DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

БРАТСКА РУСИЈА
Goto page Previous  1, 2, 3, ... 41, 42, 43  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 05 Dec 2007 18:52    Post subject: Reply with quote

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ, ЗА ЖИВОТА
СВЕТИТЕЉ !

Када се помене име Светог Јована шангајског, епископа Шангаја, Сан Франциска и Западне Европе, одмах се човек асоцира : на молитву, чудотворца, добротвора, мисионара, аскету, исцелитеља, хранитеља сиротиње. Док је био у Шангају сматра се да је захваљујући његовим проповедима и мисионарским радом у Православље прешло више стотина хиљада Кинеза. У Паризу су га звали Јован Боси, јер је често ишао бос, поготово кад је служио свету Литургију.Неупућени су то приписивали отеклинама ногу усред умора од не спавања. Међутим, разлог је био другачији. Као што је Мојсије добио наредбу од Бога када је гледао купину која гори, а не сагорева, да се изује јер је земља на којој стоји света, тако је и свети Јован осећао себе недостојним да стоји испред светог престола обувен.
Јован Максимовић родио се у Русији 4.јуна 1896. године, у Харковској губернији у месту Адамовски. Свети Јован је био пореклом Србин. Његов отац Борис Максимовић био је племић српског порекла. Породица Максимовић избегла је из Србије у Русију у 18.веку пред најездом турских освајача. Иако у туђини, своје порекло,традицију, језик и обичаје никад нису запостављали ни заборављали. Будући врло побожни, родитељи су свом сину на крштењу дали име Михаило, по архангелу Михаилу. Још у то време породица Максимовић била је позната
по светитељу из њиховог рода светом Јовану тоболском, сибирском мисионару и просветитељу.
Михаило Максимовић још као дечак није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, а у школи се одвајао од друге деце. Није волео гимнастику,плес, и још у то време гледао је где год је могао да проповеда име Христово. Каже се да је под дечаковим утицајм његова професорица француског језика прешла у Православље.
Као епископ, када је говорио о свом детињству свети Јован је записао: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини.Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву жељу да се борим за истину,а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за веру.“
Михаило је као осамнаестогодишњак завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету и дипломирао четири године касније. Као царски официр, по избијању револуције у Русији Михаило је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. У једној борби рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али младог Михаила је нешто друго вукло и давало му снагу.
Будући да је стално посећивао света богослужења у успенској цркви у Харкову, снага чудотворства светих утвари из те цркве одвела га је на другу страну.
У тој цркви су се чувале чудотворне иконе, а у гробници су лежале чудотворне мошти архиепископа Мелентија Леонтовича, који је на себе за живота узео подвиг борбе са сном. Он је проводио ноћи непомично стојећи руку потигнутих ка небу, никад не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу, а касније када је постао епископ узео је на себе сличан подвиг не спавајући у кревету четрдесет година.

ОПЕТ У СРБИЈИ
Када је грађански рат у Русији узео маха, млади Михаило са породицом долази у отаџбину Србију. По својој давној жељи уписао је у Београду Теолошки факултет и завршио га 1925. године. Бивши племић живећи као избеглица зарађивао је за живот продајући новине по Београду. Још као цивил млади Михаило је на себе узимао разне подвиге. Мирно би стао на плочник, најчешће бос продао би новине за час, јер су га сви Београђани знали и заволели због његове смирености. Исти ти људи нису ни слутили да купују новине од правог аскете који је завршио два факултета.
Дошло је време да Господ позове Михаила на праву службу. У Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године замонашио се узевши име Јован, по свом претку Јовану Тоболском.
Године 1929. Свети Синод Српске православне цркве поставио га је за професора суплента у Богословији у Битољу. У то време на челу Охридске архиепископије био је владика Николај (Велимировић), а један од професора био је и отац Јустин (Поповић). Тек су овде по први пут и други сазнали за његов свети начин живота. Свети владика Николај би често говорио ђацима: „ децо слушајте оца Јована,јер је он анђео Божији у људском обличју. И кажите другима ако хоће да виде живог светитеља, нека дођу да виде оца Јована“.

ДЕЧИЈИ АНЂЕО ЧУВАР
И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе,и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету.Често су га ђаци долазивши
у његову келију налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија(земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао ,већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу,намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста.Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели,јер се одмах прочуо као добротвор.Посебно је поштовао светог Наума охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

ОДЛАЗАК НА ЕПИСКОПСКУ СЛУЖБУ
Дошла је и 1934. година, отац Јован је добио позив од поглавара руске Заграничне цркве да дође ради хиротоније у чин епископа. Прво што је отац Јован урадио, написао је писмо у којем објашњава да је вероватно дошло до грешке и замене имена, јер по његовим речима он није за епископски чин због његовог тешког говора и ноге на коју стално храмље. Наравно отац Јован је добио одговор да нема никакве грешке и да је њега Свети Синод руске Заграничне цркве изабрао за епископа.
После хиротоније сада епископ Јован послат је у Шангај. Услед много обавеза у пастирском раду, епископу Јовану је нога толико отекла да је морао да иде на болничко лечење,јер му је живот висио о концу. Изашао је из болнице без дозволе, отишао право у цркву и одржао свеноћно бденије и оток је нестао. Много је био жалостан због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак четири хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане епископ Јован налазио је по улицама Шангаја изгладнеле и оболеле.Постоји једно сведочанство да је помоћница епископа Јована која је уз њега бринула о науштеној деци, била љута на епископа и рекла му љутито да више не доводи децу јер немају чима да их хране. Епископ Јован је отишао у своју келију и целу ноћ се молио.Ујутро је стигао конвој хране коју су добри људи донели да прехране напуштену децу.

ЕПИСКОП ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ И САН ФРАНЦИСКА
Руси су после доласка комуниста на власт у Кини опет кренули у изгнанство. И епископ Јован био је са њима. Свети Синод руске Заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. На службу је дошао у Париз, а касније у Брисел. Он је непрестано путовао читавом Европом, служећи свету литургију на француском, холандском, и касније на енглеском језику.У једној од париских католичких цркава, свештеник је обраћајући се младима рекао: „Тражите доказе, кажете да сада нема ни чуда ни светитеља.Шта ће вам теоријски доказ, када сада улицама Париза хода живи светац Свети Јован Боси.“
У јесен 1962. године Епископ Јован прелази у Сан Франциско, да би помогао завршетак изградње велике саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу.Измиривши завађене земљаке, завршавају изградњу саборног храма.
Пратећи чудотворну икону Курско-Коренску, у Николајевском храму у Сијетлу 2. јула 1966. године служио је свету Литургију. Као и обично после Литургије, остао је у олтару молећи се три сата. Изашавши отишао је у парохијски дом и пред иконом коју је допратио испустио своју свету душу.Владику Јована су први пут после четрдесет година положили у постељу.
Када су људи чули да се владика Јован упокојио, похрлили су да му одају почаст. Његови посмртни остаци шест дана лежали у цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску, и уместо да се осећају, напротив тело је ширило блажени мирис. После литургије и опела и целе церемоније које је трајало седам сати, тело су положили у гроб. Године 1993., ковчег са његовим телом су извадили и отворили, тело је остало нетакнуто и нетрулежно. Уброзо затим онај који је на себе узео најстроже покоре,утешитељ и мисионар, добар пастир и слуга Христов, васпитач омладине пун благости и љубави према Богу и ближњима, проглашен је за светитеља.
Још пре проглашења, народ је упућивао молитве Светом владики, јер је сматран светитељем још за живота.
И неверници су знали да не треба да се плаше урагана, торнада, нити било каквог времена ,док је Владика на острву. Када би на радију јавили да се невреме приближава, свети владика Јован би излазио и са крстом благосиљао острво са све четири стране. Невреме би једноставно заобишло острво.
Господ нам је дао молитвеника којем треба да се молимо да нас сачува од невремена овог света , да нас избави од буре страсти овог света, а то је Свети Јован шангајски чутотворац.
ЗАТО МУ ЗАПЕВАЈМО С БЛАГОДАРНОШЋУ : РАДУЈ СЕ СВЕТИТЕЉУ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА ЧУДОТВОРЧЕ

свештеник Благоје Катић
Епархија Зворничко-тузланска, Светосавска омладинска заједница

Свети Јован шангајски, чудотворац последњих времена!


MОШТИ СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ


_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
ult ze
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 10 Dec 2005
Posts: 400

PostPosted: 06 Dec 2007 12:55    Post subject: Reply with quote

данас је дан Великог Светог Кнеза Александра Невског, великог руског светаца, Светог заштитника Петербурга..

-ова кутија уређена од чистог сребра и ту били сачувани мошћи кнеза

Син великог кнеза Јарослава Всеволодовича, рођен 30. маја 1220. Младост провео у Новгороду; власт над Новгородском кнежевином задобио 1228. Када је 1237. Папа Григорије IX организовао крсташки поход да би покорио руске земље, кнез Александар устао је у заштиту православне вере и у бици код ушћа реке Ижоре, на обалама Неве, извојевао 15. јула 1240. величанствену победу, по којој је и добио надимак "Невски". Успешно се супротставио и литавско-немачкој најезди: у ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а маченосци продрли до Новгородске области, Александар Невски похитао је са војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао славну победу 5. априла 1242. на Чудском језеру. Након овога, дефинитивно разбивши литавску најезду, са славом се вратио у Новгород, али, сазнавши за смрт свога оца (1246), похитао је у Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Хан Батиј известио га је да, уколико жели да сачува власт, мора да дође у монголски табор и поклони му се. Бојећи се нових несрећа по свој народ, Александар пристаје да дође у ханов табор, али иступа као исповедник хришћанске вере, одричући се од поклоњења твари. Кнез одлази и у Татарску земљу, где од великог хана добија власт над читавом јужном Русијом и Кијевом (1249). У то тоба Александар привлачи пажњу папе Инокентија IV, који му шаље двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би примио латинску веру, али њихови предлози бивају одбачени. Од 1252. носи титулу великог кнеза. Упокојио се 14. новембра 1263, примивши пре смрти монашки постриг под именом Алексије. Тело му је погребено 23. новембра у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Владимиру.

Његове нетрулежне мошти, откривене 1380, свечано су пренете у Петроград 1724. по наредби Петра Великог, и налазе се у лаври Светог Александра Невског. Руска црква канонизовала га је у првом реду због хришћанских врлина и чудеса, од којих ћемо споменути следеће: у доба кнеза Димитрија Донског у цркви где је почивало Александрово тело једне ноћи саме од себе су се упалиле свеће, а два старца изашла су из олтара и пришла његовом гробу, говорећи: "Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци". Александар устаде из гроба и пође са њима. Ово чудо видео је црквењак и о њему известио црквене власти; свештеници су нетрулежне мошти кнежеве поставили у кивот, и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а благочестиви архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба Александровог сама запалила од небеског пламена. Спомен му се слави 23. новембра и 30. августа по старому стилу..

Back to top
View user's profile Send private message
Hatori Hanzo
Ветеран


Joined: 07 Jul 2004
Posts: 1170
Location: Бол је тренутна - срамота траје довека!

PostPosted: 06 Dec 2007 14:21    Post subject: Reply with quote

У храму Светог Александра Невског у центру Београда, служена је света литургија на данашњи празник.





Историјат храма Светог Александра Невског датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.
ВОЈНИ ШАТОР
Руски добровољци са собом доносе у Србију и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.
С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.
По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље.



Шатор црква је продата на лицитацији 1877. године, а црквене ствари су у већем делу пренете у Саборну цркву. Нешто касније, након изградње цркве Александра Невског на Дорћолу, премештене су у њу.
Митрополит Михаило ја благословио изградњу првобитне цркве Св. Алаксандра Невског 1877. године на Дорћолу, на простору улице Цара Душана, Добровољачке и Скендербегове. Међутим, по свој прилици да су политичка превирања у земљи, тачније аустрофилска политика династије Обреновић, утицала на то да се храм посвећен руском светитељу на дан свог освећења 1. октобра 1891. године сруши, наводно због урбанизације и регулације улица, уз обећање да ће се градити нови.
На том простору изграђена је Основна школа „Јанко Веселиновић“ у којој је импровизована капела Св. Александра Невског. Касније ја премештена у Дом Светог Саве (данас факултет за физику).
Темељи новог храма, које је осветио Митрополит београдски Михаило, постављени су 1894. године на месту улице Добрачине и улице Цара Душана. Градња је, међутим, обустављена у периоду од годину дана, јер су се темељи показали нестабилним због подземних вода. По обављеној санацији, Митрополит Михаило поново освећује темеље, посвећујући цркву Св. Симеону (Немањи). Споменицу коју је том приликом прочитао окупљеном народу, потписао је Краљ Александар Обреновић. Ипак, због клизишта, црква никад није подигнута на овим темељима.
Зидање данашњег храма посвећеног Св. Александру Невском отпочиње након династичких промена у земљи. Наиме, руско-српски односи јачају доласком на власт династије Карађорђевић која се ородила са Романовима удајом српске принцезе Јелене за руског великог кнеза Јована Константиновича.
Црква је подигнута на месту које је данас ограђено улицама Цара Душана, Француском, Скендербеговом и Доситејевом. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића који је положио камен темељац нове цркве на Дорћолу.
Важно би било споменути да је у току градње пронађена римска калдрма на дубини од пет метара у иловачи.
Црква је грађена у српско-византијским стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић. Предузимач радова био је Ото Голднер, тада већ познат као аутор српско-византијске фасаде преузете из средњовековне моравске архитектуре. Градња је, међутим, обустављена услед Балканског и Првог светског рата, а настављена је 1927. године по прерађеном пројекту Начићеве. Прерадили су га Пера Ј. Поповић и Василије Андросов. Патријарх српски Варнава је у присуству Краља Александра Карађорђевића извршио освећење 23. новембра 1930. године.
УНУТРАШЊОСТ ХРАМА
Краљ Александар I Карађорђевић је цркву даровао иконостасом од мрамора из цркве Св. Ђорђа на Опленцу, као и троновима за Краља и Архијереје и иконом Св. Алаксандра Невског, делом чувеног пољског сликара Маћејке.
Иконе на иконостасу су рађене у атељеу сликара Бориса Сељенка.
Црква је живописана у целости ал-фреско техником 1970. године. Аутор живописа је јеромонах Наум Андрић, а славске дане, како пише на зиду цркве, завршио је његов ученик Миомир Кнежевић 1973. године.
У унутрашњости храма налазимо неколико спомен плоча. На северној апсиди је постављена велика спомен плоча на којој пише: „Највећи добротвор и приложник храма његово Величанство Краљ Југославије Алаксандар I, као и спомен плоча Петру Великом Краљу ослободиоцу и спомен плоча свим жртвама палим за слободу и величину наше отаџбине. На десној страни, у апсиди, налази се спомен плоча Николи другом Цару и мученику и Краљу Александру I коју су подигли питомци. Ту су се до Другог светског рата чувале и руске ратне заставе које је непријатељ уништио.
Као и већина београдских цркава, 1941. године претрпела је оштећења приликом бомбардовања Београда. У великом кратеру од авионске бомбе на северној страни у висини леве певнице, сахрањено је двеста четрдесет и двоје људи погинулих у склоништу недалеко од порте цркве. Место је обележено спомен плочом на зиду храма изнад заједничке гробнице.
Данашњи изглед црква добија 1998. године када су реновирани фасада и кров. У том периоду урађен је и нови фрескопис, с обзиром на то да је стари пропао. Радове је извео академски сликар Милован Бјелошевић.
МИСИОНАРСКА ШКОЛА
Посебну пажњу треба посветити делатности Православне мисионарске школе при храму која је активна од 1985. гоине. Њен оснивач је протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић, тадашњи старешина храма.
У почетном периоду развитка школе њен рад се односио на организовање предавања и разговора у циљу верског образовања полазника. Предавања су почевши од 1986-87. године држали професори богословија и Богословског факултета међу којима су др Атанасије Јевтић, др Амфилохије Радовић, др Иринеј Буловић, др Данило Крстић, др Лазар Милин, др Владета Јеротић и многи други.
Почетком деведесетих година школа доживљава нагли процват, услед чега се указала потреба за ширењем њених делатности. У зависности од потреба, интересовања и склоности полазника основана је, пре свега, катихуменска настава и то предкрштењска и послекрштењска.



На почетку је часове држао о. Љубодраг Петровић, а касније су то преузели старешина храма о. Вајо Јовић који је у ту сврху приредио и „Православни хришћански катихизис за катихумене“, затим о. Бранислав Јелић, као и о. Радивој Панић.
Изузетно посећене трибине које се одржавају суботом воде углавном теолози, али и многе друге угледне личности из културног живота. За децу школског и предшколског узраста организовани су часови веронауке при школи.
Милосрдну секцију води о. Радивој Панић чији чланови организовано посећују болнице, затворе, сиротишта и старачке домове.
У овако широком опсегу делатности уврштени су и Одбор за заштиту од секташког деловања који води Слађан Мијаљевић, школа певничког појања коју води Млада Тасић, као и вокално инструментална група младих под називом „Св. Александар Невски“, која религијске текстове изводе на омладини близак начин.
Калиграфија као грана ликовне и примењене уметности побуђује интересовање поклоника лепог писања свих узраста. Ова секција је од 2001. године под руководством калиграфа Силване Ручнов.
У оквиру издавачке делатности храма Александар Невски, у едицији „Образ светачки“, издато је мноштво наслова одабраних светоотачких дела и душекорисних књига.
Кроз овај својеврсни мисионарски центар који функционоше већ двадесет година прошло је око пет хиљада људи.
У цркви се као велика светиња чува честица моштију Св. Александра Невског, коју су у току бомбардобања руски свештеници из Новосибирског донели у Србију и даровали цркви која је посвећена овом великом руском светитељу.

(www.druzba.info)
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A
Back to top
View user's profile Send private message
cabron
Ветеран


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 1558
Location: КРАЉЕВИНА СРБИЈА, la Morlacchia

PostPosted: 06 Dec 2007 14:48    Post subject: Reply with quote

иначе Јелисавета Савета Начић је прва српкиња архитекта
_________________
ОКРЕЧИТЕ БЕОГРАД!!!
Back to top
View user's profile Send private message
ult ze
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 10 Dec 2005
Posts: 400

PostPosted: 07 Dec 2007 13:49    Post subject: Reply with quote

Quote:
ослободио Псков и извојевао славну победу 5. априла 1242. на Чудском језеру

заборавио сам испричати занимљиву ствар у овом везе...ова битка на Чудском језеру још се зове Ледова битка, то због тога да тада језеро још било заледено и Руси одлучили да ће бити се баш на леду као на ливаде...а због тога да већ било пролеће лед већ био није толико велик а местами и танак...у ти времена сви витезеви били баш обучени у метал, са штитами и тако...па онда Руси отишли баш без ништа, само мачеви и мајице да би били лакшије од литувано-њемачких витезева...онда у тој битке пуно тако тешко обучених у метал витезева са страни непријатља погинули кроз поломлени лед и то је била једна од лепо одлучених руских стваре тада која одлакшила победу..
Back to top
View user's profile Send private message
Organizator skupa
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 27 Jun 2005
Posts: 772
Location: лепо овде...

PostPosted: 08 Dec 2007 14:31    Post subject: Reply with quote

secam se kao mali kako sam uzivao gledajuci film o Nevskom i bici na jezeru. Fenomenalna scena kada nemacki tevtonci propadaju kroz led Very Happy
film je crno bele produkcije, i veoma star, ali bih ga rado ponovogledao.
Rambo amadeus je uzeo scene iz tog filma za svoj spot pesme Smrt popa Mila Jovovica
_________________
Подигни се Мати мила, да нам будеш што си била!
Back to top
View user's profile Send private message
ult ze
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 10 Dec 2005
Posts: 400

PostPosted: 11 Dec 2007 08:51    Post subject: Reply with quote

Organizator skupa wrote:
secam se kao mali kako sam uzivao gledajuci film o Nevskom i bici na jezeru. Fenomenalna scena kada nemacki tevtonci propadaju kroz led Very Happy
film je crno bele produkcije, i veoma star, ali bih ga rado ponovogledao.
Rambo amadeus je uzeo scene iz tog filma za svoj spot pesme Smrt popa Mila Jovovica


нисам пронађио где може скинути овај добар филм, али ево један видеоклип где устављени део-а из овог филма Александр Невски...иначе слушајте а покушам касније да направим превод јер много јаки речи у тој песме..

http://www.youtube.com/watch?v=ZPKayupzdpw
Back to top
View user's profile Send private message
Мрли
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 26 Aug 2005
Posts: 511
Location: Крај једне старе крчме, где цвета багрем бео!

PostPosted: 11 Dec 2007 09:30    Post subject: Reply with quote

Козаци
Бисeри у цaрскоj круни


Петар Краснов, Козачки Алманах. Париз. 1939

Једанаест козачких војски једанаест је бисера у блиставој круни Руске Империје. Три градска козачка пука три су округла зрна Белог Цара. Донска, Кубанска, Терска, Уралска, Сибирска, Астраханска, Оренбуршка, Забајкалска, Семиреченска, Амурска и Усуријска козачка војска свака од њих има своју историју код неких се протеже у дубину вековa, све до изворишта Руске земље, a код неких је још увек кратак, млад живот пукова вештачки истурених “на линију” све су овенчане непролазном славом похода и битака, бојева и победа. Свака је имала свог непријатеља, своју арену војних дејстава, своје у песмама опеване јунаке.
Три градска пука Краснојарски, Иркутски и Јенисејски козаци три су ослонца градова, чувара реда у Сибиру, на далеком Сибирском друму.
Осим Астраханских и Краснојарских све сам их познавао. С једнима сам присно живео десетинамa година, с другима ме везују заједно проведене године у три рата, док сaм треће видео само на логоровањима, на вежбама. Успео сам да их све оценим и ватрено заволим.
* * *
Козаци су долазили у службу на својим сопственим, често код куће узгојеним, козачким коњима, са својим седлима, у својим униформама, са својим сабљама и, неко време, са својим пушкама и копљима. Како каже козачка песма:
...Честитао нам је поход
Наређујући строго:
Јунаци, нeка су вам
Берданке пушке нове,
У корицама сабље оштре...
Козаци су се код куће опремали и сасвим спремни стизали у пукове. Од малих ногу су се обучавали војној вештини, ишли на логоровања, и војнички живот им је био познат и није их плашио.
Нису се бојали коња. Коњ је био саставни део козакове породице, био је тесно повезан с његовим свакодневним животом. Козаци су волели свог коња као члана породице, као везу с домом.
Козаци су служили војску сви одреда, без повластица. У козачкој породици су сви и отац, и деда, и прадеда и вековима уназад, сви били ратници; служили су и старији и млађи брат, те се тако стварала традиција службе и поштовања према њој.
По зидовима козачке куће висиле су фотографије оних који су раније служили, портрети старешина и јунака. О њима су козакиње певале песме, њих су спомињали и за њих знали.

Козаци беху рођени ратници

Сами су постали такви. Прекалила их је у борбама на граници историја.
Козацима је било врло тешко и скупо да се опремају за службу, за то се одвајало од уста. Од њих су захтевали само најбоље, најкрупније и најчистокрвније коње, лепу, чврсту, исправну опрему. Стајали су упоредо с пуковима сјајне Руске коњице, и самољубље козачке војске је захтевало да ни у чему не заостају за њима.
Био сам врло близак са козацима. У младости сам, као нижи официр, живео истим животом са козацима, ноћивао у теренским условима и на маневрима у истој сељачкој кућици, на ливади, у сенику, даноноћно био са њима и много са њима причао причао отворено, искрено, не као старешина већ као што старији брат прича са млађим.
Познавао сам родитеље многих козака, причао са њима.
Никада нисам чуо гунђање, јадање због бремена службе или прескупе опреме.
Ћутке, изузетно свесни своје дужности према Отаџбини, козаци су носили своје бреме опремања за службу и поносили се својим козачким именом.
Имали су урођено осећање дужности.
На смотрама и парадама оно најтеже је западало њима. Шеста Донска Козачка батерија Телесне Гарде Његовог Величанства увек је, по традицији, у галопу пролазила на церемонијалном маршу. У галопу су ишли и козачки пукови. Ако би на маневрима коњица препливавала реке први су кретали козаци.
Сви су се дивили њиховој неустрашивој јахачкој вештини. Одушевљавали су лакоћом и лепотом свог строја, запањивали домишљатом игром намамљујуће коњичке навале. Сви странци који су их у мирно доба видели признавали су да су јединствени на свету, недостижна и неупоредива коњица.

Они беху рођени коњаници

Освајала је лепота њиховог мирног свакодневног војничког живота, с песмама пристиглим из дубине векова, одважним играма, присним и сложним другарством. Свако ко је уистину био војно лице, маштао је да служи код козака, да служи са козацима. Колико је само руских јунака ушло у козачку историју захваљујући службовању са козацима. Од Јермакових1 бољара Строганов у давно доба Ивана Грозног све до П.Н. Врангела у наше бурно време.
Писци и песници, сликари и вајари, композитори и кореографи тражили су код козака надахнуће.
Опевали су их Пушкин, Љермонтов, Гогољ, гроф Л.Н. Толстој, Шолохов. Вилевалде, Самокиш и Мазуровски, Француз Детајл и Немац Рубо оставили су нам незаборавна платна с ликовима козака. Лансере их је овековечио у бронзи, док су се француски, енглески и немачки уметници из доба Отаџбинског и Ослободилачког рата њима заносили. Цезар Кјуј и Троплин су им посветили своје опере, о њима се опере пишу и у Совјетском Савезу. Њихов снажан, живописан мирнодопски и борбени живот плени уобразиљу уметника сваке врсте. У козачким пуковима и батеријама постојала је посебна, ни са чим упоредива лепота козачке срчаности.
И раније, и сада, у великом рату, козаци су били прослављени, цењени и омиљени у свим родовима војске.
Рано јутро. Густа магла притисла поља, превукла јаруге, до пола висине дрвећа покрила шуме. Оне стоје као тамна острва над белим морем магле.

Полагано и неодлучно напредују патролни редови пешадије. Иду наслепо. Рат само што је почео, и пешадија, напола састављена од резервиста, још није доживела ватрено крштење. Војници се полагано вуку, застајкују, ослушкују, тешко ћуте. Нико чак ни да припали... Испред је неизвесност. И где је, и колико га има, и шта треба да се ради? Пирнуо је јутарњи ветар, залелујали се, узнемирили таласи магле, отпозади се на часак помолише сунчеви зраци. У даљини се, на пожњевеној њиви, између злаћаних стогова, појавише појединачни коњаници.
Пешадија је пометена. Језиво је заћи у шикару.
Можете ли нам помоћи са својим козацима?..
У удољици звучна команда командира чете:
Чето, спрем`се за пешачки строј... За пешачки строј сјаши!
Као на мирнодопској вежби.
Козачки ред је сасвим редак. Као у лову хајка. Иду брзо, сагнути, пушке држе на готовс тако им је згодније. Све ближе и ближе шуми, презирући фијуке и цмоктање метака, праскање шрапнела, не осврћући се на оне што метком погођени падоше. Зађоше у шуму и нестадоше у њој, иду као јелени, без шушња и буке, клизе међу жбуновима.
Пешадија устаде и смело пође за њима у сусрет смрти. Загалами густим редовима по шуми.

Козаци су на челу!

Лето 1916. године. Борбе на Стоходу. Његова обала, стрма и висока, као зид се обрушава према води. Стоход протиче у неколико рукаваца међу зеленим мочварним ливадама, између шумарака и острваца шикаре.
Пешадијска бригада се сасвим приближила ливадама и нема снаге да надаље подигне редове. Застрашује мочвара где се не може укопати, застрашују водени простори рукаваца Стохода. Командир пешадијске бригаде телефонира старешини Козачке дивизије:
Можете ли нам са својим козацима помоћи да подигнемо наше редове? Јуриш нам јењава.
Кубанци у две чете и с митраљезимa на бисагама. Сиве черкеске2, на леђима пурпурне дуге капуљаче, црне овнујске шубаре са црвено обојеним зечјим крзном, пурпурни бешмети3 и еполете ничег “маскирног”. Развили се у широку масовну навалу, заклонили читав пук. Испред њих на гиздавом зеленку командир чете, а још даље напред на дорату командант дивизиона. Као на смотри чисто равнање. Ливадском влажном травом брзим касом с лакоћом пролазе брђански коњи, у седлима непомични козаци. Протутњали су кроз грмље и шумарке, прошли кроз редове пешадије. Немачке батерије им у сусрет отварају ураганску ватру, митраљези штекћу крваве шавове, од пушчане ватре ври као у котлу прави пакао с Љубашевске обале... Козаци прелазе у галоп, јашу кроз рукавце Стохода, вода прска испод коњских копита пресијавајући се у дијамантским капљицама. Све брже и брже граби козачка навала двеста људи на хиљаде Немаца. Лепршају пурпурне капуљаче... Коњи до трбуха у води с напором савлађују матицу реке. Немачка ватра се стишава, у њиховим редовима настаје пометња, козачки јуриш је исувише несхватљиво дрзак.
Наша пешадија се подигла и уз громогласно “ура” јурнула за козацима у воду. Мостобран Стоходна би заузет...
Козаци су пробили пут пешадији. Јесен 1916. године. Код места Тоболе, на Стоходу, аустријско-немачка пешадија је потиснула нашу 4. Финску стрељачку дивизију. Уз толике потешкоће извојевани Черијшченски мостобран сада заузимају Немци.
Из штаба III Армије козацима стиже наредба да избаве пешадију. Пет немачких аероплана у бришућем лету над козачком дивизијом што у дугој колони галопира према мосту који су козаци на брзу руку направили. Штекћу с аероплана митраљези, често праскају бомбе бачене из њих. Аероплани су тако ниско да се јасно виде лица летача. Падају погођени коњи, свуда унаоколо леже убијени и рањени козаци. Козаци галопом грабе преко моста што се клати под њима, провлаче се кроз пролазе у жицама наших утврђења, и ево их пред згранутом немачком пешадијом се развија широка козачка навала, захвативши читав мостобран у дужини од четири врсте4.
Стотине заробљеника... Преотети митраљези. Бојно поље очишћено од непријатеља... Опет враћено пређашње стање. Козаци су избавили своју пешадију. Финци су се вратили у своје ровове.
Када су армије наступале козаци су били на челу армија, када су се повлачиле козаци су широком завесом штитили њихово повлачење као у доба Наполеонових ратова, као у Седмогодишњем рату против Фридриха, као у Турским и Пољским ратовима са Суворовом.
Ни оклопна кола, ни авиони, ни митраљези, ни брзометне пушке и пољски мерзери и хаубице нису променили њихову дрско смелу козачку тактику.
У лето 1915. године наше су се армије повлачиле. Није било граната, није било довољно метака. Пешадијски пукови су претрпели велике губитке. Војници су клонули духом.



Ноћ је између 22. и 23. јула. Дуж велике Влодавске цесте пламте села и предграђа. Крвави одблесак пожара преко широког појаса поља. Одозго сија пун месец. Све изгледа неприродно страшно и утварно у црвеном светлу пожара и мутној месечевој измаглици. Наша пешадија се повлачи. Штаб XIV армијског корпуса и сва његова комора још увек су у предграђу Совин. Треба зауставити напредовање Немаца.
Две чете Тераца 1. Волгског пука и за њима шест чета Кубанаца 1. Линијског козачког пука “Генерал Вељаминов” излећу у ноћи обасјаној пожарима и месечином, пролазе кроз редове наше пешадије која се повлачи и уз дивљи поклич налећу на Немце. Резултат тог јуриша је био запањујуће снажан.
На читавих пет дана било је заустављено напредовање Немаца, морално потресених дрским ноћним јуришом козака.
Козаци су остали на освојеном пољу и сами тамо издржали тих пет дана и ноћи, омогућивши нашој пешадији да се попуни, уреди и учврсти на новим положајима.
Тако је било свугде дуж читавог две хиљаде врста дугачког фронта Европске арене војних операција, и у Закавказју, и у Малој Азији где су козаци генерала Братова били у прилици да избављају Енглезе.
Донци, Кубанци, Терци, Уралци и Сибирци, Оренбуржани и Астраханци, Забајкалци и Семиреченци, Амурци и Усуријци исписивали су странице истинске славе у историју своје војске, уплетали ловоре у венце својих пукова. Губитке нису бројали. По козачком завету “о убијеним и рањеним” водили су своју, “домаћу” евиденцију.
Када је започела смутња козаци нису признали бољшевичку власт. Борили су се до последњег, отишли су не само официри “златноеполеташи” већ су читави пукови отишли у изгнанство чврсто уверени да ће још затребати својој рођеној војсци. Они који су били принуђени да остану и испијају горку чашу ропства и насиља, непрекидно и стално, без обзира на најсуровији терор и прогонства на север у неминовну смрт, буне се, дижу устанке час на Дону, час на Кубану, час на Кавказу и само чекају погодан тренутак за свргавање проклете власти пролетаријата.
Козаци се нису покорили нити предали.
И верујем да, кад почне да се разилази не више јутарња магла, већ историјска магла, међународна магла, када се разбистре лажима залуђени мозгови народа, и када Руски народ крене у “последњи и одлучни” бој с трећом интернационалом, и деси се она неодлучност, када први редови у магловито јутро крену у неизвесност  верујем  спазиће Руски пукови кроз све ређу завесу историјске магле своје рођене и драге сенке лаких козачких коња, коњаника који као да лебде над коњским леђима, устремљени напред, и сазнаће Руски народ с највећим ликовањем да су козаци већ збацили тежак јарам, да су већ слободни и спремни да тако слободни опет врше своју тешку дужност служења у првој линији  да би, као и увек, као у старини, у виду једанаест крупних бисера козачких војски и три језгрице округлих зрна градских пукова поново заблистали у велелепној круни Руске Империје.

______________________________ _________________________

1 Јермак Тимофејевич (погинуо 1585) козачки атаман, предводник похода у Сибир којим је започело његово освајање и припајање Русији. Трговци и индустријалци Строганови су га око 1575. г. позвали да са својим одредом штити њихов посед од напада сибирског кана Кучума.
2 Черкеска- дугачaк мушки капут кавкаских горштака.
3 Бeшмeт- штеповани кафтан код Татара и на Кавказу.
4 Врста- стара руска мера за дужину равна 1,06 км.

Поред овога додао би још пар занимљивих чињеница, после прогона из ссср после октобарске револуције, козаци су примљени од нашег краља, тако да и дан данас поред козака једини народ који има право школовања на козачкој војној академији су Срби.
Сећам се кроз маглу, тада сам био клинац и за време рата у Босни, наравно поред све пропаганде нама Србима је најзначајнија подрша Русије јер су сви остали били против нас, и за време оног првог срања у Чеченији, интервјуишу неког сеоског поглавицу Козака пред кућом, ваљда се тада руска војска повукла, и питају га дал се плаши а иза њега стоје 4-5 синова, онако мале дечице. Каже он као најмлађи! и излете неко дете ма са 30 кила, овај му даде сабљу и узјаха га на коња, а мали у пуном трку пролази испод коња витла сабљом, и матори рече немам чега да се плашим... јеботе најежим се када се сетим тога.
треба обавезно прочитати и књигу "Тарас Буљба"...
_________________
"Да се ђедо карабином јави, кад завију вуци, знају вуци ал знају и турци!"
Back to top
View user's profile Send private message
ult ze
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 10 Dec 2005
Posts: 400

PostPosted: 11 Dec 2007 10:04    Post subject: Reply with quote

узгред има зањимљива легенда, а у принципу тако и било везана са козацима..прича за кафићи са брзим храном, иначе Бистро који сада знају сви у свету..ово је почело кад Руси јурили Наполеона по Европе, и у Французкој кад ишли улицима кроз французки градови тражили храну и јурили да би то правили брже..Брзо по руски че бити Быстро, иначе Быстро! Быстро! галамили козаци, а зато што нико не зна рецити руско слово Ы французи схватили то као И што у принципу слично, т.ј. Бистро..тако и постао назив за кафићи са брзим храном-Бистро...
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 13 Dec 2007 15:29    Post subject: Reply with quote

Његова светост патријарх московски и целе Русије Алексиј Други дао је пуну подршку српском народу у праведној борби за своју духовну колевку - Косово и Метохију. Током разговора са представницима Српске православне цркве и државе Србије у Москви руски патријарх посебно се интересовао за здравље Његове светости патријарха српског Павла, истакавши да се он лично, као и сви у Руској православној цркви моле за његово скоро оздрављење.

Како преноси Радио "Светигора" са Цетиња, патријарх Алексиј истакао је да проблем Косова "не могу решавати они који га духовно неразумеју и који никада нису ни били на њему" .

Чланови делагације СПЦ и државе Србије захвалили су патријарху Алексију за несебичну подршку српском народу и СПЦ, коју руски патријарх и читава РПЦ непрекидно показују.

Делегација СПЦ и државе Србије разговарала је са патријархом Алексијем Другим на маргинама међународне црквено-научне конференције "Преподобни Сава Сторожевски и његова обитељ у православном свету".

Посебна тема конференције били су вековни духовни и политички односи руског и српског народа.

Конференцију је свечано отворио патријарх Алексиј Други, који је нагласио да су братски односи руског и српског народа кроз читаву историју били веома блиски и пријатељски и да их је потребно још више развијати и продубљивати у будућности.

Као представник СПЦ у раду конференције је, на позив организатора, учествовао и јеромонах Петар Драгојловић, сабрат Цетињског манастира и студент завршне године Московске духовне академије.

Отац Петар је говорио о улози Светог Саве Немањића у историји Србије.

Конференцији је присуствовао први секретар Амбасаде Србије у Москви Драган Зуровац, као и директор Центра Владе Србије у Руској Федерацији Гордан Милинић.
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 19 Dec 2007 21:30    Post subject: Reply with quote

Разговор са Његовом Светошћу Патријархом руским Алексијем Другим

За КиМ звона звоне

Мало је ко отворено рекао у лице западним политичарима да имају двојне стандарде на Косову и Метохији, као што је то много пута учинио патријарх Руске православне цркве Алексиј ИИ. И са говорнице у Стразбуру недавно је упозорио о страдању православља на Космету, подсетивши католичку Европу како су оштро реаговали када су Талибани рушили Будине статуе. У ексклузивном интервјуу за „Новости“ Алексиј ИИ зато каже да се јединство хришћанског света сада управо треба тестирати на заштити верника и светиња на Космету.


- Уз помоћ Русије Срби покушавају да сачувају своју територију, колевку своје духовности. Шта бисте могли да поручите српском народу у овом тешком историјском тренутку?

- У последњој деценији српски народ је претрпео трагичне последице агресивне политике оних који допуштају двојне стандарде у решавању светских проблема. Пред очима целог света на Косову и Метохији догађају се чудовишни злочини, који постепено воде изгону целог српског и неалбанског становништва из Покрајине. Проблем се не може решити једнострано, без конструктивног дијалога и уважавањем реалних интереса обе стране. При оваквој одлучности да бране права косовских Албанаца, западне земље не би смеле да забораве да Покрајина има огромни значај за Србе, да је то колевка њихове духовности. На Косову је већ разрушено више од сто педесет православних храмова и манастира, оскрнављене су многе светиње, убијени су свештеници и монахиње. Земља Косова и Метохије, која је некада већ била поље одбране слободе и вере, опет се залива српском крвљу.

Ми, заједно са Србима, страсно проживљавамо њихову бол. Народ Русије жели праведно, мирно и чврсто решење косовског проблема. Руска православна црква се моли за мир, за срећан и просперитетан живот Срба и свих балканских народа. Ми са посебном ревношћу молимо Бога да помогне Србима са Косова и Метохије који носе тежак крст исповедништва и мучеништва.

- Вашу љубав према српском народу, као и бригу Руса, сви јако цене: како ви објашњавате да код западних хришћана тј. католика нема жеље да се заштите древне православне светиње на КиМ. Храмови су попаљени и разрушени кад су на Косово и Метохију дошли западни миротворци.

- Проблем Косова до данас остаје рана која ствара бол српском народу. Продужавају се страдања Срба у тој покрајини. Многи манастири су оскрнављени и порушени. Чак ни присуство западних миротвораца, од којих су многи по вероисповести хришћани, није помогло да се заустави скрнављење светиња.

Позиција миротвораца може се објаснити савременим сазнањем западних хришћана који су изгубили схватање шта су заправо светиње. Налазећи се на светој косовској земљи они наступају у својству инструмента нечије политичке воље, а не представника цркве којој припадају. Врло је важно, ипак, да апелујемо на хришћанску савест западних људи. Треба рећи и да су многе хришћанске заједнице на Западу већ осудиле рушење православних храмова и манастира на КиМ.

- Представници Руске православне цркве у разговорима са представницима Ватикана рекли су да би било добро да се папа (сада већ покојни) огласи и отворено тражи заштиту споменика и хришћана на Косову. Тадашњи папа није послушао савет из Москве. Мења ли се ситуација доласком новог папе?

- Папа Бенедикт ЏИ изјашњавао се ка стремљењу за развој дијалога са Православном црквом. Надам се да би тај дијалог католика и православаца могао наћи свој пуни израз у заштити православних верника и светиња Косова.

- У време оштрог сукоба Српске и Македонске православне цркве рекли сте да односие између Београда и Скопља требало решавати братским преговорима уважавајући црквене каноне. Изразли сте спремност да помогнете да се реши тај спор. Води ли РПЦ и даље преговоре о помирењу или је тај посао остављен представницима Београда и Скопља?

- Руска православна црква увек позива на православно јединство које се може сачувати само ако се поштују канонски принципи. У случају православља у Македонији, ми смо, као и увек, спремни да пружимо помоћ на основама светих канона цркве. Несумњиво да решење треба пронаћи дијалогом, у атмосфери љубави и заједничког разумевања, рачунајући на пастирске и и духовне потребе верника у Републици Македонији. Ваља подвући да су за православне народе на Балкану данас тешка времена и они треба као никада до сада да буду заједно.

- Из Скопља су вам упутили позив да посетите Македонију. Тамо руски патријарх није био 45 година. Намеравате ли да посетите Македонију или је та посета остављена кад се успоставе везе између СПЦ и МПЦ?

- Питање посете Македонији спада у ред оних која треба да се размотре. Не бих рекао да је позитивно решење везано искључиво са регулисање црквених питања у тој земљи. Тај услов је, ипак, врло важан.

- Недавно су многи листови објавили вашу изјаву о могућности сусрета са новим папом Бенедиктом ЏВИ. Инсистирате ли и даље на томе да се прво реше сва спорна питања?

- Услов за мој сусрет са папом и даље остаје максимално могући степен решења проблема који стоје пред РПЦ и Римо-католичком црквом. У том смислу ситуација са активношћу грко-католика у Украјини изазива код наших верника забринутост и за сада, нажалост, нема оптимизма. Пример за то је преношење у августу 2005. године главне катедре из Лавова у Кијев где је гркокатолика јако мало. Таква позиција Украјинске гркокатоличке цркве и потпуно игнорисање мишљења Украјинске православне цркве којој припада велика већина становника, најблаже речено је бесперспективна и наноси штету нашем дијалогу са Ватиканом.

- После опела Борису Јељцину у храму Христа Спаситеља неки православни верници, као и свештеници, били су незадовољни што је покојном председнику, који није био дубоко верујући човек, дата почаст као када су сахрањивали цареве?

- Мислим да ћемо одговор на то питање сазнати на Страшном суду. Како се говори у молитви на опелу: нема човека који у животу није сагрешио. А колико је тежак крст председника државе многи не знају. Борис Николајевич Јељцин је, добровољно, дајући оставку, замолио народ да му опрости. Мислим да ће се кроз извесно време о првом председнику Русије говорити више добрих речи. Данашње подизање цркве почело је у годинама његовог председниковања. За нашу цркву врло је важно да смо управо у тим годинама добили независност, престала су сва могућа ограничења, што је створило услове за препород црквеног живота.

Што се тиче церемоније опела председнику државе, она је била први пут од времена Руске империје. Мислим да су Русија и њен народ заслужили да првог председника Русије достојно испратимо с овог света.

КЛЕРИКАЛИЗАМ

- Недавно је група академика упутила отворено писмо упозорења о „расту клерикализма у друштву“. Јесте ли разговарали с неким од академика који су потписали писмо?

- Нисам. Наш дијалог је за сада „заочни“, без присуства. Неки представници цркве сретали су се са нашим опонентима. Стичем утисак да не желе да нас схвате и чују. Ми не желимо да будемо државна црква. О томе смо много пута говорили. Ми високо ценимо слободу коју смо добили. Вероватно је неко уважене академике довео у заблуду. То што је црква одвојена од држава не значи да је одвојена и од народа, свиђало се то некоме или не. Црква има право да учествује у друштвеном животу, да васпитава младе, да расправља о темама које занимају људе укључујући и економију, државне послове...

ПУТИН

- Колико је на буђење религиозних осећаја у Русији утицао председник Путин, који је много пута истакао да је прави верник? Јер, у време Горбачовљеве „перестројке“ у цркве је ишло само четири посто људи.

- Не тако давно наши људи су мало знали о религији. У условима државног атеизма таква знања нису одобравана и подстицана. Пре двадесет година већина верника били су старији људи, данас је у храмовима све више деце, младих, људи средњег узраста. То значи да је и лице наше цркве стално млађе.

Бранко Влаховић,

Вечерње новости, 8. децембар 2007


_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
унцле вања
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 01 Sep 2006
Posts: 753
Location: ган поинт

PostPosted: 24 Dec 2007 22:07    Post subject: Reply with quote



Године 1918. дана 4/17 јула, у Јекатеринбургу, у подруму дома Ипатијевих, јудео-комунисти су ритуално погубили све чланове свете Царске породице Романов. Учинили су то са намером да једном за увек униште православље али и достојанство човека - начињеног "на слику Божију". Тако је означен почетак новог доба, у ком живимо, и које је најлепше описао Свети Јован Кронштатски у својој визији. А у Русији, и нешто касније и у Србији, зацарио се комунизам и наши братски народи одрекли су се истинских вредности.

На овој страници можете да видите фотографије Светих Царских страстотрпаца и последњег православног Цара који је покровитељ Балкана и који је, не заборавимо то никада, увео Русију у први светски рат, да би помогао руској браћи - Србима.

Наравно, намера да се православље уништи неће успети и ми знамо, из предања светих отаца, да ће Русија пред сам крај времена поново добити Цара из женске линије Романових и да ће Господ благословити све словенске народе.

Али пре тога заволимо искрено последњег православног цара да би смо се искрено покајали пред Господом нашим.


http://www.dobrodrvo.com/PRAVOSLAVLJE/FOTOGRAFIJE/ROMANOVI/Sveta%20Carska%20Porodica%20.htm


_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!
Back to top
View user's profile Send private message Send e-mail
Hatori Hanzo
Ветеран


Joined: 07 Jul 2004
Posts: 1170
Location: Бол је тренутна - срамота траје довека!

PostPosted: 02 Jan 2008 22:17    Post subject: Reply with quote

Сергејева лавра


_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A
Back to top
View user's profile Send private message
Hatori Hanzo
Ветеран


Joined: 07 Jul 2004
Posts: 1170
Location: Бол је тренутна - срамота траје довека!

PostPosted: 02 Jan 2008 22:19    Post subject: Reply with quote

Лавра светог Александра Свирског


_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A
Back to top
View user's profile Send private message
Hatori Hanzo
Ветеран


Joined: 07 Jul 2004
Posts: 1170
Location: Бол је тренутна - срамота траје довека!

PostPosted: 02 Jan 2008 22:22    Post subject: Reply with quote

Храм Христа Спаситеља
највећи Православни храм, налази се у Москви


_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page Previous  1, 2, 3, ... 41, 42, 43  Next

View previous topic :: View next topic
Page 2 of 43

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop