www.DELIJE.net

[КОСМЕТ]

Једна прича из Метохије са краја 19 века.Текст је прекуцан из књиге Косовска прича Григорија Божовића...

[КОСМЕТ]

Ћутке као у поноћној мистерији, а вучки као после какве тешке отмице, широко укопаним путем кроз нетакнуту, храстову ситно горицу, велика наоружана поворка избијаше на превој изнад манастира Девича. Одатле гранају вијугасти путеви и пролокани коловози на све четири стране питоме Дренице, која као ретко који крај има дивне сиње и простране видике.
Напред иђаше један висок и сурово озбиљан Беришанац, са нехатно обешеном пушком о лево раме и привезаиом белом марамом о њен танки грлић. Арнаутски злопошеђа бејаше одвио своју чалму, те му у нереду обавијаше дуги врат, а ћулав високо изнад повија уздигао, како би му свако кроз лиснато грање могао познати: и преплануло чело идод њиме обе, изразито бери-шанске, жеравице. Испршено корачајући, предводник не звераше ни лево ни десно, но као иа каквој свечанoј опходњи и целокупним изразом као да хоћаше да увери сваки зелени шумарак, сваку јаружицу украј пута, како у име племена Берише води нeкога на руку, на бесу божју. Да, води некога којега би други имали право причекати и убити, јер им је свакако нешто крив...
За њиме наступаху око стотину Дреничана све један за другим, са пушкама у руци, које се тако код њих носе само у приликама озбиљне опрезе. Они су свакога тренутка готови, јер су оружана племенска снага, ако би когод у безумљу својем прекршио стародавне заповести о неприкосновености онога који се под бесом спроводи. Корачаху они размашито, зајапурено и брзо, брижно загледајући у сваки грм. Не што их је страх, но што тако ваља, пошто их је више и под оружјем. Још ту одмах они би имали да казне свакога који би наумио да њихово братство осрамоти. А за јуначки узмах није довољно само витештво, но још више памет и опрезност. Тако су их и стари учили. Јер пушка, љуто убојита арнаутска гуја, не воли махниту српску лудост, но тачно измерену могућност за успех, муњевити и спасоносж Није ништа глупље но лудо погинути...
Само на иеколико корака за Арнаутима вођаше у поводнику омалену шарену краву као за сабор обучена једна отмена Прекорупчанка. Кравицу жустро гоњаше прутићем њен црнпурасти синчић, у затегнутим белим чакширицама и опанчићима раскошних врнчаница, испреплетених танком опутом и љубичастим шпагом црногорским. По белом скадарском чоханом ћулаву, оклопљеном од веза ферменчићу и нетакнутим увојцима црне косе, виђаше се да је дете домаћинско српско сељанче и јединче, које је по жељи материнрј, по њеном завету, дуго чекало да његове праменове први пут дохвате освећене ножице дечанскога игумана - да би мајци био врстан и у вери и у здрављу... А одмах за дечком миран као литица, са уљудно затуреном мартинком на раме, са готово празним фишектором око паса, скромно корачаше његов отац Сталета Кијевљанин. Беше јунак, у простом осурелом оделу од белога сукна, само са по три гајтана унаоколо, како и ваља да носе они које мужевима зову, и како су вазда носили Синадин Хочанин и други заточници његове несретне постојбине. Сред њега је он раста, широк у плећима, затвореније плава обличја. Један од оних људи нашега села чију мало показну вредност, а титанску снагу за дела, не уклеса ни наш еп, ни Његош. Ћутљиви и снебивљиви, мрзећи хвалу и кочоперење, они личе један на другога - сви су у обичном животу и свакодневици врло скромни, а на делу прави лавови. То су они који за робовања зубима држаше земљу нашу, а у бунама бише истинске војводе, готови да по окршају збаце доламу и прихвате ралицу. Беше Сталета из те поворке, носећи у себи народну коб, и сретну и тешку, као и један што је био могућник у нашем племену.
Непосредно за њим јежђаху на својим парипима две дреничке поглавице: крупни и дебели Рам Љутан, поглавар племена Берише и његов први помоћник, управо врховни дренички судац, умни и оштри Џемаил Обриња. И најзад још један пешак, опет са обешеном пушком и марамицом на њој као и пред-водник.
Избивши на превој, вођ се заустави на видном месту и ра-шири по пушци руке као орао крила, док дружина, како који пристизаше, пршге на све стране и поседа по жбуњу да одахне и утрне зној. Поглавице такође зауставише коње. Љутанов коњиц беше сав у пени: није ни за њега било шале док је овде изнео његових сто двадесет ока. Рам хтеде да га из захвалности помилује по врату, али од сала не мога руком да досегне, па се насмеја и баци поглед на север. Огољена Чичавица суморно протезаше свој хрбат са гдекојим дубом, али Краљица окићена дивном гором, заиста изгпедаше као краљица међу својим другама у Дреници. Љутан погледа и даље преко њих као да очима мераше да ли је ближи Преполац или Пилатовица, или која друга гранична караупа на Копаонику. Па се онда окрену дружини крупним арнаутским језиком:
- Јесте ли се уморили, децо?
- Нисмо, тунгатјета, нисмо - весело гракнуше сви устајући и ту почасти ради према пошавици.
- Седите, одахните, јунаци... Хвала Богу дођосмо довде са белим образом!... 0, Стал-Кијева, да се ниси омрзнуо?
- Не, у твоје здравље, господару. Баш нимало!
-Жив био!... Тако ваља... Опет смо своји... Немој да се омрзнеш!...
Но Џемаил Обриња лако одседе коња и позва двојицу, те Љутана, задувана и знојава, спустише на траву. Поглавица се извали као какав навиљак, опружи ноге, навали тешка леђа на обе руке одупрте о земљу под њиме, па благо проговори:
- 0, Стал-Кијева, приђи нам ближе, соколе!...
Кроз арнаутску песму и тајанствена причања српска бруји као легенда да доскора беше Стал-Кијева...
На једној травној узвишици села Кијева у Прекорупљу, недалеко од старинске цркве, траје његова на два боја од камена купа, без ограде и усамљена, са којим испалим тесаником на пространој диванани. Плочом покривена, френђијама ишарана, шомазна и тврда, она као да ужлебљеним камењем везе бајку а не повест, чак и за оне пред крјима је живео Сталета Кије-вљанин. Њега данас нико више тако не помиње. Кога су Арнаути уважавали између Срба и певали, давали су му и име према својему језику, краће и згодније. Зато и остаде спомен о последњем пред ослобођење јунаку, о Стал-Кијеви...

[КОСМЕТ]

Тихо и мирно је Сталета Кијевљанин кућио своју кућу, док му она не постаде четврта по реду у свој Метохији: после Хаџи-Лазовића изнад саме Патријаршије, Белошевића у Црколезу и Ристовића у истом Кијеву. Рођаштво са Рам-Љутаном п преко њега са целим племеном Бериша, учини га извесним и код Арнаута. Љутан га је позивао на све арнаутске скугаптине, на којима се он јављао као српски поглавица, посредовао између закрвљених као и остале арнаутске старешине. Скроман до сржи и радећи код куће као какав гога, он опет не пође путем других гласитих домаћина, који са својим великим задругама живљаху по почађаним чатрљама, но подиже купу и метну у камен све зграде у дворишту. Али баш тад настаде најтеже доба за Метохију. Под утицајем градских првака својих, Арнаути наумише да је очисте од Срба. Пушка очајница, српска пушка, грађаше последње узмахе. Рака Доманек, Илија Куч, Гаша Ракошанин, Ђура Хочанин, Трифа Леденичанин и Јован Кећол попут старинских јунака брањаху задње остатке по Подрими и Прекорупљу. Огалета их помагаше и пушком и новцем. Његова кућа бејаше отворена за свакога који би пао на беду, закрвивши са Арнаутима. То је чинио и према слабим Арнаутима, те му то и међу њима створи веома велики глас. Његови сељаци Арнаути вољаху га као да је прави Бериша, позивљући га да им помаже на невољи као и своје блиске рођаке. Нарочито је имао осећаја за наше слабије жупе, које су биле ненаоружане и без борбенога полета. Зато је његова пушка почела светити по Средској и Косову. То га је довело у везу са првим људима Сгаре Србије, који су са чуђењем посматрали овога скромнога домаћина како увек одбија сваку награду и помоћ:
- Ја сам народни аргатин; радим колико могу за моју српску веру, а не за новце - одговорио је у Призрену, понизно као роб клечећи пред Симом игумановим.
- Ама да купиш барута...
- Не... Слава Богу несам Арнаутин!... А ти доста дајеш и има већих невоља... Љубим ти скут и руку, господине, немој да се наљутиш.
- Е, овој у век несам видеја! - узвикнуо је старац својој околини, очију пуних суза. - Чаре нема друге: ће се сломи проклета сила и ће се растури т'мина од наш народ... Да воскреснет Бог, да воскреснет!...
Његов глас забруја по Дреници и Метохији. И док прости Арнаути по нагону цењаху Сталету, прваци почеше да се мрште. Али Рам Љутан сматраше за понос свога племена, за питање свога личнога угледа, да се са њиме похвали и да га подржава. На једној скупштини у Црнолугу, на коју не дође Рам Љутан, прву реч вођаше лаушки барјактар, поглавица Гаша. Мира-ше се једна крв и за слабију страну Сталета вођаше упорну борбу, док барјактар не плану:
- Да ли те у Морави, куда често крадом одлазиш, научише да се толико плетеш у наше арнаутске послове, о Стал-Кијева? Колико и тебе у Дукађину, оном што је тамо далеко преко планина, барјактару!...
Скупштина се пренерази и занеме, видевше како Сталета без узбуђења усправља свој снажан труп на коленима и наме-шта реденик око паса.
- А? - зелен у лицу подвикну барјактар.
- А, валаа!... –Дакле и то знаш?
- Јер нисам ни дошљак ни копиле, но ми се у Кијеву на колиби пушио дим макар нешто више година него теби на кули у Лауши, о господар барјактару!...
- Бре, да случајно не чуваш Лазареве тапије на ову земљу?
- Мали сам за то, господару... Чува их свети краљ у Дечанима и свети Јанићије више твоје куле... Само једно знам: ни теби их нису оставили у аманет. - Скендер-бег је имао некога ближега, ако их, по причању, није однео собом у Венедик...
Сталета устаде и пође, уљудно поздравивши скуп, а лаушки барјактар обесно поче натурати скупштини да одлучи за сав крај: да од данас Србин не може никога узимати у заштиту ни на руку, да се за сваку своју крв жали скупштини и да се више не признаје крв за крв, српска за арнаутску. Само вештина Џема-ила Обриње учини да питање остане отворено, те и барјактар љутито напусти скупштину, добацивши јој да издаје арнаутска предања:
- Арнаутин сам свакако, а ви попуштајте Србима колико год хоћете!... Ради мене и попа зовите у кућу, као што често пијете и вино са Стал-Кијевом. Јер сам Арнаутин и арнаутски син, из Гаша, а не са реке Фани, море образи и јунаци!...
У Ораховцу бејаху дошли Дедићи у сукоб са силним Будалићима. Видевши да ће изгинути, они оставише само чељад код куће, а сами пођоше као добри дунђери да зидају куле по Дреници и Прекорупљу. Кад за извесно време остадоше без посла, дођоше код Сталете. Он их одмах упосли и поручи унаоколо да су на његову хлебу, молећи да се не нађе Арнаутин, који би му совру залио крвљу људи који од невоље беже. Али трудба лаушког барјактара као да је уродила плодом. Једнога ранога јутра из заседе тешко ранише двојицу Дедића баш у његовом обору. Сви Сталетини пријатељи дођоше да му изјаве саучешће као да му је брат погинуо. А сам Рам Љутан објави да ће дати двадесет жутих лира оному ко му укаже прстом на убојице. Сталета пак мирно причека читаву недељу дана да се по обавезном обичају јави кривац, прави или рукочинилац. Но узалуд, као да под камен пропаде.
- Ха! - вајкну се он напослетку браћи. - Залише ми обор крвљу, а неће ни да се кажу као да смо Цигани... Светога ми: нећу се више прекрстити док не донесем образ на место!...
Па никому ништа не говорећи, првога тржнога за Ораховац дана, а то бејаше петак, Сталета узе два брата и једнога Арнаутина из села и заустави се код Плоча изнад Ораховца. Он ту остави друштво да га чека, па сиђе у чаршију. Није дуго чекао, седећи на ћепенку једне дуванџинице баш испод српске махале. Досетљивост га није преварила. Један Будалић с пушком о рамену промицаше испод цркве, несумњиво чекајући да из Дренице наиђу Дедићи, те да их побије. Сталета мирно подиже пушку. Погођен с кука на кук, Будалић викну и стропошта се за угао. Али озлојеђену срцу не бејаше доста. Он скочи да се увери да ли је Будалић мртав. Утом већ пристигоше још два Будалића. Храбро прегли да освете рођака, они и не сумњајући с ким има-у посла, као махнити викаху трчећи к цркви:
- Има ли мужа да каже ко нас уби?
- Ево ја, јунаци! - одговори Сталета и у цику измењаше по неколико пуцњева. Ледена неузрујаност и срећа помогоше му да својим очима види како и ова двојица падоше рањени, вичући из свега шаса за помоћ, наравно не за своје животе, но да их освете.
Видећи да је доста, а веран себи као и увек, он мирно напу-ни пушку и држећи је у руци, мало брже нође Дедића кући, пред којом испали два метка из револвера. Прозор се брзо отвори, једна се жена на њему појави, а Сгалета кликну по утврђеном реду за такве тренутке:
- Е мрама ме хајер: мора акин е микит!... Тмир меч!... (Не-ка су сретне последице: одмаздио сам пријатеља. Збогом!)
Кад са дружином изби на кршевиту Красту, која се као неман надноси над Ораховцем, Сталета испали и остала четири метка из револвера, дајући знак Будалића братству да више узалуд не троши барут: без сметња стиже у Кијево и затвори се у кулу.

Наставак следи..

[КОСМЕТ]

После три дана Сталета замоли Љутана да позове све барјактаре и старце да реше спор: пребију крви и одлуче шта он Будалићима дугује. Али ствар беше узела големе размере. Сви барјактари осим беришкога и острозупскога узвикнуше да је ово нечувено и да неће никад допустити да се Србин овако сме-је над Арнаутима. Не само то, но одлучише да га нико не узимље у заштиту и да је сваком без икакве одговорности слободно убијати свакога из Сталетине породице.
- Нити је право, нити је то мушки, нити ће се Бериша покорити такој одлуци, јер је Сталета није заслужио - рече наљућен Лутан, па отиде кући, известивши овога о свем што је урађено.
- Има Бога, хвалимо га свугде, и за нас, браћо! - прекрсти се Сталета на ову поруку и посла једнога вола писаније манастиру Девичу, па нареди браћи да излазе на рад и не крију се више.
За непуну годину дана побише му сва четири брата. Тројицу је осветио по реду само са по једном главом, али кад му погину последњи идући с њиве између жена, што се дотле није било десило у Прекорупљу, талета хладно прозбори:
- Барем гробље ће после нас остати!...
Он се из основа промени. Пошто му браћа не оставише деце, он њихове удовице лепо отправи њихову роду, земљу даде сељацима под четвртину, а стоку подћесими. Набави довољно пушчане опреме и на кули заведе опсађенички живот арнаутски. По десетак дана у кули је бивало мирно и без жагора, да би се после кроз пушкарнице чули шемлуци, гусле и тамбура. Сталета би славио на тај начин сретан свој долазак из крвавих пустоловина. Јер он изједна свећаше своју браћу и свакога увређенога у крају. Убијаше за свој рачун, за друге и Србе и Арнауте, увек јављајући братствима - кад је крв вешао на своја врата. Невероватне приче о тој његовој радњи потекоше као таласи, докле се о њему не створи веровање да га пушка не бије. Он се на ово не би ни осмехнуо, но би му очи постале само још тужније и мрачније.
Кад у Прекорупљу урезаше у рабош његову личну осамнаесту крв, једнога вечера дођоше му на кулу Љутан, долачки свештеник и одабрани домаћини српски из околине. После вечере погаавица му у име свих предложи да се уклони у Србију. Кроз бректање Љутан красноречиво и пријатељски навођаше разлоге. Чије је царство, онога је и јунаштво пре свега. Браћу је довољно осветио и доказао да је његова пушка била на достојном рамену. Нису времена као што су била. Беса није оно што је некад била. Мржња је несретно и злокобно прескочила пут између Срба и Арнаута. Живе они као да нису земљаци. Зато нека поштеди себе, своје једино дете и бежи. Нарочито ради својега села. Истражиће се оно због њега...
- Шта ћемо, кад смо за невоље дани на овај свет! - одговори Сталета, гледајући преда се.
- Но ваља и наш фис да имаш у виду: довољно смо потепгали за тебе. Хаџи-Зека већ прича да сам се покрстио - имадни мало милости према мени бар!...
Сталета заплака на ове речи, па покорно устаде и пружи погаавици руку: после три дана он ће поћи пут Копаоника...
Као какав старински погаавар Сталета закла претиле овнове и товљене суватнике, те свика на гозбу сељане и пријатеље. Покупивши у ћемере злато, он сву другу имовину остави Кијевљанима на поруку, па нареди жени да се обуче у стојничко рухо, а такође и дете. Пољубивши гологаав кућна врата, изабравши једнога Арнаутина да га прати и поклонивши се селу, он позва жену да крену. Домаћица, држећи једном руком синчића, а другом мараму пепела са роднога огњишта, сва у сузама љуто му се замоли да ради благослова поведе барем једну кравицу. Гракнуше на то сељани и Сталета пристаде.
Заноћише у Девичу. Изјутра он мирно приђе цркви, услони пушку уз њена врата, па уђе и поклони се гробу светога Јанићија, спустивши десет дуката на везени покров. Игуман га благослови и покропи освећеном водицом са светитељева кладенца, па пође да га испрати до главних врата. Жена му беше повела краву, коју гоњаше малишан. Сапутник Арнаутин с побожношћу гледаше како се Сталета намрачио и како му је тежак одлазак. Таман да изиђу кроз капију, кад га у дно степеница од куле која брани манастирски улаз дочека манастирски војвода, рођак лаушкога барјактара. Више њега бејаше и његов помоћник, такође Лаушанин.
- А кренуо си, Стал-Кијева?
- У име божје, јуначе!
- А у Мораву, а? –Да у Србију...
- Нека ти је добар пут, тек најпре плати конак. Свети Јанићије нити оре, нити копа да би могао нахранити свакога бегунца, коме се вуче распасани појас чак до више Призрена!
Игуман притрча и каза да је путник приложио равно десет златних дуката.

[КОСМЕТ]

То је за цркву, духовниче - осорно одговори војвода. - То је за свеће и кандила, нека за конак плати. Ова крава је појела десет ока сена!...
- Ти се шалиш, добар јуначе, а ја сам путник...
- Не, Сталета... Поштено једем хлеб светога Јанићија и жив нећу дати да га пљачкају чак и прекорупљански Власи! - опет Лаушанин, па безобразно ухвати шаруљу за поводник, да се изненађена жена гадљиво одмаче у страну, чудећи се овој не приличности.
Сталета болно прошапта, вероватно да му Бог опрости данашњи нежељени грех, па нави пушку. Жена штуче назад у цркву, а синчић се истрже и наже доле у поток. Други Лаушанин укрсти пуцање са Арнаутином пратиоцем, док и сам не паде горе на чардаку. Запрепашћен калуђер једва промуца да беже кроз шуму, али Сталета га и не погпеда, но се окрену другу:
- Видиш да Бог не да да се одавде кренем... Везала ме судбина железним веригама... Нека ти је просто: бежи!
- Не, зар не знаш како је пријатно умрети крај сокола, о Стал-Кијева? - осмехну се Арнаутин, па приђе и замандали врата.
Лаушани већ знадијаху да је Сталета ту на преноћишту, па чим чуше пушке, узбунише село и потрчаше к Девичу, опколивши га са свих страна. Чувши од једнога момка са манастирске карауле шта је било, они побеснело јурнуше на зидове. Али их две опсађене очајне пушке мушки дочекаше. И поче као у. правом рату. На срећу Сталета имаше два реденика метака, а и калуђер донесе пуну торбу. Тек увече опсађени уђоше у цркву да се из ње бране.
Но док се у манастиру вођаше непрекидна борба, Сталетин синчић испод Лауше пређе реку и кроз шуме стиже пред кулу Рама Љутана и једва промуца да су његов бабо и Миџа-Шабан јамачно већ погинули. Не часећи ни часа, и не двоумећи да су овде умешани прсти лаушкога барјактара, Љутан нареди да се његова села зберу и крену у помоћ својем рођаку и Сталети, кога он проводи на бесу. Дође и Џемаил Обриња са својим селом. И како се зачудише кад сутрадан око подне стигоше на брдо према манастиру. Опколили Гашани као читава војска, испели се на дубове и опкорачили зидове, па пуштају плотун за плотуном, а из цркве се бране два заточника, кликујући кади кад да им још фишека траје. Љутан нареди једном те викну да преста¬не пушка, јер је племе Бериша дошло да посредује. Не беше право Гашанима, али намах прекидоше паљбу, јер би иначе по обичају морали и са њима отпочети борбу. Послаше изасланство и утврдише да опсаду прими Љутан, који изради да се манастир не дира, а Сталети, ако је жив, да тродневна беса и допуштење да га из манастира спроведе.
- Ето, питај Шабан-Сокола да нисам крив - покорно прозбори Сталета Љутану кад изиђе из цркве, држећи пушку наниже окренуту.
- Нека су сретне последице!... - одговори поглавица пружајући му руку, - Немој да се омрзнеш, јер је све суђено!... Уосталом, ја вам честитам, соколови: четрнаест носила однели су одавде Лаушани... Причаће појас по појасу... 0, Свевишњи, само не осрамоти!..,
Ето, због овога тако брижљиво спровођаху Сталету Кијевљанина к превоју изнад манастира. Кад пушка суди, опреза није никад сувишна...


На позив Љутанов Сталета приђе и скромно седе испред њега на колена, отуривши пушку далеко у страну. Чедно и стидљиво обараше поглед к земљи, као да се бојаше да његова не скромност не увреди кога. Али Љутан продужи, љубазно и свој-
ски:
- Немој да се омрзнеш, соколе!
- У твоје здравље, поглавице, никад!
- Невоље су за јунаке: судбина је јача од нас.
- Нити сам хтео ово, нити сам му се надао, поглавице...
- Хвала Богу!... Нисмо се осрамотили ни ти ни мој братственик. Зато сам и наредио да се изађе овамо. Одавде се може ић на све стране. Ти си сад наш образ. Куда да те поведемо?
- У Кијево!
- У Кијево?! Не, побогу Сталета!... Но у Србију. До Колашина ћу те лично одвести, а после је сасвим лако... У Србију, соколе! Такав јунак ваља још да живи...
Сталета заћута, погледа преко Дренице, па се као стена укочи на коленима. Нека невероватна одлучност покри његов израз и његову снагу:
- Ја нећу сад у Србију!

[КОСМЕТ]

- Ваља да ме послушаш, соколе: нико не ваља да пресили, и да се не боји за живот. Буди Арнаутин, а не тврдоглави рајетин, јер то није јунаштво!
- Мали сам, поглавице, да се не бојим. Али имам образ и знам шта ми је дужност... Нећу у Србију! Овде је пало четрнаест људи, а имам и других дугова. Зар да натоварим мојем другу, који ми се нашао на тесну месту као што се за старину прича? Зар да моји Кијевљани плаћају моје крви?... Предомислио сам се: сад не могу. Земља ме ова вуче као да сам влачезима за њу привезан... Молим ти се, поглавице, као оцу и свецу не тражи то од мене! Било би и срамота и грехота. Јер би се свако с правом насмејао: Сталета Кијевљанин, курвино копиле, уз хрбат Љутана и Бериша мучки поби толике људе, па побеже у Србију! Тако раде положаре, а не мужеви!...' Не могу у Србију!...
Умешаше се и други по старешинству, потпомажући Лутанов предлог са једном латинском језгровитошћу, која је само Арнаутима од Бога дана на Балкану. Оштроумни разлози лијаху се као вали само да се Сталети олакша положај. Џемаил 0бриња пође још даље. Заповедно предложи да ових четрнаест крви узме племе на себе. Сталету је са поплавичиним знањем проводио њихов рођак. Лаушани су сломили њихову руку. Зато су за несрећу ови више криви. Даље, сви околни барјаци везали су бесу да се манастир чува као очи у глави. Јер би Светац дигао берићет од њих. Гашани су то прекршили, иако су у име целе Дренице давали манастиру чуваре. Сазваће се скупштина да свему нађе ред. За част племена, за незаслужено изазивање, за напад на манастир Лаушани морају платити. Пребићемо за то неколико крви. Остатак, ако га буде било, платиће Бериша... Па подигнувши се на колена пријатељски ускликну:
- 0, Стал-Кијева, буди и у овом јунак, као што си досле био, и с пушком и међу образима!...
- Опростите сви редом - али ја нисам кадар! - изустн Ста-лета мукло, па поче да гута навреле сузе да му не избију на очи.
Утом му приђе и жена. Преко обичаја она се накани да се једном у веку умеша у људске послове.
- Послушај људе, домаћине!... Људи се свакад слушају, ти то боље знаш но ја, женска страна... Доста је било!... У Србију!...
-Нећу...
- Рад овога детета, на кога сам очи отворила, домаћине!...
- Шта ћеш!...
-Њега да спасем!
- Не могу, срамота је бежати.
- Зар ради порода срамота?... Дођи к себи, анђели с тобом.
- Срамота је... Шта ћу ја?... Сад га још неће нико, а кад порасте нека погине... Жено, тако је од Косова!...
Арнаути нетремице и с дубоким осећањем праћаху овај двобој, јер дотле бејаху навикли да слушају како Срби често слушају своје супруге.
- Тако ти оне свете куће доле, да бежимо! - очајно врисну жена.
- А сад си погодила! - окрену се Сталета готово нежно. -Помажу ли ти очи и твоја памет, иако женска?... Видиш да ми баш она не да да бежим одавде... Ако хоћеш, иди; нека ти је просто, а Сгалетин син мора по његовој смрти барем једно јутро пропирити огањ у Кијеву!...
- Хајирли уковт! (Сретно нека буде) - узвикну насмејано а озбиљно Љутан. - Немој да се смрзнеш, о Стал-Кијева!...
Поворка се одмах крену преко Ликовачких шума пут Кијева у истом поретку. Једно момче из куће Дудака, крадом доскочи до Сталете, загрли га и поче својим мецима да пуни његов испражњени реденик...
Подла издаја једнога малодушника, који вероваше да ће умрети као раја, након годину дана отпрати Сталету на онај свет. А Арнаути преведоше његову жену и дете у Србију и овековечише га кроз песму.
Јер, ваистину, беше Стал-Кијева...