www.DELIJE.net

[Сенза Паура]

Идеја је да свко стави текст о својој цркви и по неку слику. Едукујемо једни друге

[Сенза Паура]

Црква Светог Цара Константина и Царице Јелене

Старо Београдско ''Вождово предграђе'' накоме се налази храм Св. Цара Константина и Јелене, добио је свој назив почетком 20. века, тачније од 1903, тј. после после доласка на престо кралја Петра Првог Карађорђевића. Овде је вожд Карађорђе са својим устаницима у току 1806.логоровао, окупљао војску и са овог предграђа полазио на Београдску тврђаву приликом њеног освајања.


Вождово предграђе је првобитно обухватало простор између Кумодрашког потока и Крагујевачког пута, па и село Бањицу. Касније се проширило и на југозападни део Пашиног брда и на Маринкову бару. Шире политичко подручје Вождовца обухвата Пашино брдо, Душановац, Маринкову бару, Милошевац и Бањицу. У току 1903. породице из Јужне Србије насељавају Душановац и Милошевац Белопоточке цркве и парохије. Одлуком Митрополита српског Димитрија, од 22. децембра 1909, образована је посебна парохија под називом „Парохија Вождово предграђе“ због удаљености Белопоточке цркве и њеног свештеника. У састав ове новоосноване парохије улазе села Кумодраж, Душановац, Милошевац и Бањица.

Оснивање ове парохије је условљавало зидање цркве. Тај задатак је добио белопоточки свештеник Марко Кузмановић који је примио парохију Вождово предграђе. Први корак ка реализацији тог циља био је оснивање грађевинског одбора који су сачињавали угледни грађани, а затим и прикупљање добровољних прилога у новцу, грађевинском материјалу и радној снази.

Храм је сазидан 1911. год на данашњем месту, након извесног застоја у градњи услед неспоразума око одабира места градње.

Нажалост, храм је у периоду од 1912. до 1919. делио судбину свог народа. Био је опљачкан, однешено је једно звоно, кров је брзо попустио, зидови су се размакли, а мало кубе на средини крова је утонуло и претило да се сруши.

После рата, тачније 1926. београдска општина издваја финансије и даје стручну радну снагу за обнову Вождовачке цркве. Изграђена је нова кровна конструкција и покривена је црепом, на западној страни сазидан је отворени трем и на њему сазидано кубе које је требало да носи будућа звона. Јужни и северни зидови су дозиђивањем повишени и повезани преко храма гвозденим затегама. 1928. сазидана је нова дрвена звонара са више звона.

Црква је добила гвоздени иконостас на који су постављене иконе од хартије.

Након другог светског рата подручије Вождовца се нагло развија услед прилива становништва. Стари храм, са димензијама свега 19 метара дужине, 8 метар ширине и 4 метра висине, није могао да одговара потребама парохијана из 4 парохије. Услед тога, старешине храма са црквеном управом су по жељи Његове Светости Патријарха Српског Германа ангажовале архитекту Драгомира Тадића да изради идејну скицу за нову цркву. Предвиђена реконструкција храма би цркви дала нов изглед. Првобитна идеја је била да се сазида потпуно нови храм на темељима постојећег, међутим од тога се убрзо одустало. Стари храм је постепено рушен почевши од западне стране где је саграђен простор за свеће, крстионица, галерија за хор изнад и звоник. Додавањем овог дела стари храм је продужен према западу за 7 метар. Северни и јужни зид су дозидани за два метара а олтарски део је бочно проширен са два одељења, ђакоником и проскомидијом према упутствима патријарха Германа. Сазидан је и нов кров. Целокупан темељ бившег старог храма је учвршћен и проширен. Ови гарђевински радови су завршени 1. децембра 1970 године. Двадесетог новембра је храм привремено оспособљен за богослужење и тог дана је по благослову Његове Светости Патријарха српског Германа, Његово Преосвештенство викарни Епископ марчански Данило осветио велики позлаћени крст на звонику и обавио мало освећење храма.
Унутрашњост храма је обогаћена свечаним порталом израђеним по нацрту архитекте Тадића. Мозаици који на посебан начин красе Вождовачку цркву, налазе се инад портала и на источној страни на олтарској апсиди. Мозаик цара Константина и Јелене изнад западних врата дело је професора Антонија Орсони из Венеције. Професор Живко Стоисављевић израдио је нацрте ликова за мозаик према копији фреске из Ариља, коју је одабрао патријарх Герман, и послао у Венецију на израду.

Мозаик Светог Цара Константина и царице Јелене на источној страни храма рад је уметника и историчара уметности Драгослава Петровића са Вождовца. Он је ове ликове урадио према копији фреске из Грачанице. Овај мозаик је био постављен још у старом храму па је пренет у нови.

Иконостас старог храма је био исувише мали у односу на димензије нове цркве па је било потребно израдити нови. Нови иконостас у дуборезу сачинио је дуборезац Цветан Николоски из Охрида, од суве ораховине, а по нацрту архитекте Драгомира Тадића.

Иконе на иконостасу су у Вождовачку цркву биле пренесене из цркве Светог Марка. Овај иконостас је једноставан. На њему се налазе иконе Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља које је израдио Милијан Марковић. Икону Светог Константина и Јелене израдио је академски сликар архиђакон Лукијан Бибић, док су иконе Светог архиђакона Стефана, Благовести, Тајне Вечере и Светог Архангела Михаила дело непознатог сликара. По постављању новог иконостаса, стари је био уступљен цркви у Лојаници у Шабачко-ваљевској епархији.

За нови иконостас урађен у византијском стилу и украшен венцима од цвећа и лишћа и лозица, било је потребно израдити одговарајуће нове иконе. Овај посао је поверен академском сликару Милосаву Младеновићу из Београда који је израдио 11 икона по узору на средњовековну српску и византијску иконографију и то Господа Христа израђеног према икони у бачновском манастиру у Бугарској, Пресвету Богородицу према икони из истог манастира, Благовести према иконама у Народном музеју у Београду, Тајну вечеру према икони у манастиру Студеници, Светог архиђакона Стефана према сопоћанској, Светог Јована Крститеља према дечанској икони Светог архангела Михаила према сопоћанској икони, Светог Николу према пећкој, Светог Василија Острошког Чудотворца израђеног у слободном византијском стилу и Светог Цара Константина и Јелену према иконама у Ариљу.

Изнад сваке иконе израђене су розете и у њима насликани херувими или грбови. Изнад самог иконостаса, на површини која одваја олтарски део од наоса, налази се фреска „Причешће апостола“ коју је израдио академски сликар Милован Арсић према фресци у цркви Светог Климента у Охриду. Израђена је у потпуно фреско-техници у току јуна и јула 1970 године.

Цркву је живописао академски сликар Милић Станковић, Милић Од Мачве, по благослову патријарха Германа. Историчари уметности су овај рад окарактерисали као увод у ренесансу управо зато што су Милићеве фигуре ослобођене било каквог шематизма и школе. У потпуности је негирао традицију иконописа. Својом стваралачком концепцијом обухватио је две основне теме: христоцентричну, евхаријстијско-космолошку и историјску прошлост српске цркве. Тако на зидовима Вождовачке цркве можемо видети српске манастире, Светог Саву који приводи Христу српске светитеље, прве београдске мученике Стратоника и Ермила, сеобу Срба, игумана Пајсија са кољем и преподобног мученика Авакума београдског. Живописан је и обред резања славског колача код Срба.

Испод иконе Светог Василија Острошког чији се празник у Вождовачкој цркви од 1960. по благослову патријарха Германа прославља Светом Литургијом и Светом Тајном Јелеосвећења, налази се омофор Светог Василија који је на светитељу стајао 40 година. Летопис цркве бележи примере услишених молитава верних људи који су се Светом Василију пред његовим омофором обраћали за помоћ. Смештен је на трону изнад иконе Светог Василија коју је на дрвету израдио академски сликар Милосав Младеновић из Београда.

Трон-престо у ораховини у дуборезу дело је архитекте Петра Зорића.

Храм Светог Константина и Јелене свечано слави Крстовдан (27. септембра) као преславу храмовне славе светитеља захваљујући чијој ревности је и пронађен часни крст на ком је распет Господ Исус Христос, јер чува велику светињу-частицу часног и животворног крста која је уграђена у повећи крст.

Патријарх Герман је након обиласка Свете Земље у току Страсне седмице и Ускрса 1959. год даровао Вождовачку цркву овом драгоценошћу.

Храм поседује и известан број црквених предмета и богослужбених књига од значајне вредности.

Ову цркву одликује жив парохијски живот који се огледа у дугогодишњој пракси одржавања духовних трибина, часова веронауке, раду са младима за шта је заслужно свештенство Вождовачке цркве.

[ХуЛ-КуЛ]

Црква Цара Константина и Царице Јелене




_________________
АЕ ШТА!
-БСЦЗ-

[ХуЛ-КуЛ]

_________________
АЕ ШТА!
-БСЦЗ-

[buki91]

...црква Светог великомученика Димитрија, у Лазаревцу

[buki91]

[риџект]

Ево једна мало лепша слика...
_________________
Дођи на Маракану!

[п дубаи]

Црква Светог Александра Невског на Дорћолу






Митрополит Михаило ја благословио изградњу првобитне цркве Св. Алаксандра Невског 1877. године на Дорћолу, на простору улице Цара Душана, Добровољачке и Скендербегове. Међутим, по свој прилици да су политичка превирања у земљи, тачније аустрофилска политика династије Обреновић, утицала на то да се храм посвећен руском светитељу на дан свог освећења 1. октобра 1891. године сруши, наводно због урбанизације и регулације улица, уз обећање да ће се градити нови.
На том простору изграђена је Основна школа „Јанко Веселиновић“ у којој је импровизована капела Св. Александра Невског. Касније ја премештена у Дом Светог Саве (данас факултет за физику).
Темељи новог храма, које је осветио Митрополит београдски Михаило, постављени су 1894. године на месту улице Добрачине и улице Цара Душана. Градња је, међутим, обустављена у периоду од годину дана, јер су се темељи показали нестабилним због подземних вода. По обављеној санацији, Митрополит Михаило поново освећује темеље, посвећујући цркву Св. Симеону (Немањи). Споменицу коју је том приликом прочитао окупљеном народу, потписао је Краљ Александар Обреновић. Ипак, због клизишта, црква никад није подигнута на овим темељима.
Зидање данашњег храма посвећеног Св. Александру Невском отпочиње након династичких промена у земљи. Наиме, руско-српски односи јачају доласком на власт династије Карађорђевић која се ородила са Романовима удајом српске принцезе Јелене за руског великог кнеза Јована Константиновича.
Црква је подигнута на месту које је данас ограђено улицама Цара Душана, Француском, Скендербеговом и Доситејевом. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића који је положио камен темељац нове цркве на Дорћолу.
Важно би било споменути да је у току градње пронађена римска калдрма на дубини од пет метара у иловачи.
Црква је грађена у српско-византијским стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић. Предузимач радова био је Ото Голднер, тада већ познат као аутор српско-византијске фасаде преузете из средњовековне моравске архитектуре. Градња је, међутим, обустављена услед Балканског и Првог светског рата, а настављена је 1927. године по прерађеном пројекту Начићеве. Прерадили су га Пера Ј. Поповић и Василије Андросов. Патријарх српски Варнава је у присуству Краља Александра Карађорђевића извршио освећење 23. новембра 1930. године.

УНУТРАШЊОСТ ХРАМА
Краљ Александар И Карађорђевић је цркву даровао иконостасом од мрамора из цркве Св. Ђорђа на Опленцу, као и троновима за Краља и Архијереје и иконом Св. Алаксандра Невског, делом чувеног пољског сликара Маћејке.
Иконе на иконостасу су рађене у атељеу сликара Бориса Сељенка.
Црква је живописана у целости ал-фреско техником 1970. године. Аутор живописа је јеромонах Наум Андрић, а славске дане, како пише на зиду цркве, завршио је његов ученик Миомир Кнежевић 1973. године.
У унутрашњости храма налазимо неколико спомен плоча. На северној апсиди је постављена велика спомен плоча на којој пише: „Највећи добротвор и приложник храма његово Величанство Краљ Југославије Алаксандар И“, као и спомен плоча Петру Великом Краљу ослободиоцу и спомен плоча свим жртвама палим за слободу и величину наше отаџбине. На десној страни, у апсиди, налази се спомен плоча Николи другом Цару и мученику и Краљу Александру И коју су подигли питомци. Ту су се до Другог светског рата чувале и руске ратне заставе које је непријатељ уништио.
Као и већина београдских цркава, 1941. године претрпела је оштећења приликом бомбардовања Београда. У великом кратеру од авионске бомбе на северној страни у висини леве певнице, сахрањено је двеста четрдесет и двоје људи погинулих у склоништу недалеко од порте цркве. Место је обележено спомен плочом на зиду храма изнад заједничке гробнице.
Данашњи изглед црква добија 1998. године када су реновирани фасада и кров. У том периоду урађен је и нови фрескопис, с обзиром на то да је стари пропао. Радове је извео академски сликар Милован Бјелошевић.

МИСИОНАРСКА ШКОЛА
Посебну пажњу треба посветити делатности Православне мисионарске школе при храму која је активна од 1985. гоине. Њен оснивач је протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић, тадашњи старешина храма.
У почетном периоду развитка школе њен рад се односио на организовање предавања и разговора у циљу верског образовања полазника. Предавања су почевши од 1986-87. године држали професори богословија и Богословског факултета међу којима су др Атанасије Јевтић, др Амфилохије Радовић, др Иринеј Буловић, др Данило Крстић, др Лазар Милин, др Владета Јеротић и многи други.
Почетком деведесетих година школа доживљава нагли процват, услед чега се указала потреба за ширењем њених делатности. У зависности од потреба, интересовања и склоности полазника основана је, пре свега, катихуменска настава и то предкрштењска и послекрштењска.
На почетку је часове држао о. Љубодраг Петровић, а касније су то преузели старешина храма о. Вајо Јовић који је у ту сврху приредио и „Православни хришћански катихизис за катихумене“, затим о. Бранислав Јелић, као и о. Радивој Панић.
Изузетно посећене трибине које се одржавају суботом воде углавном теолози, али и многе друге угледне личности из културног живота. За децу школског и предшколског узраста организовани су часови веронауке при школи.
Милосрдну секцију води о. Радивој Панић чији чланови организовано посећују болнице, затворе, сиротишта и старачке домове.
У овако широком опсегу делатности уврштени су и Одбор за заштиту од секташког деловања који води Слађан Мијаљевић, школа певничког појања коју води Млада Тасић, као и вокално инструментална група младих под називом „Св. Александар Невски“, која религијске текстове изводе на омладини близак начин.
Калиграфија као грана ликовне и примењене уметности побуђује интересовање поклоника лепог писања свих узраста. Ова секција је од 2001. године под руководством калиграфа Силване Ручнов.
У оквиру издавачке делатности храма Александар Невски, у едицији „Образ светачки“, издато је мноштво наслова одабраних светоотачких дела и душекорисних књига.
Кроз овај својеврсни мисионарски центар који функционоше већ двадесет година прошло је око пет хиљада људи.
У цркви се као велика светиња чува честица моштију Св. Александра Невског, коју су у току бомбардобања руски свештеници из Новосибирског донели у Србију и даровали цркви која је посвећена овом великом руском светитељу.