DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

Примери оних који не желе да оду!
Goto page 1, 2, 3  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> За спас Косова и Метохије
View previous topic :: View next topic  
Author Message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 03 Jul 2013 12:13    Post subject: Примери оних који не желе да оду! Reply with quote

Размишљам у којој теми да поставим овај интервју, па сам закључио да треба посебно издвојити примере хероја Срба са Косова и Метохије који не желе да напусте своја огњишта и оду било где другде!

НАЈСРЕЋНИЈИ У СВОМЕ ДОМУ
У посети Зорану Џамбасу у Средској крај Призрена



Ако кренете кривудавим путем који из Призрена води ка Брезовици, изненадиће вас велики број нових викендица и елитних хотела. Они који су тим путем ишли пре десетак година, знају да тако није било. Између хотела ,,Бела кућа“ и ,,Финланд“, на десној страни пута, неких пет стотина метара испред табле на којој пише ,,Средска“, налази се бела троспратница. У њој живи Призренац, Зоран Стевановић, окружен хотелима које су подигли богати косовски Албанци. Иако нама, који га понекад посетимо то изгледа немогуће, њему је то већ нормално. Дочекује нас крај пута, и уводи у кућу, пред којом су поређане саксије разноврсног цвећа, које Зоран са љубављу сади и негује.


У кући све на своме месту. На ТВ-у српска музика. За тили час се кухињом, раширио мирис, тек скуване, црне кафе. На столу се нашла и флаша домаће ракије. Кад је сам не пије, ал са гостима, попије по чашицу домаће, за мерак, каже наш домаћин. Док са дна воћњака до нас допире жубор Бистрице, започињемо разговор. Као и сваки деда, Зоран се прво хвали унучићима. На зиду календар са фотографијом љупке девојчице.

– То је Анђела, ћерка мога сина Горана. Са братом Стефаном и родитељима живи у Војводини. Сутра јој је рођендан. А на тој другој фотографији ми је унука Катарина- Каћа. То ми је унука од ћерке. Ћерка сада живи у Смедереву и поред Каће има и сина Петра.

У албуму су поређане фотографије његових најмилијих, који су свили породична гнезда ван Призрена. Зоран, пријатељима познат по надимку Џамбас, живи сам. Те страшне 1999. године и он је отишао из Призрена, на инсистирање деце, ал се, чим су се син и ћерка мало средили, вратио. У Призрен, у породичну кућу није смео, ал се сетио викендице у Средској, и ту се вратио. Молбе деце и пријатеља да то не чини, нису утицале да одлуку промени. Чак ни, војници КФОР-а, који су га неколико пута отерали из ње, нису га могли спречити. Упорно су му говорили да место није безбедно за Србе, ал Зоран није одустајао.

Коначно се настанио у својој викендици у јулу 2002. године. Започео је нови живот у кући, на којој није било врата ни прозора, из које су му однели све што је имао, ал је био одлучан да ту остане. Спавао је на новинама, а од хладноће током те прве зиме штитили су га најлони место врата и прозора. Иако су планинске ноћи хладне, Зорану то није сметало. Грејала га је топлота родног краја. Да је био на другом месту сигурно би се разболео. У Средској нико од Срба није остао, а Албанци никада нису ту ни живели. Путем Призрен - Брезовица мало је ко ишао, јер је слобода кретања за Србе била ограничена. Тадашњи игуман манастира Св. Архангела, отац Герман му је помагао, посећивао га са војницима КФОР-а, доносио храну. А такође и Црвени крст из Штрпца. Касније је и сам почео са силази до манастира и у Призрен. Није имао проблема нит са Турцима, нит са Албанцима. Чак шта више, многи су га знали по надимку или ословљавали са ,,мајстор Зоране“, и разговарали са њим. После мартовског погрома 2004. године, када су светиње у Призрену гореле, Зоран је чешће силазио до манастира, ал је земља око његове куће добијала друговере власнике, и на њој су почеле ницати нове грађевине. Данас је земља у Средској добрим делом продата, а Срба готово и да нема. Сазидане су куће за Србе повратнике у околним засеоцима, ал повратника има јако мало, а у зимским месецима, нико и не остане.


Зоран Џамбас своју кућу не жели да прода. Његова душа живи једино ту, крај Бистрице. Ускоро ће напунити 77 година, а и кад се упокоји, жели да га сахране на Призренском гробљу, крај његових родитеља, где је већ себи подигао споменик.

- Долазили су, нудили ми новац за кућу, ја сам рекао ,, не продајем!“ -прича нам Зоран. Недавно је дошао неки Албанац из Тетова и нудио ми кућу у Београду, на Авали, од 300 квадрата са плацем од 10 ари, за ово овде. У тренутку сам се премишљао гледајући фотографије те прелепе грађевине, на Авали, које је тај човек донео. Груди су почеле да се стежу, а срце је ударало све јаче. Неки притисак ми је ударио у главу. Мислио сам да ћу пући. Само сам се окренуо и рекао ,,Не, нећу, не могу да дам моју кућу, не бих могао тамо да живим ни два дана, умро бих“. Тај човек је рекао ,, Е стварно си Џамбас“ и пруживши ми руку са поштовањем отишао. Ја сам се по његовом одласку смирио.

Проблема са здрављем Зоран никада није имао, лекове није никада користио, а ваздух крај Бистрице помаже му да упркос годинама, сам ради, пере, спрема, умеси себи проју или питу, уређује двориште, воћњак. Рађају у његовом воћњаку јабуке, шљиве, дуње, малине. У једном делу дворишта буде и јагода. Понекад оде до села Новака, до Брезовице или Призрена. Има свуда пријатеља. Има пријатеља и међу старим Турцима и Албанцима. Радио је од 1953. године по разним предузећима у Призрену, био добар мајстор. Волели га људи, а и данас га поштују.

- Нисам се бојао да се вратим. Знам, ником нисам ништа лоше урадио, па ће ме Бог чувати. Говорим добро турски, а и са албанским се сналазим. Имам добру пензију, хвала Богу, деца су ми добро, и унучићи.

Често Зорана срећемо и у манастиру Св. Архангела. Воли да помогне игуману Михајлу, кад га позове, дочека госте, разговара са њима.

- Кућу ми нико не дира. Понекад оставим шоље, кафу, шећер и апарат на плин на сточићу пред кућом и одем. Посетиоци разних вера, који дођу, попију кафу, и оставе писамце са речима захвалности. Једноставно, ја сам овде срећан. Деца су се снашла тамо где су, а мени је место овде. Кад бих отишо одавде одма да понесем и мртвачки сандук и за недељу дана готов да будем. Ево сад сам био пре недељу дана код сина. Дошла ми ту и ћерка са зетом и унучићима. Само сам преспавао и ујуру назад. Једно вече и доста. Кад дођем овде и срце ми је пуно, и душа.



Док смо после кафе, шетали воћњаком ка Бистрици, приметих да нас од оног света тамо, дели само мала жичана ограда. Са крова хотела ,, Бела кућа“ вијориле су се две заставе: америчка и албанска, а у парку су се уз албанску музику, играла нека деца. У души осетих истовремено тугу и радост. Тугу због оног света тамо, иза жице, који на Душановој земљи изграђује нови живот, а радост због горостасног Србина који крај мене нечујно хода, том истом земљом. Како је мало оваквих људи, савремених подвижника, помислих. Ал можда ће нас, баш због њих и Бог погледати.

Оливера Радић

14 / 06 / 2013


http://www.pravoslavie.ru/srpska/62140.htm
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
СтефанЈ
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 05 Dec 2007
Posts: 862

PostPosted: 03 Jul 2013 19:12    Post subject: Reply with quote

Пођимо од Призрена до Пећи, до Пећке патријаршије. Мати Февронија, игуманија Пећке патријаршије је дала интервју Новостима који ће излазити у наредним данима у наставцима. Данас је изашао први део.

Игуманија Февронија: Жива цркву не напуштам

Мати Февронија сведок века (1): Игуманија Пећке патријаршије о непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу. У манастир Жичу је примио владика Николај 1939. а 1957. шаљу је у Пећку патријаршију.



СЛУТИЛА сам зло. Али да ће бити оволико, да живиш као у логору, да те чува туђа војска... И да наш народ својој светињи долази у страху да ли ће до ње стићи... То нисам слутила. И, право да вам кажем, молила сам се Богу да одем на онај свет. Да у овим мојим годинама, после свега што сам преживела, не морам да будем и сведок неизмерне трагедије светиње и људи. Али, ни „горе“ се не иде кад ти хоћеш, већ кад те позову.

Овако игуманија пећка, Февронија, више од пола века старешина најзнаменитијег српског манастира започиње казивање за „Новости“. Све што ће касније рећи, за њу је, вели, мање важно. Па, као рефрен понавља питање:

- Да ли ћу дочекати дан да се савлада ова трагедија. Да се у Пећ врате Срби, који су овде од давнина живели? Вазда је било тешкоћа, али је било и више наде. Ја се молим, верујем и надам да ће се и ове невоље превазићи.

Иза ових речи које изговара тихо, као да оставља запис у камену, њен је монашки пут, дуг готово седам и по деценија. Започео је у манастиру Јовање, давне 1939, уз благослов владике Николаја (Велимировића), тада епископа жичког. У лето, две године пре, упутила се из родних Сандића код Брчког, одлучна да служи само Богу. И истраје у тој служби до судњега дана.

Разговарамо, сатима, са игуманијом у салону конака. Са икона долази лице Богородице. А светлост са прозора пада на руке игуманије. Готово цео век исписан је на њима. Упркос годинама, сећа се свих догађаја који су обележили живот светиње. И њен монашки пут.

О својој одлуци да тим путем крене, прича нам:

- Било је то друго време, ни налик оном које ће нас касније погодити. У школама и црквама прослављали смо Светог Саву, како и доликује светитељу. Школска деца би, после службе у цркви, с појањем, крстовима и барјацима долазили у школу. Напред икона са светитељем. У једној руци му отворена књига. Другом благосиља. Школе су биле украшене зимзеленом и везеним пешкирима... Сва моја пажња била је окренута животу овог светитеља: кад је он оставио круну и отишао у манастир, то мора да је узвишеније од сваког, материјалног добра. Мада су моји родитељи били имућни, ја добар ђак у школи, призив је био јачи... Одлучила сам да идем у манастир. Родитељи се нашли у чуду, чуде се и моји, браћа и сестре. Било нас је осморо. Кад је тако, мајка ми каже на испраћају: „Жива цркву не напуштај. Ако се предомислиш, нећеш имати где да се вратиш.“

Са тек осамнаестогодишњом Петром Божић (то је световно име игуманије) из Сандића пут манстира кренула је и њена рођена сестра. И сестра од тетке. У раму између детињства и младости Петра Божић је оставила своје ђачке књиге. Стихове Десанке Максимовић и Милице Стојадиновић.

- Кренуле смо у Жичу на Велики сабор - живо се сећа мати Февронија - нас три, пешке до Лознице. Воловска кола вуку нам ствари. Ми идемо и певамо. У Лозници смо преноћиле, а одатле, опет пешке, до Ваљева, Чачка, па у Жичу. Кад смо стигле, развијемо ми наше барјаке, певамо. Народ гледа. Ту је владика Николај. Кажемо му: „Преосвећени, ми смо дошле да останемо.“ „Сигурно?“, пита нас. „Сигурно“, одговарам, као најстарија.

Владика Николај их је послао у манастир Јовање, у клисуру између Овчара и Каблара да ту сачекају монашки постриг.

- Дуго смо чекале да нас замонаши, али нисмо дочекале. Владику Николаја, кад се заратио, Немци су затворили у манастир Рачу, па у Војловицу. Тамо су га, све време, под пушкама чували. После га спровели у злогласни Дахау. Преживео је, али је умро у туђини. Жалосно је што се за живота због комуниста није могао вратити у Србију. Кад су му враћене мошти у родни Лелић, народ му је одао признање за све муке.

Јовање. Нимик код Пожаревца. Манастир на Озрену па Тавна, код Бијељине. Година 1957.

Ново време. Нова, комунистичка власт, цркву жигоше „опијумом за народ“. Свештенство и монаштво прогања. Манастири одолевају, „боримо се како тако, а у срце удара да су нам Светог Саву протерали из школе“.

- Шапућемо ми о томе у Тавни, кад стиже вест да је Пећкој патријаршији потребно сестринство - казује мати Февронија. - Нас седам: моје сестре и још четири монахиње шаљу у Пећ. Кажу нам: патријарх Викентије је тако одлучио. Радост срца ме носи. Пећка патријаршија је древни трон српских патријарха и светитеља, говорим себи. А мислим, и народ је ваљда, тога свестан. Ко је размишљао да ћемо се одмах сударити са невољом.

Кад су дошле у Пећку Патријаршију „устали комунисти, одборници у граду, старији људи“...

- Кажу, Патријаршија има да буде музеј. Не треба црква, више! У чуду сам се нашла. А онда су се, ваљда, изговарали... Ово никад није био женски манастир...

Нико монахиње није питао од чега и како ће да живе. А мало ко руку да пружи.

- Патријарх Викентије каже одборницима да они пренесу свима онима што се буне: ви од данас немате ништа са сестринством. Ако хоћете да дођете у манастир, дођите. Молите се Богу. Ако нећете... Како хоћете.

Седам монахиња тако су саме почеле да враћају живот манастиру.

- А ничега нема, кућа празна. Прокишњавају и црква и конак. У порти неколико српских породица. Ту живе. О манастиру се брину једна старица и један калуђер. Туга једна. И грех наш, велики... Ми устајемо у три ујутро. Радимо до мрклог мрака. Трчимо на све стране. Градимо и подижемо дом. Сунце не би могло да нас види да спавамо. Напабирчимо, па купимо кола и волове. После, коња и таљиге. Па, два коња и шпедитер... Виде људи, радимо. Почеше полако да долазе. Доносе понешто.

- Кућа је почела да се пуни, али прокишњава. Убрзо, упутим се ја у Приштину. У Завод за заштиту споменика културе. Питам: хоћете ли ви да помогнете да се Патријаршија од влаге не уруши? Ћуте, они, ћуте, гледају у мене... Прозборише, некако: да вам прво покријемо конак или цркву? Кажем: цркву да не болује, а ми ћемо се сналазити.

Четири и по деценије од тада, Пећка патријаршија, стожер вере свом народу, поново болује. Болује осаму у својој логорској свакодневици. И страхује шта ће донети дани који долазе.

- Најављују нам - каже игуманија - да ће повући војску од манастира. А довести косовску полицију да нас чува. Кажу: једног Србина, једног Албанца, Турчина и Циганина. И, то да доживим.



ПОКАЈАЊЕ И ПРИЗНАЊЕ

ИМАЛИ смо ми, несложни, од кога да учимо и према чијим беседама да се владамо - говори игуманија. - А да ли смо? Свако од нас зна одговор, само до признања и покајања стижемо касно, кад изгубиш тело, а ниси спасао душу своју. У Жичи сам први пут чула владику Николаја како беседи: „Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора? Једе хлеб загорчан сузама и пакошћу? Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.“

РАЗДОР И НЕСЛОГА

ПОСИЛИЛИ смо се. Погордили. Уздигли се изнад Свевишњег. Почели да обожавамо само себе. Пали и душом и телом. Да нисмо, не бисмо били завађени и разједињени као пре Светог Саве. Али не треба да клонемо духом у вери у Бога. И не малаксамо у нади у Христа. Сваком ко у манастир дође, понављам оно што је патријарх Викентије рекао народу: молите се Богу, ако хоћете. Ако нећете, а ви... Како хоћете.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:441983-Igumanija-Fevronija-Ziva-crkvu-ne-napustam
Back to top
View user's profile Send private message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 03 Jul 2013 19:31    Post subject: Reply with quote

Брате, велико хвала за ово, ово је право благо! Преноси сваки дан ово! Већ смо писали о мати Февронији, живој светитељки, али ово ће бити право благо тако пуно о њој и од ње саме. Делије са мати Февронијом, објављивали смо већ али не могу да одолим јер ми је много драго што имамо ово што ће једнога дана имати непроцењиву вредност:



Одлично је да наставимо да скупљамо овакве прилоге за ову тему, јер је важно да видимо и позитивне примере у овом хаосу и мраку који је завладао, они су нам примери!
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
млади делија
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 07 May 2007
Posts: 895
Location: Лазаревац

PostPosted: 03 Jul 2013 23:02    Post subject: Reply with quote

Не знам да ли је баш за ову тему, ни да ли да кварим после текста о мати Февронији, али морам да напишем, ова тема ме подсети. Како ја видим ствари многи ће Срби хтели не хтели прихватити ова шиптарска документа. А ови најтврђи који не буду хтели нипокоју цену да прихвате они ће морати да напусте Космет и они ће бити проглашени издајницима. Не дај Боже!
_________________
http://www.youtube.com/watch?v=8nGXys1B3mM
Back to top
View user's profile Send private message
Драгутин Мати
ДЕЛИЈА


Joined: 06 Dec 2011
Posts: 207

PostPosted: 04 Jul 2013 13:46    Post subject: Reply with quote

Ево другог дијела интервјуа са мати Февронијом.

Игуманија Февронија:Патријарха шамарали Албанци

Мати Февронија,сведок века(2):Игуманија Пећке Патријаршије,о сјећањима на епископа рашко-призренског,касније патријарха Павла,као и његову борбу за истину о страдању Срба на Косову и Метохији.

Када је игуманија Февронија,1957. године,са сестринством дошла у Пећку Патријаршију и преузела бригу да се "кућа кући",у исто време за епископа рашко-призренског постављен је владика Павле,касније 44. по реду патријарх српски. Са вешћу о постављању вратиле су јој се слике из манастира Јовање,где је замонашена.

-Павле је био у Благовештењу,а то је на неки километар од Јовања-сећа се. -Дође он,попне се на јабуку.Бере и ћути.Кад напуни корпу,прву изаспе сестринству. Другу за народ који долази. Тек трећу носи са собом. Ни помислила нисам да ћемо га овде дочекивати као нашег патријарха.

Избор је обављен почетком децембра 1990.године, када је на трону Светог Саве Павле наследио патријарха Германа

- Јавља ми се ђакон Тома из Београда,из Патријаршије.Вели:" Знаш ли ко је сада патријарх?" "Откуд ћу знати?!" А он ће:"Павле,Павле!" Е,кажем:Ви ћете њега појести за три године...Добро да нисам била у праву.

Није бележила колико је пута долазио после устоличења.

- Мало,мало,па ето га. -Само се створи на капији.Сам.Возом долазио,у почетку.После,аутобусом. Жалост ме обузела кад је по Видовдану,деведесет девете,из Грачанице стигао у пратњи стране војске. Народ га,несрећан,овде дочекао. Порта пуна,а тишина као да никог нема.Никога ништа није питао. И шта да га питају...Они иду,а он дошао.

Обилазио је,у том дану,страдалу Метохију. Спаљене цркве и манастире.Порушене. Кад се вратио,реч није проговорио. После вечерње службе,остао је дуго у манастирској цркви. Те ноћи ни трунке није заспао.

Ни игуманија га ништа није питала.Само две недеље пре Видовдана,разговарали су дуго,у истом салону конака у коме данас бележимо ово казивање.

- Питам га:побогу Деда(тако смо га у Патријаршији звали),што Слободан потписа оно зло у Куманову?"Морао је",каже. "Запретили су да ће нам све живо на земљи побити..." Отело ми се,гласно:ионако ће нас побити. Није ми на то ништа одговорио.
Сећа се мати Февронија да је воле да дође у манастир,посебно зими,за Божић.Остане неколико дана.

-Окупи сестринство и учи их да певају.Две из Грачанице,две из Девича,Јулијана и Анастасија,четири одавде.Вежба са њима осмогласник.Псоле оде у своју собу,у конаку.Чита...Пише... Ујутру,пре звона,ето га у капели. Кад сестра оде да му поспреми кревет,види да је он у столиви дремнуо.

Такав је био,прича игуманија,и док је био епископ. Током његових тридесет и четири године епископског стажа,многе су недаће за дркву и народ заједно носили и решавали. Често се то бреме сваљивало само на њихова леђа.

- Било је то време национализације,одузимања имања манастирима и црквама. Њиве и шуме,све оно што је кроз векове стицано или на поклон добијано...Од чега се не само живјело и прехрањивало,него и народ сачувао- одједном је усахло. С једне стране,држава одузима. С друге,што је претекло,отимају Албанци. Имање и да прежалиш,а кад насрну на цркву.На монахиње.На децу...То је болно.
Стално јој се враћа у сећање дан када се,једном епископ Павле вратио из Девича,био је потресен.

- Испричао је да су Албанци дванаестогодишњу девојчицу отели из манастира Девич,у коме је подизана од своје пете године.
У Београд је одмах послао извјештај.Тешко му је било што никакав одговор није добио. Кад је поново нападнут Девич,а мати Параскеви пребили руку,опљачкали манастир,отели што се отети могло,поново је писао -горе.

Овога пута није остао без одговора.Али ни то није било довољно да се заустави насиље. Све је опет забарушено. Ни нашим људима,Србима,који су били на власти на Косову и Метохији није одговарало да се зна да овде много тога није у реду.
Чак су га упозоравали да припази шта у Београд јавља.Тако су се осолили они што су,после,насртали на Патријаршију,па су запалили патријаршијски конак. Умало манастир да на жив,у ватри,изгори. Не жели игуманија да именује никога. Избегава да именује народ из чијих су редова изгредници. Каже,нису сви исти. Не жели ни о политици,мада вести продиру и преко манастирских зидина.Политика је ова наша црнина,каже нам.Додаје да у сваком народу има кукоља: као што међу нама има лоших и међу њима има добрих. Али онај "куси" не да житу да се усправи.

- Е,тај кукољ њихов препречио је пут патријарху,кад се враћао из Дренице. Један од њих ошамарио га је,нису му заборавили што је говорио истину о њиховим злоделима,причао нам је кад је дошао у Патријаршију. Питам га,шта си му рекао? Одговорио ми је,са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу- шта да му кажем,ошамарио си себе,ниси мене.Ко удари на истину,она ће му се осветити. И за себе. И за све своје.

ХРАБРО НОСИ СВОЈ КРСТ
Игуманија пећка,Февронија,била је на устоличењу три патријарха.Германа и Павла у Саборној црки у Београду,а Ириније,садашњег српског првоархијереја- у Пећкој патријаршији.
Када је Иринеј рукоположен у Саборној цркви,здравље ме нагло на путу према Београду издало- прича. -Завршила сам у болници. Сутрадан,ето новог патријарха,да ме посети. Кажем му:храбро носи свој крст,а он: жива ти мени и здрава била.

РАНА И РАДОСТ ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА
Колико је било тешко нама на Косову и Метохији,толико је било тешко и патријарху Герману,коме су у комунизму биле везане руке - говори игуманија. -С друге стране,приговарано му је да је попустљив према властима. А ја знам да се сналазио,мудро у том,тешком времену.
Говорио је,кад год би дошао овде:иди мудро,не погини лудо. Раскол и одвајање македонске цркве,била је његова велика рана,а радост,када се изборио да се наставе радови на храму Светог Саве.Молитвени простори светиње су били претворени у магацине. И аутобуске гараже.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:442168-Igumanija-Fevronija-Patrijarha-samarali-Albanci
_________________
‎"Од Главе Зете,до града Спужа..."
Back to top
View user's profile Send private message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 04 Jul 2013 15:22    Post subject: Reply with quote

млади делија wrote:
Не знам да ли је баш за ову тему, ни да ли да кварим после текста о мати Февронији, али морам да напишем, ова тема ме подсети. Како ја видим ствари многи ће Срби хтели не хтели прихватити ова шиптарска документа. А ови најтврђи који не буду хтели нипокоју цену да прихвате они ће морати да напусте Космет и они ће бити проглашени издајницима. Не дај Боже!


Види брате мој, да се разумемо. Та прича око докумената је толико депласирана да ме чуди да се уопште потеже међу нама, колико толико свеснима, као неко питање. Лична карта или пасош Косова као независне државе је само врх леденог брега. Теби Србија на сваки могући начин признаје ту творевину тако да Србин са Косова и Метохије објективно може да скрене са мозгом ако не укључи мало мозак и ако га неке ирационалне емоције воде. Какве везе имају та докумета, сад ја тебе да питам?! Да ли си ти свестан да је мене српска полиција исцимала због 20 флаша манастирског вина на Јарињу, које би требало из угла српске државе коју они на том месту представљају да буде "само" контролни пункт, или административни прелаз. Међутим, припадници КПС-а ме ништа нису питали док они који се као зову "наши", нису ми дозволили да прођем туда као да сам кренуо да улазим у другу државу. На све моје примедбе имали су глупе одговоре. Када сам их питао да ли сам ја на граници кад се доводи у питање да пренесем било шта они су одговорили да нисам, али да морам да имам рачун за робу. Ја сам их пре свега питао о каквој се ту роби ради кад је у питању 20 флаша, а не 2000. Они су били упорни, а затим ми рекли да морам да имам рачун. Кад сам им рекао да СПЦ није у систему ПДВ-а и да не морам да имам рачун јер га просто не издају, почели су већ да буду безобразни. Једина ми је утеха остала да их напушим најгоре и да се окренем и вратим назад. Назад где, на "Косово" или на Косово и Метохију, питање је? Најглупља ствар је што они Срби што су палили онај пункт ономад на Јарињу нису отишли до Руднице где лежи рак рана целог проблема. Елем, брате, укључи мало мозак и размисли. Ово је један од милион свакодневних примера из обичног живота на Космету. Срби су отписани од Србије, и неузимање докумената је један више него смешан чин који за мој појам више представља легитиман алиби за некога ко је потпуно објективно уморан више од свих прљавих игара. Документа новонастале државе коју ми као народ не признајемо али је наша држава признаје - ТРЕБА УЗЕТИ! Уопште се не ломи цела прича на глупим документима. Срби треба физички да опстану на тим просторима, а Срби са севера све док још имају то мало простора да се копрцају треба то да раде што више, не би ли продужили ово мало слободе што имају, и не би ли заузели што бољу позицију за убудуће. Иначе, реалност је сурова и сива, али то нам је што нам је, и у тим околностима се морамо борити! Сви атрибути једне државе су већ ту на терену, а нама по Београду, Лазаревцу и другде дубоко у позадини матице је лако да филозофирамо, али треба на терену спровести то у дело. Да, још увек је могуће али не задуго. Имали су Срби фермане, па аусвајсе па неће им ништа фалити ни са овим личним картама. Боље да се запитамо какви смо ми Срби данас, а какви су нам били дедови који су у џепу носили турске, швапске и остале окупаторске документе. Дакле, главу горе и у борбу сваке врсте која је у датом тренутку могућа. Поробљени смо и то нам је тренутно, идемо даље, корак по корак, с вером у Бога, за Крст часни и слободу златну!
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
Пећанац
ДЕЛИЈА јуниор


Joined: 24 Nov 2012
Posts: 31

PostPosted: 04 Jul 2013 17:47    Post subject: Reply with quote

млади делија wrote:
Не знам да ли је баш за ову тему, ни да ли да кварим после текста о мати Февронији, али морам да напишем, ова тема ме подсети. Како ја видим ствари многи ће Срби хтели не хтели прихватити ова шиптарска документа. А ови најтврђи који не буду хтели нипокоју цену да прихвате они ће морати да напусте Космет и они ће бити проглашени издајницима. Не дај Боже!

Што се тиче тих шиптарских докумената, то већина наших, који су остали на јужном делу Србије има, поготову они који живе по селима ближе Приштини. Једноставно морају (за сад) да их имају, што због сопствене безбедности, што због слободе кретања и многих других ствари...
Свака част за ове текстове изнад о мати Февронији, најежио сам се док сам их читао, поготову што ствари везане за Пећ и Пећку Патријаршију на мене остављају јак утицај...
Иначе на овој теми сам хтео да напоменем и село Гораждевац, надомак Пећи, које је скоро цело насељено са СРПСКИМ СТАНОВНИШТВОМ, ако не и цело. Ти људи не намеравају да оду било где. Мој ујак живи тамо, никад није ни помишљао да оде,пре пар дана му је била свадба, цело село се веселило, СРПСКА ТРОБОЈКА се виорила кроз цело село, вреди напоменути да у основној школи има 150 ђака, можда у неких од наредних дана поставим и коју слику, чисто да се види да се и даље наш народ држи у појединим деловима Космета, и покушавају да живе нормално. (иако је било доста терористичких,шиптарских,пичкастих напада на то село од '99те поготову на децу).
_________________
Слога биће пораз врагу!
Back to top
View user's profile Send private message
Нема предаје!!
ДЕЛИЈА


Joined: 25 Sep 2011
Posts: 106

PostPosted: 04 Jul 2013 20:32    Post subject: Reply with quote

Вучитрн: Бoрим сe дa oстaнeм нa зeмљи прaдeдe Сoлунцa

Гoрaн Aрсић (24) из Грaцa koд Вучитрнa жeли дa oстaнe нa зeмљи свoг прeтka. Oжиљци из свakoг српсkoг пoгрoмa. Пeт гoдинa чeka пoсao, дa би oстao нa свoмe

Имao je сaмo дeсeт гoдинa Гoрaн Aрсић из сeлa Грaцe koд Вучитрнa, kaдa je српсkи нaрoд нa Koсoву и Meтoхиjи, у лeтo 1999. гoдинe нaтeрaн у збeг. У тoм стрaшнoм пoгрoму и пoрoдицa oвoг дeтeтa бeжaлa je, сa живoтoм у зaвeжљajу. Изa њих, гoрeлe су њихoвe kућe.

Сeћaњe...

- Maмa Дeсa je у нaручjу држaлa Бoбaнa, мoг нajмлaђeг брaтa. Tрчaлa je. Стaриjи брaт, Груjицa и ja смo je прaтили. Ja сaм плakao. Груjицa ниje. Taтa Mиoдрaг нaм сe придружиo, kaсниje, у Mитрoвици.

Имao je нeпуних пeтнaeст, kaдa je, у пoнoвљeнoм пoгрoму, у прoлeћe 2004. њeгoвo сeлo билo oдсeчeнo и oпkoљeнo. Пoрoдицa рaздвojeнa. Рoдитeљи у Mитрoвици, пoслoм, a oн и брaћa сaми у kући.

Сeћaњe...

- Mислили смo, ниkaдa вишe нeћeмo видeти рoдитeљe.

У фeбруaру 2008. дok су вeчeрaли koд стрицa, ту нaдoмak, глeдao je kako гoри њихoвa kућa. Билa je тo првa вaтрa, пoслe прoглaшeњa нeзaвиснoсти Koсoвa, бaчeнa нa српсkу kућу Aрсићa у Грaцaмa. Mиoдрaг Aрсић, Гoрaнoв oтaц, чуo je koмшиjу: "Mиjo, чoвeчe, kућa ти гoри!" Сви су сkoчили. Mиoдрaг je зajaуkao и kрeнуo прeмa врaтимa.

Сeћaњe...

- Бoбaн je пoчeo дa сe трeсe. Дa муцa. Стaли смo испрeд oцa. "Нe излaзи, нeka гoри", вриштaли смo.

Гoрaн Aрсић ћe, зa двe сeдмицe, нaпунити 24 гoдинe. Зaвршиo je, прe пeт гoдинa, срeдњу мeдицинсkу шkoлу у Mитрoвици. Биo je ђak гeнeрaциje. Успут, трaгajући зa пoслoм, уписao je и пeдaгoгиjу. Aли, пoслa ниkako нeмa. Нajмлaђи њeгoв брaт, Бoбaн, зaвршaвa oснoвну. Oжиљци oд пoгрoмa нa oвoм дeтeту су нajвидљивиjи. Стaлнo му сkaчe шeћeр... A нajстaриjи Гoрaнoв брaт, Груjицa, зaвршиo je ДИФ. Зaпoслeн je, aли kao хигиjeничaр у шkoли. Примa три хиљaдe динaрa - мeсeчнo. Maмa Дeсa и тaтa Mиoдрaг - oбoлeли. Oбoje имajу срчaнe прoблeмe. Mиoдрaг примa oд EПС, kao нekaдaшњи рaдниk oвoг прeдузeћa, рeпубличkи минимaлaц. Нису успeли, дo сaдa, дa придигну спaљeну kућу.

Упрkoс свeму рeшили су Aрсићи дa oстaну. Ни нeвoљe, ни oжиљци, ни нeизвeснo jутрo, kaжe Гoрaн, у тoмe их нeћe спрeчити. A Грaцe су у пoтпунo aлбaнсkoм okружeњу. Kућa Aрсићa, oд oнoг дaнa, kaдa je спaљeнa, oпaсaнa нoвим koмшиjaмa. Aлбaнцимa, сa вишeчлaним пoрoдицaмa.

- Жeлим дa oстaнeм с рoдитeљимa, нa зeмљи свoг прaдeдe - kaжe Гoрaн. - Дa сe бoрим зa нaш, kућни прaг. Нa њeму дa придигнeм брaтa.

Причa нaм дa je зeмљa нa kojoj су, зeмљa прaдeдe Груjицe Aрсићa, сoлунсkoг рaтниka, пo koмe je нajстaриjи син Aрсићa дoбиo имe.

- Нe бих oтишao, ни пo kojу цeну, aли тeшko je бeз пoслa. Ниje мaлo путa, koлиko ja знaм, тaти нуђeнo дa прoдa и зeмљу и kућу. Билo je тo и прe и пoслe пoжaрa. Oн ниkaдa ниje сумњичиo билo koгa дa му je kућу зaпaлиo, jeр зaистa ниje ни имao пoуздaн дokaз ko би тo мoгao дa учини.

Ниje жeлeo дa сe oгрeши. Tako ми живимo. Tako бих жeлeo дa живим. Oвдe. Нe бих мoгao дa будeм мирaн, kaдa бих oвo пaрчe, нajлeпшe нa свeту, нekoмe прeпустиo. Ниkoмe. Ни зa kakву цeну.

ПИСMO MOЛБE! ГOРAН Aрсић пeт гoдинa трaжи пoсao. Пeт гoдинa трaгaњa зa билo kakвим рaдним мeстoм, aли нa Koсoву и Meтoхиjи. Пoтрeснo писмo упутиo je нa нajзнaчajниje aдрeсe у држaви Србиjи. Нaписao je, у jeднoj нoћи, глeдajући бoлeснe рoдитeљe: "Moлим вaс, kao свeвишњe: ako имaтe дeцу и ako знaтe штa je рoдитeљ и живoт у нeвoљи, пoмoзитe ми дa сe зaпoслим. Kao читaч ципeлa... билo штa, нa oвoм свeту, рaдићу, дa пoмoгнeм рoдитeљимa и придигнeм брaтa."

НE KAЖЊAВAJTE ME! У ПИСMУ koje je писao Гoрaн Aрсић и прeтхoднoj и akтуeлнoj влaсти у Србиjи, joш je дoдao: "Нe kaжњaвajтe мe штo сaм oстao дa сe бoрим зa oгњиштe прeдaka, зa нaш kућни прaг, вeћ пoмoзитe, ako мoжeтe". Oдгoвoрили су му и прeтхoдни и akтуeлни, oвako: "Jaвљajтe сe рeдoвнo нa бирo рaдa, имaћeтe прeднoст у oднoсу нa oстaлa лицa, збoг вaшe тeшke ситуaциje". У мeђуврeмeну "oстaлa лицa", a дoбрoстojeћa су зaпoшљaвaнa. Гoрaн чeka. Aли je и стрпљeњe при kрajу.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:438867-Vucitrn-Borim-se-da-ostanem-na-zemlji-pradede-Solunca?fb_action_ids=10201550352182344&fb_action_types=og.recommends&fb_source=aggregation&fb_aggregation_id=288381481237582

Колико схватам ову тему, мислим да овај текст треба овде да стоји. Уколико сам погрешио, извињавам се, нека уредници преместе упис.
Back to top
View user's profile Send private message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 04 Jul 2013 22:20    Post subject: Reply with quote



Фотографија уз претходни текст брата "Нема предаје". Какви погрешио, врхунски упис брате, то нам треба овде!

Пећанац, тако је брате, јуначки Гореждевац је читав један велики пример за све Србе било где на свету, а посебно на Космету јер никада нису напустили своју родну груду и дан данас их има преко 1000 тамо, јаки, упорни, поносни!

Морам да споменем и пример једног нашег брата коме су Шиптари нудили два милиона евра за имање у селу Свињаре одакле води порекло и одакле су 2004. протерани и све им попаљено. Ни на крај памети му није да то учини, не пада му на памет да дедовину продаје непријатељима за било које милионе иако живи скромно као и сви на северном делу Косова и Метохије! Да је среће да су сви такве људине, такви формати, где би нама крај био! Али има наде, биће све добро, ДАЋЕ БОГ!
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 04 Jul 2013 22:34    Post subject: Reply with quote

Игуманија Февронија: Покајници и председници
Милена МАРКОВИЋ |
Мати Февронија сведок века (3): Тито даровао звоник, Милошевић осам рибњака. Тадић, за празнике, углавном остајао и на служби


Јосип Броз Тито и Јованка у Пећкој патријаршији 1967. године


Слава Пећке Патријаршије


СВАКА власт, ако није у складу са Богом и народом, зна да се изопачи. Да буде опасна. А како су се наше понашале и понашају, није на мени да о томе судим. Дела или недела иза сваког од нас остају. Она о нама говоре. И о нама суде - одговорила је игуманија пећка, Февронија, када смо је питали коју власт понајвише памти, као тај склад „између земље и неба“.


- Послератна, комунистичка власт нас је анатемисала. А Тито је овде био два пута. Први пут, са Јованком, почетком 1967. године. Да, да... Тада су били. (Албанцима је тада обећао аутономију, прим. аут.) Подизале смо звоник. Није га било када смо дошле, а како ће светиња без звоника и звона. Како да се огласи? Не знам да ли су Титу у Приштини пренели да сам им ја тамо банула, тражила да нам помогну око радова на звонику. Они одуговлачили. Повуци, потегни... Да ли ће доћи неко из Завода или неће... Ми решимо: вала ћемо саме да га подигнемо. Тих дана су Тито и Јованка дошли. И у цркву су улазили. Пратили су их овдашњи политичари. Показивали им цркву, фреске, иконе. После су даровали звоник. Дали сто хиљада динара. Други пут Тито је дошао после неколико година. Сам. Није улазио у цркву.

ПРАВО САМ ГА У ОЧИ ГЛЕДАЛА
Док је Слободан (Милошевић) долазио манастиру, у глави ми је стално била прича патријарха Павла како је ишао код њега, почетком деведесетих и молио га да цркви врати земљу. Посебно у Метохији. Па, кад смо сели овде, ја га питам: - Што, Слободане, не врати земљу цркви? Да си вратио, другачије би се, можда, ми носили с невољама. Гледала сам га право у очи. И он мене. Одговорио је: И то ћемо да решимо.
- Питала сам касније патријарха Германа шта мисли зашто је Тито долазио у Патријаршију. Одговорио ми је без размишљања: свакоме се, једном, отворе врата на путу покајања. Исто сам питање поставила и патријарху Павлу, када је долазио Слободан (Милошевић). И добила исти одговор.

Година 1968. Букнуле су демонстрације косовских Албанаца. Циљ је био да се убрза обећана аутономија. Она им је и фактички дата 1974. године. У међувремену, уследили су страшни напади и притисци на српску цркву и њен народ. Црквени живот, под бременом тешкоћа, заоденуо се у мук.

Игуманија се сећа да је патријарх Герман упутио писмо Титу у коме га моли да се зауставе напади на цркву и мало имовине што јој је остављено на Косову и Метохији.

- Молио је патријарх да се заустави сеча шума на имању Девича и Гориоча. Рушење споменика у Витини. Каменовање манастира, напади на монаштво и народ, и то секирама. Баш тих година, после првих најжешћих напада, почеле су и сеобе нашег народа.

На одговор са Дедиња није се дуго чекало. Тито је после неколико дана одговорио. Обећао је да ће учинити све да се спрече напади, заштите животи и имања.

- Али од обећања није било ништа - сећа се игуманија. Негде је закочило. А где? У нашој српској влади (Извршно веће Србије). Ту је прослеђено писмо са Дедиња, али и затворене очи пред српским невољама. Комунисти одлучили тако. Да се не квари братство и јединство, па је све забашурено. Братство и јединство, то јесте лепа парола, али нетачна. Да сам ја знала за то писмо, питала бих Тита где је оно и ко га је лично забашурио. А напади не престају. Али, нисам знала.

Патријарх Герман је мени и епископу (Павлу) све то испричао на Видовдан, после оног великог народног окупљања на Газиместану (1989). Вратио се овде, где је заседао Свети архијерејски сабор, да заврше седницу. Признао нам је патријарх, тада, да је веровао како ће се зулумима, после Титовог обећања, стати на пут. Био сам наиван, казао је, издали су нас комунисти, наши Срби. Заборавили да су дужни да свом народу чувају понос и достојанство.
Слободан Милошевић није са патријархом Германом, са Газиместана, дошао у Патријаршију, после чувеног видовданског митинга. Дошао је девет година, касније. Тада су се над Косовом надвили оловни облаци нове, овог пута оружане побуне.

- Рекли су нам да ће доћи да посети Патријаршију и ја сам га дочекала на капији испред порте - враћа слику сусрета игуманија. Јесен је била, леп дан. Каже Слободан - добар дан. Пружа руку. Срдачан. Пита ме, одмах: Како је? Како живите? Кажем: Добро, хвала Богу. А, он ће: Сви вичу, зло, а ти - добро је. Шта ћу, шта има да се жалим, мислим сама у себи... Ушао је у цркву, у конак. Сео, ево ту (показује руком у врх стола). Пита: Шта вам је најпотребније? У неколико реченица испричам да ми у манастиру не трошимо месо, па би било добро када би нам држава помогла барем један рибњак да имамо.

- Све то што ја говорим пише један његов сарадник... Дошла зима, а отоплило као да је пролеће... Заборавиле ми на рибњак. Кад, ето ти мајстора. Не један, осам рибњака су нам направили! Ако ме питате, јесам ли веровала? Нисам... Али верујем да у сваком човеку има толико добра да би се на њему могао подићи рај. Као што има и довољно зла да се створи пакао.

АКО СЕ СТУБ ПОТКОПА

КАД год би ишао у Дечане, Борис Тадић је долазио и у Патријаршију. Задржавао се кратко уколико није какав празник. За празнике је остајао и на служби. - Сећам се последњег сусрета и разговора с њим, кад је долазио као председник. Рекао је баш овако: Мати, жао ми је што је неслога међу владикама. Није добро да се односи у цркви поремете. Да се и тај стуб поткопа. Тако ми је рекао.


_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
млади делија
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 07 May 2007
Posts: 895
Location: Лазаревац

PostPosted: 04 Jul 2013 22:50    Post subject: Reply with quote

Јадан Борхан, све се нешто брине за мир у Цркви.

Нисам ја нигде рекао да не треба да се узму документа, односно не треба докле год може. Али ако ћу да бирам између куће и аусвајса узећу аусвајс, али нећу дати кућу шиптарима. Али мораш се сложити да је и то давање легитимитета "држави", ко год да је крив. Јасно је ко је крив, народ није сигурно, већ преговарачи који су у Бриселу вођени Шемсом Шуљаковић: https://www.youtube.com/watch?v=RpbEMpyhWkY
Али шта је ту је, зна се шта су нам приоритети. Биће и оних који неће никад узети документа. Они ће можда бити глупи, али издајници сигурно не.
_________________
http://www.youtube.com/watch?v=8nGXys1B3mM
Back to top
View user's profile Send private message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 05 Jul 2013 08:26    Post subject: Reply with quote

У нас Срба се олако лепе те етикете издајника. Не знам само ко би то од нас у ужој Србији смео да икоме са Космета каже да је издајник, таман тај Косовац био у оних 0,001% што су имања продали за огроман новац (а који су због рака који је метастазирао на мозгу Србадије често издвојени као репрезентативни пример Србина са Космета, као да их је 99,999% а не обратно). Дакле, само онај који живи доле може да се изјашњава по тим деликатним питањима, па чак и да некога назове издајником, што опет није препоручљиво јер у афекту човек може свашта да помисли и каже а велико је питање да ли је тако нешто исправно. Издајник би по дефиницији требало да буде неко ко издаје некога/нешто, у овом случају земљу. Много је тешко утврдити критеријеме ту. Ја се не бих усудио да кажем чак ни за горе наведеног Србина из рецимо неке Чаглавице који је узео милион евра за своје њиве, јер је он живео доле а ја овде. Нека он размишља да ли је морао да прода дедовину, да ли је морао да оде, да ли је тиме ставио у незгодан положај свог комшију, суседно село итд. Али због читаве политичке ситуације у којој ништа није дефинисано и где се народ осећа остављеним и препуштен сам себи, само Бог зна шта је било у чијем срцу и када. Свако одговара за себе пред Господом пре свега, а онда и пред својим потомством. Ја сам горе навео пример брата који није хтео за 2 милиона да прода имање, своју дедовину. Јер зна да је земаљско замалена а Небеско увек и до века! Нема цену крв и зној предака који су ту земљу њима натапали, а човек ће се увек снаћи да не буде гладан. Зато смо и отворили ову тему као путоказ свима нама, ма где живели, да се надахњујемо овим причама и да не губимо веру, љубав, наду, него да истрајавамо у овој борби за очување српског срца које куца на Косову и Метохији!

П.С. Милош Ћирковић је рекао свештенику који је дошао по њега да иде, а он ће остати. Узалуд га је овај молио да макар на кратко крене до Патријаршије док не прође лудило па да се врати. Међутим, када му се обратио млади Белопољац, његов земљак, то га је највише изиритирало и претио му је да ућути и оде, иначе ће га убити. Рекао му је: "Сви сте ви издали, ви идите, ја остајем".
Редак пример оправданог коришћења те тешке речи. Али опет не могу ја одавде да је кажем, али Милош Ћирковић је 99. у Белом Пољу поред Пећи могао. Иза тих његових речи је легло 18 терориста око прага његове родне куће.
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 05 Jul 2013 08:30    Post subject: Reply with quote

А што се Тадића и мати Февроније тиче, треба се лепо удубити у све њене речи, као и у оне речи Патријарха Павла када су га ошамарили... То су људи Јеванђеља, по коме су читав свој живот проживели и зато су још за живота тако очигледно свети. У тој њеној наивности када прича о Титу, Слоби, Тадићу, огледа се њена чистота душе. Знала би она боље од тебе и мене кад би хтела да осуђује ко су ови људи, јер је много више по њеним леђима пуцало њихово безакоње него по нашим.
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
млади делија
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 07 May 2007
Posts: 895
Location: Лазаревац

PostPosted: 05 Jul 2013 09:09    Post subject: Reply with quote

Ја то знам, ја сам коментарисао то што је Тадић њој лукаво рекао, као брине се он што су владике у завади bangin
_________________
http://www.youtube.com/watch?v=8nGXys1B3mM
Back to top
View user's profile Send private message
ΔΥΤΙΚΗ_ΣΕΡΒΙΑ
Ветеран


Joined: 11 Dec 2006
Posts: 1798

PostPosted: 06 Jul 2013 19:07    Post subject: Reply with quote

Игуманија Февронија: Запалили су нас живи да изгоримо
Милена МАРКОВИЋ | 05. јул 2013.

Мати Февронија сведок века (4): Игуманија Пећке патријаршије, о непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу. Албанци подметнули пожар. Мени су говорили: Потпиши да сте се саме запалиле


Пећка патријаршија запаљена 1981. године


У ЖИВИМ сликама страдања Пећке патријаршије, старешина овог манастира више од пола века, игуманија Февронија, покреће једну. С њом живи, као са живом раном. Ону из 16. марта, 1981. године.

Сећање...

- Запалише нам конак, неки Албанци, несреће једне - каже нам. - А ти треба да ћутиш, као да се ништа није десило. Молила сам се Богу да се опаки језик ћутања кад-тад развеже. И, то сам доживела. Али, то ни за трунку није ублажило моју тугу.

Неколико дана пре пожара, милиција је забранила Сабор у Патријаршији. Традиционално окупљање на Велику недељу, уочи васкршњег поста. Игуманији је објашњено, нека се овога пута не окупља народ, због демонстрација у Приштини. Вест о забрани Сабора упућена је и верницима.

Сећање...

- Тужно је да је тог дана порта била скоро празна. А претходних година, иглу да си бацио, не би имала где да падне. Црква пуна. Отац Десимир, тада свештеник наш, причешћивао је до поднева. Толико је било људи. После службе и причешћа кренемо у литију са иконом мајке Божије. У попрти се играло и певало. По три кола се уплету. Народ донео и ручне радове на продају. Весеље било до касно у ноћ.

НЕДЕЛО, НА ВИДЕЛО
У ЈЕВАНЂЕЉУ, по Луци, овако пише: нема ништа тајно и сакривено, што се једном неће дознати и на видело изаћи - говори мати игуманија. - Тако је и ово недело изашло на видело. Ми смо се у немоћи уздале у помоћ Христову. Речи његовог апостола да се "сила моја у немоћи показује", снажиле су наш останак у Патријаршији. И народ који се после сабрао око ове светиње у свакој помоћи охрабривао нас је. Ко је тада слутио да има и од горег - горе. Има... А то је ово, данас.


- Обрадовали смо се када су нам после вечерње (службе) дошли из Девича игуманија Параскева, отац Дамаскин, професор Богословије у Призрену... Ђорђе Ковић и монахиња Јустина. Дамаскин је био на путу за Вучитрн, кренуо на Духовну академију. Божија промисао их овде довела. Само Божја промисао! И задржала их код нас током ноћи.

У зору, прича игуманија, букнуо је пожар. Прво на плафону гостинске собе у конаку, у којој је заноћио Ђорђе.

- Горимо, има ли кога? - викао је и лупао у врата.

Имао је муку са видом, па је тетурао од зида до зида. Параскева виче: Шта ти је Ђорђе, човече? Он понавља: Горимо, горимо! Сви смо у трену већ на ногама.

За неколико минута пламен је захватио скоро цео кров старог конака. И део новог, који је био у изградњи.

- Гасимо ватру, а она све више обузима - сећа се мати Февронија. - Свако доприноси да је зауставимо. И Параскева, Дамаскин, Ђорђе, сво сестринство... Долетели и наши људи из пећке болнице. И свештеници, Станко и Радоман. Нико не мисли на живот, спасавамо ризницу која је била у конаку. Рукописне књиге и друго што је сведок векова наших. Долази, у неко доба, и ватрогасна. Како они упру црево за гашење, ватра се још више разбукти. Видим ја, они је распирују. У другој цистерни воде нема ни до пола. Прикључите је, људи, на наше чесме, кажем ватрогасцима. А као да нисам ништа рекла. Пожар је харао.
Стари конак Пећке патријаршије је потпуно изгорео у овом пожару.

- Запаљен је, запаљен - каже игуманија. - Говорила сам то и онда када су од мене тражили да потпишем изјаву, признам, како смо ми конак саме запалиле. Како бисмо саме своју кућу запалиле, коју смо тако дуго кућиле. Кажу: ћути, да те Бистрица не однесе. У Патријаршији се, истог дана окупио народ. Узнемирен. Потресен. Зову нас у своје куће да у њима коначимо. Неке монахиње прихватају позив. Друге се савиле под ведро небо. Нема мира у туђој кући, на туђем прагу кад је твој запаљен. Био је то за нас велики ударац. И велики бол.

- Сви знамо да је ватра убачена споља, а власт говори да није. Кажу после, кад нису од нас добили потпис, да је пожар избио због неисправних каблова за струју... Онда да се димњак запалио... Али, заклела се земља рају... Патријарх Герман нам је, овде, на свом последњем путу, испричао да му је један наш човек, Србин у власти, признао да је пожар подметнут. Али се то тада морало сакрити. Народ је знао, кажем патријарху, џаба су крили. Знао сам и ја, рекао је, али није вредело ништа што сам се борио да то и докажем. Молимо се Богу, да они који дођу после нас ову истину не забораве. Ето, то сам чула од патријарха Германа. Несрећа је, велика несрећа што не памтимо. Ако опраштамо, то је хришћански. Да заборављамо... То не смемо.



ЋУТАЊЕ И ЛАЖ

КАДА су нам запалили манастир, и када су у том пожару изгорели конаци, резиденција патријарха, складишта, магацини... Када је то све горело, као да смо и ми, у тој ватри гореле. То је било као смрт. Она је трајала дуго. У лажима. У ћутању. У неправди.
_________________
Обновимо цркву у Љевоши:
https://www.youtube.com/watch?v=kbac0MAsnww&feature=youtu.be
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> За спас Косова и Метохије All times are GMT - 1 Hours
Goto page 1, 2, 3  Next

View previous topic :: View next topic
Page 1 of 3

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop