www.DELIJE.net

[КОСМЕТ]

Ово је први део текста Архимандрита Манстира Високи Дечани, Оца Саве, написаног 1888.



Знакови царске вароши


Призрен и његова околина сваког Србина привлачи изванредним својим изгледом и показује да је ту некад неко био и живео онај коме нико није смео бити раван на полуострву Балканском, од ког је уистини дрхтао Исток, а Запад је оа ужасом очекивао исход источне борбе. — Овде су српски краљеви и цареви живели, и овим полуотоком управљали. Имали су престонице: Дестник или Десницу, Стару Диоклетију — Зету, град Звечан, Приштину, Призрен, Неродимљу, Кратово, Скопље, Серез, Софију, Прилеп, Крушевац, Београд, Смедерево, Некудим итд. Али је српски народ срећа послужила да се бар већим делом уједини и оснажи само са Шар-планине и цараког Призрена, одакле срписки владари над три суседна мора и на све друге стране полуострва Балканског достојанствено заповедаше.
Призрен је уживао пуну слободу и сигурност малтене пуних 300 година. Са свога јаког природног положаја и стога што је у средини српских земаља, погранични ратови њега се нису ништа тицали, и, кроз више нараштаја, његови зидови не видеше непријатеља; њему се не могаше ни близу прићи , а камоли у њега доћи; па и после несрећног Косова више од пола века протече докле нeпријатељ у Призрен не уђе, први пут 1455. године.
Средњовековни Призрен, престоница Српских владалаца, и место састанку српских сабора за издавање земаљских закона, бирање владалаца и српских патријараха — кроз све то време, по гласу свију сведочанстава, био је срећна и напредна варош; сигурни царски друмови, повучени по старим римским линијама, скопчавали су га с морима: Јадранским, Црним, Јегејским, и Дунавом. Између њега, Котора, Дубровника и Млетака био је свагда ненрекидни саобраћај, — томе су и закони Душанови ишли на олакшицу. — Па и сама варош била је пуна добротворних завода од сваке руке — а у околини Призрена било је, за које се сад тек зна, преко 300 цркава и манастира!
Али, немало, за пуних пет векова владавине туђинске, сасвим су пали и оборени са Призрена готово сви његови архитектонски дивни украси, а тако и сви добротворни заводи пропали су, — али опет је он још нешто задржао од своје величанствености првобитног држања и укупног утиска. — О томе да наведем нешто. Рецимо: да један путник долази Призрену са севера и истока, или са запада — он одмах види пред собом велику једну белу варош, посађену уз планину, која се разгранала до у равницу; он тада опажа да се овде пре поменути морски путеви састају; он се овде већ одмах поздравио с чудесном Шар — цар — планином, том главом српских земаоља, тим заштитником, чуваром и вечним, природним и верним Призреновим савезником — овим стожером полуострва Балканског. Одавде, на 20 часова даољине,види пред собом северо-западне, рудама и у свему другоме богате, планине и под њима царске лавре: Високе Дечане и Патријаршију; он одавде види многобројне студенце бистре воде, чисте као брилијант, који прекриљују ова прекрасна поља, богата сенокосима и воћњацима, а по брежуљцима, као ретко где пред каквом царском вароши, оваким виноградама; одавде гледа преко 15 часова дугачким Дрим, како се преко поља вијуга као гуја, која као да од некога крије и све брже замиче испод Призрена, између високих стена. Све ово довде наведено стоји с Призреном у непосредној вези, и за путника изгледа као да је ово какав богати и сјајни царски накит овој вароши.
Ко приступа Призрену, осећа да је дошао у срце српске земље; он овде, као путник, све ОДМАХ види и распозна у овој живописној царској вароши, да му свака поједина њена црта говори о арнаугској грубој садашњости и великој негдашњој славној српској прошлости; сваког похођача овде ово место подсећа на негдашњу царску државну моћ, народну снагу умну и физичку, и сваки брежуљак приповеда да је некада ту била нека светиња, кула, град или какав добротворни завод, па је сада то албанескомм варварском силом и безумљем све претворено у рушевину; а то исто сведочи сваки околни пут, река, мост, и чесма, као владарске задужбине, које су као аманет остављене народу на чување до бољих времена. Исто тако, још више похођач дубоко у души осећа |да је дошао у негдашњу моћну господарку полуострва Балканског, када види најстарије прве мале џамијице, које су када је први пут непријатељ поробио и дошао у ову царску негдашњу заповедницу над три мора и Дунавом) за неколико часова подигнуте, са којих је одмах на тим мунаретима и оглашено оппело великој српској царској престоници, а и целој царевини; када види и оне високе, до пода облаке изведене џамије, (на којима се мермер блиста као дијамант, подигнуте и сазидане од разваљених дивних манастира и цркава, царских задужбина; још, када види и оне архипастирске, народне и владарске задужбине — свете цркве, уз које је подигнуто само мунаре, и тим оне претворене у џамије, и ако су иначе још у целости онакве какве су подигнуте, у којима се некад сабирао сабор српски ради избора патријарха и владалаца свесрпских. Јест, чудновата осећања и мила и тужна испуниће душу свакога Србина путника када уђе у ову значајну, у светској повесници, а по наше племе и судбоносну, варош, па ту сретне домородца — свог брата по вери, крви, језику и обичају, чији преци ту, као хришћани и као Срби, можда од 1000 година станују, који поред свију толиковековних беда и несрећа, опет, ма на ченгелима они били, не мисле и неће да оставе ову богату царску лепоту по природи, где је некад и њихових старих била сила и власт; пријамници св. Саве не само што осташе бесмртни, верни и непоколебиви служитељи св. олтара и посредници између Бога и свог народа, но примише у руке и дужност да руководе идејомјом и судбом српоког народа, и да посредују за њега пред злима и добрима. — И данас, после толико векова, путник ће видети како овде, у овоме српеком старом Цариграду, послеодаваоци св. Саве у оним, које су претекле од рушиочеве руке, задужбимама његвим, приносе бескрвну жртву Христу Богу спаситељу, за блажену успомену оснивача Српске Царевине и задужбина, а за срећу и спас обновилаца нове српске краљевине и за цео род хришћански, — и то, велим: у оним светим олтарима из којих је св. Сава благосиљао светим својим рукама српске владаре и народ, претке ових садашњих обиталаца!
Ово све, и поред вековних грознмих промена и рушевина, опет свакога путника и намерника, као и домородца, — живо опомиње у Призрену на стару славу, величину моћ српску.

[КОСМЕТ]

Светиње и просвета у Призрену


У Призрену и сувише је тешко без погрешке изнети на јавност значајне ствари — једно, зато што од пада Српске Царевине, па до сада то су све били векови рушења; а друго, због тога што и оно те је претекло од насилничке руке, или је записато у ком летопису, или остало у спомену или у предању код народа да има негде нешто важно у каквом крају у Призрену то, опет, хришћанину није допуштено да свуда види, распита и прибележи,- па ни сама званична извешћа о садaњем стању ствари никад нису тачна; а и поред све добре воље и заузимања страних радозналих и ваљаних агената, који пролазе или ту станују, често остаје труд узалудан да све дознају оно и онако као што је у ствари.
Призрен — варош подељена је у 24 одељка. Варош дели на две поле пређе описата река Бистрица, везана, на више мјста, мостовима; варош на десној обали, званој Левиша мали, сва је на згодној и оцедној равници, а на левој страни, на веама згодној висоравни, смешгена су заведења свију вера,све епископије , град, дравна здања и касарне; а један део ове вароши, где искључиво Срби
живе, звана Пантелеј маала, веома је припрго место, тако да кола не могу тамо ни маћи, и од саме те мале почиње права планина Шарска кроз њу пролази пут преко Шаре за Тетово.
Овде има око 26 џамија, од којих само су две по укусу озидане, и то на левој обали Бистрице: Синан--пашина џамија, коју је Синан паша, отпре 300 год., подигао, пошто је преаходно развалио манастир Св. Аранђела, који је био сав од најдивнијег тесаног камена ,задужбина цара Душана, — од кога је камена и подигао џамију под својим именом. У овоме царскам манастиру био је сабор, који је избрао Лазара за српског владаоца.
А Друга, Барјак-џамија, на левој обали Бистрице, која је, такође, као и Синан-пашина, у висину отишла под небо, подигнута све је од манастирског мермера и то, као што све околности и предања показују, ова је џамија подигнуга на самом темељу онде где су, били Душанови дворови. Они сада ту имају медресе (богословију); ту су и оне напред поменуте чесме — њих 12, под којим има по једно мермерно корито. Ова се џамија зове „бајрак“ или саборна зато што на њој свагда, за време молигве, диоже црвени барјак на мунарету мујезин — призивач молитве, — дајући тиме знак мује зинима других џамија да је наступио час извикати »азан« позив народу на молитву.
У овој џамији први пут је Арнаутска лига — конгра — држала своје седнице, а та се лига оакупила 1878. г. из целе Албаније, Стајре Србије и Македоније, Херцеговине и Босне, да не даду Црногорцима Плав и Гусиње, Шваби — Босну и Херцеговину, а Грчкој Тесалију и Епир; и »конгра« реши и нареди да се убије у Ђаковици Мехмед Али-паша, што осе и извршило те год. августа месеца. У овој истој џамији, 1880. г., ова је конгра решила да се не пусти Дервиш паша у Призрен, кога и сусретоше на врх Косова, код Феризовића али их је тада Дервиш паша потукао до ногу.
Недалеко од ове џамије, стоји од врло простог материјала начињена мала џамица, за коју се прича да је најстарија у Призрену, коју су Турци првог дана, када су с победом ушли у Призрен, за неколико сахати подигли и на њој отпевали благодарне молитве.
Опет на десној обали Бистрице, у Левиши махали,има једна црква ,потурчена»Џума«—Петковица,али
је она храм Успенија свете Богородице, а подигао ју је још св. Сава, и била је — саборна. У овој је цркви закључен свечани црквени мир између Срба и Грка за вреаме цара Лазара, после распре која је била заподенута још за време цара Душана, због неких црквених односа.
Ова је црква још у првобитном стању, покрај које, на западној страни, остоји и звонара с обичним великим прозорима, а са саверне стране, између прозора црквених, од цигле озидане су великим словима речи: »Сава српски«. Унутра и сада стоји придикаоница, а и нека галерија; ну то је, отприлике, место за певачки хор, али кажу да су Турци то скидали и напоље износили, и да је једноме, који је то нарађвао, једна даска разбила главу.
Преграда св. олтара уклоњона је, и ови црква готово у свему је слична Грачаници. Разуме се да су свститељи сви замазани, а споља покрај кубета начинили Турци мунаре, и долазе ту петком, те клањају 1846. год. хтели су је Турци разрушити до темеља,али кажу да их је задржао латински епископ, док он то није јавио дворовима: аустрисјком и руском.
Овде у Призрену има још 7 тећа — тулбета, са повише дервиша, и сва су ова места црквена или манастирска, па су их заузели мухамеданскии духовнци и у њима се сместили.
Мухамеданаских школа има 17 за мушку и 9 за женску децу, једна богословија — »арабија« — и једна као војничка гимназија — мектеб руштије«. Свештенство је њихово само у Призрену васпитавано и оно ни од какве науке нема појма, јер они у својим школама уче само молитве, па и у томе нису, као што треба, савршени,јер они сами признају да код њих треба 30 год. учити, па тек да знају добро и једно и друго, читати и писати.
Православни Срби имају три цркве у којима служе божанствену литургију. Стара црква Св. Ђорђа веома је проста и не зна се од када постоји; друга је Св. Николе, која је била под земљом до самог почетка друге половине овог столећа, она је доста и сада у земљи — онако по старински; и трећа, Св. Спас, коју је подигао краљ Милутин, а пре 30—40 год. били су је турски дервиоши заузели. и замало што им није насвагда остала у наслеђе, само да им се ноћу не појави неколико голих и црних људи, с неким буздованима (топузима), који ове настањене богомољце у Немањићевој задужбини добро мерише уздуж и попреко, а које ови нови гости, дервиши — не могоше да разумеју: бејаху ли ти људи »влашки« свеци, или општи џинови, шејтани — ђаволи, — па зато и нису могли ту даље остати.
Али, на жалост, та цркваа би узрок те се свадише Срби с Цинцарима, који 1872. год., насилно отеше, с турском влашћу, ову цркву, и данас се у тој српској задужбини чита и пева грчки, па, од тог времена, одвојише за собе и отпштину и школу цинцарско-грчку од српске, а не беше их у почетку више од 30 домова, а сада имаће их преко 150 кућа. — Разуме се, оваки успех шаке Цинцара само је могао бити уз помоћ стране пропаганде. — У почетшку 1871. год., на њихов позив, дође им у ову српску задужбину латински епископ; па после тога, прихватише ту ствар, у корист Цинцара, у Цариграду и Атини.
Ова је црква к Шари у ономе узвишеноме делу Призрена, спрам града, те се и надалеко види.
А четврта: црква, Св. Ђорђа, има већ преко 30 година како се почела градити: она је уистину у потпуном смислу, необично велика, колосална и тврда црква; слободно се може рећи да је то једина на полуострву Балканском, између нових цркава, највећа и најтврђа, и да се само, тек унеколико, може нишка и сарајевска упоредити с овом. Она је подигнута цела од лепог тесаног камења и има унутра три олтара за богослужење, а кажу да ће идуће године већ и довршена бити.
Према Марашу, на деоној обали Бистрице, наврх Призрена, изван вароши, где је гробље, има једна развалина — храм је пророка Св . Илије.
У Малези, или, по данашњем називу, Терзи махали још 1596. год. спомиње се, при митрополиту Призренсоком Михаилу, црква Кораћевића, храм Св. Николе. Овде је сада џамија, која доста наличи на цркву, и ту је једео теће с гробљем потомака старих Српоких племи који, иако су се преверилии, опет су задржали своје старо презиме »Кораћевићи«, а и не одвајају се још од те светиње, и куће су им око Саме те бивше цркве.
Има једна развалина испод Св. Спаса храм је Св. Врачева.
Такође у граду је била једна црква код Душановог двора, храм је био Св. Преображења.
У Пантелеј-махали је остало предање у народу: да је ту; недалеко од једне чесме, била црква Св. Пантелејмона , такође и у Марашу, где је сада теће, кажу да су ту били Југ Богданови двори и његова црква.
А, по споменицимаима и предању, тврди ое да је било до шеанаестог столећа цркава у Призрену 12, а у лини око 365, као што је једанпут казато, а сада једва да има 20 које служе.
У ОКОЛИНИ блмзу Призрена су два манастира који служе, и то: то на источној страни непуна 2 часа од Призрена, под Шариним огранцима: Св. Марко; на 3 часа далеко од Призрена: св. Тројица.
Православни Срби имају потпуно у свему уређену, са 4 разреда, мушку основну школу, са 4 учитеља; једну женску основнну школу, с једном учитељицом, и једну богословију са 3 разреда и једним приправним разредом. Откако се зна у Призрену су бивали, наставници све домородци ас спремом аћ, до самог почетка 2-ге половинеовог столећа, и први пут јавио се, с бољом спремом са стране, као учитељ: Никола Мусулин и његов ученик и зет Милан Новичић, који се тамо први појавио као богослов београдски и васпитник велике школе, а затим Ставрић и потписати, оба васпитника Кијевске духовне академије. После ових наставникака нападе нешто смрт а нешто и власт, те ,отераше једног у Битољ, а другог у Азију на заточење и замало пре 5-6 год што се не затвори Призренска богословија; но сад опет, од те стране, попрсвило се унеколико стање , те сада тамо има наставника пет: три васпитника београдска ,један руски и један женевски.
Ово је једини завод српски у Старој Србији и Македонији који је виши од основних школа.На овај завод , од пре 15 год, пропаганде и непријатељи српства погледали су са увеличаним стаклом као на какви германски или оксфордски универзитет; па стога су и наперили удвојену, па и утројену снагу против тамошњег Српства.Стога крајње је време да Призренска богословија корача упоредо са савременим околностима и потребама, да не фигурира тамо само ради једне моралне потпоре. То јест неопходна је потреба да се прида тамо још који наставник и да се даље продужи, бар са два разреда; а и време је већ да је ту замени каква полу гимназија, а ова као старија и општијатребало би даље да пређе, ако не одмах у Скопље, а оно бар у Тетово да се пренесе. У призренској околини има школа: у Великој хочи, Љубижди и зочишту, а учитељи су већ сада призренски богослови, сем једног који је свршио Београдску богословију.
Свештенство је свршило само основну школу, осим њих неколико који су учили Београдску или Призренску богословију – али сваки зна писати по старински, певати у цркви и прилично служити божанствену службу, а има и од њих свесних и добрих патриота.
О гогама –Цинцарима – нема се што друго казати до то што је речено и за Србе; имају једну мушку и једну женску школу ; деци предају на грчком језику , али деца само српски говоре, наставнике шаљу или из Атине или из Цариграда. Цркву имају ону пређе поменуту, отету од Срба, Св. Спас, и тамо певају и служе на грчком језику. Свештеници су им спреме онаке исте као и српски. У призрену је катедра православне српске митрополије, чији се митрополит зове „рашко-призренски и скендеријски“, а под ову митрополију спада онај део Старе Србије који лежи на западној страни Шаре, и који се додирује до краљевства српског, Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Јадранског мора. Епархија ова обухвата ове вароши: Призрен, Приштину, Љуму, Гњилане, Јањево, Вучитрн, Митровицу, Ораовицу, Пећ, Ђаково, Нови Пазар, Сеницу, Нову Варош, Бело Поље, Рожаје, Беране, Плав, Гусиње и Скадар, а Подгорицу,Спуж, Жабљак, Бар и Улцињ, то је отишло од пре осам година под Црну Гору.
После укинућа Српске патријашије, 13 септембра 1766. године остале су хиљадама кућа дуже времена без архијереја и попова, па тада се готово сви Срби, преко 200 села , у Гори и Љуми, на југозападу од Призрена истурчише.
За ових несрећних 120 година по паду Патријаршије зна се да су ови митрополити призренски били: Гаврило, Софроније, Евсевије ,а по његовој смрти 1789.год., Остала је Призренска митрополија празна 18 год., али је била за то време под надзором митрополита новопазарског Јанићија, родом Србина из Новог Пазара, чија се епархија била отегла чак до београдске епархије до Крушевца и Чачка, до иза Охрида и до Јадранског мора, па тек 1807.год.,Постао је он сстални митрополит рашко-призренско-скендериски, с титулом и егзарха Горње Мезије.По смрти овог св. Архипастира, 1818.год., дошао је дечански архимандрит, Србин, из Куманова, Зарија, а по смрти, овога, 1830.год., дошли су опет следећи архипастири, Грци : Ананије 1836 . године,Герасим 1836-1837 године., Синексије 1837-1840. Г.,Игњатије од 1840 до 1849. Г, Партеније од 1849. До 1854. Г., а те године дође за митрополита призренскога садашњи владика Мелентије.
Римокатоличке вероисповести Албанези или , боље рећи, покатоличени Срби, којису заборавили и не знају свој језик, имају једну основну школу, у којој предају на талијанском језику малој деци, од које, опет, свако зна говорити српски, а италијански ни једне речи не зна. Отпре неких година нису имали више ђака у школи од 26, и ову школу помогао је аустријски цар.
Овде они имају и једну цркву, храм Св. Димитрија, која је била разалина до кримског рата, па тада француски конзул, из Скадра, дође с некаквим султанским ферманом у Призрен, те оте ову цркву од православних и предаде је римокатолицима, исто онако, као што и Цинцари отеше Св. Спас. Тог је времена та иста пропаганда, аустријско-француска, у манстиру Дечанима пробала да ли може силом, или обећанима и давањем успети да се при богослужењу спомиње римски папа. Римокатолици су садаподигли ту : школу, цркву и митрополију, па и звонару, али им звона не даду Турци да наместе.
Они овде имају епископа који има под својом управом 7 парохија, а те су : 1. Призрен, 2. Ђаковица, 3. Пећ, 4. Зумби, 5. Мартур, 6.Јањево и 7.Зера. ну овај западњачkи епископ овде у Призрену, по имену некакве старе њихове митрополије скопљанске, још из времена Српске Царевине титулира себе скопљанским митрополитом, а у Призрен су тек у новије доба дошли, где доскора никада нису имали ниједне сталне куће римокатоличке.
Западњачка пропаганда, у овим српским пределима, уз помоћ Рима, Аустрије и Француске, држи, пише и јавно говори да јој је сада Призрен крајња предстажа католичке цркве — према православном истоку. Па стога, држим, неће бити сувише да, и ако узгредно и кратко, наведем овде и њихову, у српској домовини, спрему, управљену против Српства, којега има преко 2 000 000 душа — а њих колико има, видеће се иза следсћих навода.
У целом оном пространству на ком српски народ станује, изван Краљвине Србије, Црне Горе и Аустрије, у Турској Царевини, једва да има њих између Срба до 100 000 душа римокатолика, јер по самом њиховом рачуну имају до 13 355 кућа — 102 304 душе.
118
Растурени и су на 150 сахати унакрст, овде-онде, по нашим земљама, те им није ми ово веровати, да их има ОВОЛИКО колико сами кажу; јер они често записују у свој тефтер православне житеље, — села и домове у род католички, али поврх свега тога њиховог малог броја, они опет имају 8 епископија, између којих су 3 су митрополије, а један митрополит носи титулу примаса (патријарха) старе српске царевине. — Још имајју 137 парохијских свештеника и мноштво сваког реда — за-падњачкких калуђера.Али зна се и то да на више места нису веће њихове парохије од 10 кућа. Тако, нпр., у Пећи, до ратова, није их никад било више од 20 кућа, а од рата до сада има их преко 60 кућа; међутим,свагда су ту била по два свештеника и један калуђер! У Призрену и у тој целој епархји, ако их има једва до 2 000 душа у ових пређе поменутих 7 парохија, па у самом Призрену, никад није било мање од 6 свештеника и 5 калуђсра, из одреда реформираних (минорита). Заоводе имају ове.- 1. Папски колегијум — завод за образовање клира под надзором језуита, а издржава се аустријским трошком; 2. реалка, под руководством францшкана, коју такође Аустрија издржава; 3. провизорна мисионара; 4. ораторијум, стоји у вези са свима парохијанима; 5 у свакој парохи имају по једног старешну из рефармираних светог Францишка који се о духовним стварима брине; и 6. још имају неких 9 мисионарских штација — зборних места.
Осим оних њихових установас, њима још дају са стране огромна срества за подизање цркава и манастира, а то обично бива на темељу старих српских задужбина, као што је, особито отпре неког времена, свуда по главниим местима подизао школе и цркве цар мексикански Максимилијан (од 1850. до 1860. год.), пгло је после њега исто тако продужио и бечки цар — као што већ сами назовилатини у Призрену називају цркву (подигнуту на темељу православне) и школу »царском«.
Ово је довде прибележено из самог њиховог распореда пре десет година, а није ни сумњати да после српско-турских ратова нису они удвојили па и утројили, до сада, своју снагу противу тамошњег српског народа и православља.

[КОСМЕТ]

Становништво и здравственост

Као што је и пре поменуто, једва ли се ма шта може о Призрену потпуно и верно, без погрешке, изнети на јавност. За сада је немогуће тачан број показати колико житеља има у Призрену, јер кажу неки странци да, по званичним датима, има свега 11500 кућа; затим понаособ, мухамеданских 8400 кућа, православних 3000, и римокатоличких 150.А укупно има 46000 душа, и то понаособ, долази овако: мухамеданских житеља 36000; православних 8000;римокатолика 2000 душа.Али тешко ће то тако битијер пре свега, немогуће је код православних да свака кућа има по 26 чељади, а код католика по 13, но уопште сада се за најверније држи да има свега на 30000 житеља у Призрену, а код православних биће око 1500 кућа, коју су се, како смо напред казали, подузеле да праве своју садању цркву.Заиста, диван пример неугашеног религијског и народног осећања! Колико ли би им се помогло из срећнијих Српских крајева.
Овде у Призрену говори се српски, турски и арнаутски, али је српски језик сваком житељу Призренском најбоље познат; а побешто се и влашки говори, а има доста становника који знају све ове језике; а грчку и талијански нико не зна, и ако римокатолици и Цинцари предају својој младежи на та два језика.П и турски се врло мало зна.
Дућана има у Призрену 1200. Улице су у потпуној форми још по старом кроју, криве, тесне, само што се почело понегде градити и ширити, али то нигде није довршено. Здања су исто тако по старом кроју, премда се већ мало сада почело пазити на архитектуру.
Сада се гради једна огромна касарна испод Призрена, у пољу, такозваном Бузагилук, и ту су довели неку јаку воду, од које је на ред начињено 8 чесама. Ну од свију других здања у Призренуодликује се, по тврдоћи, спољашности и висини, школа, коју је подигао 1872год. Покојни Сима Игуманов , у којој је сада смештена православна Богословија.
Градје уздигнут на врло дивном узвишеном месту више вароши.Поменуто је да је била црква Св. Преображења, где има једна кула и још постоје ту неке развалине, за које се каже да је и ту био двор Душана; даље има једно звоно за сахат на коме пише 1808 г. „ сије звоно приложи Ђорђе Петровић вароши Смедереву“, а турски натпис стоји , који показује да је донесено у Призрен 1813 године. Тамо има и два топа Карађорђева .
Нечистота је у вароши обична ствар, али је срећа за ову варош што је овде оштар и здрав ваздух,довољно јака река и има доста чесама и стотинама извора, те се овде, свагда, врло добро и срећно са здрављем пролазе.Само се треба у овоме месту добро пазити због оштре климе и нагле промене, што је опасно не само за дошљаке већ и за доморотце.А кажу, да се болести понајчешће појављују ове: нервоза, грозница, костобоња –реуматизам, кијавица, срдобоља, а говоре да је од пре 30 год. Донесена овде однекуд и венерична болест, које ако, има овде сада, она је бар врло ограничена; па и склофуле и водена болест нису ретке болести. А доста је непријатна са јесени и у првој половини зиме , и честа магла, која отприлике , долази због оне тескобе планинске, испод Призрена, куда је себи Дрим једва прокрчио пут између оних онако тесаних а високих планина, да иде у море, и ова магла врло лоше утиче на здравље. И предање постоји у Призрену да су Немањићи, због ове маглуштине, сваке зиме ишли на зимовник у Зету...

[КОСМЕТ]

Административна управа и судови

Административна управа често је бивала у Призрену промењљива. Од најстаријих времена а то је на крају 16 и почетку 17 века, бива је под валијом, везиром, чак <офенским>, будимским, док су турци држали Маџарску, а отпре 3о год., бивао је Призрен под Скопљем, потом под Битољем; али све је то бивало нестало и променљиво, јер је често бивао < валилук> у Призрену, а особито у доцнијем времену, под којим је долазио и Битољ, Скопље, Орид и све до солунскога пашалука, до Струме и пашалука туна-јелисидунавског-рушичког, до Лима, Бојане и Јадранског мора.
Тако је тада Бивала цела Стара Србија под призренским валилуком и везирством, и лепо је било видети 1871 год., овде у Призрену, из свију српских крајева овога вилајета, прве људе – народ, где долази по потреби, код власти у стару српску престоницу, а тада је у Призрену излазио на српском и турском језику и званични лист „Призрен“, који су били дижни сви српски крајеви, подручни призренској управи, примати и читати.
Судови су у Призрену, за кривична дела, састављени из председника и два судије,који су до пре неког времена осуђивали и на вечиту робију, а против те робије није могло бити апелате, а сада у потежним приликама апелује се у Цариграду, а држи се да сваког дана има 300 душа апсеника у Призрену.Има овде и трговачки суд који се састоји из пет чланова.

Жупа и природна богатства

Призрен и његова околина јесте изванредна, чудна и необична жупа, па ова благодет још више изненађује посматраоца када, тако рећи, ту, одмах у близини види нешто сасвим овоме питомоме погледу противно.Окрени се према југоистоку, видиш где се, одмаход вароши, подижу огромна снежна шарпланинска брдаи њихови врхови, који су далеко и далеко, изван своје околине, уздижу и беле; па и немало по 6 зимњих месеци, ова су брда непроходна исасвим предвајају два богата света: Вардарску и Дримску долину; готово исти призор планински окружио је је и са северозападне стране призренску жупу, где се и преко целе године сјаји, овде онде, снег у огромним гомилама који такође по неколико месеци задржава, са суседним, на противној страни , жупама, сваки саобраћај;а и са запада уздигла су се силна брда- и ако много мање снежна од поменутихкоја су са свију страна пресекла Дрим, одељујући његов горњи ток од мора.И ту одмах, на десет минута од вароши изнад града, не може никако виноград да узри од честих летњих малих снегова!
Али ово је заиста велика реткост да има где под небесним сводом да овако-штоно реч-заједно споредују ватра и вода; а у исто време, опет, једно и друго да има потпуно свако своју природну дејствујућу снагу.
Шара планина, та главна призренска околина,по самој својој спољашности, на први мах рекло би се да је прави српски Сибир, али кад се изближе, дозна и , она је у ствари права српска Швајцарска,-јер она је пуна села и жупа, као што је:Срецка и Сирнићка, Опоље, Љума, Оштрозуб,Гора итд, и ови су, тако рећи, у српским земљама прави кантони потпуно у свему своје житеље осигурали,дајући сваковрсна жита, па и на у дивљење, у Срецкој жупи, под снежним врховима испод извора призренске Бистрице у више Дрвен-Града, може се видети и винова лоза и и кукуруз-спрам вечито снежних врхова!
Шарини житеље свагда, пошто уреде богату летину, иду гомилама на разне радове у Србију, Влашку и Цариград, а отуда сваки кроз неколико месеци донесе хиљде гроша својој кући; а они који остају хране своја стада, па како су богати разним тором, они граде и у оближњим варошима, продају сваковрсно дрвено посуђе и остале потребне ствари.
Шара планина, како је богата пашњацима, она је најбогатија на полуострву Балканском : лети за неколико месеци, она је најбогатија овцама, јер многи становници у суседству шаре, а особити са јужноисточне стране, имају и на 5000 оваца на летовалишту, а често задруге, почињући од 5 па до и по 20000 оваца имајуу једном стаду изнад Призрена, које зими своде у низину , где нема снега, покрај Белог мора, у солунска поља.У Шари има доста и дивљих коза где се често по 50 њих у гомилама, по врховима планинским виђају. Шарски је сир чувен у целој Турској царевини: он се гради просто, без икакве вештине, па је као такав далеко и далеко маснији, боњи и укусниј од вештачког- назови швајцарског сира. Он се далеко разноси, а особито у Цариград и Мисир. Чувени су и дебели шарски овнови, од којих је особита чиста бела или црна вуна, која се понајвише носи у Пешту и Беч; а овнови се терају у Цариград.
Призрен је жупа у равници.Но снег се често види поврх оближње махале, али се не спушта одмах у главну варош, на равницу око Бистрице, где никад не може ни бити сувише велики, а мало ниже покрај Дрима, једва када и да га има, понајвише с опанака.Тако је уз цео Дрим, до самог његовог извора; а испод Призрена, дање до утока Бистрице у Дрим, између сутеска, једва када и да може снег прионути, па ако би га кад и било, он није јачи од било какве слане, и ту је права приморска клима, јер је на самом догледу Призрену, на оним благим пристранцима могле би успевати, замало као оне у Далмацији, маслине , шипци и друге јужне биљке.Све три Бистрице и Дрим никада се не могу заледити, због оних јаких извора.
Као што већ довде наведох, Призрен је и његова околина заиста необично жупна, те даје сваковрсне хране и воћа, које се све носило у Мисир, Цариград и Италију; а још поврх свега немара и нерада, ова жупа даје изванредног у јевропи вина.
Од Призрена, са северне стране, па дуж леве обале дримске, преко Оче и Ораовца, до спрам Ђаковице на 6-7 сахати дужине а толико и ширине, све је покрила благодарна и ретко где овако питома винова лоза, која је за време деспота , ношена и пресађивана у околини Смедерева, а у неким мсетима преко Саве и Дунава. Али на велику жалост, од становништва о извозу призренског вина нико није водио рачуна...

О марви и данку


Ова племенита царска околина, рачуна се да има до 200 села, која дају доста велику количину рогате и добро угојене стоке, и то на 5200 волова и 100000 оваца и коза; а житељи наведених села, доскора су давали државни данак по следећем распореду: 600000гроша десетка од хране;400000гроша данка на рогату стоку; 1200000 вергије- пореза, и по 50000 гроша за путне печате-тескаре.

[КОСМЕТ]

О трговини и индустрији

Како Призрен долази као највећа варош у Старој Србији и Македонији, а долази као што је и пре поменуто,у први ред вароши на полуострву, између Солуна и Сарајева, Београда, Битоља и Скадра, тако његови производи и иду на све стране Леванта-Истока, а нарочито от пре ишли су у Србију и Мисир.
Заната има понајвише табака, чинитеља коже, одакле се и шаље санатијана на све стране, а понајвише у Угарску; овде има доста и пушкара, као што кажу неки ; Призрен је главна оружница свему полуострву.Има доста и врло добрих терзијаОвде се прилично израђује и свила, замало што није као у Ђаковици; а особито се тамо израђују сребрне ствари, као и у Пећи, одакле се тако израђене носе у Беч и Цариград, а нарочито се гради све што треба за султанов двор.
Трговина и радња већим делом је у хришћанским рукама.Због врло рђавог пута до Скадра и Антивара,Призрен добива енглеске производе преко Солуна, а понешто се узимало и из Београда, који ће му сада железницом бити удаљен колико и Солун.

____________________________________________________________


Довде сам свршио опис царског града Призрена.на жалост , као што се види , данас нема више у њему онога великога сјаја, какав је био за време господара полуострва Балканског- српских царева, краљева, патријарха и онога срећног доба; опет зато то не чини никаква уштрба његовој природној величини, која му даје: историја и географски положај што му уједно одређује важност и за убудуће, кад наступе времена каква данас ми Срби замишљамо и очекујемо.
Немилостиви победилац и ниско лукавство западне пропаганде- нарочито- трудили су се да сруше све спомене, царске знакове старог времена. Као што наведох , призрен је данас другачији, али опет он носи, по историји и остацима, свој српски карактер; па зар су могли онакви и онолики груби векови проћи, а да не оставе утицај свој, да не измене и Призрен! Али нека се патриоте не брину о овоме.Данашњи Призрен има онај исти облик какав је имао Београд отпре 20 година, и Ниш отпре 10 година.
Ко може сада упоредити све вароши, у данашњем њиховоме облику и лепоти са доскорашњим њиховим жалосним изгледом.Од онога дана када би у Св. Дечанима слободније пропевала српска служба, када би српски патријарх у Пећи све српске митроносце, када би се на тврдњима кулама града Душанова развила српска застава, од овога дана, разуме се, све би другачије било. Онај би народ васкрсао и оживео на својим ногама,успомене би се обновили, а сви друговерци, који говоре арнаутски или турски, говоре сада и сви српски, били би грађани српске државе , безн икаквих тешкоћа, пошто је језик општа веза, а језик је тамо српски, као што је и прошлост српска, као што су и ти људи били Срби. Али нужда закон мења.Истина, услед овога на први поглед изгледа као да је Српство унижено, потиштено, полатињено, истурчено и поарнаућено;али није тако.Мало пре наведено је како римокатолици Албанези на талијанском, Цинцари на грчком, а Турци Албанези на турском језику , предају науку својој деци, у основним школама, а ни једни не разумеју те, са стране донесене језике у Призрен, и то, како деца, тако и њихови родитељи, а сви, и једни и други, у Призрену, знају говорити српским језиком, што је врло јасно сведочанство , да и поред оне онолике грозне вишевековне незаштићености српског народа , у својој благословеној домовиниостављеног крвожедном победиоцу, гоњеног и дављеног од Османлија, јаничара, Албанеза и Черкеза, кад му још, и поред тога толиког покора, остаде црква и школа вековима без својих народних учитеља, па се при крају 17 и у првој половини 18 века и сам народ преполови, и у огромним масама, с патријарсима преселивши се у Аустрију, и у другој половини 18 века са уништењем Патријаршије коначно изгуби и народну црквену управу, и опет поврх свију тих наведених бедаи несрећа, српски је народ у Призрену морално надвисио све тамошње народности.
Зато, велим, онај велики Бог који је српски народ очувао кроз толике бурне таласе од крви ипламена, и који нас је водио победама у 12,13 и првој половини14 века , па и от пре 70 година, и пре 10 година, у овом столећу, он ће и убудуће водити бригу да се његово име поново хвали, велича и слави у дивним, величанственим храмовима, који сада тамо у невољи живе, тајно своје и божије име спомињу, или су обрасли у маховину, или су преверени чекајући свог ослободиоца!
У закључку да кажем то да се опис Призрена и околине, у свим појединостима, оставља вештом перу каквог нашег историка: јаер ја сам, као домородац, осећао дужност да, иако невешто и непотпуно, укратко опишем значај и важност ове царске вароши, која је за сваког Србина света и везана за најдраже српске успомене како из најстаријих српских времена, тако и у довнијим кобним данима српске историје, која је тако рећи постала , упоредо са Св. Дечанима, Патријаршијом и Грачаницом , средиште Старе-Праве-Србије, дајући правац како моралном и умном, тако и историјско-религиозном народном животу.
Па стога да се покажемо као достојни потомци својих великих и верних предака, свесни и верни синови српског имена- не треба даље више да водимо рачуна о неком чудесном Вавилону, Нипевеји, Мемфису, Финикији, Картагени, и о вођама: Семирамиди, Камбуси,Ханибалу, индијском Пору, Великом Александру итд., у чему смо врло спремни и готови, у свако време, причати својим млађима о важности тих развалина, као и о јунаштву поменутих вођа и пространству њихових држава; док овамо напротив, тако рећи, неки само знамо из читања, као од неке беде, неки по чувењу,или већим делом не знамо никако- да се српска царевина пружала: од Јадранског до Црног и Белог мора, од реке Марице до преко Драве, а под својом скриптом имала; Далмацију, Албанију, Босну и Херцеговину ,Бачку, Банат, Срем , Славонију и осим ових; Епир, Тесалију , Етолију, Акарпанију и Бугарско краљевство , које је зависило од Српског Царства. Као и то како су српски владаоци из својих престоница : Призрена и Скопља, Испод Шаре, са обала Вардара и Дрима , по средњовековном праву јачег , смело претендовали на васељенску круну, око које се Исток и Запад борио и крвио готово пуних хиљаду година, ко ће да заповеда истоком и Западом?!
Разуме се, колика, и каква за сувременике стоји одговорност, како пред садашношћу тако и пред будућношћу, за овакву њихову грешну нехатост.
А данас , као што је потреба за саму васељену јарко сунце, да је оживљава,толико је исто и неопходан и за Српство , ако хоће живети и славно бити- општи рад; јер је ,заиста данас више неголи икада , време озбиљно и судбоносно по Српство, пуно опасности и неизвесности за најближу будућност.Наш прави историјски задатак ,који нам је недавно , прошлост пред очи изнела, а и садашњост, просведно износи- јест свети за нас, само ако хоћемо да га разумемо.
Прионимо укупно на општи рад-докле имамо шта радити-снажним својим мишицама и братски удруженим срцима за остварење идеје народне, за дело ком нема, и неможе бити равна, дело добротворно за које ће потомство, с векова на векове , благосиљати племените раднике. Будимо за народну ствар будни и опрезни,постојани и стални на својој стражи; јер може лако бити да данас изгубљена година буде изгубљено једно цело столеће. Будимо као свесни Срби, верни свом великом задатку. Не дирајмо туђе , а тражимо и бранимо своје.
На дан првог српског просветитеља, св. Саве, 1888 год.
Ниш
Архимандрит
Манастира, Високих Дечана
САВА