DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

Записи о Арбанашким злочинима
Goto page 1, 2  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> За спас Косова и Метохије
View previous topic :: View next topic  
Author Message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 13 Feb 2012 08:53    Post subject: Записи о Арбанашким злочинима Reply with quote

Записи о Арбанашким злочинима -Мр Паввле Џелатовић Иванов
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 13 Feb 2012 08:54    Post subject: Reply with quote

Странци су бележили
Шта су све написали Матија Масарек, Анри Пуквил, Жорж Голис, Ами Буе, др Јозеф Милер, Гиљфердинг...
Када се осврнемо на прошлост за време турског освајања Балканског полуострва Арбанаси су примивши ислам створили себи прерогативе неке врсте господара над хришћанком рајом. Од тада ће Косово и Метохија доживљавати своје судбоносне дане због колонизације арбанашких племена и догађаја који су се одиграли на овом подручју.

Један од њих је покушај хришћанске Европе да одагна Турке са свога тла, који није остварен у рату између Свете лиге и Турске 1683-1699. године, када је Србија била ратно поприште. У сламању хришћанске војске код Качаника почетком 1690. на страни Турака учествовали су и Арбанаси.

Након овог рата у Србији влада опште зло, покољи Срба, одвођење у ропство, паљење села и градова. После тога ће Аустрија и Турска ратовати још два пута, све док се међу њима граница није успоставила на Сави и Дунаву 1739. године.

Тежак положај

Од тада па све до 1912. године Арбанаси ће се борити на страни Турске против народа на Балкану и Европе. Период од 17. века оставио је у историјској свести српског народа крвави траг насиља који је преношен из века у век до нашег доба.

У годинама после Источне кризе 1875-1878, српско-турских ратова, терора арбанашке Прве призренске лиге, као и притиска мухаџира Арбанаса досељених из ослобођеног дела Србије, положај српског народа је умногоме отежан.

Умножио се број насилника и качака, који су насртали на српске куће, отимајући стоку и приносе, уцењујући домаћине, убијајући виђеније људе и свештена лица. О злочинима остали су бројни записи. Задржаћемо се на записима странаца о злочинима Арбанаса над Србима:

Матија Масарек, католички надбискуп, 1760. године за Арбанасе пише: "да им је понашање разбојничко; отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед, масло, сено за коње. Тако су њега и његову пратњу њих 15 напало за које каже да су то кесеџије, друмски разбојници".

Са витизације Косова и Метохије 1764. Масарек носи још мрачније утиске, па каже: "Арбанашки дошљаци у Србији не слушају наредбе Христова Јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни, они одмах примају ислам, те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања".

Анри Пуквил, Француз, 1807. је, пролазећи кроз Приштину, забележио следеће: "По мојој процени Приштина има око 1.500 домова, у којој су тесне каљаве улице, беда становника и влада крвожедника, Малић пише за којега ми се није чинило прикладно да походим тог Арнаутина, заклетог крвника хришћанског".

Жорж Голис каже: "Због ширине насиља Арбанаса над Србима Стара Србија је уз Јерменију најнесрећнија земља на свету. Они из Дебра убијају да украду, они из Ђаковице убијају Србе из лудог фанатизма, они из Пећи из задовољства, а они из Тетова да опробају своје карабине".

Ами Буе, француски географ, забележио је многе примере "тешког злостављања српских сељака и калуђера, описао отмице девојака и жена".

Далеко од Европе

Судетски Немац др Јозеф Милер, за Арбанасе каже: "да су свирепи, подмукли, упорни, ненаклоњени никаквим новинама, и неће их никада без одлучних, крвавих реформи њиховог политичког и религиозног живота моћи захватити дух европског хуманизма".

А.Ф. Гиљфердинг, руски дипломата и историчар, 1858. године обилазећи Метохију бележи многобројне примере угњетавања српског становништва и како оно свакодневно трпи разне увреде и насиље од разузданих и плаховитих Арбанаса.

Мјур Мекензијева и А. Паулина Ирбијева, Енглескиње, обилазећи Стару Србију 1863. године у свом путопису "О словенским земљама европске Турске" бележи да: "Арнаути терају своју силу тако далеко да се бацају камењем на пратњу каквог упокојеног хришћанина - Србина, а на мртваце набацују прашину и ђубре. Код Арнаута влада безобзирност и насиље према хришћанима".

Гастон Гравије, Француз, истраживао је Косово и Метохију као средиште Старе Србије под турском влашћу и уочио кључне проблеме, основне политичке, демографске, културне и верске тенденције у овој земљи.

Он износи свеопшту анархију и зулуме арбанашких феудалаца над православним Србима, који су пресудно утицали на демографске прилике и етничко стање на Косову и Метохији. Ту је етничко чишћење православног српског становништва уз благонаклони став турских власти, организованог терора, свакодневна убиства, силовања, пљачке, паљевине и уништавање српских манастира и цркава.

Проглас за Србију

Гастон Гравије даље вели: "Арбанас је највећим делом остао ту докле је стигао када га је Турчин нашао и, сем што је прихватио револвер и пушку острагушу, он није искорачио ни за педаљ. Он је остатак минуле прошлости која је у западној Европи одавно заборављена. Они су потпуне незналице о спољном свету.

Они су још увек у најранијем стадијуму историје живота народа и још нису одмакли изван племенског облика живота. Арбанашка племена су крајње дивља". Да би Мери Дарам закључила о свом обиласку ових простора она додаје: "Да су царевине настајале и нестајале, а да су Арбанаси остали дивљаци".

Виктор Иго, француски писац светског гласа, крајем прошлог века објавио је "Проглас за Србију" у коме оштро критикује Европу и њену јавност што ништа не предузима, а један народ се ту, баш у Европи, сатире турским и арбанашким зулумима.

Виктор Берар (1864-1931), француски историчар и писац, дао је као непристрасан аналитичар потпуну и веродостојну слику стања у Старој Србији, односно на Косову и Метохији с краја прошлог и почетком 20. века.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 14 Feb 2012 13:08    Post subject: Reply with quote

Слика стања на Косову и Метохији

Јастребов, руски конзул у Призрену, редовно је слао своје извештаје руском посланству у Цариграду о злочинима
Виктор Берар апострофира чињеницу да је проблем и погром српског живља на Косову пре свега последица панисламске политике, коју је као основну идеолошку концепцију спроводио султан и халифа Абдул хамид. Истицање исламских основа протеривање српског живља са територије које је вековима настањивало је изузетно значајан сегмент српско-арбанашких односа.

Пита се откуд Арбанасима право да протерују Србе са територије државе која по свим важећим шемама није била арбанашка већ српска коју су Турци окупирали. Османско царство није било турска национална држава, већ васељенски исламски халифат. Основна идеологија такве државе је шеријат. Сваки султан је настојао да задовољи апетите својих муслиманских поданика. Зато је главни ослонац тражио у нетурским муслиманским народима. А на Балкану то су били Арбанаси.

Иван Степанович Јастребов, руски конзул у Призрену, редовно је слао своје извештаје руском посланству у Цариграду којима је извештавао о злочиним Арбанаса над Србима са ових простора. Ови извештаји говоре о пљачки Срба, убиствима и силовањима и отмицама српских девојака и жена од стране Арбанаса. Како убијају калуђере и попове и вешају људе.

Јастребов за Арбанасе каже: "Лажна је представа која кружи о њиховој неустрашивости и храбрости. Они су увек плашљиви када се сусретну са регуларном војском и увек се дају у бекство. Тако су они у сукобу са Србима увек бежали са бојишта, а једино су храбри у нападу на незаштићена српска села и на нејач".

О злочинима Арбанаса над Србима под турском влашћу писали су и извештавали и остали руски конзули: Тухолка, Тимајев, Глигорије Степанович Шчербин, а затим и западни писци: Давид Ургхарт, Јохан Георг фон Хам, В.М.А. Дентон, Теодор А. Ипен, Хенри Ноел Брислефорд и други.

Гедеон Јосиф Јуришић (1809-1872) из Ирига је први домаћи путописац који пише о Старој Србији у путопису "Дечански првенац", а Хаџи Серафим Ристић је објавио "Плач Старе Србије". Међутим, најпотпунију слику о стању у Старој Србији даје нам национални радник, књижевник и историчар Милош С. Милојевић, својим опсежним књигама.

Затим Ђорђе Поповић Даничар, Сима Андрејевић Игуманов Призренац, Спиридон Гопчевић, Михајло Г. Ристић, Милојко В. Веселиновић, Бранислав Нушић, Јован Цвијић, Иван Иванић, Тодор Р. Станковић, Светислав Ст. Симић, Ј. Томић, Јефто Дедијер и други.

Ради заштите православних Срба на просторима Косова и Метохије, а и ради својих интереса, царска Русија отвара своје конзулате у Призрену, Косовској Митровици, као и Скадру који је отворен 1856., док Краљевина Србија свој конзулат отвара у Приштини новембра 1889. године.

Први српски конзул био је Лука Маринковић и Арнаути су га 19. јуна 1890. године убили пошто нису као правоверни муслимани могли да гледају "каурина" како штити рају.

Из конзулских, српских и руских извештаја види се како су српска светилишта манастири и цркве харани и рушени, нарочито после две поменуте сеобе 1690. и 1737. године. За све време турске окупације на Косову и Метохији српски народ се грчевито борио против исламизације и поарбанашивања.

Етнички ови простори су били један од најхомогенијих српских предела али се убиствима, принудним исељавањем, делом исламизацијом, а затим сталним арбанашким насилним насељавањем етничка и конфенсионална слика променила на овим просторима.

Српски конзул у Приштини Сима Аврамовић у свом извештају министру иностраних дела др Михаилу Вујићу пише: "Гледати га боса, одрпана, духом клонула, телом изнурена, опљачкана, пребијена, проређена, у страху, тузи и болу: ту ваља доиста имати срце од гранита, а живце од челика да се све то издржи".

Министар Вујићи обавештава Стојана Новаковића српског опуномоћеног министра у Петрограду следеће: "Карактеристично је поменути да су Аранути ада више но икада ударили на част и образ жена и девојка Српкиња. А још је симптоматичнија појава што Арнаути, пример редак у аналима арбанашких злочина, ударају на српске светиње, цркве и манастире, а Турска и не хаје на жалбе Срба".

Председник и намесник Анђелко Нешић 21. јуна 1905. године, свештеник из Косовске Митровице пише краљу Петру Карађорђевићу следеће: "... Нема дана када не оде а лице земље по који Србин, а чето и по много њих. Арнаути убијају, краду, отимају жене и девојке па их срамоте и на очиглед њихових сродника. Ако овакво стање потраје дуже, онда слободно можемо рећи: с Богом Србине, јер га за кратко време неће бити овамо".

Положај Срба ће из дана у дан бити све тежи до Првог балканског рата октобра-децембра 1912. године, када су ови простори ослобођени од турака. Мир дуго неће потрајати. Убрзо је 1914. избио Први светски рат у којем Арбанаси настављају злочинима према српском народу и обре се против српске војске а за интерес и на страни Аустро-угарске.

Уз њихову помоћ је Аустроугарска у Првом светском рату отежала положај војсци Краљевине Србије. Качачке вође Азем Бејта, Хасан Приштина, Исо Бољетини и Бајрам Цури са својим качацима, нападали су српску војску на Косово и Метохији у време Церске битке, августа 1914. Качаци су нападали и убијали војску и цивиле који ису се повлачили, у јесен и зиму 1915 - 1916.
Back to top
View user's profile Send private message
Четник
Ветеран


Joined: 13 Feb 2007
Posts: 1393

PostPosted: 14 Feb 2012 19:22    Post subject: Reply with quote

Бранислав Нушићје током службовања у Приштини био сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула. Било би добро да неко постави ако има та писма
_________________
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 16 Feb 2012 17:24    Post subject: Reply with quote

Брате мој ја мислим да Нушић није написао књигу Писма конзула ,него су та његова писма објављена у књизи" Писма Српских конзула из Приштине" од Бранка Перуничића,поред ове постоји и књига Милана Ракића "Конзулска писма",у колико си мислио на писма из ове прве књиге потрудићу се ја да их прекуцам у скорије време.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 16 Feb 2012 17:26    Post subject: Reply with quote

Обичајно право и беса код Арбанаса

Још су сачувани трагови родовско-племенске заједнице
Ни завршетком Првог светског рата против Краљевине Југославије већ 1922. године Арбанаси воде велику пропаганду преко поменутих качачких вођа и арбанашких организација "Косовског комитета", "Џемијета", "бесе", "Мерхамета", затим ВМРО и усташа.

Италија има међу Арбанасима на Косову и Метохији своје шпијуне међу качачким вођама, католичким фратрима, бившим беговима, агама и хоџама. Италија ће пред Други светски рат, у Албанији, коју је 1939. године окупирала, организовати многе центре за обучавање Арбанаса за диверзантске и терористичке акције на југословенско-албанској граници.

Ови центри су постојали у неколико места у Албанији а о трошку Италије. Арбанаси су таква скупина људи код којих је обичајно право остало окамењено и случавало се готово у непромењеном облику од давнина. Код Арбанаса на Балканском полуострво још су сачувани трагови родовско-племенских заједница са великим породичних задруга. Ти односи су боље сачувани на селу но по варошима.

У варошима је утицај ислама и шеријета био јачи па су и обичаји промењени. Обичајно право код Арбанаса је племенско право и представља сметњу примени сваког позитивног права. Оно је по својој скупштини сакралног карактера. Та акралност се огледа у залагању живота за обавезу у приватној заштити и гоњењу по принципу напад-одбој, па више личи на каква војна правила него на право. Окосница му је крвна освета.

Ово тле је погодно за опстанак сакралног права: родовско-племенске заједнице, куће са великим фамилијама, јаке породичне задруге, старо право у коме се залажу животи за стицање и заштиту приватних права, крвна освета као регулатор међусобних односа, ропски положај жене. Купопродаја жена, затвореност људи у куће, кућа у братству, братства у племенима, сакрална моћ господара куће.

У таквој средини појединац и породица су изоловани и зачаурени, далеко од многих утицаја позитивног права. Код арбанашког живља још живи племенска свет да се у државу и њено право човек не може поуздати кад је у питању добијање заштите по хоризонталној линији, да се од државе може очекивати променљиво командовање по вертикали, да су увек могуће промене које погодују стабилности обичаја.

Код Арбанаса се споро развија свест да савремена држава у највећем степену тежи да преузме и социјалну функцију. Отуда и противуречност понашања овог живља. Од државе се тражи и захтева да врши заштитну, просветну, културну, економску и социјалну функцију али јој се не узвраћа одрицање од сакралних обичаја, већ се хоће обичајна аутономија.

Беса

Обичајно право арбанашких племена почива на Беси, која има свог чувара. Чување Бесе прожето је сакралношћу, која представља жртвовање и смрт људи. У племенским обичајима Арбанаса, још сачуваним, жртвовање људи се не врши ради задовољавања богова, као што је то било у Риму, као трансцендеталних бића, већ ради задовољења овоземаљских богова - господара кућа.

Поменута сакралност се јавља у свим односима: између господара куће и укућана, у роду и фису, међу женидбеним пријатељима, у браку, између даваоца утока и госта, код заштите личне безбедности, код стицања својине, у имовинско-правних и облигационим односима, сведочењу и заклетви, процесним и мериторним одлукама Већа стараца, побратимству итд.

Дакралност је подлога о обичајима какве имају други европски народи нити о правилима старог народног права заосталог из каквих претходних друштвених формација, још мање о обичајима које су створиле савремене религије, већ се ради о жртвовању људи које познаје племенско друштво. Такво право су други народи давно напустили.

Крвна освета

Из овог се да закључити да то арбанашко право егзистира на трима њима својственим нормама: крвној освети и кућном притвору, положају жене и на свемоћи господара куће.

Крвна освета код Арбанаса, која је до дан данас сачувана без икаквих промена, која је по начелу талиона: крв за крв, глава за главу, крв за образ. Крвном осветом се наплаћују многи дугови: "отете" жене, нестале ствари, неизмирене обавезе, а најчешћи узрок крвне освете су блуд и родоскрнављење.

Нису све крвне освете јавне, како се погрешно мисли на основу исказа осветника. Има и тајних освета. Подмукле освете су пратилац кривоклетства код заклетве са заклеветницима. Има крвних освета због убиства госта. Понекад се намештају и лажни поводи и мотиви да би се маскирала крвна освета. Из тих разлога страх од крвне освете је толико велики да по обичајима постоји установа кућног притвора свих мушких особа из куће, што указује да је крвна освета делинквентна.

У кућном притвору нађу се некада и цела братства. Притвор може да траје више месеци, па и година. Такође, у кућном притвору може да буде и неколико хиљада мушких особа, па чак и цела братства и племена. Док притвор траје, мушке особе угрожене осветом не смеју се кретати изван својих кућа.

Женидбени пријатељи из других племена долазе да им обрађују имања и разузимају стоку на испашу и зимовник. Док су у кућном притвору, мушкарци наизменично чувају стражу. Не одлазе на њиве, нити на пијаце,а у друга места поготову. Кућни притвореници хоће по сваку цену да се додворе повериоцима крвних дугова, како би се одрекли освете.
Back to top
View user's profile Send private message
СКИДС
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 01 Jun 2005
Posts: 833

PostPosted: 17 Feb 2012 11:07    Post subject: Reply with quote

Веселин Џелетовић Павлов- српско срце Јоханово

http://www.youtube.com/watch?v=r-SwShrPOdw&feature=related

Exclamation Exclamation Exclamation
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 17 Feb 2012 14:17    Post subject: Reply with quote

Положај жене

По обичају оне су патријархалне робиње
Тако се дивља слобода племенског друштва претвара у губљење осећаја за дисциплиновану слободу цивилизованих људи. Кућни притвор може привремено бити и прекинут посредством чувара бесе. Дозвола се назива бесом. Ко је прекрши биће убијен. Када дође до помирења, то се назива мирење крви. А кад се освета плати новцем, назива се крвнина. Цена крвнине може бити врло висока, и то у златном новцу или накиту. Код Арбанаса постоји Веће стараца, чији је задатак да мири завађене стране и истерује штету.

Код Арбанаса, по обичају, женске особе представљају патријархалну робињу. Њихове жене уопште, немају право на стицање својине и наслеђивања. Брак је женидба. До женидбе долази после веридбеног уговора о куповини невесте. Кршење тог уговора сакрално је санкционисано крвном осветом над оцем, стрицем или братом који је припросио или над другим мужем препросене женске особе. Жена се плаћа износом који је раван половини вредности мушке крви.

Она не може бирати партнера, не може тражити раскид веридбене везе ни развод брака. Сваком мушкарцу који је прими у кућу , без одобрења мужа, прети опасност од сакралне санкције крвом осветом. За њену безбедност гарантује кућа оца и кућа мужа. Лично заштићена, она је стално и чувана. Жене код Арбанаса живе одвојено, у изолованим просторијама недоступним погледу мушких особа изван куће. Мужеви их чувају и у ложницама.

На жене се нарочито пази да не свежу женску бесу - да не би успоставиле контакт и имале однос са супротним полом ради блуда и других тешких деликата. Из женске бесе рађају се подметнути наследници, убиства чувара жена и мужева ради слободног избора вољеног партнера, крађе и пљачке куће. Зато су недозвољене везе са туђим женама, јер су најчешће узрок крвних освета. Кад се кобајаги из ситних зађевица убије, прави повод и мотив је жена. Да би се сачувала верност жене, оне се оптерећују честом гравидношћу и порођајима.

Верује се да ће се гравидношћу и децом жена везати само за легитимног мужа. Ово је један од узрока великог наталитета код Арбанаса. Отпуштеној жени, по обичајима, не поверавају се деца на негу, издржавање и васпитавање. Она се сматра "њиховом, утолико што рађа мушку децу".

Жена не би могла ни издржавати децу - јер је без имовине. Разведеним женама не плаћа се никаква алиментација. Оне се могу удати само ако им разведени муж није то сакрално забранио. Бивши муж обично огласи да ће убити сваког оног ко се буде оженио женом са којом се он развео. Женску децу Арбанаси могу продати и на томе зарадити.

Код њих је жена објекат а не субјекат права, док мушкарац има право на више жена. Тако, ако Арбанасу умре брат, рођени, он жену умрлог брата узима себи за жену. У свему овоме велику улогу играју братственичке скупштине и плећније. Арбанашке жене редовно брију стидницу. Оне воле злато и разне ђинђуве. Много употребљавају пудер и белило за лице.

Удају их за човека кога раније у животу никад нису ни виделе. Удају их, у ствари продају их врло младе. Тако има случајева да петнаестогодишњу девојчицу удају за педесетогодишњака, па и старијег. У ходу, муж иде напред а жена за њим. И у летњим данима носе мараме на главама, и обавезно обучен мантил. На било каквим скуповима жене су у посебним просторијама, одвојене од мушкараца. Мушкарци који су такође у посебним одајама седе прекрштених ногу или пак седну на своје ноге.

Господар куће

Господар куће или неодговорни "бог" куће
Господар куће је стара сакрална установа обичајног права Арбанаса. Фамилија је дужна и обавезна да га поштује и слуша као Бога. Он може да бије и убије сваког од чланова породице. Господар куће има снагу и моћ.

Његова се власт састоји у сакралној власти над укућанима и сакралној одговорности за њихове поступке. То је она влат из које проистиче моћ заповедања свим укућанима и одговорност животом аз њихово понашање. Та моћ је далеко већа него старешине, домаћина или газде у јужнословенској породичној задрузи или кући, то је моћ која није ограничена никаквим државним законима.

Господар куће је оружани поглавица људи на свом огњишту. Племенско друштво нема стајаће војске. У њему је војник сваки мушкарац одрастао за ношење оружја. Свака кућа је стециште наоружаних људи груписаних по братственичко-племенској припадности. Отуда племенска демократија у којој сви одрасли мушкарци носе оружје. Ту се узајамни односи не темеље на праву, већ на односу снаге.

Страх од одбоја обуздава тежње ка нападу. Обавеза господара куће је да наоружа све мушке укућане. Он треба да им купи оружје кад одрасту да га могу носити.

Брине о свему

Господари кућа теже да оружјем стичу имовину и уређују односе на територијама братства и племена. Господар куће командује у кући. Жени своје мушке и продаје женске особе. Може развести брак свакога од својих мушких укућана.

Купује и продаје, распоређује радну снагу, води благајну и економат, наређује послове и кад их не прописује религија, исповеда укућане, даје привремене дозволе за слободу кретања, опрашта крвне дугове, јавља се као чувар бесе у име свих укућана, прави злочиначке планове.

Господар куће распоређује ко ће се чиме бавити, ко ће сарађивати са органима државне влати и ко ће вршити криминал. Без њиховог одобрења нико од укућана не сме да направи повреду туђег добра. Пре свађе или оружаног сукоба, господар куће одређује ко ће коме и на који начин и какво зло направити.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 18 Feb 2012 14:03    Post subject: Reply with quote

Господар живота и смрти

По извршеној крвној освети господар куће организује гозбу
Сваки наоружани мушкарац једва чека да изврши акт крвне освете или неки други деликт. По извршеној крвној освети господар куће организује гозбу. Он је дисциплински старешина и судија укућанима. Може кажњавати и сакралним казнама - убиствима. Као што он одговара животом трећим лицима за поступке својих укућана, тако и ови њему одговарају животом за неизвршавање његове заповести. Господар куће је најутицајнија и најспособнија личност у кући и оштећена страна баш њега вреба да убије, да над њим изврши освету.

Господари кућа често врше деликте посредством својих малолетника, који се блаже третирају пред легалним судовима. Своју сакралну моћ на живот и смрт укућана настоје да задрже тако што посредством рођака застрашују, па и убијају непослушног укућанина, па се пред судовима појављују као сведоци одбране убице. Господар куће увек себи обезбеђује алиби док се злочин извршава. Укућани, пре сваког деликта (сем родоскрнављења) траже његово одобрење, чак и ако је овај у затвору или болници. Без његове сагласности не смеју залагати његов живот за обавезе из деликта. Господари кућа су увек посредни извршиоци злочиначких дела.

Неповерљивост

Ова тријада: крвна освета - жена - господар куће чини окосницу сакралних обичаја Арбанаса. Ово је, уствари, варварство које нема додира са савременом цивилизацијом и правном културом.

Арбанаси су иначе, јако неповерљиви. Увек и у свашта сумњају, па је и то један од разлога д су лако заводљиви. Они тешко стичу пријатељство, а због ситнице га раскидају занавек. Своју кривицу, и када је очигледна, не признају је. Себе и своје знање прецењују као и способност. У стању је Арбанас да се прихвати било које дужности, иако о њој појма нема.

Жене су им велика слабост. Нема Арбанаса који верују жени. Изузетно су на жене љубоморни. Када је у питању жена онда се нема поверења ни у своје ближе рођаке. Арбанас је изузетно склон да се поставља као власт над другим људима, нарочито ако је у питању друга вера и нација.

Муслиманска верска заједница

На Космету верници и институције муслиманске верске заједнице били су под заштитом окупатора, како у немачком тако и италијанском делу док у бугарској окупационој зони то није био случај. Разлог је у томе што је већина исламског свештенства имала позитиван однос према окупацији и окупатору. Када су прве непријатељске јединице улазиле у тек освојене градове, међу онима који су их дочекивали и поздрављали, налазио се и велики број исламских званичника. Многи међу њима ступили су у службу окупатора и активно учествовали у прогонима Срба и Црногораца.

Душа у Џенету

Врло драстичан пример злоупотребе религије и говор који је, јула 1941. године, у Плаву одржао тамошњим и косовско-метохијским вулнетарима Тахир Хоџа, из Трпоје, рекавши поред осталог:

"Душа ће ући у Џенет сваком нашем вернику, ако буде немилосрдан у освети према Васојевићима. Гријех нећете направити ако им домове, колибе и плотове око кућа попалите, ако им мал (стоку) плијените и усјеве погазите. Ђевојке и невјесте им поробите и водите са собом да вам жене буду, а мушкарце, па макар то била и ђеца у колијевкама, убијајте, само да од наших старих крвника - Васојевића не остане ни трага."

Окупаторске власти издале су више наредби о понашању војника према Шиптарима и њиховим вјерским обичајима. У подсетнику Оперативног одељења Војноуправног команданта Србије, између осталог, говори се и о односу према становништву у Србији и под тачком 5. набраја се:

а) Према српском становништву треба се опходити с крајњим неповерењем. Србин је по природи националист и стално мисли на ослобођење своје отаџбине, при чему постоје разна мишљења о начину и темпу борбе. Насупрот начелно непријатељском ставу српског становништва, Муслимани су, на подручју Нови Пазар-Митровица-Подујево пријатељски расположени према Немцима.

б) Због верских обичаја Муслимана треба се уздржати у извесним стварима: не посећивати џамије без изричитог позива, не снимати у џамијама и приликом читања молитве на јавном месту, не покушавати поздравом или речима успостављати везу са муслиманским женама.

И немачка 297. дивизија издала је, за своје војнике, посебно упуство о понашању према становништву муслиманске вероисповести. Садашње наступање албанског национализма и сепаратизма и њихов покушај да од Косова и Метохије, Македоније и дела Црне Горе учине албанске територије индиректно и остварење идеја исламског фундаментализма о поновном освајању Европе.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 19 Feb 2012 12:21    Post subject: Reply with quote

Ратничка форма џихада


Свети рат - џихад је неодвојиви део исламске теорије и праксе, он је саставни део и савременог ислама
Данас у савременом свету, када наука и технолошки развој фасцинирају својим достигнућима, ипак у таквим условима егзистирају и ратничке димензије ислама мада оне нису у оној форми и јачини као што су биле у доба Мухамеда. Та ратничка форма џихада условљена савременошћу имала је неколико својих метаморфоза.

Једина правда

Иако се рат искључује као средство решавања спорова, и као метод за реализовање религиозних идеала, ипак се не искључује исламски доктрине. У ствари, свети рат, џихад, више не представља свети рат у тако општој форми, већ је он комбинован са другим идеолошким елементима који се користе за постизање основног циља. Из тог произилази да је ислам борбена религија, а по ком је једина правда шеријатска, то испада да је сваки систем, осим исламског, неправедан, па га за то треба рушити. При том се, муслимани користе светим ратом за који кажу да је наложен од стране свевишњег. Према томе, свети рат, џихад је неодвојиви део исламске теорије и праксе, он је саставни део и савременог ислама. Ислам се као религија у данашњим условима користи светим ратом, док је хришћанство од тог одустало још од момента одвајања вере од државе.

Ранија Србија, а од њеног стварања и Југославија сусретале су се са џихадом у обе његове варијанте - ратничкој и експанзионистичкој нератничкој. Борбена форма џихада се почела јављати на нашим просторима у време првог српског устанка 1804. године, а нарочито је дошла до изражаја у току другог светског рата код шиптарског сепаратистичког покрета на Косову и Метохији, а албанског на етничком подручју данашње Албаније, као и код дела Муслимана Босне и Херцеговине и Шиптара у западној Македонији.

После првог српског устанка настала је страховлада. Београдски везир Сулејман-паша Скопљак, завео је тиранију сличну јаничарској. Срби нису имали друго излаза осим дизања друго устанка, из којег је настала српска независност. У то време живот Срба у Босни, Санџаку и Косову и Метохији био је веома тежак. Такав положај доводио је до сталних побуна хришћана, а султани, да би спречили те побуне, покушавају реформама државе да их умире. Но, без обзира о каквој се реформи радило она је задирала у права муслимана због чега се јављају и муслиманске побуне као што је устанак босанских бегова под вођством Хусеин-капетана Градашћевића. Ова, као и друге побуне, вођене су под паролом заштите вере и истинског ислама.

Циљ - верска држава

У Невесињској пушки 1875. године и муслимани пресељени из Србије жестоким су борбама ломили нападе хришћанских устаника. Овим муслиманима у помоћ је пристигла и османлијска војска, чиме је халифа подсетио своје вернике на религиозну вредност овог рата.

Ступањем на султански престо Абдула Хамида, великог противника реформи и подстрекача и мецене модерног панисламизма, стање се још више погоршава. Хамидов одговор на српску и црногорску објаву рата био је позив на свеопшти џихад. Овај позив на џихад прихватило је и скоро целокупно шиптарско и албанско муслиманско становништво. Из тих разлога Шиптари организују збор у Скопљу на којем одлучују да ће се борити на страни Турака и прихватају проглашење светог рата-џихада против балканских држава.

Осим Шиптара, и остало муслиманско становништво Санџака и Македоније узело је активног учешћа у светом рату против Србије и Црне Горе. Што ће се и у време Другог светског рата поновити. Наиме, шиптарски и албански сепаратисти, а нарочито њихова најактивнија организација Друга призренска лига, проистекла из прве, је на основу идеологије била замишљена као верски покрет муслимана чији је основни циљ стварање једне верске државе, као панисламске институције, па тек онда националистичка.

У ствари, Османско Царство није било турска национална држава, већ васељенски исламски халифат. А основна идеологија овакве државе био је шеријат. У том смислу сви муслимани су били браћа по вери и није било разлике између Турака, Курда, Шиптара, Албанаца, Арапа и свих муслимана сунита, а све у интересу панисламизма. Панисламску политику као основну идеологију проводио је сваки султан. Султани су из тих разлога тражили ослонац у нетурским муслиманима, а на Балкану су то били Шиптари и Албанци с етничког подручја касније Албаније.

Због чега су они, захваљујући својству муслимана, себи давали прерогативе власника и господара и да као такви присвајају делове земаља Срба, Македонаца и Грка. Сви други елементи, класни, национални или било који други, имали су другоразредни значај, јер је у свему главну улогу играо религиозни фактор.

Из тих разлога ислам не оперише појмом нације, те је свака држава заснована на исламском верском принципу, заједница која уједињује све муслимане. На овим основама великошиптарски и великоалбански сепаратисти и националисти су замислили и да створе своју "Велику Албанију".
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 20 Feb 2012 19:05    Post subject: Reply with quote

Борба против неверника

Идеја сепаратизма је посредан вид пропагирања ислама
Из тих разлога је истицан позив на свеопштемуслиманско братство: Турака, Шиптара и Албанаца муслимана и муслимана Словена против неверника што је сукобу давало јасне џихадске карактеристике.

На инсистирању стварања исламске државе Друга призренска лига је јасно показала да је она панисламска организација, па тек онда националистичка, или било каква друго. Албанска муслиманска популација манифестовала се великом религиозношћу те је позивање на ислам то било као најповољнији фактор за привлачење широких маса верника у квислиншке јединице лиге.

Религиозни карактер војних формација албанског сепаратистичког покрета је потенциран сталним исламским идеолошким уздизањем за које су се старали војни имами распоређени у јединицама. Ови свештеници су обучавани у центру за оспособљавање имама у Немачкој ког је оформио велики јерусалимски муфтија Мухамед Емин ел Хусеини у ком су се обучавали муслимани, па и они из СССР-а са Кавказа. Ови имами су отворено истицали религиозни тј. џихадски карактер рата против партизана. Ни словенски део муслиманске популације није био поштеђен од џихадских проповеди. Он је и те како био изражен како у Босни тако и у Санџаку.

Посета муфтије

Како на Косову и Метохији тако и у овим пределима џихад је био у служби Немаца, па самим тим тешко ускладив са шеријатском теоријом о светом рату. Тако међу муслиманима Словенима је посебан џихадски жар раширио муфтијин боравак априла 1943. године у Загребу, Сарајеву и Бањалуци. Његов долазак је поспешио религиозни фанатизам којим се обилато користила Независна Држава Хрватска која је максимално користила ислам за прогоне и уништење српског становништва.

Муслимани, усташе, позивали су све муслимане да уништавају Србе, Јевреје и Роме, јер је то, како су истицали њихови руководиоци света обавеза муслимана и као обавеза учествовања у светом рату. За њих је масакр невиних људи био џихад и у тој квалификацији геноцида су потпомагали неки припадници клера.

Завршетком Другог светског рата и успостављањем народне власти престају могућност за отворено ратничко џихадско деловање, али од тада на сцену ступају његове друге форме деловања Панисламска оријентисаност се осетила у оба дела југословенске муслиманске популације тј. код Шиптара и муслимана Словена.

Освајање Европе

Ако се има у виду да је ислам више од вере - комплетан поглед на свет, те да ниједан верник не може негирати обавезу да се бори за стварање државне заједнице која би се базирала на исламу постаје јасно да како год се декларисао сепаратизам не може имати масовну подршку народа ако негира веру.

Из тог разлога директно наступање албанског сепаратизма, чак и када се позива искључиво на нацију, представља индиректан вид пропагирања муслиманства, јер је маса на коју се наслања битно верски детерминисана и у том смислу овај покрет има подршку светских фундаменталистичких центара. Зато је садашње наступање албанског национализма и његов покушај да од Косова и Метохије, Македоније и дела Црне Горе учини албанске територије индиректно остварење идеја исламског фундаментализма о поновном освајању Европе.

Носиоци ове идеологије у свету знају да је популација на коју се ослањају сепаратисти верски фанатизовано задојена, те да ће њено напредовање у српске и македонске земље довести до промене структуре становништва по верској припадности, у корист албанских сепаратиста, тачније албанским насељавањем и протеривањем Словена нестало би хришћана а остали би само муслимани, а то је циљ џихада.

Према томе, ова идеологија сасвим одговара планерима из светских фундаменталистичких центара који желе да ислам учине господарећим на читавој планети. А албанизација се доказује и подизањем џамија. Зна се да је после ослобођења на Косову и Метохији долазило до рушења православних богомоља и то од стране појединих Срба и Црногораца, у име идеологије, а да су након годину дана на тим местима Шиптари подизали своје богомоље.

Данас у СР Македонији са најпозванијих места може да се чује оцена да велику улогу у стварању нетрпељивости међу народима игра исламска заједница. Велики је број Албанаца који су стипендисти исламско-верских заједница у арапским земљама. А таквих има и са Косова. Има и оних којима се број не зна. Тако у исламским верским заједницама у свету из Македоније се школовало 86 лица албанске народности. Ова верска поука одавно је трансформисана у наставу. Само за десет година у Македонији је реновирано и изграђено 250 џамија у чему се и на Косову не заостаје.

Сви дају новац

Ове чињенице, заједно са подацима о откупу земље и друге непокретне имовине за астрономске суме, масовно исељавање Срба и Црногораца са Косова, записане су у Курану. То је она одлучујућа победа муслимана и ислама и пропаст њихових непријатеља...

Како у Македонији тако и на Косову приликом подизања џамија међу верницима настаје такмичење ко ће више дати да би се џамије што пре изградиле. Ти исти људи, када је у питању самодопринос за изградњу путева, школа, увођења струје или ма која друга акција, не дају ни динара и такве акције не помажу нити се у њих укључују.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 21 Feb 2012 08:45    Post subject: Reply with quote

Идеје џихада

Панисламизам се подједнако шири на простору бивше СФРЈ
Данас на Косову изолованост и сепарација исламизираних Албанаца је све изразитија. Овом је доста допринела исламска вера. Придржавање исламских упутстава код верника муслимана ствара зазор према припадницима осталих конфесија. Тако регуле ислама стварају зазоре и баријере између припадника различитих вероисповести. А ових регула и упутстава придржава се и не мали број припадника ислама и у Босни и Херцеговини, а не само на Косову и у Македонији.

Ислам на Косову је основни фактор стварања зазора, национализма (албанског) и сепаратизма. Ислам је прилична препрека заједничком животу, а доводи и до великог наталитета. Значи, то је доказ, овде се негира хипертрофирани наталитет само у срединама сиромашних слојева. Јер, данас на Косову албански живаљ није сиромашан као што се то мисли. А све ово потврђују и извесна кретања у појединим азијским совјетским републикама, да сиромаштво није узрок великом наталитету, јер су и ове републике у СССР-у материјално добро стојеће.

Пропаганда

Светски исламски центри теже поновном стварању исламског халифата. У ствари, исламски карактер национализма се осећа свуда где живе Албанци. А да би се исламска верска заједница залагала за стварно и потпуно јединство са осталима она би се морала одрећи неких битних исламских регула и принципа, а ово отежава и то што је један број хоџа учествовао у антидржавној и сепаратистичкој делатности.

Улога исламског фундаментализма у албанском сепаратизму је очигледна. Али, она је у овом случају због инсистирања на национализму у други план, па се слабије уочава. И светски фундаменталистички центри то знају, јер кад год напредује великоалбанска идеја са њом улази и џихад, јер је албанско становништво фанатично религиозно, па према томе албанизација значи истовремено исламизацију.

Међутим, панисламизам се у Босни и Херцеговини и Санџаку јавља у отвореном виду, а што је случај на Косову и Македонији. У овим крајевима је и мања бројност фундаменталиста.

Што више деце

Заступници и једних и других залажу се за разбијање садашње Југославије и уједињење њених појединих делова у којима живе муслимани са светском исламском империјом коју треба створити. Међу њима били су најактивнији покрет Младих муслимана који су после Другог светског рата били створили терористичку муслиманску организацију. И једни и други боре се да освајања врше путем наталитета, подизањем џамија и потискивањем немуслиманског становништва из одређених предела.

Идеје џихада и његова активност нису нимало безазлени, већ представљају тиху али озбиљну претњу Југославији, било од албанских сепаратиста тј. индиректно или директно преко деловања јавно декларисаних фундаменталистичких група.

Везе муслимана у Југославији са Блиским и Средњим Итоком датирају одавно, али се њихов интензитет појачао од тридесетих година овог века активношћу великог јерусалимског муфтије Мухамеда Емина ел Хусеинија који је имао обилату сарадњу са фашистима и нацистима и његова је велика заслуга за формирање 13. СС-дивизије "Ханџар" од муслимана и 21. СС-дивизије "Скендербег" од Албанаца.

У њему пише о специфичностима Муслимана, па се, поред осталог, указује на однос према Муслиманкама које иду с покривеним лицем и војницима се забрањује да их фотографишу. Даље се говори о понашању према муслиманским верницима.

Окупаторске власти имале су довољно разлога за усклађивање својих поступака према муслиманским верницима и њиховим традиционалним обичајима, пошто су заузврат добијали подршку њиховог свештенства. Докле је ишла та подршка, најмериторније се може закључити из извештаја о раду Испоставе Гестапоа и СД у Косовској Митровици, за август 1942. године. У њему се наводи да су, почетком месеца, у свим џамијама одржана молепствија за победу немачког оружја. Из сачуваних фотографија види се велики одзив верника на овим молитвама, као и присуство немачких официра и руководилаца квислиншких установа и организација.

То је јединствен случај у историји, а поготово у Другом светском рату, да се свештенство у поробљеној земљи моли Богу за победу окупатора. Овакав поступак званичних исламских кругова је типичан пример слуганског и понижавајућег подилажења немачком окупатору и велики корак у издаји интереса свог народа. Колико се зна, нешто слично у Немачкој није организовала ни Католичка, нити Протестантска црква, па су оваквим поступком исламске верске старешине направиле историјски преседан.

"Мач Ислама"

Немци су лукаво и смишљено деловали на искоришћавању религиозних осећања Шиптара. Када су 1943. године, у сарадњи са Албанским народним саветом и квислиншким властима, спроводили мобилизацију за 13. брдску босанско-херцеговачку СС дивизију, у којој је био предвиђен и један шиптарски пук, Немци су, уз ангажовање своје војне обавештајне службе, довели на Косово и Метохију око 140 бивших црвеноармејаца муслиманске вере. Задатак им је био да међу локалним муслиманским становништвом агитују за ступање у СС.

За оснивање 13. брдске СС дивизије, Немци су ангажовали и јерусалимског великог муфтију Мухамеда Емина ел Хусеинија. Њега је, почетком априла 1943. године, у италијанском конзулату у Сарајеву посетила делегација шиптарских Муслимана са Косова и Метохије и у знак поштовања даривала га мачем који је симболички представљао "мач Ислама". После повратка делегације, рад на формирању СС дивизије и пријављивање добровољаца постало је интензивније.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 22 Feb 2012 08:30    Post subject: Reply with quote

Муслимани на специјалном задатку

Муслимански свештеници учествовали у покољу народа на Чакору и Полимљу
Муфтија ел Хусеини није само подстицао Муслимане из Босне и Херцеговине, Санџака и Косова и Метохије да ступају у 13. СС дивизију, већ се његова делатност одвијала у знатно ширим оквирима. По повратку у Немачку, средином 1943. године, посетио је око 15 имама, муслиманских свештеника који су се у Потстдаму крај Берлина, по његовој и Химлеровој замисли, налазили на специјалном курсу ради оспособљавања за верско деловање у СС јединицама. Имами су подржавали дух ислама међу есесовцима и буђењем и јачањем верских осећања настојали да допринесу развоју припадника СС дивизије у одане есесовце и добре војнике.

Град Нојхамер, у Немачкој, где су били окупљани Шиптари и Муслимани, ратни заробљеници, велики муфтија им је одржао говор, позивајући их у борбу против Срба, за очување ислама на Балкану, указујући на Хитлера као на највећег заштитника свих Муслимана. Велики број Муслимана, из Новог Пазара и околних села, добијао је писма чија је садржина представљала типичан пример коришћења религиозних осећања за притисак на свест верника.

Као из Меке

Писма су почињала као да долазе из Меке, од чувара Мухамедовог гроба. По сећањима савременика, у њима је писало како се Мухамед у сну јавио чувару свога гроба и рекао му да његов "умет" (присталице, муслимани) постају "џахил" (безбожник, незналица), јер не поштују Мухамедове аманете и одричу се вере. Мухамед се љути што муслимани не користе згодну прилику и не дају Хитлеру "изун" (одобрења) да поведе муслимане у свети рат за ослобођење читавог муслиманског света. Они то не користе зато што су заслепљени безбожничком пропагандом. Још мало је остало да се Муслимани откупе од тог великог греха, стајало је на крају писма намењеног верницима.

Да би се искористила лаковерност и заосталост, писма сличне садржине добијали су поједини муслимански верници и у осталим срезовима Косовскомитровачког округа.

Велико ангажовање муслиманског свештенства испољено је и приликом врбовања добровољаца за СС дивизију "Скендербег", у првој половини и средином 1944. године. Добровољцима је обећаван угодан живот после рата, а а ко погину уживаће у благодетима раја. Међу припадницима ове дивизије, у време када су њене јединице харале и масовно убијале црногорски живаљ у селима на Чакору и Полимљу, било је запажено и присуство муслиманских свештеника.

У служби рајха

Пошто је то одговарало политици Хитлерове Немачке, њене обавештајне службе учествовале су у подстицању тежњи, за окупљањем свих муслимана на Балкану око "Велике Албаније", укључујући и повезивање са босанскохерцеговачким и санџачким Муслиманима, како би Албанија постала мост за везу са милионским масама, муслимана Блиског Истока. Тако би, под немачким покровитељством, "Велика Албанија" постала главни експонент Трећег Рајха и бастион муслиманства на Балкану. Тиме су се подгрејавале жеље великоалбанских националиста и исламских фанатика, што их је све више везивало за немачку страну.

Изјашњавање дела муслимана, у Новом Пазару и Санџаку, за Шиптаре било је последица снажног уплива верских вођа који су у томе видели могућност бржег продора ислама у Европу. Међутим, њихов број није био велики, што се очитовало у отпорима албанизацији. "Велика Албанија", како су је замишљали шиптарски квислинзи, требала је да буде муслиманска држава и у служби тог циља било је уништавање српских богомоља и протеривања Срба и Црногораца.

У квислиншким организацијама налазио се велики број исламских верских званичника. У свим среским комитетима Друге призренске лиге налазиле су се хоџе. У комитету у Сувој Реци, био је Мухарем Весељи који је истовремено био и члан "Бесе". Расим Тунгури био је члан Среског комитета лиге у Приштини, а мула Ћазим Ајмети у општини Јањево. Муса, шех Заде и Иља шех Хасани били су у највишем руководству 2. призренске лиге и истицали су се у служењу окупатору и распламсавању мржње према хришћанима.

Окружни начелник у Косовској Митровици, Ибрахим Љутви, до ступања на ту дужност био је верски службеник. До окупације налазио се на положају секретара Реис улеме и, као истакнути члан профашистичке организације, "Беса", ступио је у службу окупатору.

Старе идеје

Имам из Подујева Шаћир Халили, познатији као Хоџ Висока, био је активан политичар у предратном периоду, а после окупације почео је да сарађује с Немцима. Иако је био народни посланик у парламенту Краљевине Југославије, по прикључењу Косова и Метохије "Великој Албанији", именован је за посланика квислиншког албанског парламента у Тирани. Он није био становник и држављанин "Велике Албаније", јер је Подујево номинално припадало Србији. Његово именовање за посланика симболизовало је великоалбанске претензије на Косовскомитровачки округ.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 24 Feb 2012 09:21    Post subject: Reply with quote

Пљачке и прогони Срба

Хоџ Висока, иако сарадник окупатора, штитио је српски живаљ
Хоџ Висока био је сарадник немачке војне обавештајне службе. Истине ради, треба рећи да је био и један од ретких који се изјашњавао против прогона Срба и Црногораца и узимао их у заштиту.

Мехмед Алић, алиас Хоџ Бањска, из Косовске Митровице, био је са још неким члановима своје породице сарадник окупатора. Сарађивао је са Гестапоом, али је одржавао везе и са италијанском обавештајном службом.

Вероучитељи Исмајил Хасани и Јакуп Хафизи, из Призрена, били су активни сарадници италијанске обавештајне службе. Бивши шеријатски судија Сулејман Бабић који је, између два рата, радио за југословенску полицију, био је истакнути италијански обавештајац, а после капитулације Италије, у својству представника Муслиманске верске заједнице, ангажовао се на врбовању Шиптара и Муслимана у СС дивизију "Скендербег".

Хоџе отимају

Хоџа Шаип Краснићи приграбио је више насељеничких имања у околини Гњилана и пљачкао је Србе. У пљачкањима и прогонима Срба учествовала су и друга свештена лица, међу којима су се истицали у Дреници: Мула Ибрахим, из Пољанца, и Мула Иљаз, из Броћне; у Сувој Реци: Мула Нури, из Дуља, Мула Мухарем, из Семетишта, и Салем Мустафа, из Трња. Затим: Шабан Дина, из Велике Круше, код Ораховца, Ахмет Рустеми, из Корише, код Призрена, и Јахија Дацићи, из Истока.

Врло велики број муслиманских свештеника био је укључен у Бали Комбтар. Није било форума у балистичкој организацији, а да у њему није било хоџа. Када је, непосредно по ослобођењу, избила оружана побуна којом је руководила илегална великоалбанска организација "Национал демократик Шиптар", што је, у ствари, био нови назив за Бали Комбтар, у Централном комитету били су хоџа Балија Малићи и секретар Вакуфског одбора у Призрену, Бахтијар Сокољи.

Када су откривени, осуђени су Малићи на 17, а Сокољи на седам година затвора. У среским и општинским комитетима ове сепаратистичке организације било је 19 хоџа из свих крајева Косова и Метохије. То су, углавном, били активни сарадници прво италијанског, а затим немачког окупатора.

Злочинац Мула Идриз Хајрулаху, из Гњилана, био је као предводник вулнетара у служби италијанског, а, од јесени 1943. године, и немачког окупатора. Био је познати зликовац и пљачкаш, хладнокрвни убица, испуњен мржњом према Србима и Црногорцима. Налазио се на челу банде познате по свирепостима. Ослобођење је дочекао као одметник и организатор борбе против нове власти. Командовао је балистичким снагама које су, децембра 1944. године, напале Гњилане. Откривен је тек 1948, али није имао храбрости да се појави пред судом, па је у затвору извршио самоубиство.

Агитатор Мула Мустафа је у Барама, код Косовске Митровице, почетком друге половине 1944. године, после завршеног верског обреда, испред џамије одржао проповед у којој је величао окупатора и клеветао народноослободилачки покрет. На крају је, са Кораном у руци, захтевао од присутних да се закуну и обавежу како ће изгнати партизане из свих крајева у којима живе Муслимани. Било је то у време када се на том терену појавио Шаљски партизански одред, чијим је борцима, а сви су били Шиптари, дат рок од три дана да се врате кућама или напусте подручје Шаље.

Смртне казне

Хоџа Нурадин Халити, из Ђиновца, крај Суве Реке, био је, заједно са Ћазимом Блацом, организатор оружаних квислиншких формација у том крају. Учествовао је у доношењу одлуке о вешању 20 родољуба у Призрену и Ђаковици, а био је и председник Среског комитета 2. призренске лиге. Ахмет Хасани ефендија, из Урошевца, био је балистички организатор у неродимском крају, Гњилану и Качанику. Са још двојицом хоџа: Исмајилом Максутијем, из Качаника, и Рифатом Веселијем, из Кошара, створио је групу која је врбовала чланство. Исмајил Максути био је познат као организатор вулнетара и прогона српског и црногорског становништва.

Велику и запажену улогу у сарадњи са окупаторима и борби за "Велику Албанију", имале су муслиманске дервишке секте. Њихове старешине-шехови налазили су се у руководствима Бали Комбтара, Друге призренске лиге и осталих квислиншких и профашистичких организација.

Петорица дервиша

У балистичком руководству Суве Реке, од укупно седморице чланова Среског комитета, петорица су припадали дервишкој секти "Руфаи". Старешина ове секте у Косовској Митровици, радио је за интересе Крајскомандантуре и био у вези са официром за специјалну употребу. Шех и чланови секте добијали су од Немаца специјално следовање намирница, што је била награда за сарадњу. Шеф Испоставе Гестапоа у Косовској Митровици, СС капетан Гинтер Хауздинг, одржавао је тесне везе са шехом и припадницима секте "Кадери", који су, поред других привилегија, добијали од Гестапоа допунско следовање брашна, шећера, масноћа и цигарета. Хауздинг је, више пута, посећивао њихову текију (богомољу) и посматрао верски ритуал.

Злочиначки је био однос муслиманског свештенства према прогону српског и црногорског живља и православног свештенства? Отпора, попут оног у Босни, августа 1941 - када је организација "Ел Хидаје" осудила усташке злочине и оградила се од Муслимана који су у њима учествовали - на Косову и Метохији није било.
Back to top
View user's profile Send private message
КОСМЕТ
ДЕЛИЈА


Joined: 01 Jan 2012
Posts: 121

PostPosted: 26 Feb 2012 09:42    Post subject: Reply with quote

Џамија на згаришту


За време окупације отето је више од 400 Српкиња
Муслиманска верска заједница, у којој су апсолутну већину чинили Шиптари, није се тим поводом оглашавала. Део свештенства био је политички пасиван, али се мало њих залагало за верску и националну толеранцију и изјашњавало против пљачки и убијања.

Имам Рам Затрићи, из Истока, у проповедима је позивао вернике да не учествују у нападима на насељеничка села и да помажу протераним породицама Мула Ахмет, из Томанца, остао је упамћен по подршци и помоћи коју је пружао Србима и Црногорцима.

Пример Бујанца код Липљана

Оваквих случајева било је и у другим ситуацијама, али у целини мало и најчешће су били сведени на локалне оквире, у одбрану комшија и сусељана.

О односу према другим вероисповестима говори и пример села Бујанца, код Липљана. Пошто су породице: Радојчић, Роћеновић и Самарџић, протерали са њихових имања, куће им срушили, сељани су од материјала насељеничких кућа сазидали џамију. Верницима и свештеницима није сметало да се моле Богу у, на такав непоштен начин, изграђеној богомољи.

За време окупације, отето је више од 400 Српкиња и Црногорки, младих жена и девојака. Већина их је принудно преобраћена у ислам, а такав поступак није се могао спровести без учешћа муслиманских свештеника. Није познат ни један случај супротстављања или осуде оваквих крајње нељудских поступака. Зна се, међутим, да су били подржавани, јер је отимањем Српкиња и Црногорки обезбеђиван пораст броја Шиптара, што је, такође, доказ о понашању и одговорности муслиманског свештенства.

Врло је мало примера да су хоџе помагале народноослободилачки покрет. Мула Адем, из Језерца, код Урошевца, пружио је помоћ партизанском одреду "Зејнел Ајдини". Примио их је у кућу и нахранио.

Други светски рат

У свим местима Косова и Метохије окупаторске војске априла 1941. године су дочекани од стране Арбанаса са помпом. Долазак окупатора Арбанаси су сматрали својим ослобођењем из којих разлога су окупаторима у свим местима припремане помпе које су организовали некадашње аге и бегови међу којима су били исламски свештеници, хоџе.

Овде треба истаћи да су Арбанаси напали пук југословенске војске су италијанска и немачка војска стигле на ове просторе. Истих дана отпочиње и арбанашки приватни терор. Арбанаси су убијали југословенске војнике, пљачкали цивиле, вршили уцене, палили српска села, протеривали Србе са огњишта. Пљачкају војне магацине и државна предузећа. Арбанаси истерују Србе из кућа и одмах их усељавају отимајући сво покућство, стоку, пољопривредне алатке и све што им дође до руку.

Србима се пљачка стока, њихове радионице, дућани, отимају се запрежна кола, грађа која је припремљена за градњу, живина, једино свиње нису пљачкали из верских разлога. Убијају људе у кућама, убацују бомбе кроз прозоре, врше силовања, отимају жене и девојке од места до места. У свим арбанашким селима организују се добровољци, 10-15 људи, познати као вулнетари и наоружани до зуба на позив својих чауша полазе у пљачке и рације.

Срби су ван закона. Уводи се Србима петина и десетина. Арбанаси се одазивају позиву окупатора да му приђу те иза његових леђа тероришу српски живаљ и прогоне га за Црну Гору и Србију. У сваком месту убијани су бивши југословенски чиновници, учитељи, свештена лица и виђенији људи. Пале се српске куће, убијају се људи на кућном прагу, на улици, њиви, путу.

Италијански окупатор ствара 1941. године фашистичку Велику Албанију. На Косово и Метохију стижу чланови Косовског комитета из Албаније и распоређују се у органима власти по свим местима у дослуху са балистима. Домаћи Арбанаси и пристигли чланови Косовског комитета, уз помоћ господара кућа, усмерили су припаднике арбанашких племена да масовно приђу окупаторима.

То су први дани окупације када влада анархија и безвлашће које одговара арбанашком менталитету. Већина Арбанаса због верског фанатизма, качачког менталитета и балиста успостављају уз помоћ окупатора фашистичку власт. Окупатори власт предају бившим агама, беговима, господарима кућа. На власти су полуписмени и неписмени.

Стварају се од Арбанаса, југословенских држављана квислиншке оружане формације: арбанашки жандарми, арбанашка фашистичка милиција, пук Ређимента Косова, јединице арбанашке војске, а касније 1944. године, и по злу позната шиптарска "21. СС дивизија Скендербег".

Друга Призренска лига

Прва акција ове дивизије била је у Приштини јуна 1944. године када су њени припадници ухапсили 310 Срба и десетак Јевреја. Ухапшени Срби и Јевреји одведени су у логоре из којих се мали број вратио. Треба овде истаћи да после капитулације Италије 1943. године немачка обавештајна служба уз помоћ и иницијативу Џафер Деве ствара Другу призренску лигу чији је задатак био да служи Трећем Рајху и ради одбране Косова и Метохије од српског, односно југословенског ослободилачког покрета.

Треба истаћи да је 28. јула 1944. године Шиптарска "21. СС-дивизија Скендербег" побила 428 људи, жена и деце у месту Велика. Деветогодишњег Томислава Вучетића обесили су о стабло шљиве и живог га драли. Преко пдесет Срба спалили су у њиховим кућама. Неке су клали и дочекивали на бајонете. Ту је било и силовања и других страхота и грозота. У свакој јединици "21. СС-дивизије Скендербег" налазио се по један муслимански свештеник - имам.
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> За спас Косова и Метохије All times are GMT - 1 Hours
Goto page 1, 2  Next

View previous topic :: View next topic
Page 1 of 2

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop