www.DELIJE.net

[Четник]

украсима са портала или прозора, на коЈе се често наилази на српским црквама XIII века, што не значи да их није било.
Уз јужни зид оредишњег травеја у Светим Апостолима налази се једноставно клесан велики саркофаг у коме су некад почивали земни остаци ктитора архиепископа Арсенија. Други саркофаг у југозападном углу цркве, скоро без икакво! украса, чувао је мошги Јоаникија II, првог патријарха Пећке патријаршије. Гроб архиеписко-па Саве II налази се између ова два саркофага, такође постављен уз јужни зид. Рађен од црвенкастог мермера као надгробна плоча у облику саркофага, на ниском постаменту, прекривен јс клесаним крстовима и флорал-ном орнаментиком. Лепо оссћање мере у распореду украса и завидна занатска вештина сведоче да је I робна плоча дело искусног клесара.
Зидних слика у цркви светих Апостола има из различи-тих раздобља. То је последица околности да је Пећка патријаршија живела без прекида преко седам векова и да је њена главна црква у том раздобљу преправљана и проширивана, па су се потом нове зидне површине украшавале фрескама.
Најстарије зидне слике из средине XIII вска налазе се у олтарском и поткуполном простору. У олтарској апсиди приказан је Деизис — монумснтални лик Христа на престолу, коме се молитвом за људски род обра-ћају Богородица и Јован Претеча. Испод Деизиса на-сликано је Поклоњење агнецу: чувени црквени оци приклањају сс Агнецу, сада уништеном. На северном и јужном зиду. средишње! дела олтарско! простора је Причешће апостола.
У наосу очуване су фреске горњих зона. У куполи је велико Вазнесење Христово: у врху, у калоти је Христос, а у тамбуру, вертикалном кружном зиду испод, налазе се Богородица, два анђела и дванаесг апостола. Четири јеванђелиста су насликана у пандантифима. На зидним површинама испод куполе истичу се композиције: Сила-зак светог Духа, Христос упућује апосголе да шире ње-гову науку и Неверовање Томино и нешто ниже Тајна вечера и Лазарево васкрсење. У проскомидији слабо очуване фреске биле су посвећене чудесним догађајима из живота пророка Данила и цара Давида.
II!
Наизглед једноставна тематика најстаријих пећких фресака много је сложенија него што се чини у први мах. На њу су утицали веома образовани први предводници српске цркве Свети Сава и Арсеније I, па се тек уз помоћ историјских и идејних околности у којима фреске настају могу разумети неке иконснрафске необичности. Слика-ње Деизиса у олтарској апсиди указује да су Светим Апостолима била намењена улога храма у коме ће се сахрањивати највиши црквени достојанственици- Мо-нументално Вазнесење смештено је у куполи превасход-но стога што је и у Жичи пређашљем седишту Архи-епископије ова комиозиција била ту мриказана. Околносг да јс Вазнссешс — уместо Христа Пантокра-тора доспело у куполу Жиче последица је угледаља на познате храмове Цариграда и Солуна.
Најсложенија целина мсђу очуваним фрескама Светих Апостола била би нссумњиво она у поткуполном прос-тору где су приказане сцене из Христовсм живота и зби-вања после његове смрти на крсту, међу којима наизг лед нема логично! тока или везе. Свс 7е сцене, међутим, изузев Лазарсво! васкрсења, везује једно исто место, јер су се сви догађаји збили на Сиону, у Јерусалиму, у дому апостола Јакова. Писани извори потврђују да је свети Сава приликом свог ходочашћа у Свету земљу посетио и цркву на Сиону, који је сматран као први хришћански храм — мати цркава. Тематику овог храма. у којој су била нарочито истицана збивања у кући апо-стола Јакова, свети Сава је преузео, бар делом, и за српско верско средиште Жичу. Када је средиште Архи-епископије, каснија Патријаршије, прешло у Пећ, у новој цркви светих Апостола пренет је, преко Жиче, и репертоар сионског храма.
Бо1 ословска ученост наручилаца нарочито сс уочава у проскомидији, где су, преко сцена о животу пророка Данила и цара Давида, исказане суптилне алузије на све-ту тајну причешћа. У овом простору су насликана и два српска архиепископа — Сава Српски и Арсеније I -како у малој апсиди служе проскомидију. Слично томе и у централној апсиди, у поворци најзнаменитијих архијереја представљен је свети Сава, иоследњи са ссверне стране. Ликови српских архиепископа нису само значајни као портрети, већ су знак и настојања младе српске црквене организације да подигне углед својих
_________________

[Четник]

предводника уводећи их међу чувене црквене оце.
Сликари XIII века из Светих Апостола су анонимни ствараоци. Њихове уметничке вредности су неједнаке, па иако ова сликарска група негује исти сликарски израз, резултати њихових напора су различити.
Најзначајнија личност међу овим живописцима, мож-да и њихов предводник, био је мајстф који је радио у куполи и једном делу поткуполног простора. Он посе-дује право осећање за монументалност и епско казива-ње. Његови ликови, појединачни и у композицијама, сликани су пажљиво, готово на начин иконописаца. Он се свесно одрекао колористичкс блиставости и вед-рине и приклонио се истицању гонских вредности. Наиз^лед мирне сцене испуњене су унутрашњом дра-мом, која се постиже не само изражајним покретима учесника, већ и одмереним еветло-тамним контрастима.
Уз ово! најобдаренијег сликара у пећким Апостолима из средине XIII века, огледали су се и други живописци неједнаких амбиција и способности. Међу њима се својим вредностима посебпо истиче један мајстор -сликар монументалног Деизиса у олтару. Код њега се цртеж више наглашава, а волуминозност ликова је знатно смањена и по томе се он може убројати у уметни-ке конзервативнијих схватања за своје доба. Ипак, ли-кови Христа и Јована Претече посебно, спокојни и ве-личанствени, делују не само својом величином, већ и изражајношћу, остварсном једноставним ликовним средствима.
Као целина фреске из средине XIII века у Светим Апостолима могу се убројати међу најзначајнија оства-рења српског сликарства овог столећа. Монументалне, тамног колорита, претежно истакнутог волумена, ис-кусног цртежа, ове зидне слике потврђују висок умет-нички домет епохе.
Приближно пола века касније у Свете Апостоле по-ново су дошли сликари, сада да украсе најзападнији део храма, тадашњу припрату. Највероватније да је то учи-њено по налогу краља Милутина. И ове зидне слике су само делимично очуване: на западном зиду две велике фреско иконе Богородице и св. Николе, на јужном зиду портрети Стефана Првовенчаног и краља Уроша I као монаха из некадашње поворке Немањића, док су на
своду неколике сиене из Страдања Христових: Прањс ногу, Издајство Јудино, Христос пред Аном (делом), Христос пред Кајафом, Одрицање Петрово и Христос пред Пилатом. На западном зиду су делови сцсна Пут на Голготу и Христос пред Аном (делом).
Док су фреске поткуполног простора и олтара у Светим Апостолима зрело остварење сликарства XIII века, зидне слике из око 1300. године весник су ново( стила, који ће у Србији постати владајући у почетним деценијама XIV вска. Њсгове особености се нарочито добро виде на композицијама из циклуса Христових страдања. На овим сликама приказан је велики 5рој фигура мањих димензија које са пренаглашеном живош-ћу учествују у збивањима. Амбијент у коме се радња оди1рава прецизно је назначен, што се односи како на представс архитсктуре у позадини, тако и на унутрашњи простор. У сцени Христос пред првосвештеником Аном на западном зиду приказала је тако група писара за сто-лом на коме је подробно описан прибор за писање. Занимљивост приповедаша, које тече тако да се једна сцена утапа у суседну, одвраћа пажњу од осредњих сли-карских способности њених извођача. Ове фреске у Светим Апостолима су тако сродне онима које су сли-кали Михаило и Еутихије 1295. године у охридској цркви Богородице Перивлепте да се по тој блискости приближно и датирају. Врло брзо сликари ових схвага-ња у служби краља Милутина академизирали су свој стил и остварили пуну прсвлао садржаја нал формом.
У истом простору, између западног и средн>С1 тра-веја, највероватније између 1350. и 1354. године по на-логу патријарха Јоаникија исликана су два пиластра и лук који их повезује. На Јоаникијсво ктиторство упући-вала би представа пустиножитеља Јоаникија, ње] овог имењака, који је живописан на уочљивом месту на јужном пиластру. Најбоље очувани лгас Христа на чеоној страни јужног пиластра, представе пророка на потр-бушју лука, као и медаљони на бочним странама лука, својим стилским особеностима указују да је њихов сли-кар био један од уметника који је радио у припрати манастира Дечана. То се лако' уочава по особеном сликарском рукопису: склоности ка тонском сликању и претераностима у приказивању покрета.
_________________

[vojvoda_srpski]

nema lepse vere od nase pravoslavne

[Сербо Макарид]

[ел Цар]

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=132206&datum=2008-11-15

[Четник]

О српском постојању на Косову и Метохији не сведоче само Пећка Патријаршија, Грачаница, Дечани, Црква Богородице Љевишке, Црква светих Арханђел Манастир Бањска, већ стотине и стотине мањих манастира, цркава, испосница и црквишта које се налазе у српским градовима и селима Косова и Метохије. споменици представљају темељ српске културе и духовности и доказ су векан постојања српског народа на овим просторима. Рушевине Цркве Богородице Хвостанске, Испоснице Петра Коришког, Ајновца и стотине других остатака српских манастира, цркава и других грађевина, говоре исто тако убедљиво о томе да је Косово и Метохија света српска земља. После Косовског боја и коначног освајања Србије од стране Турака после шездесет година, тачније 1459. године падом Смедерева, престаје грађење цркава, манастира, градова и других грађевина. Тада почиње потпуно супротан процес, односно рушење цркава, манастира, тврђава и осталих грађевина. Манастир Грачаница је страдао још за време Косовског боја 1389. године. Цркву Богородице Љевишке су Турци претворили у џамију тако што су на звонику надзидали минаре. На рушевинама многих цркава и манастира Турци подижу џамије. Турски властелин Синан-паша је у 17. веку направио себи задужбину, велику џамију у Призрену, од камена порушеног Манастира светих Арханђела. Из века у век, разарања су бивала све већа. После учешћа Срба у аустријско- -турским ратовима 1690. и 1737. године на страни Аустрије, надајући се да ће се тако ослободити турског ропства, Срби са Косова и Метохије трпе невиђене одмазде. Велики део српског живља је тада избегао пред турским зулумом у две велике сеобе под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића (1690. године) и патријарха Шакабенте (1737. године). Срби су тада, изневерени од Аустријанаца који су се повукли и оставили их на милост и немилост Турцима, претрпели највеће злочине. Тада је поред убистава, силовања и паљења кућа, дошло до страдавања највећег броја цркава и манастира. Нарочито велика разарања српских светиња била су у 19. веку, када су се Турцима у разарању придружили Албанци који су у међувремену Србима постали већи крвници и од самих Турака. Пећки зликовац Хаџи-Зека је разорио велику цркву у Јошаници и од њеног камена саградио себи џамију у Љешанима. Мула-Зека, такође из Пећи, саградио је себи хамам од стубова, орнаментисаних плоча и ограђеног камена Цркве Богородице Хвостанске. Јашар-паша је од камена цркава у сели? и Приштине саградио неколико мостова, а од олова цркве у Самодрежи кров на џамији у Бенчуку. Велики је број тако страдалих српских верских објекта и тако саграђених турских верских објеката, али не само џамија, већ и приватних кућа, купатила и нужника. Нажалост, нису страдале само верске грађевине, већ и иконе, и разне драгоцености из цркава и манастира. На основу броја цркав; црквишта, као и на основу обавезног броја икона и богослужбених се да је опљачкано између 10.000 и 15.000 икона, око 10.000 књига за неколико хиљада кандила, кадионица и путира, неколико стотина црв клепала и друго. Слично је било и са штампаним књигама и царским повељама.Једино је сачувана Дечанска хрисовуља из 1330. године, која се чува у Београду. Велика Светостефанска хрисовуља (повеља) којом краљ Милутин оснива Манастир Бањску, налази се у државној библиотеци у Цариграду. Многе су завршиле у приватним библиотекама разних конзула који су их позајмљивали, али их никада нису вратили, као што је то случај са руским конзулом у Сарајеву Григоровичем, који је из Пећке патријаршије позајмио 25 вредних рукописних књига и никада их није вратио, а још вреднију збирку из неколико манастира однео је његов колега Гиљфердинг. У немачком бомбардовању Београда 1941. године изгореле су 43 рукописне и штампане књиге из раздобља од 13. до 18. века које су са Косова и Метохије пренете током 19. и 20. века на чување. Међу њима је и Призренско јеванђеље из 13. века. За време Другог светског рата, албански злочинци су уништили много цркава и манастира и из њих опљачкали све што се могло опљачкати. Највише је страдао манастир Девич који је миниран и запаљен, а том приликом је изгорела богата збирка књига и рукописа. Наравно, захваљујући пре свега српском свештенству, један број књига, рукописа и црквених драгоцености је сачуван. Простор Косова и Метохије, који је од 14. века до данас вековима пустошен, разаран и пљачкан, није могао да сачува оно најлепше што је имао од црквених грађевина и црквених драгоцености, али и оно што је остало јесте прелепо и представља не само српске, већ и европске драгуље културе и уметности. Ти драгуљи се, можда више него икада, данас налазе у опасности.
_________________

[Четник]

Долац, црква Богородичиног Ваведења. - Према археолошким подацима, на узвишењу изнад села Долац још у XIV веку постојао је манастир. У турском попису из 1455. године помињу се три његова монаха, о већој обнови с краја XVI и првих деценија XVII века све- доче камени остаци оградног зида, куле, улазне капије и чесме, док је спратни конак свакако млађи. У средишту порте је мала једнобродна црква са полукружном апсидом. Њенједини архитектонски украс чи- ни лук ослоњен на конзоле, који на поггречним фасадама отцртава ли- нију свода. Недавно је уочено да унутар црквс постоје чак три хроно- лошки различите целине зидних слика. Најстарије, у зони стојећих фигура на западном и северном зиду, могле би потицати с прелаза XIV у XV век и према стилским одликама приписане су чувеној зр- занској радионици јеромонаха Макарија. Крају XV или почетку на- редног столећа припадале би фреске у источном делу цркве, док је натписом у олтару трећа фаза датована у 1619/20. годину. Уобичаје- ног ктиторског натписа нема, већ су имена приложника исписана уз фреске чију су израду платили. Археолошка истраживања мањег оби- ма изведена су на комплексу у периоду 1993-95, а неопходни конзер- ваторски радови на фрескама 1991. године. Након доласка снага КФОР-а, пошто је претходно демолирана и запаљена, црква је минирана и сравњена са земљом почетком августа 1999. године
_________________

[Четник]

Цркве у Великој Хочи

Само у Подримљу има преко 150 постојећих и порушених православних цркава и црквених објеката.

Велика Хоча заједно са некадашњим спаљеним засеоцима, пре доласка Турака у ове крајеве, имала је више од 25 цркава и по предању један манастир на Избишту.

Сада у Великој Хочи има 12 цркава од којих су 6 у развалинама и 6 у релативо добром стању и у њима се у одређеним данима и верским празницима врши служба божја Све постојеће, обновљене и неке у развалинама грађене су на темељима старијих цркава у времену од XI- XVI века. Сељани верују да је црква Свете Пречисте најстарија али према писаним подацима најстарија је црква Светог Николе на странама Вучјака.

О црквама и другим културно-историјским споменицима у Великој Хочи има више публикованих научно популарних радова с краја XIX и с почетка XX века.

Поред краћих описа села, истраживачи су посебну пажњу посвећивали проучавању старости православних цркава и њиховим фрескама, затим о црквеној организацији и улози свештенства у очувању идентитета српског народа, очувању православља, обичаја и духовне културе. Поједини истраживачи су вршили археолошка ископавања и рестаурације ликовних вредности, како би се установио када су цркве и манастири паљени, рушени и обнављани.

Један од првих описа Велике Оче публиковао је Милош Милојевић. Међутим, краћу студију о овом селу и његовим црквама написао је крајем XIX века дечански архимандрит Сава.Он је у тој студији, поред осталог, записао да је Велика Хоча врло напредно село и да у њој има 13 цркава, од којих су 10 у рушевинама, а 3 у целости. По Савином мишљењу све те цркве су припадале призренским богаташима који су у Хочи имали своје винограде и друга имања

Руски конзул у Призрену И. С. Јастребов је седамдесетих година деветнаестог века више пута пропутовао кроз Метохију и у својим путописним белешкама дао кратак опис села Велике Хоче у коме наводи да су у то време у Хочи постојале 3 цркве, од којих су 2 биле у рушевинама

Осврћући се критички на Општу Душанову повељу, посвећену Хиландару од 1348. године, Василије Марковић је дао кратак опис цркве Св. Николе у Великој Хочи.

Познати професор Српске богословије у Призрену, Петар Костић је крајем XIX и почетком XX века често путовао по Метохији и у склопу са другим истраживачким радовима дао је опширан опис села Велике Хоче. Након истраживања он је знатно опширније описао историјат, значај и улогу постојећих хочанских цркава и то:Светог Архиђакона Стефана, Са Николе и Св. Јована Крститеља, али је поменуо и развалине Св. Аранђела, Св. Пречисте, Св. Петке, Св. Илије, Св. Луке, Св. Ане и Св. Недеље.

По њему, црквицу Са Ане обновила је Анка, удова Зивгаревића из Велике Хоче.

По неким истраживачима, најбољу студију о Великој Хочи, њеним црквама и неким другим старим објектима, између два светска рата, написли су инжењер А Смирнов и арх. Ђ. Бошковић.'У врло опширном делу чланка који се односи на Велику Хочу ови истраживчи су прво дали кратак

опис села и том приликом су навели главне средњовековне повеље српских владара у којима се хронолошки приказује Хоча са околним селима. Потом су врло савесно и доста детаљно вршили археолошка ископавања око неких цркава и њиховим олтарима и на основу других спољних истраживања публиковали резултате својих археолошких и архитектонских истраживања. Посебну пажњу су посветили превођењу текстова и опису фресака и иконостаса, надгробних плоча и других записа. По њима црква Са Јована Крститеља, која и сада у целости постоји на сеоском брегу код Хочанског Врела, има занимљиву основу. О њој су они сачинили кратак архитектонски опис и на основу тога закључили да је старија од XVI века. На зидовима у унутрашњости цркве пронашли су два слоја живописа од којих је млађи слој рађен 1577. године. Исте године је рађен и иконостас, док је део цркве президан у првој половини XVI века Ови стручњаци су у току рада превели и два записа са икона, извршио и фото снимање цркве и сачинили успешан архитектонски план цркве са њеном основом и уздужним пресеком.

Бошковић и Смирнов су вршили археолошка и архитектонска истраживања и на остацима Св. Луке у центру села. На основу мањих остатака старијих живописа они су установили да је црква саграђена у XIV веку. На унутрашњем зиду су констатовали још два слоја млађих фресака из XVI и XVII века Иако у рушевинама они су и у овој цркви сачинили план основе и уздужног пресека и разјаснили два записа са унутрашњих зидова.

Смирнов и Боппсовић су и кратак архитектонски опис цркве Св. Стефана На њеним унутрашњим зидовима су ус- тановили два слоја живописа, од којих је старији из XVI, а млађи из XIX века. Ова црква је цела президана у XIX веку. И о овој цркви Смирнов и Бошковић нацртали скицу пресека основе и уздужног профила и извршили фото снимање цркве и њених конака.

На крају студије, ови истраживачи помињу обновљене цркве Св. Недеље и Св. Петке и црквине Са Петра, Св. Илије, Св. Арханђела, и Са Пречисте.

Влада Петковић18 је у свом публикованом раду дао кратак историјат села, опширан опис постојећих и кратак опис разрушених цркава. За цркву Св. Николе аутор је констатовао да је она једна од најстаријих у Хочи и да се помиње у Душановој повељи, када је приложена манастиру Хиландару.

О црквама у Великој Хочи, њиховим фрескама, иконама и другим црквеним вредностима писали су и ови истраживачи: Радивоје Љубинковић, Милан Ивановић, Руфим Лазовић, Предраг и МирјанаЂорђевић-Љубинковић

Најбољу студију о црквама у Великој Хочи написао је Предраг Пајкић, у то време кустос Покрајинског музеја у Приштини. Овај изврстан истраживач и ентузијаста за проучавање српске прошлости успео је да у свом раду репродукује сва реална сазнања дотадашњих истраживача и својим истраживачким радом представи све вредности које поседују српске цркве у Великој Хочи. Кустос Предраг Пајкић је с успехом детаљно проучио све вредности у црквама Св. Николе, Св. Јована, Св. Луке и Св. Стефана и приложио кратке описе и о црквама које су до тада биле у рушевинама.

По Предрагу Пајкићу, Велика Хоча је у средњем веку имала необично велики број православних цркава, од којих се већи број у целини или у рушевинама очувао до момента његовог проучавања и истраживања црквених објеката Он је записао да Велика Хоча има укупно 11 цркава, од којих су 5 обновљене или рестауриране и очување, а 6 у рушевинама. У селу су се тада налазиле обновљене цркве: Св. Николе, Св. Јована, Св. Стефана, Са Недеље, и Св. Ане и

18

развалине и трагови ових цркава: Св. Луке, Св Арханђела, Св. Петра, Св. Илије, Св. Петке и Св. Пречисте.

Ниједна од обновљених и очуваних цркава није задржала свој првобитан изглед. Цркве Св. Николе, Св. Јована и Св. Луке рестауриране су у другој половини XVI века, црква Св. Стефана, вероватно у XVI и у XIX веку, а црква Св. Недеља и црква Св. Ане, обновљене су крајем XIX или почетком XX века. Већи број цркава срушен је током XVIII века.

На ужем подручју хочанског атара сада у целости постоје 7 обновљених и 5 цркава у рушевинама. Обновљене су цркве: Св. Николе, Св. Јована, Св. Стефана, Св. Ане, Св. Недеље, Св. Луке и Св. Илије. У рушевинама су остале цркве: Св. Петке, Св. Арханђела, Св. Пречисте, Св. Петра и још једна на другом сеоском Риду чије име сељани не памте. Звонаре подигнуте од тврдог материјала са по пар или више звона имају цркве: Св. Николе, Св. Јована и Св. Стефана. У последњој се врши стална служба божја и сељани је сада масовније посећују.

Црква Светог Николе

Саборна црква Св. Николе налази се на југозападној страни брда Вучака, лево од путање која води из Велике Хоче у Ораховац. Црква је подигнута пре XII века. У XIV веку је живописана, али су фреске из тог времена само делимично очуване јер су цркву Турци спалили крајем XV века У другој половини XVI века она је обновљена и живописана и из тог периода има око 150 свежијих и боље очуваних фресака Познати сликар и песник "зограф Лонгин от Пећи" сликао је 1577. године три иконе на иконостасу и то: Христа Сведржитеља, Богородицу Одигитрију и Св. Николу.[13] У цркви је пронађена и надгробна плоча Гради лава Сушенице из XIV века, чије се име не помиње у историји али је значајно по томе што показује да је у насељу у то време живело српско становништво. Кровна конструкција и део црквеног инвентара уништен је по трећи пут у првој половини XIX века али становници су поново цркву обновили и улепшали новим предметима.

Црква Св. Николе има интересантан облик. То је јед- нобродна грађевина са правоугаоном основом, дужине 14 и ширине 5 метара и засведена је полуобличастим сводом. Олтарска ниша је споља тространа а изнутра полукружна. Зидови су од тесаног камена, сиге и везивног малтера, на којима има двоје дрвених врата и шест мањих прозора. Црквени под је поплочан. Звонара је западно од цркве у лепом и пространом дворишту на које се наставља део сеоског гробља са лепим надгробним споменицима. Око цркве иМа доста зеленила и довољно простора где се одржавају годишњи сабори.

Црква Св. Јована Крститеља

Саборна Црква Св. Јована Крститеља има доминантан топографски положај. Налази се на пространом и заравњеном темену једног иловастог брежуљка у близини сеоског Врела. Она има пространо и ограђено имање воћака, виновом лозом, и другим културама. Између два светска рата свештеници су гајили и питому смокву која је представљала синоним жупске климе. Источно од тог имања настављају се сеоски воћњаци, њиве и виногради. Од сеоског центра до цркве и Врела на северозападу, води једна од важнијих сеоских улица.

Црква Св. Јована се убраја у стара здања. Изграђена је пре ХШ века. Први пут је живописана у XIV веку, потом је страдала од пожара, па су њене фреске делимично очуване. По други пут је обновљена и живописана у периоду од 1561- 1577. године. Други слој фресака је очуван на површини од око 70 м2.[14]

Ова црква има димензије приближне димензијама цркве Св. Николе, с разликом што је план њене основе другачијег изгледа и на неким деловима шири. Укупна дужина цркве је 12,5 метара а просечна ширина 4,8 метара. Структура зидова је састављена од слабо тесаног камена и сиге, док је везивни материјал од малтера. Фасада је већим делом прекречена, ради спречавања од дејства ерозије. Кров је двосливан и пок- ривен каменим плочама. Неколико деценија пре осам- десетих година овога века црква и њено имање било је знатно запупггено.

Црква Светог Стефана

Црква Светог Архиђакона Стефана се налази у центру Велике Хоче. То је саборна црвква, у којој се од 1985. године врши служба божја.

Црква има пространо и добро сређено двориште, ограђено објектима и зидинама. Важнији објекти су Црквени конак, Виница, Пивница, службене парохијске просторије, станбени објекти, сточарске зграде, бунар.

Зграда цркве има лонгитудинални правоугаони облик и засведена је полуобличасим сводом. На западној страни је накнадно призидана велика квадратна припрата Црква је врло стара и вероватно зидана пре XIII века на темељима старе богомоље. У њој су установљене т$и фазе изградње: прва је из XIV века; средња из друге половине XVI и трећа из XIX века, то јест из 1853. године, када је рестаурирана цела грађевина и озидана припрата

У цркви постоје два живописа, од којих је старији, вероватно из XVI века, сачуван у фрагментима и новији из 1864. године који покрива готово све зидне површине. Последњи живопис је радио дебарски сликар Јосиф из Лазаропоља

Ова црква има и друге знаменитости које су оставили многи дародавци из околних насеља. Међу њима се истиче збирка икона и црквених сасуда /предмета/. Ту се налазе и две ретке седефне иконе и бакарни тањир из 1601. године, с

а натписом "от храма Архангела Гаврила во храм светоме Николае у Голему Отчу".

Црква Свете Ане

Саборна црквица Свете Ане налази се у дворшшу Основне школе у Великој Хочи. Подигнута /обновљена/ је на темељима старе цркве 1912. године. По сећањима мештана Турци су стару цркву срушили средином XIX века и на њеном месту подигли џамију. После ослобођења од Турака 1912. године, Срби су срушили џамију и ту опет подигли црквицу. По подацима Петра Костића, професора Богос- ловије у Призрну, црквицу Свете Ане је обновила Ванка, удова Јанка Зивгаревића из Велике Хоче.

Црква Свете Недеље

Црква Свете Недеље се налази на левој обали Врелског потока у западном делу насеља Обновљена је у XIX веку на темељима старе цркве, подигнуте пре ХП1 века и спаљена од Турака у XVII веку. Друго паљење доживела је у XVIII веку, а последњу рестаурацију после 1912. године.

Црква Свете Петке

Црква Свете Петке обновљена је у првој половини XX века На њеним темељима била је стара црква из ХП или ХШ века Слична је црквици Св. Недеље и налази се на потесу Петкопоља

Црква Светог Луке

До 1985. године ова црква била је у развалинама Црква се налази у централном делу села, у Вукадинској махали. Око

те цркве постоји старо хочанско гробље. По Предрагу Пајкићу црква има правоугаону основу и засведен полуобличаст свод. Пре доградње на њеним зидовимамогла су се видети два слоја фресака на основу којих се могло утврдити да је црква изграђена пре XIV века, док је доградња са другим живописом извршена крајем XVI века

На унутрашњим зидовима постојала су два угребана записа из XVIII века која је Љуба Стојановић унео у своје капитално дело "Записи и натписи", односно "Стари српски записи и натписи". Натпис на цркви Св. Луке у Великој Хочи гласи: "Зна ти се /когда дође еромонах исаија Девич /ки/ брати вино по Хочи", из кога се види да је виноградарство у XVIII веку било развијено у целом Подримљу и да је Хоча у то време имала присну везу са Девичом и Дечанима.

И ова црква је опљачкана и спаљена средином XIX века. Током 1985-1986. године црква је обновљена.

Црква Светог Арханђела

Развалине цркве Светог Арханђела леже на једном сеоском брежуљку с десне стране Врелског потока у близиниБардовца. Доградња ове цркве извршена је у XVI веку на темељима старе цркве из ХШ века. Бакарни дискос из те цркве са натписом из 1601. године сада је у цркви Светог Стефана

Црква СветогПетра

Остаци цркве Св. Петра леже на странама Петровог брега изнад Мијачиног дола. Црква је подигнута у XVI веку, а срушена, вероватно, у XVIII веку.

Црква Светог Илије

Црква Светог Илије лежи на самом улазу у село, с десне стране пута који води од Ораховца за Велику Хочу. Подиг- нута је у XIV веку, а срушена у XVIII веку. Око цркве је било имање од два хектара. После Другог светског рата део црквеног поседа је национализован.

Ктитор новоизграђене цркве Светог Илије је Љуба Чукарић, а металну ограду са украсним вратима поставио други градитељ - је Дамњан Мицић.

Безимена црква

На месту званом Други Рид изнад села, по предању, била је стара црква из XIII или XIV века, а срушена у XVIII веку. Један број старијих мештана зна локацију те цркве. Међутим, Хочани не пампте коме је била посвећена.

Црква Свете Пречисте Богородице

Остаци цркве Св. Пречисте Богородице леже поред садашњег Дома културе у Великој Хочи Становници Хоче верују да је та црква била најстарија у насљу и да су је Турци опљачкали, спалили и порушили у XVIII веку.
_________________

[Четник]

ПРИЗРЕН - ЦРКВЕНИ СПОМЕИИЦИ XIII ДО XX ВЕКА


Град у јужном делу простране Метохијске котлине и у непосредној близини са долином Белог Дрима којом je повезан и са морем. У византијским изворима помиње се као Приздријана. Византијски историчар Јован Скилица казује да га је македонски владар Самуило (976-1014) заузео заједно са Тетовом, Скопљем, Липљаном и другим градовима. У повељи византијског цара Василија II помиње се 1019. године Призренска епископија. Велики жупан Стефан Немања освојио га је привремено 1189/1190. године да би га његов син Стефан Првовенчани око 1214. године коначно припојио српској средњовековној држави. Од тада Призрен се нагло развијао и постао један од првих међу малобројним градовима средњовековне Србије. Његово економско јачање пада нарочито у време краља Милутина и царева Душана и Уроша где је повремено бивала и њихова престоница. Економски снажан Призрен је тада ковао и свој посебан новац „Призренски динар". У њему су четири пута годишње одржавани сајмови. Као заштитник града сликан је 1308/9. на првом јужном ступцу у Богородици Љевишкој Исус Христос означен као „Чувар призренски". Путописци га називају „царски град" и „царска престоница" а српска народна епска песма „српским Цариградом". После смрти цара Уроша држао га је краљ Вукашин до 1371. године, а потом Ћурђе Балшић од 1372. до 1376. године. У турске руке пао је после Новог Брда 1455. године. После аустријског слома и велике сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, летописац је записао да је Призрен тако опустео да на његовим трговима расте толика трава да је „косци косе". Срби Призренци су у Будимском магистрату у XVII и XVIII веку уписани као познати трговци, општински „бирови", занатлије и војна лица. У XIX веку у Призрену су постојали конзулати Русије, Аустрије, Енглеске и Италије. 17. октобра 1912. године ослободила га је од Турака српска војска. За време I светског рата био је окупиран од бугарске војске а за време II светског рата од немачке и италијанске војске и под њиховим туторством прикључен тзв. „Великој Албанији". Ослобођен је новембра 1944,године. У Призрену је седиште Рашко-призрснске епископије која је основанајош 1219. године наместо раније византијске епископије. У граду постоје: Богородица Љевишка Остаци манастира Св. Арханђела
Црква Св. Спаса посвећена Вазнесењу Христовом налази се на северним падинама испод Призренске тврђаве (Каљаје). Најстарији познати помен цркве налази се у оснивачкој повељи манастира Св.Арханђела из 1348. У тој повељи цар Душан дословно каже: „и замених цркв Св. Спаса у Младена Владојевића и у матере јего и у всега родства его ... и дах у замену у Охриде Андричију цркв за цркв, села за села ..." Из ових редова сазнајемо не само о размени цркава Св. Спаса у Призрену и Св. Андрије у Охриду него и податак да је црква Св. Спаса била наслеђе добијено од Младеновог оца које су заједно уживали он и његова мајка и рођаци наследивши и право ктиторства. То даље јасно указује да је црква била подигнута свакако коју годину или деценију пре њеног помињања 1348. Ако узмемо у обзир да је друга очувана властелинска црква у Призрену, црква Св. Николе Тутића, истог архитектонског склопа и живописа, у појединим деловима рађена чак и по истим цртежима, тачно датована очуваним ктиторским натписом из 1331/32. године може се са доста сигурности тврдити да је и црква Св. Спаса зидана и живописана у трећој или почетком четврте деценије XIV века. О даљој судбини цркве нема података све до друге половине XVIII века када је око ње била шума, а неки призренски Турчин, дервиш, покушао да је претвори у текију. У томе су га спречили призренски Срби (из породице Мишетовића) који су прерушени у ђаволе ноћу упадали и узнемиравали дервиша на што је он одлучио да напусти цркву „и побегне од шејтана". Истих година је уз јужну фасаду цркве била дозидана новија црква Св. Тројице без уметничких и историјских вредности, а јужна фасада Св. Спаса била пробијена на три места да би се успоставила веза између нове и старе цркве. Године 1836. призренски Цинцари које су довели призренски господари Ротули да им зидају и одржавају џамије и тврђаву изнад града, добили су, за учињене услуге, цркву Св. Спаса која је остала у њиховом поседу све до ослобођења 1912. године. Цинцари су, са претензијом да „направе највећу и најлепшу цркву у Призрену", око постојеће цркве св. Спаса подигли зидове који су обухватали са свих страна стару цркву, а у унутрашњости стубове недовршеног храма. Подигнути зидови и стубови ишли су до висине сводова старе цркве где се из материјалних разлога стало. Године 1882. црква је била паљена, а сумњало се да су то намерно учинили неки Цинцари.
По архитектонском склопу то је мала грађевина правоугаоне основе, дуга 9,80 m, а широка 4,80 m са кубетом споља осмостраним. Кубе почива на сводовима и прислоњеним луцима које на зидовима прихватају конзоле. Тиме је у основи добила сасвим сажети облик уписаног крста. Апсида је споља тространа а изнутра полукружна. Мала ниша проскомидије је у дебљини северног зида до апсиде. Истовремено са наосом зидана је и припрата која је пресвођена крстатим сводом за разлику од наоса где је полуобличасти свод. Фасаде су зидане наизменичним редовима гесаника и опеке који су ређани и водоравно и всртикално и оживљени преломљеним луковима, украсним пољима и керамопластичним украсима који прате спољашње облике и отворе грађевине. По својој виткој силуети, складним пропорцијама и декоративним фасадама ова црква спада у ред најлепших очуваних властелинских цркава средњег века у нас.
Првобитне фреске из XIV века рађене су у два маха, изгледа за оба ктитора, Младена Владојевића и цара Душана. Старије фреске у олтару су сла-
Саборна црква Св. Ђорђа у Призрену почела се градити 1855-1856. године када је после многих сметњи и подмићивања добијен турски ферман, а била завршена 1887. односно са звонаром тек 1903. године. У њој се данас чува икона Богородице Одигитрије из XIV века која је донедавно чувана у цркви Св. Николе (Рајкова), а првобитно припадала иконостасу Богородице Љевишке. У цркву је после Првог светског рата (1922.) пренет иконостас Ћипровачке-Светониколајевске цркве Апостола Петра и Павла из Сентандреје у Мађарској. Ово значајно дело српске барокне црквене уметности рађено је око 1720. године. На иконостасу су престоне иконе Исуса Христа, Богородице са Христом, Св. Јована Крститеља и Св. Николе. У Саборној цркви је 1985. године пронађена значајна збирка српских рукописних и штампаних књига XIII, XIV, XV и XVI века, која је у неким несигурним временима новије историје била сакривена у звонику цркве. Ту су нађени: Пергаментно јеванђеље из XIII века, Триод и Октоих из XIV века, Типик Јерусалимски и Четворојеванђеље из XV века, четири јеванђеља из XVI века и штампане књиге из: Ободске, Грачаничке, Београдске, Влашке, Милешевске, штампарије Стефана Мариновића „от богохранимога Скадра" и Подгоричанина Божидара и сина му Винченца Вуковића - све из XVI века. У цркви се чува и петохлебница, дар призренског мутавџијског еснафа из 1788. године. На звонику цркве су звона - поклони београдског добротвора Николе Спасића из 1903. и краља Петра I Карађорђевића приликом ослобођења од Турака 17. октобра 1912. године.
Црква Св. Врача у призренском Подграђу (Поткаљаји), ниже цркве Св. Спаса, је скромна једнобродна црквица подигнута крајем XIX века на темељима старије цркве. У цркви се налази неколико икона из ХУШ-Х1Х века, међу којима се истиче икона Св. Пророка Илије, вероватно донета из неке старије призренске цркве или породице.
Црква Св. Пантелејмона у призренској махали Пантелији недалеко од уличне чесме. Обновљена је 1937. године на темељима старије цркве. Ту су се донедавно уочи храмовне славе окупљали житељи и проводили сву ноћ око цркве као на сабору.
Црква Св. Томе испод Призренске тврђаве, сачувана само у остацима темеља, десно од стазе код цркве Св. Спаса.
Црква Св. Прокопија у призренској махали Пантелији, са развалинама и остацима темеља. где се уочи Св. Прокопија и сада пале свеће.
Црква Св. Ане се налазила у призренској махали Пантелији. По извештају католичког мисионара Гргура Масарекија из 1691., она се налазила на месту где је сада Мустафа-пашина џамија. По истом извештају, ту је била рушевина цркве на чијим је преосталим зидовима стајала икона где су се на дан светитељке скупљали верници све три вероисповести у Призрену и остављали новчиће и свеће.
Црква Св. Атанасија постојала је у призренској Тврђави (Каљаји) изнад града. На њеном месту Емин-паша Ротул подигао је 1805. џамију и Сахат-кулу. Његов наследник, Махмуд-паша Ротул, на Сахат-кули је поставио звоно заплењено у Смедереву после похода на Карађорђеве устанике. На звону је био натпис: „Сије звоно приложи Ђорђе Петровић у варош Смедереве 1808". Поред натписа су били графички изливени ликови светитеља по чему се закључује да је било на некој смедеревској цркви. Звоно је 1913. пренесено у Тополу за будући Карађорђев музеј одакле су га за време окупације 1915-1918. године однели Аустријанци, а џамију су срушили Бугари за време окупације Призрена у Провом светском рату.
Црква Св. Петра налазила се на левој обали Бистрице узводно од зграде Призренске богословије. Од њених темеља постоји нешто облутака и ниша уклесана у стени. Уочи Петровдана ту се и сада пале свеће.
Црква Св. Илије налазила се на десној обали Призренске Бистрице, на брежуљку изнад реке при њеном улазу у град, одмах до крајњих југоисточних градских кућа. Ту је до 1918. године било српско гробље.
Црква Св. Богојављења налазила се у садашњој призренској Мараш- махали. На том месту подигао је џамију неки Касем из Анадолије а доцније ју је обновио Максут-паша Призренац. Ту је непосредно и једна гекија у којој су дервиши међу својим књигама имали 1888. године сачуваних и неколико „славено-српских" књига. По народном предању, ту су били црква и двор Југ Богдана, познате личности из епских народних песама о Косовском боју. На Марашу, на левој обали Бистрице и поред хладних извора, расте старо дрво јавора (платана) које је по предању засадио цар Душан па се код призренских Срба и зове Јавор цара Душана.
Црква Преображења налазила се на месту где су, по предању, били дворови цара Душана, односно на месту где је сада Мехмед-пашина џамија и његова Медреса са библиотеком.
„Градска" црква Св. Николе у средњовековном Вишеграду изнад манастира Св. Арханђела код Призрена поменута је као поклон краља Стефана Уроша II Милутина призренском епископу да служи у случају рата као склониште за епископску ризницу. Цар Душан је предао ову тврђаву са црквом 1348. године манастиру Св. Арханђела а епископу на име одштете даровао три села.
„Г(оспо)ждина црква" помиње се у повељи цара Душана датој 1348. године Св. Арханђелима као међаш са имањем цркве Св. Николе Рајкова.
Манастир Св. Варваре негде у Призрену или околини помиње се у турском дефтеру из 1526-1559. године, у коме стоји да му је разрезан порез од 500 акчи. Досада није утврђено где се тачно налазио.
Голем камен код Призрена са остацима пећинске цркве и манастира из XV века.
Црква Св. Николе Рајкова у дворишту призренске школе „Младен Угаревић". Цар Душан ју је 1348. године приложио манастиру Св. Арханђела. Задужбина је призренског властелина Рајка Киризмића чији се син Богдан Киризмић помиње у Призрену 1361. и 1368. године. У Поменику манастира Богородице Љевишке у Призрену који је настао и водио се између 7. фебруара 1436. и 21. јуна 1455. године, помиње се и неки Никодим Киризма, свакако из ове властеоске породице. Цркваје служила до 1795. године кадаје скадарски Махмуд-паша Бушатлија опљачкао Призрен. Тада је опљачкана и ова црква па се једна њена књига обрела у цркви села Црнобрега код Дечана где ју је пронашао и откупио проигуман Дечана Сава Саћеларија и вратио у призренску цркву.
Крајем XVIII века црква је услед поплаве била затрпана. Обновљена је 1857. године. У њој се сачувала најстарија призренска икона Богородице Одигитрије из средине XIV века која је првобитно стајала на иконостасу Богородице Љевишке а сада је у Саборној цркви Св. Ћорђа. Међу њеним иконама се истиче својим уметничким и сликаним вредностима и икона Св. Илије у пећини из XVI века.
Црква Св. Ћорђа Руновића у дворишту призренске Саборне цркве, за разлику од типа властеоских цркава она по свом облику припада типу породичних средњовековних црквица. Настала је у XV веку као задужбина браће Руновића. Црква је једноставне правоугаоне основе и без кубета. У доба појачане исламизације српских села у околини Призрена током XVIII и XIX века у ову цркву су преношене многе књиге и иконе из цркава које су у поисламљеним селима биле запустеле, рушене или претваране у џамије. Тако је половином прошлог века у њој пронађено 30 књига писаних на пергаменту и папиру међу којима је био и Поменик Богородице Љевишке из 1436. који је 6. априла 1941. године изгорео у пожару Народне библиотеке у Београду. У њој се и данас налази збирка од 37 престоних, календарских и целивајућих икона. Међу њима се истичу царске двери из XVI века. У цркви су пре десетак година пронађени делови ктиторског натписа Драгослава и Беле Тутића из 1332. године са њихове задужбине цркве Св. Николе, метоха манастира Дечана, која се налази у бившој Дечанској, сада Улици Миладина Поповића бр. 3.
Испосница Св. Николе у клисури Призренске Бистрице. У низу сликаних пећинских испосница које се ређају од града до комплекса манастира Св. Арханђела свакако је најзначајнија и релативно најочуванија испосница Св. Николе. Налази се на десној обали Бистрице, удаљена 1km од града. Природна пећина је дотеривањем прилагођена облицима цркве. У стени су уклесане две нише за ђаконикон и проскомидију. Јужни отвор у стени је зазиђивањем претворен у прозор а западни је директним клесањем у стени претворен у засведени портал. Стена изнад пећине је окомита и висока 25-30m. Прилаз од пута из клисуре до пећине је такође клесан у стени као стаза са наизменичним степеницама и стазицама. У пећини су видни остаци живописа у три зоне: стојеће фигуре у првој, допојасни ликови у другој и композиције у трећој зони; Фреске су јако страдале. Нема више очуваних сигнатура и записа. Фигуре, иако ошгећених инкарната, високе и до 1,30 m, необично су живих покрета, позадина је тамноплава а црвене и жуте драперије сликане су у нијансама допадљивог колорита. Фреске су настале око 1350. године као и млађи слој фресака Испоснице Петра Коришког.
Црква Св. Јелене налазила се на десној страни и недалеко од обале Призренске Бистрице. На гом мссту подигао је џамију Мустафа-паша Призренац.
Зграда старе призренске митрополије са владичанском капелом налазила се педесетак метара југоисточно од Богородице Љевишке у дворишту једне турске куће. Руски конзул у Призрену Јастребов затекао је, шездесетих година прошлог века, зидине више здања чији су сводови били још очувани али зарасли у коров као и остатке кубета митрополитове капеле над којим су Турци од дасака и греда подигли Сахат-кулу са звоном. Трагови тих грађевина обрасли у жбуње и траву и данас стоје у истом дворишту.
Црква Св. Власија налазила се негде у Призрену или његовој околини. Цар Душан је приликом посете Светој Гори и Хиландару повељом од 1348. године дао манастиру Хиландару између осталих прилога и „цркву Св. Власија с виноградом". Данас није утврђено где је била. Можда на месту садашње цркве Св. Василија у Горњој Србици код Призрена.
Црква Св. Николе, задужбина Драгослава и Беле Тутића
У самом центру Призрена. у некада познатој старој Папаз-чаршији, названој по томе што је заузимала простор између три цркве: Саборне, Св. Ћорђа Руновића и Св. Николе (сада Улица маршала Тита) стоји на први поглед неуочљива црквица Св. Николе, задужбина Драгослава, у монашгву названог Николе, Тутића и жене му Беле. Прилаз цркви је могућ једино из бочног сокака негдашњег поткивачког еснафа (сада Улица Миладина Поповића бр. 3). Сигурне податке о цркви нам је још пре 120 година саопштио тадашњи руски конзул у Призрену, познати историчар И. С. Јастребов. Он је на зиду дућана који је био призидан уз источну страну цркве затекао камену плочу са уклесаним натписом у 16 редова у коме ктитор саопштава да, пошто није имао деце са женом Бјелом, подиже ову цркву 1331/32. године и поклони „све што е мои дјел, куће или винограде и два црнца (монаха)" Делови тог натписа били су донедавно склоњени у цркви Св. Ћорђа Руновића пошто су у бурним данима крајем XIX и у првим годинама XX века били полупани и скинути. Сада се налазе у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Приштини.
По своме архитектонском склопу и пропорцијама црква је слична црквама Св. Спаса и Св.Недеље (Краља Марка) у Призрену и цркви Св. Ћорђа у селу Речану код Суве Реке. Она има правоугаону основу малих димензија (4,80 х 3,00 m). На источној страни има апсиду која је изнутра полукружна и две полукружне нише за проскомидију и ђаконикон. Црква је имала кубе које је до 1968. године било срушено а гада рестаурисано. Кубе су носила два свода на западној и источној страни и два прислоњена лука на конзолама на северној и јужној страни. Црква је била а и сада се сматра метохом манастира Дечана мада нема података када јој је тај статус одређен. У турским погшсима 1570/71. годипе уз Дечане се набрајају још девет манастира међу којима и два манастира Св. Николе. За један се зна да је одувек био дечански метох. То је Св. Никола или Гориоч код Истока а други ће бити пре овај призренски Св. Никола Тутић него мала црквица Св. Николе на брегу изнад улазне куле у склопу здања самог дечанског манастира. Конзерваторским радовима изведеним 1967. до 1970. године црква је обновљена и покривена оловним лимом. Преостали део фресака је конзервиран.
По тематици и распореду живопис је врло сличан оном у цркви Св. Спаса. Чак су неке композиције изведене по готово истом цртежу. Најбоље очуване фреске су на западном своду који носи кубе, у конхи апсиде, на западном зиду и делом на осталим зидовима. Најочуваније фреске на занадном зиду су дслови Успења Богородице, Издајства Јудина, Преображења, ликови цара Константина и Јелене, а на западном своду Крштење Христово, Христос анђео Великог савета и Васкрсење Лазарево. На осталим зидовима има фрагмената сцена из Великих празника, представа делова светитеља и светих ратника. У линети изнад улазних врата су делови фреске патрона цркве са Христом који га благосиља. Све очуване сигнатуре су писане страословенским језиком и ћирилским писмом. Фреске су радили сликари призренске сликарске школе XIV века. Њихова дела су остала очувана поред ове цркве и у црквама Св. Спаса у Призрену и Св. Ћорђа у Речану. Они су радили и иконе XIV века од којих су сачуване две: икона Богородице Одигитрије која је првобитно стајала на иконостасу Богородице Љевишке а сада се налази у Саборној цркви у Призрену, и двојна Љубижданска икона Благовести и Сусрета Јоакима и Ане која се сада чува у Народном музеј�
_________________

[Четник]

Земља препуна светиња

Српски православни народ је од 12. до 20. века на Косову и Метохији подигао 1.300 цркава и манастира. – На листи светске баштине четири бисера: Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија



„Ми Срби смо овде оно што представљају наше светиње”, овако је патријарх Павле дочекао генерале НАТО-а 18. јуна 1999. године у манастиру Грачаница. Понављао је то више пута, али његове речи очигледно нису допрле до ушију светских моћника. Како иначе објаснити да тако моћна војна сила која је у српску јужну покрајину дошла да наводно заштити угрожена људска права и очува мултикултуралност и вишеетничност није могла да спречи пред очима целог света бестијално рушење српских цркава и манастира.

А биланс уништавања српске културне и верске баштине је поразан. Највећи број ових светиња преживео је пет векова турског ропства, Први и Други светски рат, али не долазак међународних миротвораца. Од уласка трупа НАТО-а 1999. године на Космет па до 2003. године спаљено је, порушено, оскрнављено и демолирано 112 цркава и манастира. И ту се није стало. Само у два дана 17. и 18. марта 2004. године уништено је још 36 православних светиња. Спаљена је и широм света позната Богородица Љевишка, манастири Зочиште, Девич и многе друге цркве. Само одважношћу и присебношћу појединих јединица Кфора спречен је напад на задужбину краља Милутина Грачаницу.

Косово и Метохија није мит, како западноевропски и амерички рационалисти тврде често пребацујући Србији како живи у прошлости. На тој мученичкој земљи, како пише владика Атанасије (Јевтић), стотину километара унакрст „српски православни народ и његова црква имају 1.300 цркава и манастира од 12. до 20. века, подизаних и обнављаних у континуитету пуних осам векова, било у слободи, било у ропству”.

У званичном документу „Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора СПЦ” из 2003. године се констатује како је бестидна лаж Албанаца који тврде да руше само „нове цркве подигнуте за последњих 10 година под Милошевићем”. Међу спаљеним светињама у току прве четири године окупације, налази се осам манастира из 13. и 14. века, 30 цркава грађених у периоду од 13. до 16. века, 20 цркава из 17. века и 19. века, 10 цркава из 20. века. Порушено је само десетак новијих цркава од којих је у ствари већина президана или обновљена на старијим темељима некадашњих богомоља.

Радећи на карти „Српска духовна баштина на Косову и Метохији” пажљивим вишегодишњим истраживањем и упоређивањем различитих историјских извора Љубиша Гвоић је утврдио због чега је Косово и Метохија душа и срце нашег народа и зашто Србија има „тапију” на овај део своје територије. Гвоић је у јужној српској покрајини пронашао 1.996 српских топонима, од чега 1.181 црква и црквишта, 115 манастира и манастиришта, 48 испосница, осам спомен-капела и спомен-костурница што је укупно 1.352 здања која припадају Српској православној цркви. Овом списку, који како истиче Гвоић, није коначан, треба додати и 534 стара српска гробља, остатке 96 тврђава, старих градина и трговишта и остатке 14 двораца средњовековне српске властеле. Овај картограф објашњава да се на Косову и Метохији буквално на свака два до три километра може наићи на белег који означава вишевековно присуство српског народа на овој територији.


Значај косовскометохијских светиња од којих су неке и на листи Унеска (Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија) увиђају и други. Патријарх руски Алексије је другог дана НАТО бомбардовања упутио писмо патријарху Павлу у којем се каже: „За православне Србе није само географски појам и објекат на карти, него – Светиња отачка; земља са по њој расутим древним храмовима и манастирима православним, који имају непролазно духовно и културно значење”.
Од када су Срби у 9. веку примили крштење и уписали се у историју хришћанске цивилизације развијали су богоугодну традицију задужбинарства. Подизали су храмове да се у њима како кажу „поје Литургија овог и оног безвременог света”. Највећи број православних светиња налазио се око Призрена, Пећи, Истока, Клине, Чичавице, Новог брда и Косовског Поморавља. Само на подручју Чичавице која се назива и „Српска Света Гора” турски пописи из 1526. и 1545. године уписали су укупно 52 манастира, од тога је до данас утврђено само 36 црквишта. У Призрену, седишту Епархије рашко-призренске и косовскометохијске где су запалили и широм света познату Богородицу Љевишку, има 26 цркава од којих је до доласка НАТО-а половина била у богослужбеној употреби. На малом простору Велике Хоче и данас постоји 12 средњовековних цркава, а у седам се богослужи.

Кључ опстанка Срба на Косову и Метохији у последњих девет година је у рукама СПЦ и њене рашко-призренске епархије, чије је седиште привремено из Призрена где је спаљен владичански двор премештено у манастир Грачаницу. У 11 мушких и пет женских манастира ове епархије данас се Богу моли 173 монаха и монахиња који заједно са 42 парохијска свештеника храбро одолевају невиђеним притисцима и на најбољи начин сведоче да је Косово било, јесте и биће Србија.

Део културне баштине Европе
„Косово и Метохија јужна покрајина Србије, по споменицима културе припада богатим регијама Европе. Културна баштина на Косову, посебно она из средњег века, представља, према општем признању, интеграли део културне баштине Европе”, пише Бранислав Крстић на почетку књиге „Спасавање културне баштине Србије и Европе на Косову и Метохији”, у издању Координационог центра за Космет .
Ктитори и оснивачи манастира на Косову и Метохији били су српски владари и чланови њихових породица, потом српска властела, црквени великодостојници, односно свештенство и народ. Један од највећих српских задужбинара је краљ Милутин (1281 – 1321) који је подигао више од 40 манастира, међу којима и Богородицу Љевишку, Бањску и Грачаницу.

Слободан Милеуснић у књизи „Светиње Косова и Метохије” наглашава да се кроз архитектонске форме манастирских храмова, конака и осталих манастирских здања може пратити развој српског и балканског црквеног градитељства од византијског наслеђа, преко рашке и моравске градитељске школе до данашњих дана. Фрескосликарство у Богородици Љевишкој, Пећкој патријаршији, Грачаници и Дечанима већ у време свог настанка представљало је високи уметнички домет у Европи.

Чувени француски интелектуалац Андре Малро је високо ценио наше фреске. „Биће добро, ако стигнем да за ’Метаморфозу Богова’ обрадим боље ваш средњи век. Зидно сликарство у Србији 13. века велика је нумера средњовековне уметности”, рекао је Малро у разговору са Живорадом Стојковићем.



Текст из времена проглашења независности Косова и Метохије и планираном реаговању Срба на такав сценарио западних окупатора.



У годинама пре „коначног решења за Косово”, западне политичаре и аналитичаре интересовало је, па и бринуло, како ће Срби реаговати на евентуално отцепљење покрајине. Разлог је то што су знали да су Срби везани за Косово не само као за део своје територије, већ и као за своју постојбину, свој извор духовности и културе. Неки њихови београдски пријатељи, убеђивали су их – са оваквим или онаквим мотивима – да Срби и поред свих својих прича о „српском Јерусалиму”, како знају да опишу значај које Косово и Метохија имају за њих, насиље над границама неће тешко поднети. Отприлике, као дете које изгуби играчку. Заборавиће га, уз мало плакања и вриске, за дан, два. То се доказивало тиме што Срби, под један, знају да деведесет одсто становништва чине Албанци па самим тим прихватају да је Косово албанско; под два, што се већина од њих никада није спустила јужније од Врања, па чак ни не показује интересовање да у српску ризницу културе икада и оде.

Тупавији од онога ко је смислио, био је само онај ко је прихватио ово тумачење српског односа према Косову. Пошто „већина” није била у Босилеграду и Суботици, где живе Бугари и Мађари, граница би по тој логици могла да буде повучена испред тих градова. Како Срби доживљавају једнострано проглашену независност Приштине, гледамо ових дана.
Ако то чему уопште служи, потписник ових редова био је на Косову. Поодавно, додуше. У време оног чудног процепа између мира и рата, када на истом путу, у неколико кривина, можете да видите децу која се смеју с прозора школских аутобуса и изрешетану, већ надуту краву која лежи посред цесте; препуне, бучне кафиће у градовима и пушчане трагове на опустелим кућама у селима који километар даље.

Тај процеп је тек једна епизода у историји српско-албанских односа, у којој су Албанци настојали да заокруже своје етничке просторе, а Срби да не изгубе територије на које су, поред етничког, полагали и историјско право. И који су били онолико крвави колико једни другима нису остајали дужни. А то се у последњих 150 година скоро никад није догодило. „Морални разлози” на које се позивало приликом отцепљења Косова у недостатку оних разлога који су прописани међународним правом, у овом ширем историјском контексту изгледају потпуно бесмислено.

Данас се Косово од онога које смо видели разликује утолико што је с њега протерано око 400.000 људи, опустошено хиљаде кућа и што је уништено на десетине српских споменика културе. Због тога и зато што је већина споменика културе на Косову недоступна, Србија би требало да направи своју верзију Мадуродама, забавног парка у коме се приказани важни историјски и културни догађаји карактеристични за Холандију. У таквом парку у САД је у природној величини реконструисан живот првих колониста са „Мајфлауера”, у Белгији Битка код Ватерлоа. У Београду бисмо уз помоћ таквих макета могли да видимо Високе Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Пећку патријаршију.
Али и кад на Косову не би било више никог ко се изјашњава као Србин, из њега не може да се избрише епитет српски. Нити ће тиме нестати помало мистична српска веза с местом рађања и страдања.

Наведимо неколико примера. Имена скоро свих већих градова, Приштине, Призрена, Вучитрна, Пећи, Митровице, Новог Брда, имају словенско порекло. Име села Станишор, које се налази у Косовском поморављу, може да се на албанском пише као Станисхори, Стража као Стразха, Пасјане као Писјан, Будрига као Будриг, Клокот као Кллокот или Пожарање као Позхаран. Ти називи, као и бројни други, ни брисањем ћирилице неће остати мање српски; ако се не узме у обзир њихово порекло, на албанском не значе баш ништа.
Четвртина од око 137 локација највреднијих споменика културе, оних који потичу из средњег века и који сведоче о почецима и развоју српске духовности, налази се на Косову.

Ако завирите у папире, на простору Косова и Метохије пребројаћете свега пет несрпских споменика културе међу 37 који су класификовани као дела од изузетног значаја. У Приштини се налази Царска џамија, амам и Синан-пашина џамија у Призрену, у Пећи је Бајракли џамија, а Хадум џамија у Ђаковици. Ни оне не припадају албанској култури, већ отоманском наслеђу. Од споменичког наслеђа, аутентично албанске једино су стамбене зграде које су на Косову познате под називом куле. У реду оних од изузетног значаја албанска заједница на Косову нема ниједан споменик културе.

Све то, наравно, не представља доказ о културној инфериорности Албанаца, нити се жели рећи да су они страно тело на Косову. Оно припада и њима. Али бар делом указује на то зашто већина сматра да „коначно решење” не може да буде оно по којем Косово не припада и Србима и Србији.
_________________