www.DELIJE.net

[stancho pansa]

Драге Делије, дао сам себи за право да овом темом подсетим на јунаке и мученике Првог светског рата. На период који је можда једини неспоран у српској историји по најискренијим, најчистијим и најпожртвованијим осећајима оних који су своју младост, здравље и животе поклонили отаџбини, а који је неправдано запостављен и потиснут у данашњој Србији. Нема српске куће која није дала бар једног хероја из Првог светског рата и нема светлијих традиција на којима би могао да се духовно напаја српски народ, српска омладина и наравно, наш Север. С тим у вези, прилажем свој мали текст, тј. беседу о овој темим базирану на историјским чињеницама, колико да не заборавимо насе прадедове.


ХВАЛА ВАМ, БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ!





- Дошао сам да се борим! – рече дечак изненађеним браниоцима са барикаде код Народног позоришта. Није имао више од 14 година. На рамену му је висио карабин а у руци је држао комадић хлеба.
У том се од Дорћола појавише први аустријски коњаници. Након што су одбили два напада, малобројни преживели браниоци падоше у ропство. Аустријанци решише да их све стрељају.
- Откуда ти? – питао је њихов официр дечака.
- Борим се, рече малишан.
- Знаш ли да ћеш сада бити стрељан?
- Знам.
- Па онда?
- Па нека...
Ипак, дечак рече официру да је пошао у град да потражи мало хлеба за мајку, па га замоли да га пусти на десетак минута, не више, колико да болесној мајци однесе оно што је нашао, а он ће се вратити. Официр му допусти, срећан што дете ипак неће бити убијено. Дечак отрча, а он изда наредбу и стрељање поче. Аустријанци су се већ спремали да наставе ка Теразијама када су угледали ситну прилику која трчи ка њима и познадоше малишана. Он стаде поред зида где су лежали његови мртви другови са барикаде, па се окрете, раздрљи кошуљу, истури груди и рече пркосно и са презиром:
- Зашто не пуцате?
Војници су стајали скамењени.
- Шта чекате? – још одлучније понови дечак.
Као да се пренуо, официр даде знак, војници окренуше затвараче и нанишанише. Три пушке грунуше и малишана покоси плотун.
Подсећале су и друге тужне слике јесени 1915. године на опраштање са умирућим и на последњу пошту једном народу и једној држави. И енглески дописник Џон Рид јавља из Шапца и Ваљева да је Србија земља смрти. Непрегледне колоне натоварене покућством и запреге заглављене у блато које носе државну архиву, националне и духовне реликвије и светиње. Прекаљени ратници, победници са Брегалнице и Једрена, са Цера и Колубаре са сузама у очима и целивајући излизане топовске цеви покопавају оруђа пред надирућим непријатељем. Готово библијски, стари и изнемогли краљ на волујским колима, попут Мојсија, креће са својим народом, целокупном државном управом, владом и парламентом у изгнанство. Пут који ће по оцени француског маршала Жозефа Жофра превазићи све што је као најтрагичније забележено у историји!
Бранислав Нушић је рекао пењући се и сам уз албанску голготу, ''Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру;'' Зато су ''падали од зрна, од глади и жеђи, распињани на крст на гологоте вису, али чврсту веру у победу крајњу никад ни за часак изгубили нису'', каже Војислав Илић Млађи. У албанским беспућима је заувек остало, без имена и помена 217000 цивила и војника. На дну Јонског мора, у плавој гробници, свој вечни мир нашло је око 15 000 апостола јада. Цену слободе у Србији имала је да плати свака друга мушка глава. Али та војска и тај народ су ћутећи и без роптања, попут сина Господњег на албанској голготи страдали, да бисмо данас живели ми. И патили да не бисмо данас ми патили. А како смо им се одужили?
Тачно на данашњи дан, 1949. године, у Ђаковици је по наредби власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније! Милунка Савић, 6 пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица. Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње! Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер. Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован! Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт. Па да ли би да је другачије сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била забрањена у отаџбини? Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа. Има ли међ' вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли вечерас некога међ' нама ко би као мајор Тодорвић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе? Али они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци. Али да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к'о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек' се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже ХВАЛА ВАМ БЕСМРТНИ ЈУНАЦИ!


ЕДИТ: Санчо, пост ти је промењен у ћирилицу, и када следећи пут пишеш, пиши на ћирилици.
_________________
Studenti Botswana su uz vama!

[унцле вања]

[унцле вања]

_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[В. Зайцев]

Драгутин Матић
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



Мајор Драгутин Гавриловић

Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници!
Јунаци!'
Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.
Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред, у славу!

[В. Зайцев]

Бугарски злочин



Аустроугарско дивљаштво



Туга



Заставник



Солунац



Србија!

[унцле вања]

српска војска на косову

аустроугарски злочини


_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[D13]

Надовезао бих се само на први пост примером војводе Живојина Мишића, који је као пензионер продао свој војнички шињел не би ли купио дрва за зиму...
_________________
www.northforces.official.ws

[CominCorect]

нисам знао на којој теми ово да поставим, па сам мислио да је на овој теми најадекватније... ово бих иначе ставио негде да се свима скрене пажња и да прочитају.


_________________
СЕВЕРНА АРМИЈА=РЕД+РАД+ДИСЦИПЛИНА

[Delija-Pariz]

Мозолеј српским ратницима на острву виду покрај крфа
_________________
9 xиљада заклали смо ми турака у сребреници на на на на на ...

[Pedjo_BBrdo]

_________________
"Границе између Православља и јереси су исписане крвљу." (Старац Јероним Светогорац)

[Pedjo_BBrdo]

_________________
"Границе између Православља и јереси су исписане крвљу." (Старац Јероним Светогорац)

[икс]

Степа Степановић

Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао изактивне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Цустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.
Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха Друге армије и њеног команданта. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериса. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентрицних напада надмоцнијих аустроугарских снага, приковала Поцорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангазоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала Српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Упркос томе, славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаджбине.


Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати..."

На причест обавезно Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу, благослови овај план за одбрану народа мог и Твог... Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта, своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.


Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.


Једног дана, била је среда великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...


Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.


Весело све што је народно

Војвода Степа је волео све што је било народно. Волео је народни језик, народну песму, народно одело. Иако сам није певао ни свирао, радо је слушао доброг певача и свирача. Волео је народне обичаје и чувао их до краја живота, нарочито оне божићне, ношење бадњака, песме које прате овај обичај. Волео је прост народ и наша села, дивећи се српском сељаку због његове радиности, поштења и снаге да се бори с многим недаћама, али и његовој спремности да своју слободну државу, а слободе је у то време било напретек, брани од свих насртаја.

Још као млад официр, Степа је радо облачио народну одећу и одлазио у село. Није желео да се издваја од народа коме припада. Касније је своје кћери облачио у народну ношњу.

Волео је народне шаре и народне умотворине. Освртао се на њих и често говорио о ненадмашној машти наших ткаља и везиља. Војвода је волео природу, цвеће, животиње. Нарочито је волео коње. Читао је до краја живота. Историја га је одувек занимала. Радо је читао библиотеку Српске књижевне задруге, а од часописа "Српски књижевни гласник". Са задовољством је ишчитавао "Историју наших ратова" Милутина Лазаревића. Био је добар говорник, још бољи предавач. Умео је да се унесе у суштину ствари, да повуче друге за собом, да оживи догађаје.

За војводу се говорило као о човеку осетљивом и затворене природе. Било је прилика кад су га виђали сузних очију. Он је по природи крио своја осећања и расположења, али не зато што је хтео да за њих нико не зна, већ једноставно зато што није осећао потребу да их испољава. Једино је у старости према својим унуцима показивао своју љубав без устручавања. Имао је разумевања за туђе невоље, мада је, руку на срце, било тешко навести војводу да промени своју одлуку.

Могао је да се наљути, али би љутњу исказивао - ћутањем. Тада би се још више повлачио у себе. То је могло да траје по неколико дана. Био је веома правичан човек и водио рачуна о туђим невољама и интересима. Војводин лекар, др Говедаревић, испричао је ову анегдоту:

- Кад је војвода пао у постељу, долазио сам сваког дана и ослушкивао његово име, па смо остајали дуго у разговору. У том разговору затицао нас је војводин берберин Жарко који је сваког дана долазио да "уљуди" болесника. Чим би га угледао, војвода је говорио: "Е, Жарко је дошао и чека, не смемо га оставити да дангуби. Знаш како је, он живи од свог заната.."

Ручак насред улице

Његова преписка је била богата. Поштар који му је доносио писма, није се, чудио њиховом броју, али се увек питао кад војвода стигне да их све прочита. И да одговори. Највише су му писали људи из Босне и Војводине. Он се, изгледа, посебно интересовао за те крајеве.

Према војницима је увек имао много обзира. Бринуо је о њима као о својој деци. Био је, разуме се, веома строг, али је ту строгост углавном испољавао према старешинама под својом командом. Није допуштао да официри на било који начин злоупотребљавају војнике.

Ево о томе једне причице.


Пре отаџбинских ратова Степа је био командант дивизије у Крагујевцу. Наредио је да се посилни код официра могу користити само за оне послове који су предвиђени правилима службе.

Једног дана, међутим, војвода се уверио да се његова наредба не поштује. Око подне, усред града, срео је војника с порцијама у руци. Зауставио га је и започео разговор:

- Војниче, стани!

- Извол'те, господине пуковниче!

- Код кога си на служби?

- Код мајора Јовановића

- Шта то носиш?

- Ручак.

- Ко ти је рекао да носиш порције!

- Госпођа мајорица.

- Седи!

- Разумем!

Војник брзо седе украј улице.

- Једи! - заповеди Степа.

Војник је појео мајоров ручак.

- Е, сад иди кући и кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш мајоров ручак.

Војник је поздравио и отишао да испуни наређење.

Отада никоме више није пало напамет да користи војнике за овакве послове.

Зна се да је у српском народу било и других мудрих и храбрих војсковођа, али је ретко ко од њих био толико популаран као војвода Степа. Анегдота о њему има напретек и оне се препричавају још од његове ране младости, кад се још није могло знати шта ће на крају бити од тог мирног, вечито повученог у себе и готово аскетски скромног официра.

Скромност је заправо била само једна од многобројних врлина које су га красиле. Постићи највише што се може, учинити све за свој народ, борити се против зла, за праву, истину, а при том не истицати себе у први план, остати готово непримећен - то су Божји дарови. Том соју људи припадао је војвода Степа. Склањао се од свега што је личило на похвале, славље, пумпу, раскош, разметљивост.

Велика љутица

Најлепше особине војвода је понео из породичног дома. Ту су они чврсти корени којима је везан за село, морал, патријархални начин живота, тачност, уредност, вера у Бога, у правду, у људе око себе.

Војвода се родио надомак Београда, у селу Кумодражу, као трећи син Ивана и Радојке. Предање каже да су се преци Степини доселили у Кумодраж из Херцеговине или Лике, мада има и једна верзија по којој су дошли из лесковачког или пиротског краја. За оца војводиног говори-ло се да је радин и честит у сва-ком погледу, способан за све. Рекло би се да се активно бавио политиком - сврставао се у најистакнутије либерале у свом крају. Мајка је била из Сремчице, сељанка, али отмене душе и држања. Бистрину, тачност, уредност, скромност - Степа је наследио од ње. Учила га је раду и молитви, чувању породичног огњишта као светиње, учила га је одупирању злу и уверавала, од малих ногу, да Бог све види, све чује и да свако добро награђује.

- Још као мали био сам велика љутица - причао је војвода Степа сећајући се породичног дома и детињства у њему. - Кад би ме мати упртила на леђа и понела на њиву, ја сам се опирао, драо и ударао ногама и пртачи да би ми биле модре од трења кад би на њиву стигли. Од тих рана и модрица ништа ми није било. Мати није имала времена да се око мене и мојих ногу бави, па је све пролазило само од себе.

Постоји вероватна прича о томе да су понекад, док је био у колевци, Циганке дојиле Степу. Кад је мати одлазила на њиву и остављала своје најмлађе чедо са јетрвом, коју је он, како је истицао, много волео и које се радо сећао, стрина би довикнула коју Циганку која је поред куће пролазила да подоји њеног синовца.

Војводина старија кћер Милица после очеве смрти, причала је сећања из свог детињства:

- Тата је имао неку чудну љубав према Циганима-чергарима, њиховим чергама и њиховој голишавој деци. Док смо живели у Ваљеву, видо је нас, децу, у шетњу изван града, где су била мала циганска насеља. Ту смо обично застајали и тата је неко време посматрао черге, децу, голишаву и мусаву. Њега је занимао њихов живот и он је с великом пажњом пратио њихове живе покрете... И војвода је једном, у шали наравно, говорио о својим посетама малим циганским насељима:

- То ми је, ваљда, остало у крви од Циганкиног млека кад ме је дојила...

Враћај паре, момче

Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку. Осим родне куће у Кумодражу, друге није имао - живео је у кући свога таста Веселина Миловановића, чијом се кћерком Јеленом оженио још као млади поручник. У Кумодраж је повремено одлазио да види своју браћу који су се бавили земљом и од ње скромно живели. Све што су имали, стекли су својим знојем и својим жуљевитим рукама.

Војвода није трпео привилегије било које врсте. Сматрао је да се отаџбини мора дати све, а да се од отаџбине ништа не узме. А што се његове пензије тиче, то је текло овако. Прву пензију, у ствари, није ни примио, била је, по војводиној процени, превелика па је тражио да се - смањи! Један млади поштар, који је тек започињао службу, био је обрадован кад је међу поштанским упутницама видео једну с именом војводе Степе. За ову прилику, будући да је војводу просто обожавао, поштар се свечаније обукао, мислио је да је непристојно да се пред тако славним човеком појави у половној одећи. Био је срећан што је војвода у његовом рејону, па је похитао да му уручи пензију.

Тај сусрет и тај дијалог забе-лежиле су касније многе новине.

- Ево среећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију! - рекао је млади поштар у једном даху.

- Ако, ако, момче - узвратио је војвода Степа уз осмех. - Ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?

- Три хиљаде динара, господине војводо! - рапортирао је узбуђени поштар.

- Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?

Збуњеном поштару није преостало ништа друго већ да врати поштанску упутницу.

Тако је, одиста, војвода вратио пензију. У то време то је била велика сума.

Наводимо, с тим у вези, само два податка: за хиљаду динара могло је да се купи пар најбољих волова, а за један динар - седам јаја!

Скроман човек

То није једини војводин гест. Знајући какви све могу бити потомци, али и да би поштедео државу или општинску касу, војвода је себи за живота подигао гробницу на чачанском гробљу, не одвајајући се ни после смрти од својих помрлих суграђана. Место је сам изабрао, а чувеном чачанском каменоресцу Бербељи дао нацрт гробнице. Неспоразум је настао оног часа кад је војвода приметио да је Бербеља, мимо плана и договора, додао неколико мермерних стубова у облику топовских граната и уклесао битке и победе српске војске под војводином командом. Војвода се жестоко наљутио, али је све било касно.


Војвода је припремио све што је било потребно за сахрану: униформу, коју ће му обући, и ордење које ће понети. Од своје пензије уштедео је онолико колико је мислио да је потребно за погреб. Својој супрузи је дао два замотуљка с новцем - један за трошкове сахране, други за њен живот. Није му ни на ум падло да га сахране о државном трошку.

Тек што је гробница била готова, војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, његов зет, иначе лекар, ракао му је:

- Ово није за вас. Превише је скромна гробница. Таман за мене. Ви сте вел�

[икс]

[В. Зайцев]

Документарац о учешћу Србије у балканским и првом светском рату. Кога не мрзи да издвоји нешто око сат ипо, видеће доста аутентичних снимака из тог периода. Моје је мишљење да вреди погледати, па ме зато није мрзело да подигнем на јутјуб.

Линк