www.DELIJE.net

[BodoniuS]

Пале, изузев Трнова, најмања је општина и најмањи општински центар у заједници од десет општина које чине подручје града Сарајева. Пале су још у пролеће 1992. постале стециште Срба избеглих из осталих делова Сарајева. Међутим, за разлику од муслиманског, знатно мањег дела Сарајева, српски делови овог града, а тиме и градић и општина Пале, никада нису били предмет заштите, бриге или хуманитарне подршке представника тзв. међународне заједнице. Напротив, гранатирања и сви остали облици ратних дејстава били су готово свакодневна стварност српског дела Сарајева, а тиме и општине Пале. Али, на ту чињеницу представници међународних институција се нису освртали. Ни у једном извештају није поменуто ни страдање Срба Сарајева, ни страдање Срба Пала.
(Готово је немогуће не поменути, још један, историјски гледано, значајан догађај везан за ово место. Приликом немачког напада и окупације Краљевине Југославије априла 1941. у Палама је одржана последња седница југословенске владе у отаџбини. Многа ратна и поратна збивања двадесетог века могу овај градић временом претворити у култно место Срба Балкана.)

Веома жесток напад на Пале извеле су оружане формације Првог корпуса Армије БиХ 8. јуна 1992. У то време место је врвело од Срба који су ту заштиту нашли бежећи не само из муслиманског дела Сарајева, већ и из Зенице, Вареша, Витеза, Кисељака и осталих околних општина које су се нашле под влашћу муслиманско-хрватске политичке и оружане коалиције. За дан напада муслимани су изабрали дан сахране више десетина српских бораца који су страдали у Жепи. Колико су значај дали 8. јуну 1992. види се и по томе што су овај датум прогласили за празник "Дан битака за Сарајево". Пале су бранили сами мештани и избеглице које су ту нашле заштиту. Војска Републике Српске је тек настајала и тада су још били у формирању Главни штаб и поједине команде.
Жртве: 1) Славко (Милинко) Петровић, 1952; 2) Драган (Новица) Гранић, 1964; 3) Момчило (Јован) Ћосић, 1968; 4) Петар (Душан) Пандуревић, 1949; 5) Јездимир (Васкрсије) Кусмук, 1958; 6) Миле (Ђуро) Кокотовић, 1958; 7) Жељко (Ново) Јокић, 1961; Славко (Никола) Илић, 1943; 9) Павле (Неђо) Абула, 1968; 10) Јован (Гавро) Гавриловић, 1953; 11) Радомир (Урош) Елак, 1952; 12) Данило (Миланко) Цицовић, 1952; 13) Младен (Љубиша) Срдановић, 1971; 14) Мирко (Милош) Грачанин-Мишо, 1941; 15) Дражен (Ранко) Јасика, 1965; 16) Милун (Бранко) Лиздек, 1943; 17) Ранко (Миле) Клачар, 1959.

Обади (Хрвата 3, муслимана 135, Срба 684), и Шпат, чисто српски заселак претежно муслиманског села Сасе (муслимана 449, Срба 7 у сребреничкој општини. Цео тај крај, а поготово село Сасе, чувено је и познато као староримски и потом средњевековни српски рудник олова и сребра. (У петнаестом веку, по неспорним историјским изворима, рудник је био у власништву Стефана Лазаревића.) Напад на ова два насеља 8. јуна 1992. извршили су муслимани, припадници, у то време познатих Зелених беретки и Патриотске лиге, односно Армије БиХ, углавном добровољци из околних муслиманских села: Скендеровића, Моћевића, Ликара, Стожерског, Поточара, као и из градова Сребренице и Братунца. У нападу, посебно у српском засеоку Залазје, убијено је више лица српске националности. Остали мештани, поготово деца, старије особе и жене, спас нашле у бегству у српска села и Братунац. Многи од њих су том приликом били повређени. Сва српска имовина у овим местима је опљачкана, разорена и спаљена. Оскрнављен је разорен саски православни манастир.
Жртве: 1) Мирко (Илија) Петровић, 1964; 2) Драго (Живко) Симић, 1949; 3) Славко (Станислав) Аврамовић, 1971; 4) Срећко (Драго) Спајић, 1928; 5) Миладин (Богдан) Цвјетиновић, 1936; 6) Достана (Момир) Цвјетиновић, 1930; 7) Милован (Анђелко) Грујичић, 1943; Миленко (Драгослав) Стјепановић, 1944; 9) Илија (Јован) Зекић, 1955.

Хотоњ, за локалне услове доста велико, вишенационално, село (општина Вогошћа-Сарајево) у коме доминантну скупину чини муслиманска популација (Хрвата 59, муслимана 2042, Срба 800, Југословена 98, осталих 50). Српски део села и околне српске засеоке напали су 8. јуна 1992. припадници Првог корпуса Армије БиХ регрутованих са подручја ове и суседних сарајевских општина. Том приликом убијено пет лица српске националности из породице Пајдаковић. Преживели мештани српске националности потражили су спас на територији и у насељима под управом српских органа власти. Покретна имовина страдалих и избеглих Срба Хотоња опљачкана је, а непокретна спаљена и уништена.
Жртве: 1) Бошко (Јово) Пајдаковић, 1913, његова супруга 2) Деса (Никола) Пајдаковић, 1915; 3) Каменко (Боро) Пајдаковић, 1959; 4) Милан (Ђорђе) Пајдаковић, 1963; 5) Милена Пајдаковић, 1912.

Сарајево, у урбаном делу града, у Озренској улици, наоружани припадници муслиманских јединица тзв. Зелених беретки из састава Армије БиХ, 8. јуна 1992. у породичној кући Ђорђа Драшковића и у околним стамбеним објектима, без непосредног повода убили су и нанели тешке телесне повреде великом броју цивилних лица српске националности. И овај злочин који су извршили муслимански војници, припадници Армије БиХ, инспирисан је једино националним и верским мотивима, односно чињеницом што су жртве припадале српској нацији и православној вери. То је било довољно да им се ускрати живот у Сарајеву. Куће и имовина страдалих мештана и њихових суседа опљачкане су и демолиране. У приближно истом временском раздобљу у граду оштећен је историјски и културни споменик, српска Саборна црква из 1872. Опљачкан и спаљен део Митрополије са библиотеком значајних издања и публикација. У више наврата гранатирана је српска црква Светих Архангела Михаила и Гаврила.
Жртве: 1) Слободан (Гојко) Драшковић, 1952; 2) Данило (Благоје) Лале, 1935; 3) Рајко Танић, 1952; 4) Саво (Милош) Вуковић, 1953; 5) Радмило (Ристо) Елез, 1973.
_________________
Поново долази наша ера!

[BodoniuS]

Влаховићи, муслиманско село у општини Вишеград са свега пар српских породица (муслимана 141, Срба , у коме су наоружани мештани муслиманске вероисповести и њихови саучесници из суседних муслиманских села, још раније сврстани у оружане формације "зелених беретки" Армије БиХ, из верских и националних побуда, извршили свирепо, ничим изазвано, убиство три цивила из угледне српске породице Шимшић. Злочин се догодио у касним послеподневним часовима 9. јуна 1992. док су жртве скупљале и догониле стоку са суседног пашњака. Њихова имовина и стока опљачкани су, а куће спаљене и разорене.

Жртве: 1) Драгомир (Момчило) Шимшић, 1948, његова супруга 2) Перка (Витомир) Шимшић, 1941. и стриц: 3) Божо (Обрен) Шимшић, 1932.

Бакотић, углавном српско и доста велико село (Срба 611, Хрвата 8, Југословена 10) у подозренској Општини Маглај претрпело је 9. јуна 1993. неочекиван напад више наоружаних муслиманских јединица регрутованих са овог подручја у саставу Армије БиХ. Том приликом убијена су четири мештана, цивилна лица српске националности, а знатно већи број њих је рањено. На стамбеним и привредним објектима у селу регистрована је велика материјална штета. Као и обично, код оваквих муслиманских акција уследила је пљачка, разарање и спаљивање свега што се не може однети. Сва лица која су имала прилику напустила су село.

Жртве: 1) Велинка (Здравко) Мочић, 1962; 2) Марица (Александар) Мочић-Мара, 1946; 3) Радован (Ђорђије) Ђурковић, 1937; 4) Раденко (Урош) Ђурковић, 1975.

Ступин До, изнад села Придворац, линија разграничења између муслиманских и српских положаја у Општини Олово. У време претходно договореног примирја извршен је изненадни, вероломан напад на линије српске одбране. Напад на Ступин До су извршиле доста бројне муслиманске диверзантско-терористичке јединице из састава Армије БиХ, 9. јуна 1993. године. Том приликом масакрирано је шест лица српске националности. Све жртве поубијане и искасапљене хладним оружјем.

Жртве: 1) Ратомир (Бранко) Вукојевић, 1959; 2) Јован (Миленко) Јовановић, 1963; 3) Драгомир (Душан) Орашанин, 1953; 4) Ђорђије (Алекса) Пантић, 1945; 5) Миливоје (Рајко) Трифуновић, 1957. и његов млађи брат 6) Милинко (Рајко) Трифуновић, 1962.


ПОМЕН ЖРТВАМА

Пред централним спомен-обележјем погинулим у протеклом отаџбинском рату, данас ће у Зворнику, као и прошле године, бити одржан помен жртвама муслиманског напада на Чемерно, који се догодио на сутрашњи дан, јер у овом граду живи део родбине побијених Срба.
Породицама убијених и преживелима обратиће се Мирјана Симанић, председница главног одбора Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.
Иначе, у етнички очишћеном селу Чемерно (општина Илијаш, Сарајево) сутра ће, први пут после рата, бити одржан парастос за 30 убијених Срба. Жртве су ексхумиране 1997. године и сахрањене на Сокоцу. Обдукцијом је утврђено да су жртве убијане на најсвирепији начин, клањем, живи спаљивани, дављени и убијани тупим предметима. Највише изгинулих је из породице Буњевац.
_________________
Поново долази наша ера!

[BodoniuS]

Чемерно (Општина Илијаш - Сарајево). Најжешћи напад на ово мало и доста изоловано српско планинско село (Срба 13) - које је од почетка ратних дејстава било мета честих насртаја и гранатирања муслимана из Сарајева - припадници Армије БиХ, извршили су 10. јуна 1992. Том приликом страдали су безмало сви становници овог села, као и њихови браниоци, од којих су многи дошли добровољно да помогну малобројну одбрану српског становништва Чемерног. Као и у осталим муслиманским нападима на српска села, све у селу је опљачкано, однето у Сарајево и околна муслиманска села, а што се није могло понети, то је попаљено и разорено. Поред тридесет убијених мештана и добровољаца који су покушали да их одбране, све лица српске националности, још више њих је лакше и теже рањено или спроведено у позната мучилишта, злогласне сарајевске логоре за Србе.

Жртве: 1) Милош (Аћим) Буњевац 1955, његова мајка 2) Миросава (Ристо) Буњевац 1926. брат 3) Ранко (Аћим) Буњевац, 1961 и Милошева супруга 4) Славојка (Никола) Буњевац, 1957. потом 5) Ђорђо (Јован) Буњевац 1936, супруга 6) Ковиљка (Лазар) Буњевац, 1937. и њихов син 7) Горан (Ђорђе) Буњевац 1965; 8 ) Рајко (Јован) Буњевац, 1952; 9) Новко (Неђо) Ћетковић, 1912; 10) Спасенија Дамјановић-Таса, 1935. и њене две кћерке 11) Ранка (Милан) Дамјановић, 1963. и 12) Јадранка (Милан) Дамјановић, 1960; 13) Стака (Млађен) Дамјановић, 1935. и њен син 14) Здравко (Вукашин) Дамјановић, 1965; 15) Манојло (Боривоје) Ђука, 1971; 16) Гојко (Ново) Ћурђић, 1958; 17) Мирослав (Самојко) Јанковић-Миро, 1966; 18 ) Сретен (Томислав) Јанковић, 1964; 19) Радомир (Радован) Јевтић, 1957; 20) Светозар-Триша (Михајло) Капетановић, 1941; 21) Љубиша (Радоје) Лазендић, 1971; 22) Милован (Милош) Малешевић, 1963; 23) Жарко (Душан) Малешевић, 1959; 24) Недељко (Слободан) Мићић-Ненад, 1968; 25) Станоје (Јован) Мирковић, 1968; 26) Миро (Милан) Пантић, 1969; 27) Стана (Симо) Рашевић, 1926; 2 Милинко (Ристо) Трифковић, 1933. његова жена 29) Јања (Милан) Трифковић, 1941. и њихов син 30) Рајко (Милинко) Трифковић, 1979.
Рупово Брдо, село у Општини Власеница са убедљивом српском већином (осам муслимана, један Југословен и 116 Срба), у коме се налазе и засеоци Жугићи, Глигори и Милинковићи, удаљено око 20 км од Милића, страдало је у раним јутарњим часовима 10. јуна 1992. Напад на село Рупово Брдо извршиле су веома бројне локалне муслиманске оружане формације са ширег подручја Церске, Сребренице, Коњевић Поља, Касабе и околних муслиманских насеља, сврстани у јединице Армије БиХ. Приликом напада убијено је више мештана који нису успели да се склоне пред нападачима. Остали становници Рупова Брда избегли су у Милиће и околна српска села општине Власеница. Њихова имовина опљачкана је и однета у муслиманска села или спаљена и разорена. Том приликом спаљено је најмање 25 српских кућа, још више помоћних приватних зграда, као и објеката друштвеног стандарда: основна школа, задружни дом, просторије месне заједнице, продавница, радионица и управна зграда ДП "Бирач".

Жртве: 1) Војислав (Максим) Милинковић, 1938. и његова супруга 2) Мирјана (Гојко) Милинковић, 1939, брачни пар чији су посмртни остаци нађени угљенисани у властитој кући; 3) Реља (Маринко) Милинковић, 1942; 4) Радоје (Петар) Милинковић, 1952; 5) Владо (Видо) Милинковић, 1948; 6) Ковиљка (Митар) Жугић, 1922; 7) Комљен (Милош) Жугић, 1925. и његов син 8 ) Трифко (Комљен) Жугић, 1954. Приликом напада знатан број мештана повређен претежно ватреним оружјем.
Ситник, мало, сиромашно и етнички чисто српско херцеговачко село (свега 30 становника) у Општини Коњиц. Напад на Ситник извршили су 10. јуна 1992. наоружани припадници Армије БиХ, муслимански и хрватски добровољци регрутовани са овог подручја. Приликом напада и заузимања села убијено шест цивила, углавном старијих особа, мештана српске националности. Остали похватани Срби, без обзира на пол или узраст, принудно су одведени у сабирне центре, уствари концентрационе логоре. Њихову имовину до које су дошли, нападачи су опљачкали и однели у своја села, а што нису могли однети разорили су и попалили. И ово српско село је после напада Армије БиХ остало етнички очишћено од српског становништва и пусто. Разорена је и новоподигнута српска црква освештана 1973.

Жртве: 1) Мићо (Митар) Јањић, 1906; 2) Љубица (Радослав) Цуца, 1936; 3) Ђурђа Самарџић, 1930; 4) Сава (Трипо) Јањић, 1910; 5) Даница (Стево) Ђогић, 1930; 6) Савка (Трипо) Ђогић.
_________________
Поново долази наша ера!

[BodoniuS]

Бијела, вишенационално и велико посавско село у општини Брчко (Хрвата 1714, муслимана 5, Срба 741). Српски део села нападнут је 11. јуна 1992. у два наврата. Прво у 11.30 и поново послеподне око 17 часова. Оба напада извршиле су хрватско-муслиманске оружане формације од којих је један део на ово подручје пристигао из Републике Хрватске, а други део је регрутован од локалног хрватског и муслиманског становништва, чланова ХДЗ и СДА. Реч је о удруженим снагама регуларних јединица Републике Хрватске и промуслиманске Армије БиХ. Од хрватских јединица напад на Бијелу је извршила у Посавини позната 108. брчанска бригада.

Већина мештана српске националности успела је да се благовремено склони у суседна српска села, али то нису успеле и све старије и болесне особе које су се затекле у селу и због тога постале жртве овог напада. Убијено је, углавном на суров начин, пет лица српске националности, а њих десетак рањено ватреним оружјем. После пљачке стоке, покућства и остале покретне имовине, запаљено је и уништено више од 40 српских кућа и још више помоћних објеката. Оскрнављена је и срушена српска православна црква, као и мост на реци Тињи.

Жртве: 1) Душан (Стево) Лукић, 1926; 2) Веселин (Петар) Лукић, 1938; 3) Милан (Јаков) Секулић, 1958; 4) Мара (Лазар) Секулић, 1925; 5) Јованка (Марко) Мичић, 1932.

У Чемерном је јуче обележена петнаеста годишњица страдања 30 српских цивила, који су 10. јуна 1992. године погинули у овом месту код Сарајева. Председница Републичког одбора Удружења породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС Мирјана Симанић рекла је да су породице настрадалих јуче први пут посетили Чемерно и одали почаст најмилијима.

Највећи број преживелих из Чемерног, након протеривања наставио је да живи у Зворнику, због чега је прекјуче организован парастос у том граду. Један од ретких Срба који су преживели напад на Чемерно Петар Рашевић, иначе тешко оболео од последица злочина који је преживео, са болом у гласу присећа се у разговору за Сину тог кобног дана.


- Не могу никад заборавити како је било. Сви су моји ту били, али тешко је причати о томе. У пола шест сам устао јер сам радио у кухињи. Напад је почео и муслимани су са свих страна ударили и 30 наших је погинуло. Да су бар погинули од пушке, већ су измасакрирали људе, а највише Здравку Дамјановића, Горана Буњевца и Миру Пантића да се није могло ни познати шта су урадили са њима. Ја сам преживео, јер сам се сакрио у земуницу, под шталу коју су после запалили.

- Видео сам када су из штале, у којој су се сакриле, извели две сестре. Ту су их силовали, мучили и измасакрирали. Напад није био ничим изазван, старији људи нису могли ни бежати, а нису се ни надали да то могу урадити комшије из суседних муслиманских села Корита, Мамутовића реке и Орахова - са сузама у очима прича Рашевић, поново преживљавајући онај страшни дан пре 15 година.

Преживела је и Бранка Тривковић, којој су погинули отац, мајка и млађи брат, док је други остао инвалид у колицима. Ножу је избегао и Млађо Дамјановић, коме су погинуле две сестре и мајка. Породице преживелих огорчене су због тога што ни 15 година после злочина није покренут поступак против оних који су свесно и плански, са наредбом претпостављених, кренули да убију становнике и село сравне са земљом, о чему постоји обимна документација, као и неколико сведока од којих је један припадник Армије БиХ.

Родбина истиче да се "злочинци понашају као да се на Чемерну није десио злочин, јер раде у државним органима, отварају приватне фирме и ресторане, а као награду за масакр добили су највиша војна признања. Како је место припало Федерацији БиХ, ништа није обновљено и у ово село Срби се неће вратити. Повратка у Чемерно и Илијаш нема, јер нема ни донација за обнову уништене имовине, а ризик представља и посета гробљима и црквама, чије је рушење настављено и после рата.


ВОЂЕ НАПАДА ЕНЕС ДУРАК И МИРСО БЕШЛИЈА

Налог за напад на Чемерно издао је бивши официр ЈНА Јусуф Мушинбеговић, а учествовале су јединице Територијалне одбране Брезе и Какња. Познати предводници су Енес Дурак и Мирсо Бешлија звани Шумар из Корита. У нападу су учествовали углавном муслимани и Хрвати из Какња, Брезе, Корита и Махмутовића ријеке, ранији милиционер из Вогошће Салкић, син Авде Махмутовића, Џамил Алић из Брезе, Карло Барић из Насића, Стјепан Барић из Соколовића, Енвер Бека из Брезе, Ферид Бешлија из Корита, Муса и Нусрет Бешлија из Корита, Суљо Бешлија, Марко Цвјетковић из Орахова, Нијаз Чабаравдић из Ханџар дивизије, Муамер Фрљај из Брезе, Паво и Стипо Иванић, Гојко Ивић из Насића, браћа Симо и Стјепан Павловић, извјесни Зоран, Хасан Селимовић из Корита, Сенад Секира из Папратина Какањ, Теуфик Турудија Туфо командир какањске маневарске јединице, Елведеих Велић и Жељко Видовић из Љубине код Илијаша.
_________________
Поново долази наша ера!

[BodoniuS]

Брезик, доста велико село у Општини Калесија са више него убедљивом српском већином (Срба 230, муслимана 6). Напад на село извршили су 12. јуна 1992. припадници Армије БиХ, прикупљени на подручју Калесије и великог броја околних муслиманских и хрватских насеља. У време напада у Брезику се налазио знатан број Срба који су избегли из суседног села Зоље, такође општина Калесија, које су муслимани већ окупирали, етнички очистили, опљачкали и спалили.

Приликом напада на Брезик убијено дванаест мештана и избеглица српске националности, а знатно више њих повређено у највећем броју случајева ватреним оружјем. Њихова имовина и скромне резерве хране немилосрдно су опљачкани и одвучени у суседна муслиманска села, а непокретна имовина, поготово стамбене зграде, као и остали грађевински објекти домаћинства и друштвеног стандарда разорени су и спаљени.

Жртве: 1) Љубиша (Саво) Дукић, 1963; 2) Недељко (Цвијетин) Максимовић, 1967. и његов брат 3) Милан (Цвијетин) Максимовић, 1962; 4) Милан (Србо) Дукић; 5) Славко (Петар) Максимовић, 1926; 6) Драгомир (Трипун) Ерић, 1960; 7) Гојко (Саво) Јоковић, 1963; Боро (Цвико) Ерић, 1953; 9) Мило Ерић; 10) Божидар (Стеван) Полић, 1951; 11) Премил (Српко) Дукић, 1972; 12) Радислав ( (Ратко) Загорац, 1967.

Тупковић Доњи и Тупковић Горњи, два села са измешаним становништвом у Општини Живинице (Тупковић Доњи: Срба 162, муслимана 593, а Тупковић Горњи: Срба 224, муслимана 1542). Напад на српске делове села, посебно заселак Самарџићи, извршили су 12. јуна 1992. веома бројни наоружани припадници Армије БиХ регрутовани из самог села Тупковић, као и суседних муслиманских насеља из ове и околних општина.

Том приликом знатан број мештана српске националности успео да избегне у село Врнојевићи, а похватани Срби спроведени у логор у Живинице где су били изложени немилосрдној тортури. Муслимани су побили све оне који су пронађени у својим кућама или били сакривени по околним шумама и јаругама. Покретна имовина жртава, избеглих Срба, као и Срба затворених у логорима, однета је у муслимански део села, а некретнине уништене и спаљене.

Жртве: 1) Радојка Ерделић, 1932; 2) Лука Бошковић, 1912; 3) Бојана Бошковић, 1912; 4) Милорад Самарџић и 5) Стојан (Васо) Стојановић.
_________________
Поново долази наша ера!

[BodoniuS]

Нови Град, у Општини Оџак злочин се догодио 13. јуна 1992. За разлику од осталих случајева, када се прво изврше убиства, а потом уследи пљачка, сада је прво извршена пљачка, а онда су опљачкане жртве поубијане.
Три српска цивилна лица била су присиљена да убицама, припадницима војне полиције 102. оџачке бригаде, предају 30.000 швајцарских франака да би откупили своје животе и добили право да напусте село које се налазило под окупацијом хрватско-муслиманских оружаних јединица које су припадале Армији БиХ. По извршеној исплати, жртве су поубијане на брду Кадар, а њихова тела бачена у реку Саву.

Жртве: 1) Босиљка (Јово) Ковачевић Боја, 1932; 2) Марија (Љубо) Милетић, 1932; 3) Радован (Митар) Ковачевић, 1930.
_________________
Поново долази наша ера!

[BodoniuS]

ртине (Општина Илијаш - Сарајево). Првог дана Св. Тројице, 14. јуна 1992. наоружани муслимани, борци Првог корпуса Армије БиХ, или тзв. браниоци Сарајева, масакрирали су још једну после више десетина већ масакрираних српских сарајевских породица. Масакр је извршен на веома суров, муслиманима и усташама својствен начин, хладним оружјем, значи тупим предметима и ножевима.

Више од два месеца локалне муслиманске власти нису дозвољавале да се покојници сахране. Кад је већ увелико одмакло распадање тела побијених жртава, по налогу исте локалне власти, сахрану је извршио логораш Србин Страјко Драгић из села Малешића, општина Илијаш. Жртве муслиманског дивљања овог пута били су чланови честите српске породице Росуљаш.
Жртве: 1) Божана (Милош) Росуљаш, 1916; 2) Цвијета (Манојло) Росуљаш, 1925; 3) Коста (Ристо) Росуљаш, 1913; 4) Маринко (Војин) Росуљаш, 1954. и 5) Мирко (Војин) Росуљаш, 1956

Буна, велико село у мостарској општини са малим бројем српског становништва (Хрвата 678, муслимана 275, Срба 38, Југословена 37, осталих 63) највеће губитке у српском становништву имало је 14. и 15. јуна 1992. Само у току та два дана, приликом жестоког напада хрватско-муслиманских оружаних формација, које су сачињавали борци из мостарске и суседних општина, припадници хрватског Збора народне гарде и муслиманске Армије БиХ, страдало је више цивилних лица српске националности и бранилаца српског дела села. Српске куће су опљачкане и разорене, а мештани, чак и они из мешовитих, српско-муслиманских или српско-хрватских, бракова, протерани из села или спроведени у логоре.

Жртве: 1) Боро (Јово) Брстина, 1961; 2) Саша (Младен) Брстина, 1971; 3) Миленко (Никола) Бошковић, 1930; 4) Славко (Јово) Брстина, 1955; 5) Данило (Митар) Буквић, 1950; 6) Спасен (Митар) Буквић, 1956; 7) Владо Буквић; 8 ) Ранко (Данило) Вујовић, 1958; 9) Бранко (Јован) Ивановић, 1950; 10) Тихомир (Миленко) Кандић, 1972; 11) Ђорђе (Момчило) Медан, 1971; 12) Синиша Савић; 13) Ристо (Ђорђе) Семиз, 1954; 14) Душан (Драго) Чабрило, 1948; 15) Миленко (Живко) Ђонлез-Мишан, 1953; 16) Владо (Милан) Шиндик, 1954; 17) Благоје (Миха) Чабрило, 1940.
_________________
Поново долази наша ера!

[BodoniuS]

*Кртине (Општина Илијаш - Сарајево)
_________________
Поново долази наша ера!