате, одувек сам желео да посетим неки српски подрум. Чуо сам сте чувени по томе.

Други ортак ми је касније испричао да га је један полицијац питао да ли је дошао да са српским неонацистима прослави Хитлеров рођендан. Овај му је духовито одговорио:

-Господине, ја не славим ни свој рођендан, а камоли Хитлеров, који је, узгред речено, у априлу а не у октобру!

У притвору нас нису пуно држали. Након два ста извели су нас, одвели на сликање, снимање и све што иде уз то. Изоставили су део са испитивањем, те су нас око 20.00 часова пустили.

Искрено, нисам се надао док сам вадио пертле и скидао појас у подруму полиције да ћу тог дана стићи на Маракану. На улаз смо на брзака купили два шала репрезентације Србије и ушли на север, иако смо сви симпатизери Партизана. Искрено, ништа ми лепше није пало после тог орвеловског дана од поклича мојих пријатеља Румуна на стадиону Црвене Звезде: „Србија! Србија“. За тренутак сам се уплашио да Румуни неће разликовати праву, истинољубиву и родољубиву Србију од репресивног антинационалног система...Но, они су све то беспрекорно и одважно претрпели.

При повратку у Темишвар пожурио сам да на интернету видим шта се то десило у Београду. Након гледања снимака са „антифашистичког скупа“ све ми је било јасно: педерске, анархистичке, комунистичке и плаве европске заставе на истом, антисрпском, падавичарском митингу.

„Српски марш“ - одраз српске патриотске омладине је био забрањен и сатанизован као фашистички, екстремистички, док је нека антисрпска шака јада уживала заштиту преко 2.500 полицајаца.

Од када сам први пут дошао у Београд заљубио сам се у тај град. Осећај родољубља је код неких Срба из расејања развијенији и јачи него код многих људи у Србији, па сам се зато током времена врло везао за све духовне и националне вредности српства. Страшан је осећај сазнања да је Србија постала окупирана држава, која не служи више сопственом народу него неким међународним структурама које су нас сваком приликом уништавале и нападале. У Србији се на власт налази монструозна коалиција неотитоиста, деце бившег комунистичког режима, који сада себе називају социјалистима и демократама. Србију, коју сам волео, волим и волећу до смрти, и чију сам част бранио у свему што сам у животу радио и чинио, дочекала ме је као криминалца, као неонацисту, као изгредника. Ипак, част ми је што се не налазим на истој страни барикаде са издајницима који сачињавају тренутну владу. Не бих нимало био поносан да ми поштовање указују они који конгресе својих партија отварају „Интернационалом“, који се позивају на Титово „златно доба“, који се залажу за улазак Србије у НАТО и Европску Унију, који хапсе српске јунаке као неку дивљач, који се одричу своје браће по крви и српских територија, који штите и око себе окупљају педере, антихристе, богохулнике, анархисте, неокомунисте и неке од припадника националних мањина који под плаштом борбе против фашизма позивају на линч свега што је српско. За мене су Срби они који часте и славе Светог Саву, Милоша Обилића, Карађорђа, Војводу Мишића, Војводу Путника, Војводу Степу, Алексу Шантића, Јашу Томића, Поп Ђујића, Косту Пећанца, Димитрија Љотића, Николаја Велимировића, Милана Недића, Милана Тепића и све остале старе и нове српске великане и хероје.

Након неколика дана и румунска је штампа преузела вести: „Четворо румунских неонациста напала антифашисте у Београду“, „Румуни присуствовали неонацистичком маршу у Београду“, „Приведени су румунски екстремисти који су камењем гађали учеснике антифашистичког марша и вербало вређали органе јавног реда и мира“...ништа нетачније и ништа бљутавије!

Нисам наиван да верујем да деманти има било каквог ефекта, имајући у виду да сам врло добро упознат са вештинама манипулације у новинарству. Скоро ти нико не верује да си невин када те полиција приведе. У народу влада синдром Илије Човоровића: „Кад се то полиција интересовала за поштеног човека?“

Чим те полиција стартује, мора да си нешто учинио...

Но, претрпео је наш народ и већа и опаснија искушења од ове „антифашистичке“психозе (измишљене и одржане од стране комунистоидних србомрзаца). Неће ни ово доба лажи, срама, издаје, покорности и терора над српском национално свесном омладином вечно трајати. Доћи ће Српство на место своје!

Горан Мракић

[stefanbg]

Ко год је био на протестима и против изручења Караџића и за Косово, мога је видети да је полиција хапсила и приводила све људе који су "сумњиво" изгледали. Тачније људе који нису изгледали као педери. Значи из чиста мира су на улици приводили људе, тако да ово није ништа ново, на жалост.

[zvezdino]

[В. Зайцев]

[cabron]

или косту пећанца, ликвидираног по дражином неређењу због сарадње са окупатором
_________________
ОКРЕЧИТЕ БЕОГРАД!!!

[п дубаи]

[cabron]

недић је свесно преузео ти жртву на себе, свесно је погазио своју част покушавајући да спаси шта се дало, али он остаје сарадник окупатора и то је то, због велике жртве коју је поднео то изгледа другачије, али остаје та чињеница да јесте био председник те владе, сигурно је да то не би био да је видео боље решење, није, учинио је што је морао, али ми данас не треба да релативизујемо сарадњу са нацистима и да кажемо да је то ок-није.
_________________
ОКРЕЧИТЕ БЕОГРАД!!!

[Nezna(t)ni Delija]

Слажем се, али опет не треба га стављати у исти кош са Љотићем.
_________________
''Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река...''

[cabron]

јбг људи који познају ситуацију, знају да праве ту разлику, они који не знају...не знају, то што је љотић деловао из убеђења, а недић из нужде говори све
_________________
ОКРЕЧИТЕ БЕОГРАД!!!