DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

БРАТСКА РУСИЈА
Goto page 1, 2, 3 ... 41, 42, 43  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 13 Nov 2007 22:39    Post subject: БРАТСКА РУСИЈА Reply with quote

Приметно је да су поједине теме на овом подфоруму у последње време увек исте, да се тапка у месту када су историјске чињенице у питању и да је људе ухватила пасивност.
С тога одлучих да покренем једну нову тему које је у ово доба итекако актуелна. Реч је о држави, културног, националног прогреса, великог пространства, стубу Православља, која је дала најбоље светске књижевнике, историчаре, научнике и вековног заштитнику Србије на Балкану, о ВЕЛИКОЈ РУСИЈИ.
Нека нам ова нова отворена тема послужи као још боље учвршћивање вековних добрих веза два братска народа Срба и Руса.
За почетак ћу поставити линк где се свако од нас може информисати о славној и богатој историји Русије.


http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 14 Nov 2007 22:05    Post subject: Reply with quote

КРАТКА БИОГРАФИЈА ПОСЛЕДЊЕГ РУСКОГ ЦАРА- СВЕТОГ ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ РОМАНОВА

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.
Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.
Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.
У ноћи између 3. и 4. јула, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.
Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.
Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2006. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)




_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Амбасадор
Ветеран


Joined: 09 Mar 2004
Posts: 1046
Location: Пимлико

PostPosted: 14 Nov 2007 22:51    Post subject: Reply with quote

Нешто о Грофу Сави Владиславићу, о којем је детаљно писао и Јован Дучић, и који је био истакнути дипломата и саветник на двору Руског Цара Петра Великог.

Из "Српског Наслеђа" (вреди прочитати):

http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/02/article-14.html



_________________
Мила мајко не жени ме млада,
кад ме жени Рачића бригада.
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 16 Nov 2007 11:43    Post subject: Reply with quote

ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ ; Највећи књижевник свих времена, Равноапостол, визионар, критичар Запада и заступник свих Словена.

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године. — умро 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата цјелине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Микхаила и Марије Достојевски. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Микхаил су били послани у Војну академију у Ст. Петесбургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Микхаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Микхаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Микхаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Ст. Петесбургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.


Достојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николај I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв Петрашевски круга. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Дмитриевну Исеаву, удовицу пријатеља из Сибира, коју је потом оженио.

Године 1860 се враћа у Ст. Петесбург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Микхаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу његове жене 1864, и одмах затим смрћу његовог брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу његовог брата. У то време је потпнуо утенуо у депресију, често губећи коцкајући се и задужујући се.

Достојевски је имао проблем са коцкањем. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без пара. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аолинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григоревну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, коју је оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима - Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877 одао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст Петесбурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним напанима. Сахрањен је на гробљу Тикхвин при манастиру Александар Невски у Ст. Петесбургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.
(Светионик, бр. 5, 2000.)





_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 17 Nov 2007 12:12    Post subject: Reply with quote

Марко С. Марковић

СРПСКА АПОКАЛИПСА

ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ

Све доскора, Срби су били уверени да нема разлике између поступака једног народа и моралног става појединих личности. У њиховим очима, једна држава може бити поштена или непоштена, као сваки човек. Отуда склоност Срба да држање својих негдашњих Савезника и пријатељски расположених нација данас протумаче као издају. Међутим, очигледно је да би већ само проучавање српске историје 19. столећа било довољно да открије праву стратегију и тактику западних сила, у чијем макијавелизму не може бити места ни за какву ‘верност’ или ‘пријатељство’. Крајњи циљеви ‘Великих’ су егоистични и увек остају исти, док су Срби час искоришћени као ‘савезници’, час осућени да буду уништени, сходно практичним потребама у датој ситуацији. Али Срби то нису могли да увиде, јер су починили другу фаталну грешку, сводећи свој видокруг на догађаје из 20. века. Верни успоменама из прохујалих светских ратова, они су престали да се користе својим вековним искуством, осиромашили су сопствену националну свест и почели да историјске изузетке тумаче као правило.

Може се онда замислити какво изненађење очекује савременог Србина кад из своје библиотеке извади и поново прочита „Пишчев дневник" Фјодора Михаиловича Достојевског. Тај руски геније нехотице отвара Србима очи и лечи их од горњих заблуда. Све је ту објашњено и нашем човеку приступачно, као да је намењено данашњим поколењима. „Пишчев дневник" је писан углавном седамдесетих година прошлог века, за време руско-турских и српско-турских ратова. Сличност тадашњих догађаја на Балкану са српском драмом којој присуствујемо од Другог светског рата на овамо, нарочито почев од 1991. године, је запањујућа. У највећем броју случајева, анализа Достојевског се може применити на наше прилике. Да је хтео да буде пророк српске судбине у наступајућем веку, писац не би могао изрећи праведнији суд. С том разликом, што је Србија тада могла рачунати на подршку Русије, док се у наше време више ни на њу не може ослонити. Из тог разлога, треба стално имати у виду да су, својевремено, Русија и Србија, духовно и политички, углавном припадале истом „блоку", да је у то доба постојала словенска солидарност, те да се речи Достојевски односно Русије могу често применити на Србију и обратно.

ПРОШЛОСТ И САДАШЊОСТ

У СВЕТЛУ ИСТОРИЈЕ

Оно што је Достојевски највише саблажњавало, то је равнодушност Запада према удесу хришћанских и превасходно словенских народа под Турцима. Поготову кад се та равнодушност претворила у политички цинизам и када, руковођење тим цинизмом, западне силе нису оклевале да стану на страну Турака против хришћана. Утолико пре, што је идеал Достојевског био „ослободити Православље и Хришћанство од муслиманског варварства и западне јеретичности", јер је осуђивао прећутни макијавелистички принцип западних сила да „оно што је подло од стране једне личности премудро од стране једне државе". Стога се згражао запажајући: „Мал’те не, сва Европа се заљубила у Турке". Јер је наслућивао смисао тог преокрета: „Европа бодри турски фанатизам и спрема се да нас удари с леђа".

Европска заљубљеност у Турке ишла је напоредо са презиром према словенским народима. Достојевског је, природно, пре свега болело неразумевање које су у Европи сретали Руси: „Неће да проуче народ који мрзе и кога се боје"... „Сањају да нас све униште". Али, вероватно, није га мање узбудило откриће да су ти исти Европљани, „који су викали против ропства, који су укинули трговину црнцима, уништили деспотизам и прогласили човекова права", пристали да посматрају скрштених руку како „дивља" гнусна муслиманска хорда заклетих непријатеља цивилизације" уништава милионе несрећних хришћана. „Европа чека кад ће све те стенице бити уништене и прави се да не чује њихове вапаје". Зар је то заиста била „последња реч цивилизације"? Шта би тек рекао Достојевски да је могао видети ужурбаност са којом ће, сто двадесет година касније, Запад признати Босну и Херцеговину, прву панисламистичку државу у Европи, предајући српску ‘мањину’ муслиманима на милост и немилост, као што је спреман да им сутра жртвује и Србе на Косову?

Свирепост реалне политике не искључује покушаје да се она морално оправда. Напротив, што су њене намере нечовечније, то њен вид мора бити племенитији. „Лаж се спасава лажју" сажима Достојевски и приказује начин на који је западна пропаганда, већ тада, покушала да своју издају Хришћанства покрије клеветама против Срба и Руса. У тим маневрима и подметањима је предњачио британски премијер Дизраели – лорд Бикосфилд. Да би компромитовао руску интервенцију у корист балканских народа, Дизраели, који је тобож располагао „тајним документима", је оптуживао Русе да су у Турску послали све своје „рушилачке елементе" – „социјалисте, комунисте и комунаре" – те да постоји опасност да се ти револуционари у отоманском царсту оснаже. Но поред Руса, требало је окаљати и саме Србе, па је Дизраели похитао да представи српску објаву рата Турцима као ‘нечасни поступак’, а српску борбу за ослобођење као ‘нечасни рат’. „Хоће према нама да изазову општу мржњу", јадао се тада Достојевски. Под утицајем Дизраелијеве кампање, ствара се утисак да су патње Срба и других поробљених народа обичне измишљотине и провокације: ... У Европи оспоравају факта, поричу их пред народним парламентима, не верују, праве се да не верују. Сваки од тих народних вођа у себи зна да је то истина, а опет једни друге обмањују: да то није истина, да се то није десило, да су они сами (тј. хришћани) побили својих шездесет хиљада Бугара, само да би оптужили Турке". Баш као кад у наше дане јавно жигошу Србе и распињу их на крст пред целим светом, а у зоолошком врту муслимани бацају невину српску децу лавовима у чељуст.

Достојевски покушава да пронађе неко рационално објашњење те моралне наказности и наслућује да би посреди могло бити смртно непријатељство Европе против Словена: „Европа је непријатељ словенског јединства", док је „одбрана Словена мисија Русије". Несумњиво да би се „Европа разнежила према балканским народима, кад би почели да мрзе Русију". Достојевски увиђа да постоје дубљи разлози те европске мржње, али сматра да је она нашла свој највернији политички израз у савезу римокатолицизма са социјализмом. На једном месту у „Дневнику", он говори о католичкој „светској завери" и види у социјалистичком „чудовишту" чедо католицизма који је „продао Христа за земаљско царство".О томе би се могло дуго дискутовати. Но, у сваком случају, посреди је била међународна урота. Према томе, не само да Европа није притекла у помоћ хришћанима под турском влашћу него је пресуду над Србима и балканским народима изрекла пре сваког суда и саслушања. А зар нас то не подсећа на извесну „мировну конференцију", где су Срби недавно били означени као кривци још пре почетка дебате?

ПРЕДЗНАЦИ АПОКАЛИПСЕ

Као један од најпобожнијих људи међу руским писцима, Достојевски се није могао задовољити искључиво политичким објашњењем европског злочина над Србима и тражио је његове духовне корене. У тој перспективи, размишљања Достојевског су одмах добила апокалиптички карактер. Није ли некада Нерон свалио на хришћане кривицу за пожар Рима, као Дизраели на Србе одговорност за рат са Турцима? Очевидно је да су обојица били прожети ђаволским духом који је надрастао њихову личност. На страницама „Пишчевог дневника" реч је о „злом духу" који „друштву доноси нову антихришћанску веру, тобож нова морална начела; уверава да може изнова да сагради свет, да све људе начини једнаким и срећним, и заувек доврши Вавилонску кулу, постављајући њен камен темељац". Нема сумње да Достојевски ту мисли на апокалиптичке звери и на антихриста, јер, како сам каже, види да већ многи у Европи „озбиљно прихватају антихриста ако Христа". А у атмосфери Откровења по Јовану, неизбежна је и помисоа на крај света. Достојевски не сматра да је то обавезан исход актуелних догађаја, јер је крај света један а антихриста много, али зато може се десити да Антихрист који је пред нама буде онај последњи. Појава антихриста је увек предзнак Апокалипсе и праобраз краја света, али антихрист је представник ђаволске силе која војује противу Христа кроз читаву историју Цркве. Први хришћани су у Нерону с правом препознали антихриста, па ипак због тога није наступио смак света, ако што се ни смрћу Нероновом човечанство није ослободило будућих антихриста, било да су они носили име Маркса или Дизраелија.

Откровење по Јовану је хришћанска философија историје, али само пророку је дато да ту „књигу са седам печата" протумачи и њен наук примени на историјске прилике свога времена. Пророчки дар је допустио Достојевском да ‘иву историју којој је присуствовао религиозно осмисли и правилно „прочита", да би затим предвидео догађаје скоре будућности.

Став Европе према „источном питању" је руског писца убрзо довео до закључка да, у догледном времену, свет више не може избећи револуцију и рат. Револуционарни хаос ће бити изазван „католичком светском завером" и савезом католика са социјалистима: „Да, Европу очекују велики преврати, толики да људски ум одбија да верује у њих, сматрајући њихово остварење нечим фантастичним". Револуција ће бити праћена и „борбом вере са атеизмом". Али, у том хаосу, „пролетери и капиталисти ће изгинути од грехова својих". Достојевски такође прориче „неминовност европског рата", али затим „рат ће се можда претворити у свечовечански". Да ли ће на крају тих ратова наступити пропаст света? Достојевски оставља човечанству избор, зависан од пута којим ће народи ударити: „Ако нације не буду служиле вишим идејама, изгинуће". Али Достојевски ипак чува у себи искру наде: „Зли дух долази, али ће ново друштво победити". Уколико исти узроци изазивају исте последице, може се наслутити и крајњи домет политике разбијања Југославије и Србије, коју последњих година спроводе интернационалне организације. У име светског мира, сада се припрема Трећи светски рат.

Последња реч Достојевског је нада, ако не и вера, у победу добра. С обзиром на пораст зла у свету, који он сам наговештава, у први мах је тешко разумети на чему се тај његов релативни оптимизам заснива. Он је схватио да је човечанство дотерано „до дувара", до последње дилеме: морализација политике или смрт, крај света, Апокалипса. У више наврата осуђивао је начело које је до сада у политици владало: „Оно што је подло од стране једне личности, то је премудро од стране једне државе". Од сада „треба и у политици усвојити Христову правду која важи за свакога верујућег". Илузија о коју се до данас разбијала српска политика, наивна вера да један народ треба да се понаша као честит човек, мора најзад постати стварност и закон за све. Другим речима, или ће се са њима исцелити. А то се може постићи ако се у сваком народу развије човечанска идеја, љубав према свима народима, коју Достојевски већ приписује руском народу. Нико тај идеал не би прихватио брже и радосније од српског народа који је идеју свечовека и свечовечанства у својој души неговао од светог Саве до Владике Николаја Велимировића. На жалост, у тренутку кад безмало читав свет учествује у колективном геноциду над српским народом, оптужујући га истовремено за геноцид, тешко је веровати да то није само једна утопија код толиких других. Ако је после две хиљаде година хришћанског деловања у свету човечанство претрпело такав и толики морални пад, како можемо веровати у његов препород? И ко би тај препород изазвао, кад су нас скоро сви напустили, кад нам ускраћују и слободну реч, кад више неће да чују наш глас? Да је сам Достојевски међу нама, данас би се они и о његову проповед оглушили.

Није та ситуација била непозната Достојевском јер је био свестан да ће прави хришћани увек сачињавати мало стадо а њихова борба трајати до конца историје, а било је периода у његовом животу када је он био принуђен да се бори сам самцит. Упркос томе, он је непоколебљиво веровао у снагу Истине и знао да је то највећа сила на свету. Онај који има уза се Истину и који њу брани никада се не бори узалудно, па макар остао сам на бојишту. А тој моралној дужности се морају покоравати и народи и појединци. Да Истина Христова не представља страшну силу, зар би синови лажи на Западу толики труд и новац уложили да угуше српски глас? Стога не смемо заборавити поруку Достојевског која је упућена свим хришћанима уопште, али се у овим судбоносним часовима односи на Србе посебно:

„Пре свега, не плашите сами себе, не говорите: ‘сам човек на бојишту није ратник’ и др. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: ‘Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!’ итд. итд. Све су то фразери, јефтини песници, лењивци који сами себе сликају. Онај ко хоће да донесе корист, тај са везаним рукама у буквалном смислу може учинити бездан добра. Прави делатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видети толико дела, да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду него ће наћи и успети да нешто уради. Сви прави делатници то знају." („Пишчев дневник", фебруар 1877). (Светосавље бр. 1.)
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 19 Nov 2007 19:57    Post subject: Reply with quote

СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ

Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свуноћна бдења и тајне молитве к Богу.

Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди".
Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великом кнезу, сродику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. Не само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне.
У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме Који је створио небо и земљу; њему служим и њега почитујем". Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га је и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, кад му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату.
Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану Четвртом, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавра, где почивају и сада.

НЕВСКА БИТКА

Римски папа Григорије IX је 9. децембра 1237. године обзнанио крсташки поход против пагана – Финаца и Руса. Папа је именом Свевишњег обећао опроштај грехова свим учесницима похода, а палим у боју – вечно блаженство. Припреме су потрајале преко две године. Прикупивши велику војску којој су припојени одреди потчињених Финаца и норвешки ритери, баш као на Турке и Свету земљу, уз певање светих псалама, с крстом испред, војска се укрцала на бродове. Прелазак преко Балтичког мора до Абоа и од Абоа до ушћа Неве обављен је сасвим успешно, и непријатељска флота је гордо ушла у њене воде. Уздајући се у многобројност војске, шведски јарл Биргер који је стао на чело крсташког похода против Православља, рачунао је да пре свега нападне Ладогу, и пошто се ту учврсти да онда удари на Новгород. Коначан циљ похода представљало је покоравање новгородске земље и превођење Руса у латинство. Поход шведских крсташа био је несумњиво усаглашен са дејствима ливонских ритера, када су ови 1240. г. насупрот обичају не током зиме већ лети предузели офанзиву на Изборск и Псков. Услед тога је у лето 1240. године Новгород нападнут из два правца: с југозапада су упали немачки ритери, док су са севера надирали Швеђани.

У то време у Новгороду је владао млади 19-годишњи кнез Александар Јарославич...
Тренутак најезде одабран је успешно за завојеваче: Русија је лежала у рушевинама после страшне татаро-монголске најезде. И премда новгородска и псковска земља није претрпела непосредан војни упад, они нису били у стању да самостално пруже отпор, без владимирске и суздаљске војске (тако су бар сматрали завојевачи).
Али, ни Александар Јарославич није узалуд губио време. Од самог почетка своје владавине градио је одбрамбене положаје. Током три године изграђена је утврђена линија дуж реке Шелоне која је штитила Новгород од упада војске Тевтонског реда.
Ствари су на северу стајале знатно горе: ту је постојала само једна моћна тврђава – Ладога. Али то није било довољно – непријатељ је ту тврђаву могао једноставно заобићи. Но, кнез није имао ни снаге ни времена за изградњу нових утврђења, те је зато знатно ојачао извидничку службу у доњем току Неве, наложивши старешинама племена Ижора надзор над морем. Такође је успостављен систем преношења важних саопштења у Новгород. И поред тога, почетак упада Швеђана представљао је за кнеза непријатно изненађење. Извиднице ижорског старешине Пелгусија, коме је Александар наложио балтичку «поморску стражу», приметиле су у првој половини јула 1240. године флоту како се креће заливом. Приближивши се ушћу Неве, флота се постројила у непрегледан низ и зашла у пловни део Неве.
Чим је непријатељ опажен, ижорски старешина Пелгусије је сместа послао у Новгород првог гласоношу. Коњанику је требао читав дан да пређе пут од Неве до Новгорода, али су још пре мрака у Новгороду већ знали за упад. Млад и страствен, Александар је сместа почео да дејствује.
Искрцавши се на ушћу Неве, јарл Биргер је младом кнезу послао писмо:
«Узмогнеш ли, успротиви се, али ја сам већ ту и пленим земљу твоју». Деветнаестогодишњи Александар Јарославич није дуго туговао због малобројности своје дружине, већ јој се обратио: «Браћо! Није у сили Бог, већ у правди!»
Кнежево свето одушевљење пренело се на народ и војску, у свакоме се појавила увереност у победу праведне ствари. Војска је кренула из Новгорода према Ижори. Кретала се дуж Волхова и Ладоге. Ту јој се придружио одред Ладожана, а потом су се придружили Ижорци. Читава војска је, преваливши 150 км пута, до јутра 15. јула стигла на место искрцавања Швеђана.
Александру је био потребан изненадан удар. По кнежевој замисли, двоструки удар дуж Неве и Ижоре требало је да у угао који чине те две реке сатера најважнији део непријатељске војске и да истовремено ритерима одсече пут за повлачење и да их лиши бродова. Предводник страже Пелгусије је пред битку чуо шум чамца. Како чамац тако и веслаче обавијала је магла. Видело се само како двојица младих витезова стоје у оклопима. Старији међу њима је јасно рекао: «Брате Глебе, заповеди да се брже весла, похитајмо у помоћ рођаку нашему, Александру Јарославовичу», и привиђење је нестало у магли. А кнез Александар се пред поход молио светим кнежевима Борису и Глебу. Ободрен чудесном појавом, кнез је кренуо у бој.
Битка је почела око једанаест сати ујутру. Престројивши се из походног у борбени поредак, руска војска је изненада ударила на непријатеља из шуме крај реке. Улазак пукова у окршај није био у виду хаотичног налета. До танчина познавајући положај шведског логора, Александар је направио јасан план битке. Његова главна идеја састојала се у наношењу главног удара на ритерски део шведске војске који се налазио на обали, уз истовремено одсецање преосталих снага које су остале на бродовима. Следећи тај план, главнина руских снага – коњица дружине – ударила је у центар шведског логора, тамо где су били смештени команда и најбољи део крсташког ритерства.
Убрзо је новгородски кнез доспео у само средиште битке, недалеко од златоврхог чадора у коме су те ноћи почивали јарл и краљевић. Одатле су се они, окружени са неколико густих прстенова телохранитеља, бранећи се од Новгорођана, повлачили према краљевом броду. Пешадијске и коњичке јединице су се током битке спојиле и требало је да непријатеља одбаце у воду. Управо тада се и одиграо знаменити двобој кнеза Александра са јарлом Биргером. Јарл је јахао замахнувши мачем, а кнез – истуривши копље напред. Биргер је био уверен да ће се копље или сломити о његов оклоп, или склизнути у страну. Зато мач – тај неће издати. Али је Александар у галопу погодио Швеђанина у преконосницу под визиром шлема, визир се подигао и копље се дубоко зарило јарлу у образ. Погођени ритер је пао штитоношама на руке.
Недалеко од Александра борио се и Новгорођанин Сбислав Јакунович. Његова снага и храброст многе су у Новгороду задивили. И у тој бици се показао као неустрашив борац. Сбислав није имао ни копље ни мач. У његовој крепкој руци пресијавала се моћна бојна секира, којом је лево-десно секао, обарајући насрнуле непријатеље. Штитови су пуцали и ломили се од моћних удараца, разбијали се ратнички шлемови, падали на земљу мачеви избијени из руку... У штуром ретку из летописа назире се јарки карактер тог ратника: «Он такође наваљујући многократно, бијући се једино секиром, не имајући страха у срцу. И падоше неколицина од руке његове, и подивише се сили његовој и храбрости».

Новгородска пешадија је под вођством Мише дуж Неве рушила мостиће, одбацујући Швеђане и са копна и са воде, заузимајући и потапајући непријатељске бродиће на једра. Лево крило на челу са Јаковом Полочанином преотело је коње и пробило се малтене до ушћа Ижоре. А у центру логора се био тешки бој, ту су се Швеђани борили до последњег даха.

Шведска војска је изненадним нападом била разбијена у неколико већих и мањих делова које су Новгорођани сатирали, део по део потискујући ка реци. Швеђане је захватила паника. А онда се изнебуха срушио и јарлов златоврхи чадар! То је млади Новгорођанин Сава, растерујући Швеђане, упао у њега и с неколико удараца подсекао стуб чадора. Читава новгородска војска је рушење шведског чадора поздравила победничким покличем. О томе је у летопису посебно, премда и кратко, речено: «Пети од његових младића, по имену Сава, наишавши на чадор велики и златоврхи, подсече стуб чадора. И пукови Александрови, видећи пад чадора узрадоваше се».
Ускоро су Руси читавом дужином логора избили на Неву, потиснувши Швеђане до воде и докрајчујући их једног по једног; поједини су се бацали у реку али би убрзо тонули у тешким оклопима. Неколико скупина Швеђана успело је да стигне до бродова. Одбацујући бродски мостић у море, не обраћајући пажњу на позиве у помоћ од рањеника, отискивали су се од обале Ижоре, устремљујући се на средину те омање речице, а затим на широку глатку површину Неве. Али, ни издалека нису сви успели да се пробију до бродића на једра. Заостали појединци, а таквих је било доста, бацали су се у реку, препливавали је и хитали у шуму, надајући се да се тамо сакрију. Али, реткима је то пошло за руком. На левој обали Ижоре, куда није прошао Александров пук, дејствовали су одреди ижорских ратника, довршавајући уништавање војске освајача.
Муњевито изведена битка донела је сјајну победу руској војсци. Надареност и храброст младог војсковође, јунаштво руских ратника обезбедили су брзу и славну победу уз врло мале губитке – пало је двадесетак Новгорођана и Ладожана. Александрова дружина се славно вратила у Новгород. Због одважности испољене у бици народ је Александра Јарославича прозвао «Невски». Том битком започела је борба Русије за очување излаза на море, толико важног за будућност руског народа. Победа је спречила губитак обала Финског залива и није дозволила прекидање трговинске размене са другим земљама, и самим тим олакшала руском народу борбу за свргавање татарско-монголског јарма.
Тако се завршила битка пресудна за живот наше земље, битка у којој су руски ратници под руководством још сасвим младог кнеза одбранили своју Православну веру, своју земљу, своју независност. Две године касније ће на леду Чудског језера бити стављена коначна тачка на антисловенски, антиправославни крсташки поход шведских и немачких завојевача уз «благослов» римског папе.
Као одговор на ритерску експанзију, Александар Невски се за помоћ обратио Златној Хорди, склопио са њом савез и побратимио са Батијевим сином Сартаком, који је вероватно примио хришћанство.

Извори:
1) Уџбеник историје за 4-5. разред гимназије, под редакцијом А.М. Куликове, «Сфинкс», СПб, 2000. Одатле је узет цитат за епиграф.
2) «Приче руских летописа», зборник, Т.Н. Михељсон, Д.С. Лихачов. Новосибирска издавачка кућа, 1995.
3) «Невска битка», А. Дегтјарев, «Литература», Лењинград, 1991.



_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 21 Nov 2007 12:01    Post subject: Reply with quote

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ

Преподобни Серафим Саровски је један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. године а преставио се господу 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим".

Српска православна црква га празнује 2. јануара по црквеном, а 15. јануара по грегоријанском календару.
Преподобни Серафим, родио се у граду Курску, у русији 19. јула 1759. године, од благочестивих и имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад наврши седамнаест година, са благословом матере напусти свет и посвети се монашком животу. Мати му на растанку поклони мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом од прозорљивог старца Доситеја би упућен да се спасава у саровској пустињи.

Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свога старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно.

Прохор се 18. августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање.

Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Св. писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме!

Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов.

2. јануара 1833. године старац Серафим је завршио свој подвижнички живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са Распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима.

И после блаженог престављења свог, преподобни Серафим давао је разна исцељења и чудотворења свима који му се с вером обраћају. Он је продужио да из оног света показује људима своју чудесну самилосну љубав, коју је непрестано показивао за живота.
(Охридски Пролог, Свети Николај Српски)





_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Hatori Hanzo
Ветеран


Joined: 07 Jul 2004
Posts: 1170
Location: Бол је тренутна - срамота траје довека!

PostPosted: 21 Nov 2007 17:20    Post subject: Reply with quote

У цркви поред храма Светог Саве на Врачару, налази се икона великог светитеља Светог Серафима Саровског са честицом његових моштију, коју је руски патријарх Алексије II поклонио Србима. Зато се тамо често, не знам тачно колико често, служе акатисти овом Светитељу.
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 22 Nov 2007 11:36    Post subject: Reply with quote

Једно од пророчанстава Св. Серафима:

"У Руској Цркви ће бити сазван Васељенски сабор, чији циљ ће бити:
1. Да последњи пут упозори свет на опасност свеопште антихристовске заслепљености - отпадништва од Господа Исуса Христа.
2. Да се све Православне Цркве Христове уједине под једном Главом - Христом Животодавцем и под једном заштитом - Његове Пречисте Мајке против долазећег антихристовског налета
3. Да се коначно осуди масонерија, илуминатство, јакобинство и сви слични покрети, ма каквим се именом они називали, покрети чији вођи имају само један једини циљ: да се наводно ради крајње егалитаристички схваћеног земаљског напретка и уз помоћ фанатика које су сами створили изазове анархија у свим државама света и да се уништи Хришћанство широм света, те да, коначно, уз помоћ моћи злата, коју су концетрисали у својим рукама, читав свет потчине антихришћанству оличеном у једном аутократском и богоборном императору, који ће сам завладати читавим светом".

А на другом месту он каже:

"Славени и Јевреји су два народа богоизабрана за заветне и судбинске задатке у историји света. Преподобни Серафим даље говори да су Јевреји и Славени као два неуништива ковчега Завета. Али будући да су Јевреји одбацили истинитог Месију, Јединородног Сина Божијег, Бог их је расејао по целом свету да страдају и буду гоњени до краја. У време антихриста много Јевреја обратиће се Христу јер ће схватити да су чекали лажног месију - по речима Господа: Ја сам дошао у име Оца и не примисте ме, а када други доће у своје име примићете га!
Без обзира на њихов, пред Богом ужасни поступак, Јевреји су били и јесу Господу драг народ. Славени су такође богоизабрани народ који ће до Страшног Суда сачувати истиниту веру у Бога. У време антихриста Славени га неће признати за васељенског цара и месију и зато ће од Бога бити награђени. У време антихриста Русију ће Бог тако подићи да ће бити најмоћније царство у историји света. "

Свети Серафим описао је велики рат, који ће се у Русији претворити у побудну против цара! Све ће организовати закулисане организације, непријатељи Русије, „реформатори“ и масонска западна олигархија. Шириће се издаја и обмана. Део црквене јерархије, двора, виши слојеви друштва, биће присталице либералних европских новотарија! Цара праведника, хришћанина, ће издати. Пролиће се реке крви и пострадаће најбољи руски људи. Рушиће се крстови и Цркви ће бити гоњена! Власт ће бити у рукама Јевреја, а нови симбол кабалистичка петокрака! Цара који прослави њега, убогог Серафима, чека мучеништво за Христа! Све светске буне и ратови у историји заједно не могу се поредити са страхотама онога што чека Русију. Али, Бог ће Русију помиловати, и путем дубоких страдања довести до велике славе! Старац је прорекао обнову руске самодржавне власти после великог страдања и кратак процват пред крај света! Чак ће Антихрист, као васељенски „миротворац“ зазирати од Русије!“


СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ И ИМПЕРАТОР АЛЕКСАНДАР ПРВИ

_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Бомбе на пинк!
ДЕЛИЈА јуниор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 70

PostPosted: 22 Nov 2007 12:08    Post subject: Reply with quote

У издању библиотеке Образ Светачки (која се недавно и угасила након сто издатих књига Православног садржаја) на српски је преведена књига житија Светог Серафима Саровског "Христос Воскресе радости моја", кога занима може да је потражи у књижарама које се баве Православним издаваштвом. Написао ју је Митрополит Венјамин Федченков скупљавши жива и писана сведочанства о поукама, предсказањима и чудима Светог Серафима.
Back to top
View user's profile Send private message
Бомбе на пинк!
ДЕЛИЈА јуниор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 70

PostPosted: 22 Nov 2007 13:32    Post subject: Reply with quote

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

СЛОВО О СМРТИ







ПРЕДГОВОР



Свети Игњатије Брјанчанинов, велики писац православне духовности, живео је у 19. веку. Родио се 5. фебруара 1807. године у селу Покровском Вологодске губерније и на крштењу добио име Димитрије. Његов отац, Александар Семјонович Брјанчанинов, угледни племић, маштао је о световном успеху свога сина. Мајка његова, Софија Атанасјевна, предано се била посветила породици, нарочито васпитању старијег сина Димитрија, чији је ум заблистао у најранијем детињству. Већ када је почео да чита прве књиге, показало се његово будуће духовно опредељење: од свих књига најомиљенија му је била "Училиште побожности", где се описује живот древних подвижника. Рано је открио лепоту молитве и у њој нашао дубоки смисао и радост. У родитељском дому од одабраних учитеља примио је врхунско образовање.

Када је Димитрије напунио 15 година упутио се у Петроград да би се, по жељи свога оца, уписао у Главно инжењеријско училиште. У школи је убрзо привукао пажњу својим умним способностима, необичном скромношћу и истинском побожношћу. Био је омиљен гост на литерарним вечерима у чувеним петроградским домовима. Људи из отменог света покушавали су на све начине да за себе придобију ову изузетну личност. Но његова душа, од рођења загледана у непролазне вредности, није могла да у томе нађе задовољство. Више од две године млади Димитрије је темељно проучавао природне и друштвене науке и себи постављао питање: "Шта, заправо, пружају науке човеку? Човек је вечан и његов посед треба да буде вечан! Покажите ми то вечно власништво које бих могао да имам са собом и ван граница овога света. Али, "науке су ћутале". Само једна, божанствена наука, одазвала се на питање ономе ко је тражио истину. Више ништа није могло да га спречи у остварењу намере да свој живот посвети Богу. Стрпљиво је поднео сва тешка искушења која су након тога уследила. Теже од свега било је противљење родитеља који су упорно настојали да сина одвоје од монашког пута. Без родитељског благослова и сагласности да добије оставку, Димитрије Брјанчанинов, у то време официр, није могао да започне монашки живот. Када су се његове људске снаге истрошиле, тешко се разболео, што је била опомена свима да треба да попусте пред овим очигледним знаком Божије воље. 1827. године Димитрије Александрович ступио је као искушеник у Александро-Свирски манастир, предајући се на духовно руковођење оцу Леониду, будућем Оптинском старцу. Неколико наредних година провео је у потпуној послушности. Прилике су од њега захтевале да промени више манастира, где се сусретао са искусним духовницима. То га је укрепило у преданости вољи Божијој и обогатило његово духовно искуство. Замонашен је 1831. године и добио име Игњатије.

Ускоро је постао игуман Тројице-Сергејеве пустиње близу Петрограда. Као настојатељ предано је руководио душе монаха, поучавајући их божанственој науци, што му је представљало извор највеће радости. У Сергијевој пустињи написао је већину својих дела.

Духовни пут је захтевао од оца Игњатија велика одрицања и пожртвовања. Не осврћући се на своје слабе телесне снаге, обнављао је и подизао манастире, примао многобројне посетиоце, а ноћи проводио у дугим молитвеним бдењима. Често је морао да мења боравиште, да прихвата и оне дужности које његовој природи нису одговарале. Одувек је тежио усамљеништву, али му се та жеља није остваривала. Године 1857. изабран је за епископа Кавкаскога и Црноморскога. На дан свога нареченија рекао је: "Од младости своје стремио сам дубокој пустињи и нипошто нисам мислио о служењу Цркви у било каквом чину свештенства. Да будем епископ свога срца и да приносим на жртву Христу помисли и осећања, освећена Духом, - то је висина којој је био управљен мој поглед."

Епископ Игњатије није дуго управљао Кавкаском епархијом. Тешка болест вратила га је, овог пута заувек, у Николо-Бабајевски манастир. Ту га је 30. априла 1867. године на тихој молитви затекла смрт за коју се свесрдно припремао током свог земног живота.

Владика Игњатије Брјанчанинов оставио нам је драгоцена духовна дела од шест томова. То су: "Огледи из аскетике" у три тома, 4. "Аскетска проповед и "Писма мирјанима", 5. "Допринос савременом монаштву" и "Отачник". Његова дела, заснована на Православном светоотачком предању, извиру из проживљеног аскетског искуства. То се осећа по благодатној сили која се упија у душу онога који их чита. Сам Светитељ своја дела сматрао је "власништвом свих савремених подвижника Православне Цркве". Разлог за то он наводи у писму С. Д. Нечајеву: "Постојали су у мом животу тренуци, или у време тешких жалости, или после дуготрајног безмолвија, тренуци, у којима се јављала у срцу моме "реч". Та реч није била моја. Она ме је тешила, поучавала, испуњавала нетрулежним животом и радошћу, - и затим одлазила. Дешавало се да записујем мисли које су тако јарко сијале у тим блаженим тренуцима. Читам после, читам не своје, читам речи које су се спустила из некакве више сфере и остале као поука".

Из удаљених сфера вечности дошла нам је реч светог Игњатија о путу душе после смрти. Ова недокучива тајна привлачила је философе и научнике свих времена, у настојањима да објасне суштину људског постојања. Сви претходници хришћанства, постепеним ходом у откривање загонетних дубина људске душе, само су бледо наговештавали истину која је у пуној светлости засијала оваплоћењем Божије Речи. У огледалу Новог Завета верно су осликана сва пророчка најављивања Старог Завета. Доласком Господа Исуса Христа у овај свет, људски род добија путоказ за сва времена. Хришћани знају да је Богочовек пут, истина и живот. То најбоље знају они хришћани који право славе Бога, који од постојања Божијег предања нису укинули "ниједну јоту" у закону Божијем, нити су шта додали. Највеће тајне и највећа знања откривају се најдостојнијима, онима који су се одрекли краткотрајних овоземних уживања, да би стекли непролазно благо. Свети Игњатије Брјанчанинов, чије је име по светом Игњатију Богоносцу такво да указује на богоносну науку коју је пронео својом речју и својим размишљањима, не допушта никаква подозрења у оно што је изнео. Његов спис "Слово о смрти" представља учење Православне Цркве, засновано на Јеванђељу, о уделу бесмртне душе после разлучења од тела, о природи раја и вечном блаженству, о анђелима и демонима, ваздушним митарствима, паклу и вечним мукама. Све што је изнео, Светитељ сведочи речју Светог писма и светих Отаца, служећи се и емпиријским наукама где год је то могуће и потребно. Он то чини у жељи да палом човеку помогне да увиди колико је дубок његов пад. У таквом стању човек није ни способан да сагледа како је, удаљавањем од спасоносне божанствене науке, упао у погубну, демонску науку. Тако је прихватио лажни разум, назвао га "здравим", и по тој логици - одбацио управо ону науку коју никада, као саздано биће, није имао право да мења. Одвојен од разума истине, човек погрешно закључује и о овоземним и о вечним стварима: не верује у бесмртност душе, а ако и поверује, лакше се приклања лажним религијама које заводе сваког Адамовог потомка истом преваром којом је заведен праотац ових људи.

Полазећи од места где се зачео грех који је човеку донео смрт, Светитељ нас води кроз пространства небеског бескраја, незамисливе рајске лепоте што око не виде и ухо не чу, не скривајући од нас ни страшне паклене пределе у дубини земље где црв не умире и огањ се не гаси. Бесмртна душа, када се одвоји од тела, одлази или у Царство непролазне славе Христа Господа, где је бескрајна радост, или у земљу плача, где су бескрајне муке. То зависи од опредељења које је сама душа испољила на земљи. Светитељ нам наводи примере Божијих угодника, оних људи који су умели да чују реч Богогласног Христовог Претече: Покајте се, приближило се царство небеско, која је на тај начин позвала људе свих времена да се врате у дом свога Оца, у вечиту своју постојбину. Без покајања немогућ је повратак Богу. Наведени су и многи примери непокајаних грешника који су до свог последњег издисаја одбијали да прихвате овај једини услов који сваком заблуделом сину омогућава измирење са својим Оцем. Као да је цела ова књига вапај владике Игњатија да се човек покаје пре смрти, док још има времена, како би избегао страшна митарства чији поглавари злобно дочекују душу која им се потчинила за живота на земљи, спремни да је заробе као своје вечно власништво.

Сагласно са свим Оцима Цркве који уче да је сећање на смрт и Страшни суд неопходно свима који теже спасењу, свети Игњатије нас упућује на свагдашње размишљање о смрти. "Схвативши краткоћу нашег земног живота и сујетност свих земних добитака и преимућстава", каже Светитељ, "схвативши ужасну будућност која очекује оне који пренебрегавши Искупитеља и искупљење, принеше себе свецело на жртву греху и трулежи, - одвратимо мислене очи наше од нетремичног гледања на варљиву и опчињујућу лепоту света, која лако заробљава слабо срце човечије у љубав према себи и у служење себи. (...) Употребимо наш земаљски живот, тај велики дар Божији, сходно одређењу назначеном од Бога, на познање самих себе, на назидање свога вечног удела." Јер, "ако бисмо и сав свет задобили за себе, када се нађемо у гробу, ништа нећемо имати од овога света: ни лепоте, ни славе, ни власти, ни угледа, нити било каквог овдашњег блага."

Благо човечије није пропадљива, груба материја, него танана, невидљива духовна лепота. Она се показује и постаје видљива душама молитвеника у тишини, пријатељима Божијим, којима Сам Бог открива оно што је скривено од оних који не живе чисто. Такав је био владика Игњатије Брјанчанинов, Божији изабраник, који је из своје свете душе изблагoвестио нама речи ове књиге које му је Бог открио да би нам показао пут ка спасењу.


Помени Господе
у Царству Своме
моје родитеље
+ Михаила и + Марију
Преводилац


(Са сајта Светосавље)
На том сајту имате читаво дело

Можете наћи пуно текстова овог светитеља и на интернету, а постоје и књиге у издању Задужбине Светог Манастира Хиландара - Аскетски огледи (три дела).
Back to top
View user's profile Send private message
Hatori Hanzo
Ветеран


Joined: 07 Jul 2004
Posts: 1170
Location: Бол је тренутна - срамота траје довека!

PostPosted: 22 Nov 2007 13:38    Post subject: Reply with quote

Ко је синоћ гледао ону руску емисију на РТС-у може да разуме зашто овакав наслов теме! Да ли неко може то да скине са нета, штета би била да људи не погледају! Мислим да се зове "Строго поверљиво" или тако некако...
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 23 Nov 2007 13:34    Post subject: Reply with quote

Велика обнова Русије

--------------------------------------------------------------------------------

Свети Серафим Саровски предвидео револуцију, убиство Цара, али и велику духовну и материјалну обнову руске државе. Русија ће по светом Серафиму бити најмоћније обновљено православно царство коме ће се придружити неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми. Старац говори да ће пред крај времена, Русија овладати Константинопољем, и да ће се у Светој Софији поново служити литургија и сијати крст на куполи. Свети Серафим Саровски један од највећих православних светитеља оставио иза себе пророчанство у којем је предвидео велику обнову Русије.



ЗА ГЕОПОЛИТИКУ ПИШЕ: МАЈА РАДОЊИЋ

О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији после великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница саме Русије. Треба подсетити да је пакао комунизма од преко хиљаду манастира, колико је постојало пре револуције, преживело само тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, монаси и свештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено неколико десетина милиона православних хришћана. Задивљује размера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, радујући сваког хришћана и уверавајући, по ко зна који пут, да "што је људима немогуће, Богу је свемогуће". Водећи светски медији баве се овом темом само спорадично, делом зато што велике електронске телевизијске мреже "живе" превасходно од крупних политичких догађаја и њихових последица, а делом и зато што већ неколико година у свету па и код нас доминира једна стереотипна медијска слика посткомунистичке Русије у којој преовлађују новобогаташи, мафијашки обрачуни, потрошачка грозница, осиромашење најширих слојева, некритичко преузимање западних узора, морална криза. Да ли живот у данашњој Русији изгледа тако суморно како медији сугеришу, где се онда дешава та велика духовна обнова о којој сведоче људи који долазе са поклоничких путовања из Русије, или живе тамо? Подаци потврђују да је огромна већина Руса верна својој Цркви; за 12 година обновљено је на хиљаде храмова, а према подацима оца Амвросија, архимандрита Јовановског манастира који има преко триста монахиња , у Русији тренутно има око велики број мироточивих икона. Многе од тих мироточивих икона налазе се по кућама благочестивих хришћана, међу њима, чак и обичне мале папирне литографије. Господ шаље своју милост и благодат смернима! Како примећује и наша саговорница о овој теми, Радмила Војновић Садовњикова, професор књижевности, некадашњи уредник у културној редакцији ТВ Нови Сад, супруга руског козака, која живи у Москви од 2000-те године, невероватно је јако монаштво у Русији, тежи се строгом духовном животу и подвизавању. Има деце која долазе да се замонаше од 7,8,10, година, девојчице мале схимнице, затворнице - то је један чудесан свет. Инсистира се на Исусовој молитви, сви су позвани да се непрестано моле - "Молите се непрестано"- та Христова и апостолска поука важи и примењује се дословно. Нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном покајању и породице која живи благочестиво, у послушању старцима, духовницима. У кућама се свакодневно чита Псалтир, владају једноставност, смиреност, молитвеност и нема празног разговора, брбљања, оговарање је забрањено, а децу упућују на молитвено, мисаоно обраћање Господу.

У великој обнови руске Цркве обновљена је и њена традиционална милосрдна функција- манастири су праве народне куће и сви, од најмањих па до највећих лаври , васпитавају много напуштене деце. Видела сам те монашке школе, прича Радмила Војновић Садовњикова, где девојчице добијају комплетно васпитање и образовање. Али је васпитање у првом плану- девојчице држе певнице, поју, неке остају у манастиру, замонаше се. Посебно ме је гануло - прича саговорница "Геополитике" - када сам у Свето-Николајевском манастиру на путу Москва -Калуга видела да девојчице имају сваке вечери крсни ход, покајничку литију за спас српског народа. У једном од четири храма тог манастира је неусипајушча "непрестана" молитва и чита се Синодик у коме се помињу сви српски новомученици. Све што се на радост свих нас дешава у руској Цркви, "велика светлост после дуге ноћи", део је и чувене Дивјејевске тајне, пророчанства једног од највећих светила руске Цркве, Светог Серафима Саровског, чија је стогодишњица прослављења обележена овог лета (2003) великим торжеством у Сарову, где се подвизавао блажени старац. Свечано је било и у оближњем женском манастиру Дивјејеву, где су данас његове мошти. Преподобни и богоносни отац Серафим, чудотворац Саровски, рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици, а уснуо је мирно у Господу 1833. године, после многих подвига и непрестаних молитви, трудова и бдења. Он, који се још као млади јерођакон удостојавао виђења бесплотних сила, ангела небеских и слушања њихове умилне песме, називао је себе " убоги Серафим" и поздрављао са "Христос Васкресе радости моја", оставио је велико пророчанство о будућој судбини Русије и света. Свети Серафим је рекао да што он говори је тачно као што су два и два четири, јер то не говори он, убоги Серафим, већ Дух Свети кроз њега. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова. Русија ће бити обновљена као самодржавна монархија, а будући руски цар ће бити по женској линији из дома Романових. То је свакако потомство Велике кнегиње Олге Романове, сестре цара мученика Николаја, која је неко време после октобарске револуције боравила у Србији, а потом отишла у Канаду. Потомци њеног сина Николаја који се упокојио пре пет година у 95-ој години, долазе сада у Русију. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу. Заиста, 17.јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти. Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила "Свети царски мученици, молите Бога за нас". Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

Мало је познато и то да је царска породица живела врло строгим молитвеним животом, да су Велике кнегиње појале у цркви једноставно одевене, покривене марамама, да царица Александра, пореклом Немица, није хтела да напусти Русију и православље , иако јој је нуђено да спаси свој живот, пред страдање царске породице. Они који су учествовали на било који начин у страдању Романових, засипали су и пре и после тога јавност најразличитијим клеветама, конструкцијама, полуи- стинама о царској породици, како би донекле оправдали тај чин, укаљали име Романових и њихово убиство приказали као тобоже '' праведни народни гнев на тиранина'' и ''спонтани израз народног расположења'', што је једна велика лаж, у низу лажи које иначе прате накнадно описивање вликих преврата и револуција у историји, све у складу са циничном опаском ''историју пишу победници''. Забележено је и да је цар Николај, када је био на прослављењу Светог Серафима, добио писмо које му је оставио блажени старац пре своје кончине, а пре рођења цара, и да је цар горко заплакао када га је прочитао, и да су покушавали да га утеше говорећи да је можда старац погрешио. Цар Николај је знао да је све што је старац прорекао до тада испуњено и да не би оставио то писмо да није био сигуран у то што му је написао. Да ли је у писму било најављено и страдање целе царске породице, или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је чињеница да је последњих година пред страдање у дому Романових владала врло озбиљна атмосфера, са врло мало радости, али веома смирена и побожна. Свети Саровски старац, блажени Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњегж, и коме се више пута јављала Пречиста Владичица наша Богородица, оставио је у тексту Дивјејевске тајне и пророчанство које се односи на цео свет, све до Другог Страшног доласка Христовог. Ту стоји да ће се Антихрист појавити на земљи када Русија буде имала 180 милиона становника, да ће до тада бити одржан и VIII васељенски сабор, који ће анатемисати све оно што се назива реформаторством - све оне партије и удружења људи који живе као да нема Бога и Божијег суда, који теже остварењу земаљског, материјалног раја у свету без Бога. Такве партије и таква удружења ће довести и до рушења хришћанства и хришћанских вредности у свету и стварања једне васељенске, безбожне државе, на чијем челу ће бити Антихрист. Он ће бити Антихрист за православне, али за остатак света он ће бити лажни миротворац. ''Говориће мир, мир, мир, а свуда ће сејати само смрт'', говорио је старац. Он ће бити рођен у Русији, од колена Дановог, у граду који се налази између Москве и Петрограда, и биће рођен ''искуственим способом'' по речима старца, дакле вештачким начином.

Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи , почетком XIX века, говори да ће ''син погибли и безаконија'' бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми.У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника. После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена - у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлаћа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвизавала. Она је и умрла по послушању- старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето - Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене- није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: ''Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву''. И тако и бива- када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године , када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, и где су доношене мошти светих на поругање.

У Саровској пустињи, на месту где се подвизавао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени једним дебелим слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освештан поводом прослављења Светог старца, али је после претворен у позориште и 9.11.2002.године је одржана последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији(иначе у олтару је била сцена!). Овог лета, на прослави 100 -годишњице прослављења Светог Серафима, храм је поново освештан и чин освештања је извршио управо наш патријарх, господин Павле, који је после са патријархом Алексијем служио централну свечану литургију над моштима старца. Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута ''Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо...'', он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице. По речима Радмиле Садовњикове, која је била на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, било је неизмерно много православних хришћана из Русије и целог света, пуно поклоника и из Србије, и на сваком кораку се може осетити и видети колико нас обичан руски народ воли, колико су Срби добродошли и поштовани. Руска Црква и народ врло добро зна шта се заиста дешава са Србијом ових година искушења и страдања, истина о Косову и Метохији је скоро присутнија у руским медијима него у нашим, обновљено је српско подворје у Москви у храму Светог апостола Петра и Павла. У две московске православне гимназије се учи српски као изборни предмет, а једна носи и назив Српска православна гимназија у знак подршке и љубави према српском народу у ово тешко време.

У многим руским храмовима су заједно са руским светитељима иконописани српски светитељи и новомученици српски. У Сергијо- Тројицкој лаври се редовно служи и Србљак- службе Србима Светитељима, а многи Руси добијају име по српском Светом краљу Владимиру, јер они искључиво дају имена из црквеног календара. Пророчанство које је оставио Свети Серафим Саровски, поједини људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, као и то да су два и два четири, јер не говори то он, већ Свети Дух кроз њега, а пошто је све до сада што је било тачно тако и пророковао, немамо разлога да не верујемо и у оно што ће наступити по пророчанству Светог Серафима. По казивању многих руских стараца, дух Антихриста је већ у свету, сви можемо да осетимо дејство зла у свакодневним искушењима која наилазе на верне, и оно често долази под маском доброчинства и најбољих намера, а доноси немир, стра- дања и патњу, али ко претрпи до краја спасиће се, а једино то је и важно. Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети старац Серафим, важно је истаћи и једно- ставну али спасо- носну поуку, која може да замени сва о в о з е м а љ с к а , људска умовања и ф и л о с о ф с к а мудровања, а то је да је крајњи циљ и смисао хришћанског живота стицање благодати Божије, дара Духа Светога, који освећује и осветљава наш живот непролазном радошћу и миром у срцу. Треба држати закон Божији до најмање заповести, живети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и богоугодног и тако ћемо задобити милост у Господа и вечно спасење. А шта је друго и важно?
Молитвама Светог Серафима Саровског, Господе, помилуј нас грешне!
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 28 Nov 2007 15:59    Post subject: Reply with quote

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ



Јован Иљич Сергејев рођен је 18. октобра 1829. године у селу Сур у Архангелској губернији. Не само његов отац него и већина његових предака су током три и по столећа били свештеници. Детињство у родитељском дому и године богословског школовања провео је у сиромаштву. Већ тада је био удостојен благодатних искустава. Године 1855. завршио је Петроградску Духовну Академију, оженио се, а затим је рукоположен у чин свештеника и упућен у Саборну цркву у Кронштат, луку и поморско утврђење близу Петрограда. Ту се целим својим бићем посветио служењу Богу и ближњима. Литургију је свршавао свакога дана, током читавог свог живота. На вратима свога дома понекад би се појавио бос или без неког дела одеће, зато што је уз пут то дао некоме коме је било потребно. Како је живео, тако се и упокојио: за собом није оставио никакву имовину. Због својих дарова прозорлјивости и исцељења постао је поштован у целој Русији. Људско срце је за светог Јована Кронштатског било као отворена књига. На пример, могао је да предвиди нечију скору смрт или да види тајне пороке људи. Својим молитвама исцелио је безбројне болеснике, како присутне тако и одсутне, о чему постоји мноштво потресних писаних сведочанстава. Свети праведни Јован се преставио у Господу 20. децембра 1908. године, у 80-ој години. И после смрти наставио је да чудодејствује, да се јавља људима и да их исцељује.
Руска Загранична Црква га је као светог прославила 1964. године, док је Помесни Сабор Руске Православне Цркве то учинио 1990.
Помен се слави 20. децембра / 2. јануара.

Предговор из књиге «Мој живот у Христу»




_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 01 Dec 2007 12:00    Post subject: Reply with quote

Руска патријаршија

Просветитељ Руса је Свети кнез Владимир ( 950-1015). Добио је на крштењу име Василије. А колективно крштење Кијевљана било је 988. Кнез Јарослав Мудри подигао је храм Св. Георгија и Свете Ирине у Кијеву 1051-54- Кијевско Печерска Лавра. 1124 У Кијеву је у пожару изгорјело 600 цркава. У одбрани руског хришћанства посебно се истакао свети Александар Невски које је 1240 побједио Швеђане. Свети Сергије Радоњешки сазидао је 1380 манастир Свете тројице код Москве. Андреј Рубљов био је иконописац и монах у манастиру Свете Тројице - Икона Свете Тројице. Московски кнез Јован Трећи велики оженио се византијском принцезом Софијом Палеолог 1472 и као симбол царства узео двоглавог орла и већ тада се јавила идеја о Москви као трећем Риму. Руска црква није прихватила одлуке Флорентинске уније. У 14 вијеку позната је секта «стригољники». У Русију је 1518 дошао Максим Грк који је исправљао богослужбене књиге, оклеветан је провео у тамници 20 година. Прекретницу у историји Руске Цркве чини Стоглави сабор који је одржан у Москви 1551 и има 100 поглавља. 1588 у Москви је боравио цариградски патријарх Јеремија други и за патријарха у Москви је 1589 поставио митрополита Јова. 16 И 17 вјек су познати као «смутноје времја». Патријарх Јов се залагао да цар буде Борис Годунов а не лажни цар Димитрије, ипак је заваладао Димитрије а Јов је смјењен и на његово мјесто постављен Грк Игњатије. Послије збацивања димитрија и Игњатије је протјеран у Литванију гдје је примио унију. Цар Петар Велики (1682-1725) био је контраверзна личност. За вријеме њега установљен је Свјатијешиј правитељствујушчиј синод који је остао до 1917, и Петар Велики је 1721 укинуо патријаршију. У Руској цркви дјеловали су велики Оци: Св.Тихон Задонски (1724-1783), Пајсије Величковски (1722-1794), Св. Серафим Саровски (1759-1833). Пајсије Величковски је приредио добротољубље на Руски језик. Св. Тихон Задонски - О истинитом хришћанству. Св. Герман Аљаски био је просветитељ Аљаске, његов манастир на острву Кодиак. Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник, Св. Јован Кронштатски познати су свијету као велика свјетила Христове вјере. Послије Октобарске револуције изабран је патријарх Тихон (1917-1925). Комунисти су покушавали да направе раздор оснивајући «живу цркву». У Русији је захваљујућу безбожним реформама дошло до велике глади 1921-22. Комунисти тада пљачкају Цркву. У Петрограду је стрељан митрополит Венијамин. Комунистичка «жива црква» имала је неких бједних присталица, који су осудили на својим саборима Антонија Храповицког, тражили бијели епископат, презвитерско урављање црквом, у народу су били познати као «црвени попови». Обновљеници су имали 192 епископа и 15000 храмова. У Петрограду од 123 само им 8 парохија није припало. У јеку велике репресије настала је катакомбна црква која је постојала све до «перестројке». По Стаљиновој жељи Сергије је изабран за патријарха 1943. за вријеме Хрушчова од 22000 храмова отворено је 7000. 1998 у Русији је било 19000 парохија са око 17000 свештеника. У Москви има 428 храмова. 2003 у Русији је било 614 манастира.

Извор; Средњоевропска Епархија СПЦ
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page 1, 2, 3 ... 41, 42, 43  Next

View previous topic :: View next topic
Page 1 of 43

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop