www.DELIJE.net

[GL]

Ево браћо неколико слика из Гњилана.

Улаз у Храм Светог Николе, а улица која ту води користи се као пијац за Србе из Гњилана и околних села.
http://img241.imageshack.us/img241/158/n686369799176687944sh3.jpg

Позориште испред којег се налази споменик шиптару терористи који је постављен на том месту 2006 године.
http://img229.imageshack.us/img229/9650/n7992652374577038941ok9.jpg

Хотел европа, испред се налази још један споменик постављен 2005 године.
http://img217.imageshack.us/img217/8818/n6863697992602593140of8.jpg

[Четник]

Хуманитарној органиѕацији мајка девет Југовића потребан неко ко би радио у канцеларију која би се налазила у Грачаници.Посао је да се прикупљају информације које би се путем интернета слале даље,Тај који би радио потребно је да зна Енглески ко и рад на рачунару.Ако има неко ко је из Грашанице и околине а затовољава потребе и хтео би да ради нека ми се јави.
_________________

[Барјактар]

Ево један скроман предлог који је пре свега упућен за Црвени крст наше земље. Пошто је енклава колико видим доста, а проблема много, можда би решенје било да дође до братимљења између општинских црвених крстова са енклавама на космету. На пример Црвени крст Београда се побратими са Косовском Митровицом (тачније речено преузме бригу о угроженим људима из тог града), Црвени крст Новог Сада са Звечаном, Црвени крст Суботице са Лепосавићем, Црвени крст Ниша са Грачаницом итд., док сва наша места на Косову не буду покривена са по једном крсташком општином у Србији. Занима ме шта други мисле и да ли је ово реално!?

[Четник]

Мислим да није.Зато што то што си ти набројао нису енклаве већ места која нису претерано угрожена.Оно што је проблем јесте то да су енклаве места где имаш мали број Срба који не смеју ни да провире главу а камоли нешто више.Енклаве броје неколико Срба само и они јако тешко живе а немају ни школе нормално а камоли црквени крст.А мислим да и црвени крст боли уво за то.Оно што ја мислим да би могло јетесте што већа посета тих људи и повезивање са њима.Али нешто искрено и ти људи доле су већ пали у пасиву и толико су психички убијени да се мор арадити и на томе да им се поврати нада као и вера.Најважније је за сад одлазати у што већем броју како би се показало да нису сами.Не требају Срби да се сете Косова и Метохије само кад је Видовдан или неки дуги празник...Лако је викати Косово је Србије али кад треба да се оде на Косово и Метохију е тад нема никог
_________________

[111-59]

Са факултетом сам недавно био у Ораховцу.Тамо живи око 300 Срба (не 500 колико је овде наведено).Студирам на Факултету Безбедности и постоји мања група нас студената који у задње време организујемо акције прикупљање хуманитарне помоћи за Србе на Космету,и највећи део тога иде управо у Ораховац.Већ се ишло неколико пута ове године и нова посета је планирана за септембар.

Иначе колико сам обавештен најтежа ситуација је у Косовском поморављу,то је крај који се најмање обилази и у који се упућује најмање помоћи.

[Четник]

У среду 13 августа навршава се тачно пет година од овог стравичног злочина у којем су своје животе игубили

Панта Дакић 13
[img]http://farm4.static.flickr.com/3179/2752421426_4d4e09c8c4.jpg?v=0[/img]
[img]http://farm4.static.flickr.com/3124/2751391669_ed573d2e49.jpg?v=0[/img]


Јовановић Иван

[img]http://farm4.static.flickr.com/3081/2752236488_9abe6b3601.jpg?v=0[/img]


Богдан један од преживелих овај злочин
[img]http://farm4.static.flickr.com/3140/2751409735_23615ea3f1.jpg?v=0[/img]


Место злошина сада...Богдан један од преживелих присећа се како је то било.Деца сада и не долазе овде.Гораждевац је иначе највеће српско место у Метохији који броји негде око 1000 становника
[img]http://farm4.static.flickr.com/3027/2751622339_3b0c80d7e8.jpg?v=0[/img]
_________________

[Четник]

Младић који је пре пет година тешко рањен у злочиначком нападу Шиптара на српску децу, пет година чека правду



На годишњицу страдања сваке године идем у цркву како бих запалио свеће за погинуле другове, као и за здравље преживелих

- Сваки пут кад се сетим оног што се десило, заплачем. Још могу да чујем рафале. Оно што сам преживео не бих пожелео ни непријатељу - рекао је Богдан Букумирић у интервјуу за „Правду". Мадић који је тешко рањен у злочиначком нападу на српску децу у Гораждевцу 13. августа 2003. године, истиче да већ пет година ништа није учињено да се починиоци злодела открију, као и да би за тај злочин „и смртна казна била мала".
- Прошло је пет година од кад су шиптарски терористи пуцали на нас децу, док смо се купали у језеру. То ми је најгори дан у животу. Непрестано се питам: „Зашто децу? Шта смо скривили?" Никад не бих помислио да је неко способан да уради нешто тако гнусно.

Преживео два напада

Напали су нас с леђа, на најсвирепији могући начин. Био сам бочно окренут к њима, кад сам чуо рафале. Три метка која су ме погодила с леве стране, одбацила су ме пола метра - сећа се Букумирић кобног дана.
- Некако сам се вратио у првобитан положај, покушавајући да их видим. Уместо тога, добио сам још три метка, а приликом пада ме закачио још један. Имао сам седам прострелних рана. Кад су ме комшије и брат возили у болницу у Пећи, у том граду су Шиптари насрнули на нас, поломили нам шофершајбну, стакло, гађали нас.... Циглом су повредили руку мом комшији, брата су извукли из аута и тукли, а Рајко Јанџуковић је својим телом покушавао да ме заштити.

Да ли сте могли да наслутите да ће се нешто тако страшно догодити?
- Ни у сну нисам могао да замислим да ће се нешто такво десити. Родитељи су нам говорили да не идемо на језеро, да је опасно, али ми у селу нисмо имали базен, а било је лето...Права деца.

Одлазиш ли и даље у Гораждевац?
- Живим у Београду са оцем и братом. Имам и две сестре, једна је у Свилајнцу, а друга у Пожаревцу. Овде сам стекао доста нових пријатеља, а нисам заборавио ни старе. Често одлазим у Гораждевац, да обиђем родбину и видим родну кућу. Кад год одем осећам страшну празнину, али кад проведем време међу својима, то ме испуњава. Другачији је ваздух метохијски.

Како си успео да поред свега, останеш позитиван и да се и даље бориш кроз живот?
- Отац ми каже да сам тврд као стена, пошто лекарима никад нисам рекао да ме нешто боли. Уз надљудске напоре лекара и моју превелику вољу за животом, извукао сам главу. Нажалост, моји другари Иван Јововић и Панто Дакић, нису. Њихове породице су очајне. Њихови животи су уништени. Што се мене тиче, преживео сам седам метака. И даље осећам бол на промени времена, а редовно радим терапију за руку која је одузета.

Какву казну прижељкујеш за оне који су пуцали на српску децу?
- Не постоји адекватна казна за оне који су ми уништили живот, а посебно породицама настрадале деце. И смртна казна је мала. Моје детињство је прекинуто на најсуровији начин.

Из Гораждевца се одселило преко хиљаду Срба. Шта ти кажу пријатељи и родбина, хоће ли остати на Космету?
- Моја породица и пријатељи се боре за опстанак на КиМ. Кад су успели да опстану за време бомбардовања, успеће и сад. Они живе у логору, пошто је Гораждевац окружен бодљикавом жицом. Немају слободу кретања, а страхују за живот. Шиптари пролазе магистралним путем кроз центар, па се они и даље плаше за децу.

Видиш ли себе у будућности на Космету?
- Волео бих да се вратим у Гораждевац и да тамо живим, али због здравствених проблема и физикалних терапија морам да будем у Београду. Због тога и не планирам будућност.
А. Јовановић
_________________

[Четник]

Да нема неко којим случајем комплет за 7 разред.Треба ми за једно дете у Ораховцу
_________________

[Четник]

Преносим вам једно писмо детета изОраховца које жели да се дописије.

Ја сам Стефан Мојсиц,зивим у Ораховцу,имам 14 година.Овде је зивот као у логору,добро сто нам и сколу не укину.Зивим са родитељима и млађом сестром Маријом.Нас зивот зивот је угрозен као птица на грани окрузена ловцима.Као и свако дете имам снове и наравно да зелим да се испуне.Овде немам пуно пријатеља али ова мало њих су слозни и не узрокују никакву свађу јер знају да се морамо дрзити заједно.Са мојом снагом побеђујем злу вољу албанаца али на миран нацин.Мој отац обрађује виноград и ради као домар у опстини и тиме нас издрзава.Ствари које волим су енглески и информатика,а од спорта косарка,која нам је тренутно онемогуцена и стони тенис који обозавам али немам рекет.Мој зивот овде је дефинисан у прецнику од 300 метара и све сто моземо да видимо од овог града се ту налази.Мене много интересује наука која се бави истразивањем као форензика.Ове године сам био на Тари,преко организације Наса Србија,тамо сам провео прелепих 15 дана,који су назалост веома брзо просли.Зеља ми је да посетим Калеменгдан и Кнез Михајлову.Зелим да овим путе упознам сто висе вас,и да са вама проводим слободно време,дописиваци се.

Емаил: m.stefan94@live.com
Пуно поздрава од породице Мојсиц....
_________________

[Kosovac]

Ораховац (албански: Rahovec / Rahoveci) је варош на Косову и Метохији, Србија са 25.889 становника (2005. године).


Општина Ораховац налази се у југозападном делу Косова, у плодном виногорју Метохије унутар призренске регије.

Помиње се у повељама цара Душана из 1348. и 1355. године, којима даје и потврђује имања манастиру Хиландару.

Црква Успење Свете Богородице налази се у средини насеља, у горњем делу Ораховца, а испред ње налази се трг. Црква је обновљена на старим темељима 1859. године. Црква је солидно очувана грађевина од тесаног камена, са наглашеним порталом и звоником. На фасади је узидано неколико рељефа у камену.



ЗАР НИКОГ НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ ОРАХОВАЦ!!!?

[Robbie Williams]

Наравно да интересује али ти си доле и пиши, ми који слабо знамо о ситуацији можемо само да читамо. Каква је ситуација у Великој Хочи, то ти је у близини?
_________________
МАЊАЧА КЕЖУАЛС
http://www.youtube.com/watch?v=Ssezbxt4APk

[Snake]

Добро де Косовац отворио си тему ниси морао на десет тема да постујеш!Стрпи се неко ће одговорити али нема фрке научићеш временом

[Kosovac]

[Четник]

Гораждевац негде око 100,Велика Хоча негде око 800,Ораховац око 300...Али све то варира и не мора да буде тачно.Али ту је негде
--------------------------------------------------------------------------------------

Отворена народна кухиња у Врбовцу

Епископ рашко-призренски Артемије служио је Свету архијерејску литургију у селу Врбовцу, у општини Витина, а потом је освештао и народну кухињу намењену најугроженијим Србима из те косметске општине.

Народна кухиња у Врбовцу је трећа која је отворена у оквиру акције ''Један СМС за један оброк гладнима на Косову и Метохији".

По завршетку литургије, владика Артемије је поделио Архијерејске захвалнице представницима Министарства за рад и социјалну политику, као и фирмама које су се посебно истакле у помагању рада народних кухиња.

Захвалнице су добили мобилни оператери ''Телеком Србија'', који је покренуо акцију као и оператери ''Вип'' и ''Теленор''.

Владика је уручио захвалнице Радио-телевизији Србије и Телевизији ''Пинк", као и листу ''Вечерње новости'', који су медијски подржали отварање народних кухиња на Космету.

''Захваљујемо се читавом српском народу који је узео учешћа у овој акцији помоћи најугроженијима на Косову и Метохији'', рекао је владика Артемије.










http://www.new.facebook.com/photos.php?id=671445326#/album.php?aid=164005&id=671445326
_________________

[Четник]

Одговор који је добио од представника УН потпуно исти као што је био и одговор Јоакима Рикера. Страшно! Свестан сам да ништа не раде поводом овог монструозног злочина, али сам ипак разочаран, каже младић

Богдан Букумирић, момак који је 2003. преживео масакр у Гораждевцу код Пећи на реци Бистрици добио је одговор на писмо које је написао Ламберту Занијерију, шефу Унмика пре два месеца.
- Добио сам одговор без одговора, огорчен је Букумирић. - Роберт Л. Дин, вршилац дужности директора Одељења правде на Косову одговорио ми је на потпуно идентичан начин на који је то прошле године одговорио Јоаким Рикер. Само су ме обавестили да ништа конкретно није утврђено.

Одговор Унмика

У одговору Унмик полиције захваљују се на писму које је Богдан Букумирић послао 19. августа 2008. године и извињавају због кашњења одговора. Роберт Л. Дин даље наводи да се распитао о статусу истраге и сазнао да су прикупљене изјаве великог броја сведока. Са жаљењем га обавештава да нису пронађени докази који би идентификовали починитеље злочина, али да је недавно постављен нови службеник да додатно испита предмет, као и да је истрага усмерена на откривање додатних сведока. У писму се наглашава да истрагу воде међународни тужилац из УН одељења правде уз помоћ Унмик полиције, као и да ће се у случају новог напретка у предмету поново обратити Букумирићу.

Богдан је потпуно разочаран лењошћу и равнодушношћу званичника УН у јужној српској покрајини:
- Страшно! Одговор је идентичан прошлогодишњем. Два месеца им пишем, а дочекао сам да ми кажу да ништа не знају. Свестан сам да ништа не раде поводом овог монструозног злочина, али сам ипак разочаран. Верујем да као најтеже рањени имам право да знам докле је стигла истрага. Нек кажу шта смо и коме ми деца скривили?
Букумирић се шефу Унмика обраћао више пута, уочи и после пете годишњице злочина у којем су погинули његови другови Иван Јововић и Панто Дакић, а њих четворо повређено, захтевајући одговор на питање када ће и ко одговарати за тај злочин.
- Одговор сам добио тек пре неколико дана. Очигледно да не постоји воља да се открије ко је пуцао с леђа на српску децу. Не разумем да на тако малом простору пет година није откривен траг који би водио до злочинаца. Прошле године ми је Јоаким Рикер одговорио да је састављен нови тим за истрагу, ове године кажу да је постављен „нови службеник да додатно испита предмет". Шта ли ће ми рећи догодине? Нагласио сам да не желим да добијем исти одговор као 2007, али није вредело - прича Богдан и додаје да му одговор који је добио говори да озбиљна истрага никад није ни покренута и да ће кривци за његове муке, али и смрт његових другова, остати некажњени.
А. Јовановић
_________________