www.DELIJE.net

[H-50]

Mајор Милан Тепић


_________________
...и кад' је радост и када је бол

[crazy_north]

Јован Бабунски



Јован Стојковић, војвода Бабунски:
Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 године (1878. - 1920.). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда.
Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову. Против војводе Бабунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Тујановићем, Јосифом и Михаилом из Брода, Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугарских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле жестоке, на нож. Годишње је гинуло у Македонији по две хиљаде српских, бугарских или грчких четника.
Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили су Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младо-турци су ухапсили војводу Бабунског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Балкански рат од Куманова до Битоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту и добио највиша српска и француска војна одликовања. Умро је у Велесу где му је између два светска рата подигнут споменик.
О Јовану Бабунском је испевана песма, која је касније препевана у познату четничку песму, Спремте се спремте, четници.

[crazy_north]

Војвода Вук



Војин Поповић (војвода Вук), војсковођа у балканским ратовима и Првом светском рату, командант Добровољачког одреда.
Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници. Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац, где је Војин похађао школу. Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године постао је потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић.
Војин Поповић учествовао је у многим биткама, у Четничкој ацији, балканским ратовима и Првом светском рату. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом балканском рату да одржи фронт. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, у бици на Груништу, код Сиве стене, 29. новембра 1916. године. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи - била је то и смрт његовог одреда.
Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду. Осим тога војвода Вук има споменик у Београду (у парку на Топличином венцу, дело вајара Ђорђа Јовановића) и у Нишу. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.
Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лини избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супростави ако тај жели да влада његовим народом. Одликован је великим бројем награда.

[crazy_north]

Богдан Југовић Хајнц
Богдан Југовић Хајнц, Војвода Богдан, пешадијски поручник и четнички војвода (Ваљево 1882. — 30. 5. 1905, село Петраљица код Куманова).
Син Пољака, санитетског официра, који је као емигрант нашао уточишта у Србији, Хајнц се од малена одгајао као прави српски родољуб. Оставши рано без родитеља прешао је на школовање у Београд и по завршетку 6 разреда гимназије, ступио је у војну академију 1. 9. 1899, а 2.8. 1901 постао је пешадијски потпоручник.
Одличан официр, одушевљен родољуб и уверен демократски дух, Хајнц никако није могао да прежали што га његови другови завереници нису увели у заверу (Мајски преврат) од 29. 5. 1903. У пролеће 1905. Југовић је све своје имање опоруком одредио за циљеве четничке организације, изузимајући један легат од 3.000 динара једном своме другу, и онда је и сам пошао у рат.
Уочи 30. 5. 1905. чета, коју су водили Боривоје Јовановић одн. војвода Брана и Југовић заноћила је у селу Петраљици. Неко их је пријавио Турцима. Ујутро, када је хтели да крену даље, чета је видела да је опкољена турском војском са свих страна. Борба је трајала скоро цео дан. Погинула су оба војводе и сви четници, изузевши једног јединог, који се као чудом спасио. Војвода Хајнц је погинуо међу првима, војвода Брана последњи. Војвода Брана се бацио у ватру и умро певајући слободи пред запрепашћеним непријатељима.
На Петровдан 1923. армијски официри I и III армије открили су споменик војводама Хајнцу и Брани и њиховим четницима, на месту, где су јуначки пали. О двадесетгодишњици од дана петраљичке битке, 30. 5. 1925, код петраљичке цркве посвећен је споменик, који је војводи Хајнцу подигао његов друг ђенерал Петар Живковић. Њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад "Војвода Брана" и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.
У Београду једна улица носи његово име, али не и у родном граду Ваљеву.

[cabron]

мало да пробудим истраживачки рад, једно питање, ко погоди добиће смајилја

на који начин је војвода вук везан за почетак првог светског рата?
да вам мало помогнем има везе са аустроугарским ултиматумима, питање је какве и како се он носио, мислим да сам о томе читао у `голгота и васкрс Србије` први том, али ако неко нађе у неком електронском облику причу нека постави линк, мало је рећи да је прича херојска
_________________
ОКРЕЧИТЕ БЕОГРАД!!!

[Älvkungen]

Танаско Рајић (1754-1815)


Атанаско (Танаско) Рајић је рођен у селу Страгари под Рудником 1754 године. Његови најближи потомци твде да је рођен 31. јануара по старом, односно 11. фебруара по новом календару, на Светог Атранасија зимског по коме је добио име Атанаско (Танаско).


Атанаско Танаско РајићПре почетка устанка друговао је са својим земљаком Јанићијем Ђурићем, касније Карађорђевим секретаром. Са њиме се и ородио оженивши једног од својих синова са Перуником, млађом Ђурићевом сестром. Са Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима учествовао је у многим обрачунима са Турцима. У његовом крају по свирепости је био познат Турчин Сали-ага. Танаско Рајић се удружује са својим пријатељима у намери да потуче Сали-агу. Био је упућен на договарање која су вођена међу истакнутим Србима за подизање устанка. Вече у очи Сретења 1804. године приспео је Танаско у Орашац заједно са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и још шездесесетак наоружаних Шумадинаца. Сутрадан, на орашком збору бирао се предводитељ српски. Танаско је са својим Шумадинцима у глас повикао: "Ђорђија за вођу!". Карађорђе је црвено белу заставу предао Танаску Рајићу. Тим чином Танаско је посао барјактар устаничке Србије.

По избијању устанка, Танаско је отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника која је потом уследила.Танаско је био огорчен на Сали-агу и обећао је да ће га лично убити и спасити Рудник зулума. Устаничка војска са Танаском на челу је 2. марта 1804.опколила град и затражила предају Сали-аге. Турци су ово одбили и припремали се за борбу, очекујући помоћ Кучук Алије из Београда. Танаско Рајић командује напад. У међувремену Турцима су стигла појачања из Чачка, па се развио јак бој на прилазима града. Танаско Рајић је тада рањен у руку , а Турци су били поражени, њихови коњи и наоружање заплењени.

У стварању првих државних власти Танаско није учествовао. Све време остао је само војник и то веома храбар.Када су му Шумадинци испоручили Сали-агу, Танаско је исукао своју сабљу пред клечећим турчином и рекао да ће испунити своје завештање. Сали- ага је посечен. У даљим војевањима Карађорђа, Танаско Рајић учествује против Алије Гушанца на Морави када је са својом војском утврдио Црни врх код Јагодине и сачекао Гушанца. Гушанац је побегао из боја, а његова војска је разоружана. Поред Танаска Рајића у овом боју се истакао и Јован Курсула.Након ових успеха, долази до трвљења између Танаска и Карађорђа. Узроци су били политичке природе, јер устаницима није одговарао Карађорђев централизам.Танаско Рајић одлази у своје село. Ту је остао све до 1813. године. Када је Србија допала тешкоћа, Танаско је пружио Карађорђу руку помирења и отишао у његов штаб у Јагодини, како би му помогао да брани Србију. После пропасти устанка, Танаско Рајић се поново вратио у своје село и својим очима гледао турску освету.


Споменик Танаску Рајићу у центру СтрагараИако је био тада већ у годинама, Танаско Рајић је одмах подржао Милошев Други српски устанак и кренуо опет да се бори.Као главни командант устаничких снага, Танаско Рајић је кренуо да протера Турке из Чачанске нахије. До пресудног боја је дошло на брду Љубићу, априла 1815. године. Турски заповедник Имшир-паша је кренуо да разбије српске положаје недалеко од Чачка. Спремајући се за одсудну борбу, српски устаници су у журби утврђивали шанчеве на Љубићу, око километар и по северно од Чачка, где се Имшир-паша сместио.

Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака на српске положаје, а устаници су се на почетку боја држали храбро. Танаско Рајић је командовао батеријом топова на околном брдашцу. Пред почетак битке, Танаско Рајић је постао капетан у војсци Милоша Обреновића. Вешто је руковао топовима. На самом почетку боја, Танаско Рајић је прецизно тукао турске положаје, па су Турци применили опкољавање његовог положаја. Ситуација је постала тешка, али се Танаско није ни једног тренутка одвајао од својих топова. Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве где се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на један топ и почео да пуца у Турке. Турци су га опколили и у бесу исекли на комаде по речима очевидаца. У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успешно добила бој, након чега су се Турци повули у Чачак.

http://img403.imageshack.us/img403/876/210pxtanaskorajicdm0.jpg

[Визионар]

Зар је могуће да се ни један Косовски јунак није нашао на списку поред ових, већ поменутих, људских величина? Пре свега мислим на Лазара, Милоша, Југовиће и многе друге који су свакако вредни помена...

Молим људе који пишу на овом под форуму, да напишу коју реч о већ поменутим храбрим ратницима...

[-NO SURRENDER-]

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.

Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе...“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легимитет.

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).

Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“.

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији

своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда“, - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “.

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...“.

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Оцењује их тако Светитељ благодаћу Господњом: „Јер се основа поштовања светих налази у Христу Богочовеку, који је зато постао човек да прослави човека, и то тело му и душу“.

Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са моштима Светога преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу. Тако је њихово благодатно присуство надкрилило молитвеним облаком славе Божије велики део Србије и стотине хиљада Срба.

Дочек у Крушевцу био је величанствен, верни су се тискали да би целивали мошти оснивача свог града - домаћина који се вратио кући. Са страхом и трепетом реке верног народа уливале су се у Лазарицу осећајући да је у њој извор воде живе. Отада и свештенство и верни народ прижељкује и сања исту пунину. Требало је пробудити се из дугог сна, схватити да је духовни и морални преображај кроз искрено покајање једини пут који води остварењу сна. Благодати ове кратке домаћинове посете осетиле су се: црква Лазарица добија место које јој припада.

Припреме су почеле да домаћин не би нашао чељад неспремну. Предочене идеје осмислио је архитекта Горан Тодоровић а прекрасни кивот израдио је Ђорђе Јовановић из Београда. Тим даром председник ЦО (од 2001.год.) Зоран Николић уписао је себе крупним словима у летопис Лазарице. Сваки елемент кивота указује на детаље кнежево - дворске цркве, а својом лепотом сведочи љубав и поштовање према Кнезу самом. Видовдана 2002. мноштво верника сакупљених на Светој Божанственој Литургији са својим пастирима и духовницима, после Службе, у свечаној Литији кренуло је у сусретање Светоме Кнезу. Мноштво се тиска око споменика косовским јунацима, на лицима радост јер баш ове генерације дочекују испуњење сна дугог 613 година. Војници касарне „Цар Лазар“ преузимају кивот са моштима и носе га у Његову и нашу светињу уз звонки зов и објављивање свему свету звона лазаричких ове велике вести.

[crazy_north]

Влатко Вуковић
Влатко Вуковић Косача (? - 1392) био је господар Хума и један од најбољих војсковођа краља Твртка I.

Предводио је српску војску у победи над Турцима код Билеће 1388. године. Нашао се на челу одреда који је краљ Босне послао кнезу Лазару и они су чинили лево крило српске војске у Косовском боју, из кога се вратио и известио о српској победи.

Влатко је владао Хумом у другој половини XIV века и на том месту је наследио свог оца великог војводу Вука, а од ближе родбине имао је брата Храну, чији га је син Сандаљ касније наследио. Један је од родоначелника властелинске породице Косача која је владала тим областима и одани вазал и сарадник краља Твртка I. Када су Турци предвођени пашом Лала Шахином (који је предводио Турке у Маричкој бици) 1388. године продрли у његову област, Влатко им се 27.08. недалеко од Билеће супротставио и потукао их.

Наредне године је добио задатак од свог суверена Твртка да предводи одреде које је он послао свом савезнику Лазару Хребељановићу против Турака. Влатко је са собом понео и један топ који је добио од свог суседа Дубровачког кнеза, пошто се налазио у добрим односима са Дубровачком републиком и тај топ ће касније чинити једино српско артиљеријско оружје у Косовском боју. Лазар је њему препустио команду над левим крилом које су чиниле трупе краља Босне. После окончања боја вратио се у краљевину Босну доневши са собом вест о српској победи, на основу чега је затим Твртко слао извештаје о хришћанској победи у чију славу су звонила црквена звона у Паризу.

Умро је 1392. године, а сахрањен је на гробљу близу данашњег села Бољуни, недалеко од Столца у Херцеговини. Наследио га је његов братанац Сандаљ Хранић.

[Brdjo]

http://www.vucjak.com/pozadine/pesa.jpg

[Celtic]

http://www.srpskilist.org/strane/2/2_m_m_popovic.htm

[унцле вања]

[Celtic]

Вања, вероватно си млад и не познајеш историју Црне Горе кад не знаш за војводу Марка Миљанова. Реч је о једном, ако не и највећем, јунаку српске Спарте.

Линк који сам поставио води до текста Момчила Селића. Реч је о специфичној литерарној експресији једа, бола и беса због зле судбине српског народа, који овај књижевник и српски националиста испољава у готово свакој својој написаној студији.

Што се тиче односа Марка Миљанова према Шиптарима, с којима је као Куч највише и ратовао, ваља знати да је он творац мисли о "чојству и јунаштву" Црногораца, те се у том смислу лепо изражава и о својим противницима. Може то некоме да се не свиђа, али то свакако не умањује Марка Миљанова као јунака (напротив!), о чему је овде уосталом и реч.

У сваком случају, суштина је да сам желео да укажем на једног јунака. Коме се чланак не допада, нека ми опрости и преко литературе или Интернета се упозна са животом и делом Марка Миљанова. За почетак, ево два линка:

http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/povijest/marko_miljanov-novu_spasojevu.html
http://www.njegos.org/litera/marko.htm

[унцле вања]

селтик лепо сам ти се обратио и без икаквих предрасуда о томе да ли си млад,матор, овакав или онакав.али ајде ако ти то толико значи имам 37 година значи нисам млад.
већ сам признао да врло мало знам о овом војводи и намера ми није била да оспоравам његово дело већ овај текст који си поставио односно писца који је писао.
упоређивати некога са богом је грех и директно ударати на нашу цркву и самим тим на нашу веру се никако неможе оправдати некаквом литералном експресијом.
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[Celtic]

Добро де, Вања, шта си се одмах нарогушио. Претпоставио сам да си млад, па ако већ ниси, а та претпоставка те из неког разлога вређа, онда искрено извини. Уосталом, ту смо негде вршњаци, у годинама када нам не приличи повишен тон. Бар не на овом форуму.
Сматрам твојим пропустом што не знаш о Марку Миљанову, то не желим да сакријем. При томе знам да сам лично велика незналица о којечему. Цела наша генерација, а да не причам о овим млађим, остала је ускраћена за пристојно школско (а најчешже и породично) образовање о нашој историји и традицији. Сада се трудимо да то у неку руку надокнадимо.