DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

Ослобођење Косова 1912

 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> За спас Косова и Метохије
View previous topic :: View next topic  
Author Message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 07 Feb 2012 09:12    Post subject: Ослобођење Косова 1912 Reply with quote

Текст је преузет из " Књиге о Косову "Димитрија Богдановића једне од најбоље написаних књига на ову тему.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 07 Feb 2012 09:15    Post subject: Reply with quote

БАЛКАНСКИ PАT 1912-1913.

Ратне циљеве Србије 1912. године веома je јасно и добро изложио Јован Цвијић у чланку Балкански рат и Србија, објављеном те године на енглеском и на српском језику.[1] Он најпре утврђује географску област за које сe везују интереси Србије у том рату: то je "Стара Србија", у коју спада Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од Шар-планине, са границом која je, како он вели, одређена споразумом између Србије и Бугарске [Охрид-Велес-Крива Паланка, тако да ови градови припадну Бугарској], додаје да Стара Србија "излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и вероватно Драча" - имајући у виду, очигледно, средњовековну ситуацију. Стање ових области и њихову вредност за Србију Цвијић описује према својим личним научним истраживањима у раздобљу од 1900. до 1912. године то je "земља највеће анархије и насиља, не само на Балканском Полуострву но можда јединствена у свету". Жртва тог стања су Срби, а главни узрок свих српских невоља - Албанци; албански колонисти су насилно настањени, а Срби протерани - тренутно у Србији има само од 1876. године око 150.000 Срба "који имају тапије од својих земаља", живе знатним делом на терет српске владе и "чекају тренутак да заузму опет своју имовину". Они који су остали у Старој Србији подвргнути су читлучком систему, свакојаким насиљима и осиромашењу, исламизацији и однарођавању; угрожени су им и црква и школа, никаква им сe права, ни она по султанским ферманима ни по законима младотурских власти, у стварности не признају. Планским насељавањем муслиманских досељеника и протеривањем српских чифчија разбијају сe компактне српске масе и праве оазе мешовитог хришћанско-мухамеданског становништва. Цвијић констатује да "оваква насиља и злочини над Србима у Старој Србији трају вековима", те да "нигде на Балканском Полуострву турска управа није унела већу пустош но овде". Проучавањима Српске академије наука je утврђено да je током XVIII и XIX века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији односно на територији Србије око пола милиона душа. Најмногобројније исељавање je уследило српским устанцима 1804-1815. и српско-турским ратовима 1876-1878. Исламизирања су, опет, појединачна и масовна читаве области су на тај начин однарођене [Гора, Дреница, Прекорупље, Међуводе итд]. Добар део Албанаца на Косову je, у ствари, српског порекла. Но и поред свега исељавања и исламизовања, наглашава даље Цвијић, у Старој Србији "има знатан број Срба". Без тачне статистике могућне су само овлашне процене: на 900.000 Срба, од којих до 300.000 муслиманске вере [рачунајући санџачке мухаџире из Босне], "Арнауташа" има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти. Само je мањим делом у питању "старије и врло старо арбанашко становништво". Пошто je тако представио стање српског народа и етничке односе у Старој Србији, Цвијић сe позива на национална и хумана права да ова подручја буду ослобођена: "Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога и права да зауставе ове злочине и насиља који сe врше над њиховим саплеменицима". Колико год су "турска управа и арнаутски злочини и насиља" чак и за најхуманије људе Западне Европе само апстрактни и "бледи појмови", толико je ово за Србе сурова збиља: "уништавање нашег народа". Но Цвијић истиче још један узрок који Србију, како он каже, "гони да сe интересује за територију Старе Србије". То je потреба изласка на море, ради економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде. Царински рат са Аустро-Угарском и тешкоће у транзиту роба преко турске територије показали су да je излаз на море за Србију питање од животног значаја. "Сада je већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су, чини ми сe, најпре утврдили енглески публицисти: да je Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ". Природни излаз Србије на Јадранско море je преко Старе Србије долином Дрима. "Тек са излазом на Јадранско Mope Србија би имала услова за економску самосталност и била би задовољена. То je једна од главних тежња рата који je започео", закључује Јован Цвијић.

У нашој историјској науци потом, као и тада у политичкој публицистици, много сe расправљало о томе колико je овај последњи, али очигледно не и најмање значајан узрок првог балканског рата био заиста економски и политички оправдан. Истицала сe, обично, чињеница да би такав излазак на Јадранско море значио не само ослобођење српских области Косова и Метохије него и анексију територија северне Албаније, а ове су последње компактно насељене албанским народом, па сe то не може посматрати друкчије до као империјалистичко грађење једне државе економски "способне за живот" [lebensfаhig], да je то у ствари присвајање туђе земље и поробљавање једног народа који има право на своје самоопредељење и који сe управо тада национално већ конституисао и потврдио своју потребу за независним животом, за сопственом државношћу.[2] На путу тако замишљеног српског излаза на море налазила сe заиста неуклоњива препрека: албански народ и, потенцијално, албанска држава. Развој албанског национализма после 1878, а нарочито у првим годинама XX века, морао je скретати пажњу на то да сe аутономна Албанија јавља много више као чинилац европске политике у решавању Источног питања - у склопу планова за сопствену пенетрацију на Балкан - него као чинилац политике балканских народа. Аутономна Албанија морала је стога у очима српских државника бити потенцијална опасност. Изгледало je да je један од начина да сe предухитре и осујете планови сила непријатељских према Србији био у томе да сe албански народ обухвати неком српском државом. Историја средњег века заводила je на мисао да je албански народ могућно интегрисати у оквиру српске државе, а историјско-етнографска проучавања давала су за то оправдања у тезама, иначе веома спорним о заједничком пореклу или чак српској етногенези северноалбанских племена. Карактеристично за тај поглед на ствари, још je почетком 1906. године у разговорима с румунским државницима трезвени Милован Миловановић, знаменити српски политичар, побијајући бугарске тврдње да Србија тежи да изиђе на Солун и Егејско море, истакао да "Србија хоће излаз на Јадранско море и тога ради мораће сe наћи нека комбинација за заједнички државни живот Срба и Арбанаса онако како je то било и пре турске инвазије".[3] Отуда и покушаји да сe преовлада антагонизам између српског и албанског народа, продубљен нарочито после 1878, и настојања да сe постигне неки споразум са албанским првацима на Косову и Метохији.

Српска политика je на овом простору била суочена не само са снажним разгоревањем албанског национализма у Старој Србији, Македонији и Албанији, и са појачаним присуством других сила у томе [пре свега, Аустро-Угарске и Италије] него и са комбинацијама Бугарске. Између македонских и албанских аутономиста дошло je до извесних контаката и сарадње још 1903, а поготово у току младотурске револуције 1908. године. Познате су биле поготово везе левог крила ВМРО [Македонско-одринске револуционарне организације - МОРО] и његове легалне експозитуре у Турској, Народне федеративне партије, на челу са Димитром Влаховом и Јанетом Санданским, са левим крилом албанског националног клуба.[4] Бугарска влада, са своје стране, рачунала je да би успостављање аутономије у Албанији изазвало остварење аутономије Македоније, што би јој олакшало да оствари своје санстефанске претензије; зато je пружила подршку албанским устаницима 1910. године.[5] Интересантно je да Бугарска ни тада није увидела праву опасност од великоалбанског концепта за своје претензије у Македонији, тако да ни упозорења српске владе да Беч подржава аутономију Албаније, у коју би поред Старе Србије биле укључене и три четвртине Македоније, нису пресудно деловала на Бугарску да закључи савез са Србијом за рат против Турске [у разговорима Миловановић-Гешов, 11. октобра 1911],[6] него je до тога дошло из других разлога.

Србија je у балкански рат ушла, по свему судећи, без неке јасне концепције о томе како да трајно и праведно реши питање албанског народа на простору који je био предмет њених ратних циљева. Она поготову није реално проценила тежину албанског националног покрета ни ступањ националне интеграције албанског народа, без обзира на разлику у вери. Примећено je, с пуно разлога, да je 1912. године "српска влада стајала на гледишту да Албанци уопште нису народ, већ издељена и међусобно закрвљена племена, без заједничког језика, писма и вере". По овом гледишту Срби су изгубили Скадар и северну Албанију пре четири века у рату са Турцима и рат 1912. године само успоставља историјску правду: турски талас je разбијен и српски сe враћа у стару постојбину. Албанци су, пак, у свим приликама иступали са Турцима против Срба и зато ће сада заједнички поделити судбину.[7] Основна je погрешка, чини нам сe, у потцењивању албанског покрета и брзине његовог прерастања у процес политичког интегрисања албанског народа, који сe није могао зауставити и да сe то хтело. На племенској и верској дезинтеграцији и супротностима албанских племена није сe могла градити трајна политика будућег заједничког живота српског и албанског народа на овом простору, поготову на територијама које су стицајем историјских околности постале спорне. Има сe утисак да српска политика једноставно није знала шта ће уопште са "Арнаутима" у Старој Србији, нити je била свесна перспективе тог проблема. То je утолико чудније што je управо последњих неколико деценија до првог балканског рата албански живаљ Старе Србије показао колико je он озбиљан, тежак и нерешив проблем за турску администрацију, за државу која je била, по вери и друштвеном положају, много више његова, албанска, него што би то могла да буде било која варијанта српске државе.

Албанци су према српској војсци заузели умерено непријатељски, али углавном уздржан став. Одзив на мобилизацију био je врло слаб: уместо очекиваних 60.000, окупило сe на зборним местима Косова свега око 16.000 Албанаца. Нису помогле ни претње турских власти, ни султанов апел за одбрану "вере пророкове", ни претње Исе Бољетинца, једног од вођа албанског покрета, да ће запалити куће свих оних који не буду бранили "турско земљиште". На тај начин je одбрана косовског правца, препуштена Албанцима, била веома слаба.[8] Најжешћи отпор организовали су Албанци у самом граничном појасу око Мердарске карауле. У овим операцијама дошло je и до међусобног паљења села: Албанци су опустошили и опљачкали Васиљевац, Бабовац и неколико других српских села до близу Блажева и Лукова на Копаонику, а Лапски четнички одред капетана Танкосића албанска села Метохију, Рецу и Мрвеће у долини Лаба.[9] Пошто су сузбијени са границе, Албанци су сe углавном растурили, тако да су трупе Треће армије генерала Боже Јанковића веома лако ушле у Приштину.[10] Пружан je само местимичан, углавном герилски отпор у поседању и пролазу кроз албанска насеља, у самој вароши Приштини, у Урошевцу и код села Црнољева на Зборце Хану, где сe одиграо једини јачи сукоб српске војске на обезбеђењу ослобођене територије.[11] Албанци су сe предавали без отпора, али сe један део становништва почео и повлачити према Скопљу и Македонији. У даљим операцијама српске војске преко албанске територије ка Јадранском мору, октобра и новембра 1912, албанско становништво сe понело различито: лева колона српске војске која je ишла преко подручја Миридита наишла je на предусретљивост овог племена, а супротно томе, десна [северна] колона, која сe кретала кроз Дукађин, наишла je на жесток отпор, те су јој позадинске трупе тако рећи уништене. Трупе из Призрена које су са закашњењем стигле извршиле су оштре репресалије над непријатељски расположеним становништвом.[12]

Односе са албанским народом непотребно ће оптеретити опсада и заузеће Скадра 1912. године. Без обзира на чињеницу да je у Скадру и неким околним селима живела значајна српска национална мањина, било je неумесно претендовати на овај град, који сe временом, и врло рано, развио у један од најзначајнијих албанских центара. Ни у средњем веку то није био у правом смислу речи српски град, мада je био седиште дукљанских и зетских владара. Са својим измешаним, романским, албанским и српским становништвом, он je један од типичних албанских градова средњег века. Историјска права су сe у овом случају сударала са непомерљивим и старим етничким стањима, а уз то са непремостивим дипломатским препрекама. Скадар је морао бити напуштен пред сложним притиском и војном демонстрацијом европских сила.

Србија je посела читаву северну и средњу Албанију у току октобра-новембра 1912. Рачунало сe са политиком свршеног чина. На освојеном подручју су одмах успостављене грађанске власти и албанска територија je de faсto анектирана Србији: 29. новембра je основан драчки округ са четири среза [Драч, Љеш, Елбасан, Тирана]. Новоослобођене области Старе Србије су такође одмах административно укључене у Србију; формирани су још 20. октобра лапски срез, потом новопазарски округ и приштински округ [са срезовима Приштина, Вучитрн, Митровица, Гњилане, Феризовић, Лаб].[13] Упоредо с тим формира сe и независна Албанија. Пред сам рат, 10. октобра, скуп албанских главара у Скопљу под турским окриљем био je донео одлуку да сe бори на страни Турске. Том приликом упутио је захтев великим силама, сем Русије, за уједињење Албанаца три вилајета: Скадра, Косова и Јањине. Слични скупови у Дебру и Приштини изјаснили су сe половином октобра у прилог овог захтева. По паду Скопља у српске руке повукли су сe ови главари у Албанију и закључили да оснују државу сазивом скупштине у Валони. После турског пораза прекинули су везе са Портом, а план прихватају вође северне и средње Албаније. У свему томе аустријски конзули одиграли су важну улогу.[14] У Бечу сe појављује водећи албански политичар, Исмаил Кемали, и преко бечке штампе тражи независну Велику Албанију са Битољем, Јањином, Скопљем, Приштином и Призреном. На аустријском ратном броду он стиже у Албанију, да би у Валони 28. новембра 1912. било проглашено оснивање независне Албаније. На челу привремене владе био je Кемали, а организовање народне војске поверено je Ризи-беју из Ђаковице и Иси Бољетинцу, који сe испред српске војске преко Љуме повукао у Валону.[15] За "наследног сувереног кнеза" Албаније изабран je потом Вилхелм фон Вид [Wilhelm von Wied], немачки принц, који сe није дуго одржао на престолу, као што сe неће одржати ни други претенденти, па и пријатељи Србије у Албанији, пре свега Есад-паша Топтани.

Питање независности Албаније и њених граница према суседима поставиле су, у ствари, европске силе, и то најпре као питање аутономности Албаније у оквиру Турског царства. Аустро-Угарска и Италија биле су заједнички заинтересоване да сe на албанској обали, а према томе ни у њеном залеђу, не учврсти ниједна друга европска односно балканска држава. Оне ни међусобно нису могле допустити превласт на томе подручју - због бриге за слободу Јадранског мора и за сигурност својих обала. Зато су обе, а нарочито Аустрија, биле још у XIX веку склоне стварању једне аутономне Албаније. Тиме je, додуше, Албанија доведена у ситуацију да још и нестворена постане играчка и оруђе у сукобу европских сила, те да потпадне под страни утицај који би њену независност начинио фиктивном. Крајем октобра 1912, када je исход рата био очевидан, бечка влада je напустила политику status quo-а и пристанак на ширење балканских држава условила стварањем аутономне Албаније са наслоном на Беч. Било je битно спречити Србију да избије на Јадранско море, чиме сe Аустро-Угарска у ствари супротстављала посредном присуству Русије у Албанији и Средоземљу. Јака Србија, већ сама по себи, није одговарала Аустро-Угарској, с обзиром на гравитациону моћ једне такве државе као југословенског "Пијемонта". Осим тога, присуство Србије на албанској обали смањило би изгледе за остварење аустријских планова о економском, политичком, па и територијалном продору ка Солуну. У том питању, дакле, Аустро-Угарска није била спремна да попушта, тако да je оштрина њеног става садржавала опасност од општег европског рата. Силе Антанте, напротив, још неспремне за такав рат, морале су попуштати; ниједна од њих не изузимајући ни Русију, не би ратовала због српског излаза на море. Питање стварања и разграничења нове државе у том делу Европе, међутим, било je од интереса за све европске силе, тако да сe убрзо зачела идеја о једној међународној конференцији великих сила, која би решавала сва питања проистекла из првог балканског рата, а на првом месту питање Албаније. Зачетник те идеје био je француски председник Поенкаре, а предлог je поднео енглески премијер Греј крајем новембра 1912. за састанак који не би био "европска конференција", већ би сe одржао на нивоу амбасадора, са првенственим задатком да отклони могуће поводе аустријско-руском сукобу. Дневни ред je зато имао да буде ограничен на питање стварања и разграничења Албаније односно српског излаза на море. Балканске државе нашле су сe у Лондону на преговорима о миру са Турском, а амбасадорска конференција великих сила имала би да наметне решења у овом питању.

Аустрија сe борила за што већу Албанију, којој би припала и Метохија, или бар Ђаковица са околином; српски излаз на море није долазио у обзир. Немачка je била спремна да подржава аустријски став, док je Италија била нешто попустљивија према српским и црногорским захтевима, али у основи такође против излаза Србије на Јадранско море. Русија je била спремна да попушта, не би ли избегла општи европски сукоб, мада je намеравала извући за Србију што je могуће више. Енглеска и Француска су пристајале на стварање нове државе, али су сe бринуле о томе како да утицај Аустро-Угарске и Италије у тој држави буде ограничен. Очигледно, основна питања: албанска аутономија и српски излаз на море - била су стварно решена већ пре саме конференције. Првог дана конференције у Лондону, 17. децембра 1912, донет je начелни закључак о формирању "аутономне Албаније гарантоване и контролисане искључиво од стране шест сила, под суверенитетом или сизеренитом султана. Подразумева сe да ће из управе бити искључен сваки турски елеменат". Истовремено je решено да границе аутономне Албаније и Црне Горе на северу "у сваком случају буду суседне", па je тако скинуто с дневног реда питање територијалног излаза Србије на море. Силе су сe сложиле, само да сe Србији одреди једна трговачка лука на албанској територији, слободна и неутрализована, са којом ће Србија бити везана неутралном железницом, под европском контролом и стражом међународне жандармерије.

У борби за границе, Србија je захтевала да сe гранична линија повуче развођем западно од Охридског језера и Црног Дрима, односно између Дрима и Белог Дрима; тако би добила Дечане, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. Црна Гора je, пак, тражила границу на реци Мати и развођу Дри
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 07 Feb 2012 09:18    Post subject: Reply with quote

У борби за границе, Србија je захтевала да сe гранична линија повуче развођем западно од Охридског језера и Црног Дрима, односно између Дрима и Белог Дрима; тако би добила Дечане, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. Црна Гора je, пак, тражила границу на реци Мати и развођу Дрима и Фани, тако да јој припадну Скадар, Медова и Љеш. Грчка je, на југу, тражила читав северни Епир. Остатак албанске територије, да су била прихваћена сва три захтева, имао би само неких 400.000 становника, око Тиране, Драча, Елбасана и Берата, са слабим привредним потенцијалом и без стратегијске заштите. Огромна већина албанског народа, најзад, остала би ван граница Албаније. Тако сe против захтева балканских суседа нудио "етнографски аргумент". Аустро-Угарска je служећи сe и тим аргументом ишла на границу која би обухватала Ђаковицу, Дебар, Корчу и Јањину, па чак и Стругу и Охрид, а у први мах и Пећ и Призрен, али као "компензационе објекте"; Скадар никако није требало да припадне Црној Гори, а северна граница je имала да остане непромењена. Италија je била склона да прихвати црногорски захтев, али сe одлучно противила грчком предлогу. Русија и Француска су заступале компромисно решење: Албанију би граничиле реке Дрим и Црни Дрим до Охрида; граница би дакле избијала на Делвину, тако да Корча припадне Грчкој, а Ђирокастра Албанији. Најзад, албанска делегација je поднела конференцији меморандум у коме сe тражила интегрална "етничка" Албанија, која би обухватала градове Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Битољ, са залеђем, све до Мецовона, а одатле би сe граница поклапала са тадашњом грчком границом до Превезе, те би читав Епир до Арте, тзв. Ћамерија, ушао у Албанију.

Нас може занимати аргументација српских захтева, која je најбоље образложена у промеморији [меморандуму] српске делегације на мировној конференцији, поднетој конференцији амбасадора 8. јануара 1913. године.[16] Истиче сe, најпре, континуитет борбе српског народа за независну националну егзистенцију од времена отоманске инвазије, па преко 1804. и 1876. до 1912. Срби не могу имати у начелу ништа против организовања Албаније као аутономне земље; напротив, њихова победа je пружила прилику и могућност да сe формира једна албанска држава. Србија сe не позива на право освајања, по коме су Турци држали све српске територије, већ првенство даје историјским, етнографским, културним и моралним правима. Срби живе с обе стране Дрима, а и велики број Албанаца у том крају je српског порекла. Ту је и аргуменат српских споменика државности и културе, па сe наглашава да je земља у којој лежи Пећ, Дечани и Ђаковица одувек била и сада je нешто као Света земља за све Србе, па нема те црногорске или српске владе која би хтела или могла да препусти Албанцима или било коме другом ту Свету земљу српског народа. "У тој тачки српски народ неће и не може да чини било какве уступке, трансакције или компромисе, и ниједна српска влада не би то хтела да учини". Расправља сe, затим, о демографској ситуацији и признаје да Албанци данас чине већину становништва, али сe то објашњава тиме што су Албанци ту сразмерно каснија колонија, или, још тачније, "инвазија", углавном од друге половине XVI I века. Помиње сe велика сеоба и турски план насељавања Албанаца ради систематског истеривања Срба са њихових територија. Турска охрабрује албанско насиље, а Срби воде герилски рат, но убијани и прогањани беже у друге земље или примају ислам и албанску народност. Природна и најразумнија граница Албаније и Србије, према овом меморандуму, иде вододелницом између Јадранског мора и великих македонских Језера, Црног Дрима и на северу Белог Дрима. Напомиње сe да су Срби у својој сопственој земљи сведени на мањину не путем легитимног рата, већ искључиво суровостима, дивљаштвом и насиљем. Меморандум сe позива на савест Европе и цивилизованог света: "Може ли Европа данас, после победа хришћанског оружја у једном легитимном и законито вођеном рату, да да своју санкцију таквим суровостима тражећи од нас да препустимо Албанији територије које су Албанци узели од нас насиљем и узурпацијом у сразмерно недавној прошлости, а које смо сада узели од Турака и Албанаца нашим победоносним оружјем? Ако би Европа и могла то да учини, српски народ не може и неће санкционисати такво насиље и узурпацију. Према томе", закључује сe у меморандуму, "све територије које сe налазе ван граница Аутономне Албаније које смо означили на карти у прилогу, имају да припадну српском народу без обзира на то да ли Албанци чине мањину или већину становништва".[17]

Српска дипломатија сe енергично и упорно борила за одбрану Косова и Метохије, као и западне Македоније, од албанских претензија и аустроугарских предлога. Она je упозоравала Аустро-Угарску да ће, стварајући Албанију онакву какву мисли, створити и нов повод за нова расправљања народа на Балкану, па ће Србија, зато кад-тад, опет морати ратовати, Јер она мора ући у историјске границе старе српске државе, то јест повратити оне делове који би јој сада били узети.[18] Карактеристичан је Пашићев својеручни коментар на телеграму српског посланика у Русији, Поповића, од 27. јануара [9. фебруара] 1913, у коме сe износи мишљење да Русија неће моћи изборити да Србија добије Ђаковицу и Дебар: "Никад Србија, без боја неће допустити да Дебар и Ђаковица оду Албанији. Ако Србија пропадне на бојном пољу неће бар бити презрена од света".[19] У демаршу великим силама српска влада наглашава да неће напуштати дебарску долину нити Ђаково [Ђаковицу] и Пећ са долином Белог Дрима "па ма какво решење донеле велике силе" те да "из тих предела може истерати српску војску само јача војна сила". Подсећајући на историјске и моралне па и етнографске разлоге за такав став, Пашић инсистира да сe великим силама пренесе "Ми смо поднели великих жртава ради одржања мира и стварања Арбаније, даље их не можемо и нећемо подносити па ма одатле произашао најкрвавији рат".[20] Занимљива je и Пашићева аргументација да сe у разграничењу Албаније не ради о сукобу гледишта историјског права и права народности, јер овде je реч о крајевима где je проблем етнографски неразрешив "због поарбанашавања српских племена"; аустријски предлог основан je, напротив, на "извештаченом етнографском принципу".[21] У једном каснијем демаршу великим силама [2/15. марта 1913], Пашић напомиње са много истине и горчине: "Одузимају сe земље и светиње Старе Србије да сe уступе ономе, који их je до сада пустошио".[22]

Захваљујући подршци Русије, али пре свега своме енергичном и аргументованом држању, Србија je успела да одбрани Метохију са Ђаковицом, као и Дебар; питање Скадра било je безнадежно решено у корист будуће Албаније.

Важно je уз све то нагласити да у лондонским преговорима о границама Албаније никада није доведен у питање суверенитет Србије на Косову, па чак ни на добром делу Метохије, као спорна сe јављала само територија западних делова Метохије и јужне суседне области. Споразум о северним границама Албаније постигнут je 10. априла 1913, у виду формалног компромиса аустријских и руских предлога, но ипак, у основи, као победа аустријске тезе: од Јадранског мора граница je ишла Бојаном према Скадарском језеру обухватајући Скадар и Тарабош, док су Плав, Гусиње, Пећ, Дечани, Ђаковица, Призрен, Дебар и Охрид остали ван Албаније. Код Љуме граница сe увлачила између Призрена и Дебра до Шар-планине, препуштајући Албанији призренску Гору - као што знамо, без икаквог етнографског основа. Питање Скадра je решено de faсto тек 14. маја 1913, када га je краљ Никола предао међународним трупама, пошто је пре тога био ушао у град 23. априла [капитулацијом Есад-паше].

Српске трупе сe, међутим, нису повлачиле на демаркациону линију по закључку Лондонске конференције, очекујући да би комисија за разграничење, радећи на самом терену, могла попустити у извесним случајевима у корист захтева Србије за стратегијским границама. На одржавање те делимичне окупације Албаније сигурно je утицала и бојазан српске Врховне команде од избијања великог албанског устанка у позадини српских трупа, које су сe тада већ припремале за оружани сукоб са Бугарском у Македонији, сукоб до кога je и дошло у јулу 1913. Аустроугарска пропаганда ширила je гласове о наводним зверствима српске војске у Албанији и Македонији над муслиманским становништвом, тако да je једна међународна комисија испитивала стварно стање и није могла установити никакво противзаконито понашање српских трупа. Сам je аустроугарски посланик у Београду изјавио српској влади "да су Арнаути под нашом [српском - Д. Б.] управом врло задовољни и да са њима друкчије поступамо но Црногорци од којих Арнаути беже у наш рејон под заштиту наших власти".[23] То je и руској влади потврдио аустроугарски амбасадор у Петрограду, марта 1913, нагласивши да "Срби нису криви за насиља у новим крајевима, већ Црногорци".[24] Веома је важан резултат истраге немачког конзулата у Солуну о убиствима извршеним над мирним муслиманским живљем за време рата. За разлику од евидентних масовних злочина Бугара и Грка над муслиманима, "ниједан сe муслиман из Маћедоније није пожалио на Србе и српску војску", према изјави немачког конзула српском конзулу у Солуну, "у његовој архиви нема ниједног податка који би, и ако сe десило неко убиство у оном делу Маћедоније који je заузела српска војска, могао теретити Србе. Многи су муслимани, а нарочито они из Тиквеша, у немачком консулату похвално говорили о држању Срба, и то ми je немачки консул отворено признао", обавештава владу српски конзул из Солуна.[25]

У току другог балканског рата са Бугарима, јула-августа 1913, у Албанији су започете опсежне припреме за оружане акције, диверзије и побуне против српских власти у Македонији и на Косову. Пре свега, тамо сe стекло доста Албанаца из крајева које je посела Србија, око 20.000 људи. Албанска влада je задржала те људе, претежно Косоваре, обећавајући да ће ускоро њихови крајеви бити ослобођени од Србије.[26] Током августа, на подстрек и уз новчану потпору аустријских агената, учестали су напади на истурена одељења српских трупа углавном на дебарском сектору, како би то био доказ незадовољства и разлог да комисија за разграничење отргне од Србије што већи део земље коју држи.[27] Под притиском Аустро-Угарске српска војска je почела да сe повлачи из Албаније у другој половини августа 1913, али то ствара нове компликације. Албанци у маси нападају на српску војску и српске власти у граничном подручју, а располагало сe већ и извештајима о припреми једнога озбиљног и организованог упада албанских чета на српску територију, са покушајима да сe за то придобију и Албанци на српској територији који су до тада били мирни. Зато je забрањен долазак становницима из Албаније на српску територију и пијаце "док сe не поврати нормално стање".[28] Због те својеврсне блокаде, која je без сумње веома отежала живот пограничном албанском становништву и створила повећану напетост у расположењу маса, избио јe у европској, посебно у аустријској штампи велики скандал, те je дошло и до оштрих реакција европских влада, с позивом на обавезу Србије да Албанцима допусти слободан приступ на пијаце.[29] Уследио je масовни упад Албанаца на територију Македоније код Дебра и према Струги и Охриду, 9/22. септембра 1913. Аустро-Угарска оптужује Србију да je одговорна за догађаје, које нетачно интерпретира као устанак Албанаца на територији коју држе српске власти. Српском посланику у Бечу je речено "да су те буне и нереде изазвали Арнаути", али зато што српска војска "још држи неке крајеве, који припадају Арбанији," и што им сe не да приступ на српска тржишта "која су научили посећивати и снабдевати сe оним, што им je потребно за живот". Да су српске трупе раније биле повучене, до оних нереда и инцидената, тврди представник аустроугарске владе, не би ни дошло.[30] Међутим, није сe радило ни о каквој побуни или устанку македонских Албанаца, него о организованом масовном упаду са албанске територије, иза којег су стајали аустроугарски и бугарски војни кругови У првом налету су пали Пишкопеја, Жировица и Дебар. У нападу je учествовало око 10.000 Албанаца, којима су руководили страни официри, а с њима су садејствовали и извесни комитски одреди ВМРО. Чињеница да у албанским четама има страних, и то бугарских официра, потврђена je разним обавештајним и дипломатским каналима, али je посебно интересантна веза са ВMPO и лично с Јанетом Санданским, који је више месеци боравио у Албанији организујући албански покрет према Македонији [31]

Крајем марта 1914. године дошло je и до једног озбиљнијег диверзантског упада преко стотину Албанаца у Метохију где је побуњено село Бање и околина [четири албанска села] у подримском срезу код Ораховца. Том приликом спалиле су српске трупе та четири села - Бању, Крвосерију, Горјак и Острозуб. Српска влада је оштро замерила команди маћедонско-косовских трупа због спаљивања села "кад сe они не бране и не пуцају на војнике". [32]

Карактеристично је за ова два упада [код Дебра септембра 1913. и код Ораховца марта 1914] да нису добили масовну подршку Албанаца на српској територији, нити су сe на било који начин легитимисали као аутономни ослободилачки покрет против Србије. Замишљени као диверзија у припреми ратних операција Аустро-Угарске и Бугарске против српске државе, они су то и остали са ограниченим дејством без икаквог успеха.

1 Ј. Цвијић, Балк. рат и Србија; у енглеској верзији: Review of Reviews, Nov. 1912.

2 О томе посебна студија: Д. Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и конференција амбасадора у Лондону 1912, Београд 1956. Најтежи напад на политику изласка на море са становишта српске социјалдемократије у брошури Д. Туцовића, Србија и Арбанија. Више о Туцовићевим погледима у нашој књизи на стр. 212-215.

3 Први Балк. рат I, 48, нап. 137.

4 Историја срп. народа VI/1 165-166 (Д. Ђорђевић). Упор. Историја на македонскиот народ II, Скопје 1969, 326-327 (M. Пандевски).

5 Први Балк. рат I, 79.

6 Први Балк. рат, I, 83, 90.

7 Д. Ђорђевић, Излазак Србије, 11-12.

8 Први балк. рат I, 296, 416-419.

9 M. Лазаревић, Српско-турски рат 1912, I, 138 и д.. 165. 167, 170.

10 Том приликом je на Косову пољу, у Грачаници, као и 1878, одржано свечано благодарење са поменом косовским јунацима.

11 Штаб Моравске дивизије II позива je близу села Сопотнице наишао на већи збег наоружаних Албанаца и њихових породица, но пошто су им курири и жандармерија покупили оружје, Албанцима je дозвољен повратак кућама: о сукобима са Албанцима вид. још: Први балк. рат I, 800, 811-812, 818, 820-821, 834.

12 Ж. Павловић, Опсада Скадра 1912-1913 (Прилог историји првог балканског рата), Београд 1926, 96-97, 99-100.

13 Д. Ђорђевић. Излазак Србије, 55-56.

14 Д. Ђорђевић, Излазак Србије. 84-85.

15 Д. Ђорђевић, Излазак Србије, 84-85.

16 Текст je израдио Чедомиљ Мијатовић уз помоћ Милана Ракића и бележака и материјала Љубе Ковачевића.

17 Документи VI/1, 136-142 (бр. 30); упор. В. Ђорђевић, Арнаути и велике силе, Београд 1913, 171-178. Текст наводимо у свом преводу са енглеске верзије у Документима, јер je српска верзија код В. Ђорђевића непоуздана.

18 Документи VI/1, 115-116 (бр. Cool.

19 Документи VI/1, 220 (бp. 127).

20 Документи Vl/1, 260 (бр. 176).

21 Документи VI/1, 264 (бр. 181). J. Цвијић је указивао на релативну вредност етнографског начела у односу на историјску и националну свест: Географски и културни положај Србије, Гласник Срп. географ. друштва, 3 (1914), св. 3-4, 12-13. Границе и склоп наше земље, Цвијићева књига, Београд 1927 (обј. најпре 1920) 8.

22 Документи VI/1, 379-380 (бр. 303).

23 Документи VI/1, (бр. 348). Посебно место у томе имају неславне мере црногорских власти у Метохији да сe враћају у православље не само муслимани него чак и католици (!), као и спаљивање неких села из освете за убиство неколицине Срба (Документи VI/1, 417, бр. 346).

24 Документи VI/1, 426-427 (бр. 360).

25 Документи Vl/2, 156-157 (бp. 53).

26 Документи VI/3, 262 (бр. 194).

27 Документи VI/3, 294-295 (бp. 239).

28 Документи VI/3, 306 (бp. 253).

29 Документи VI/3, 353 (бp. 305).

30 Документи VI/3, 356 (бp. 311).

31 О боравку Санданског и других војвода ВMPO-а у Албанији видети и документа бр. 522 (Документи VI/3, 537) и бр. 65, 205, 330 (Документи VII/1, 191-192, 335-336, 478).

32 Документи VII/1, 584 (бp. 440); упор. документа бр. 386, 419, 423, 425, 433, 435 и 483 у истој књизи.
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> За спас Косова и Метохије All times are GMT - 1 Hours


View previous topic :: View next topic
Page 1 of 1

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop