www.DELIJE.net

[КОСМЕТ]

Ислам не зна за појам нације


Свака муслиманска држава заснована на исламском принципу
Друга призренска лига оформила је и своју војску са четири оперативна подручја. Све арбанашке организације и оружане формације на Косову и Метохији сврстане су под команду Балистичког покрета. После ослобођења Косова и Метохије које је извршено у времену од 17. до 23. новембра Балистички покрет наставља своје активности. Вође Шабан Полужа и Имер Бериша од 3. децембра 1944. године воде отворену побуну тако да је Народноослободилачка војска била по градовима а балисти по арбанашким селима и шумама.

Циљ и средство

Стварају се шиптарски фашистички комитети на целом простору. Председник Шиптарског Централног националног комитета био је Халим Спахија, који је уједно био и председник среског одбора нове партизанске власти у Призрену. Симптоматично је да су се многи чланови балистичке организације инфилтрирали у органе нове власти, у форуме Комунистичке партије и органе безбедности па и у самој НОВЈ, односно Југословенској армији.

Будући да се овде ради о изгону Срба не може се говорити а да се нема у виду и религија. Поготову што су се конфесионални односи идентификовали са међунационалним. Зна се да су до 1941. године на Косову и Метохији у већем броју живели православни Срби, а у много мањем броју Јевреји и припадници католичке вероисповести. Арбанаси католици претежно су живели у Ђаковици и околини, док један број католика српског језика је живео у летници Јањеву, који су се декларисали под утицајем фратра као Хрвати. Арбанаса муслимана је било како на Косову тко и у Метохији. Не треба заборавити ни дервишке секте међу муслиманима, које су окупљале већи број следбеника и имале нарочито агресивно наступање.

Ислам не оперише појмом нације, те је свака муслиманска држава заснована на исламском верском принципу. Сви други елементи, класни, национални или било који други, имали су другоразредни значај, јер је у свему главну улогу има религиозни фактор.

Муфтија и усташе

У Краљевини Југославији постојала је Југословенска муслиманска организација као политичка партија. Једно време на челу његови сарадници и наследници, почев од 1931. године, почели су одржавати везу са великим јерусалимским муфтијом Мухамедом ел Хусеинијем. У међувремену, велики муфтија је имао плодну сарадњу са италијанским фашистима, а затим и са усташама Анте Павелића.

Он је тај који јеорганизовао оспособљавање имама за вршење верске службе јединицама које су сачињавали муслимани, као што су у окупираној Југославији биле две СС дивизије и то "Ханџар" коју су сачињавали муслимани из Босне и Херцеговине, али у којој је био и један батаљон Арбанаса са Косова и Метохије, који ће чинити језгро касније основане "21. СС-дивизије Скендербег" којима су се придружили и Арбанаси из западне Македоније, укупно 12.000. Имами за ове јединице у Југославији, као и за јединице састављене од муслимана из СССР-а биће на предлог великог муфтије оспособљаване у Немачкој где се и налазио центар за обуку истих.

Треба истаћи да је "Ханџар" дивизију уз помоћ Гестапоа основао велики муфтија, који је априла 1943. године посетио Загреб, Бања луку и Сарајево. Док се налазио у Сарајеву једна група Арбанаса са Косова и Метохије га је посетила и на поклон му однела мач.

Од почетка италијанско-немачке окупације Косова и Метохије априла 1941. православни Срби су имали антиокупаторски став, а Арбанаси католици и муслимани су пришли окупатору и остали уз њега до последњег дана. Из тих разлога Српска православна црква је заједно са паством била у најтежем положају. Арбанаси су се ангажовали да што више униште и затру све трагове онога што је српско. Циљ им је био стварање чистог арбанашког етничког простора без Срба хришћана и стварање велике Албаније. Већ првих дана окупације порушено је 16 православних цркава.

Окупатори нису јавно репресивно деловали према православним Србима то су препустили Арбанасима. Арбанаси су пљачкали црквене архиве и библиотеке, историјске и друге списе, скрнавили верска и национална обележја док су православне свештенике премлаћивали, понижавали и убијали. Поред многих других Арбанаси су у селу Рани Луг код Гњилана убили свештеника Крсту Поповића, а јеромонах Јанићије Миловић је нестао без трага.

Уништена гробља

Све српске школе су затворене, а са већине су поскидани прозори, врата и кровови. Уништава се школска архива. Арбанаси су репресалијама приморавали српски живаљ на исељење са ових простора те опустела српска села због убиства или бекства од Арбанаса, онако пуста, спаљена и порушена остала су и без својих гробаља. Арбанаси су их уништили ломљењем споменика и крстова, а сва гробља у складу са одредбама шеријата су преоравали да би затрли све трагове трајања Срба и да би користили то земљиште.

Да би се што више затрли српски трагови уништавају се српска светилишта, манастири и цркве, њихова архива и библиотеке, руше се историјски споменици, као што је споменик Косовским јунацима на Косову пољу, споменик добротвору Сими Игуманову у Призрену, руском конзулу Шчербину у Косовској Митровици, руше се споменици и крстови обичних смртника.

[КОСМЕТ]

Цркве као затвори

Муслиманским свештеницима су биле дате могућности да делују
Арбанаси су неке цркве користили као затворе. А најжешћи прогони православних свештеника били су после капитулације Италије, односно када су Немци реокупирали Косово и Метохију и Албанију.
Рашко-призренска епархија Српске православне цркве настојала је да добије заштиту од Синода новоформиране Албанске православне цркве, али сва настојања су била узалудна. Албанска православна црква није хтела да пружа никакву помоћ у спашавању Срба и свештених лица.

Велика подршка

Немачке окупаторске снаге на Косову и Метохији имале су довољно разлога за усклађивање својих поступака према муслиманским верницима и њиховим традиционалним обичајима, пошто су за узврат добијали подршку њиховог свештенства. Докле је ишла та подршка може се видети из извештаја о раду испоставе Гестапоа и СД у Косовској Митровици, за август 1942. године, у коме се каже да су почетком месеца у свим џамијама одржане молитве за победу немачког оружја. Одзив верника овим молитвама био је изузетно велики.

Муслиманско свештенство на Косову и Метохији било је активно током Другог светског рата у вршењу пропаганде код својих верника за интересе нацистичке Немачке. Нарочито када је требало покренути арбанашка племена противу Срба или ради регрутације у квислиншке јединице. Немачке обавештајне службе Гестапо, СД и АБВЕР су радиле на окупљању свих муслимана Блиског и Средњег Истока и постала бастион муслиманства.

У оваквим условима муслиманским свештеницима су биле дате све могућности да делују. Отуда није чудо што су стали уз окупатора, радили за њихове обавештајне службе и вршили велике злочине над Србима. Велики број исламских верских званичника налазио се у квислиншким организацијама и војним фомацијама. Тако се у свим среским комитетима Друге призренске лиге налазиле хоџе. Такође, хоџе су биле у балистичким војним формацијама, фашистичкој полицији и у органима квислиншке власти. У највишим органима Друге призренске лиге били су имами - хоџе: Шех Заде и Шек Хасани.

Многи од хоџа за време рата сарађивали су са италијанским обавештајним службама СИМ и ОВРА. Хоџе су се истицали у прогону Срба и пљачки њихове имовине као што је случај са хоџом Шаипом Краснићијем из Гњилана који је приграбио неколико насељеничких имања. Такође из Гњилана хоџа Мула Идриз Хајрулаху јавно је сарађивао са окупаторима. Када је Космет већ био ослобођен од окупатора командовао је балистичким снагама у нападу на Гњилане 1944. године.

Он је био веома свиреп према Србима. Хоџа Мула Мустафа је са кураном у руци захтевао од својих верника да се на курану закуну да ће се борити против партизана док је хоџа Исмајил Максути био и прогонитељ српског становништва.

Старешине дервишких секти (шехови) налазили су се у руководствима Друге призренске лиге, балистичког покрета и осталих квислиншких и фашистичких организација. Тако су у балистичком руководству у Сувој Реци, од укупно седам чланова Среског комитета, петорица припадала дервишкој секти "Руфаи". Сви шехови и чланови секте добијали су од Немаца специјално следовање намирница. немачка обавештајна служба сарађивала је и са припадницима дервишке секте "Кадери" који су од Гестапоа добијали специјално и допунско следовање.

Злочини без осуде

Било је случајева да се руше српске куће и да се од тога материјала граде џамије а хоџе су тај злочин оправдале.
У периоду од две године отето је 598 девојака и жена Српкиња које су насилно преобрађене у ислам. А тај чин се није могао обавити без свештеног лица хоџе - имама. Није познат ниједан случај супростављања или осуде оваквих крајње нељудских поступака.

Овакве злочине, као и злочине муслиманских свештених лица, балиста нико никада није осудио. Напротив, на Косову и Метохији захваљујући трима амнестијама југословенских власти многи злочини су остали некажњени а њихови починиоци су, нажалост, у послератном периоду заузимали одговорне функције у власти и партији. Такви су били језгро сепаратистичке побуне 1944, 1968, 1981. и савремени качачки тероризам на Косову и Метохији.

[КОСМЕТ]

Подстицали вернике против Срба

Преобраћање Рома у ислам и после 1945.
Било би неправедно а да се не истакне да су Цигани/Роми на Косову и Метохији у току Другог светског рата прилично страдали и да их је велики број, а да они то и не знају, преобраћен у ислам. Преобраћање Рома у исламску веру настављено је и после 1945. године.

С обзиром да је једно подручје насељено Горанцима - Србима исламске вере треба истаћи да су то изразито вредни и поштени људи и да никада нису чинили никаква зла иако припадају исламској вери.

Из изложеног се да закључити да је исламска верска заједница на Косову и Метохији у току Другог светског рата била на страни окупатора и да је поспешивала злочине према Србима. Своје вернике је хомогенизовала и од њих створила верске фанатике који су и данас такви. Исламска вера у односу на друге конфесије је искључива. Међутим, ни Арбанаси католичке вере, сем часних изузетака, нису се боље понели у Другом светском рату према српском живљу.

Подаци о злочину

Према критеријумима међународних институција за ратно право, злочини почињени у току Другог светског рата разврстани су у четири главне групе; Злочини против мира; Злочини против човечности; Чланство у злочиначким групама, организацијама и војним формацијама; и Ратни злочини почињени кршењем међународних ратних закона и обичаја у току оружаног отпора изазваног свирепим поступцима окупатора и његових помагача. Подаци о злочинима дати документовано у овој хроници страдања које су починили Арбанаси да ти злочини потпадају под други и трећи критеријум.

Злочини против човечности сви облици геноцида: зверства, убиства, депортовања, затварање, мучења и друга разбојништва извршена над цивилним становништвом, затим прогањања на верској, политичкој или којој другој основи.

Већина српских имања је узурпирано. Прво ради материјалне добити а друго ради етничког чишћења тих простора. У овом се највише истичу Арбанаси, качачки емигранти који су са италијанским фашистима пристигли из фашистичке Албаније. То су појединачни и групни насртаји на све што је српско. Све ове акције поспешују арбанашке фашистичке организације, хоџе и господари кућа.

Срби су стављени ван закона. Немају слободе кретања, не смеју да оду на пијацу, у шуму по дрва јер се живи неће вратити, не смеју у млин жито отерати. До цркве се не сме доћи ради крштења деце или било каквог верског обреда. Скоро у свим местима Арбанаси уништавају српске воћњаке и винограде, врше сечу шума.

Паралелно са пљачком врше се рањавања и убијања Срба. Напади се обично врше ноћу, а ако се врше дању онда се то чини мучки, из заседе и с леђа. Врше се разне уцене, новац, вредне ствари и накити се отимају. Врше се разна физичка малтретирања, претње и застрашивања с циљем да се што више Срба исели. Срби се терају на кулук и присилан рад. Многи у интернацију. Врши се стрељање Срба. Спроводи се рација над мотивацијом да се Србима одузме оружје.

Том приликом издвајају виђеније људе, учитеље, попове, па ако их не ликвидирају терају их у конц логоре, као што је онај био у Старом Тргу. Многи су интернирани у Албанију у: Валону, Кукс, Елбасан, Зогај, а у Италију у Преза, Пука, Кампо, као и на самом Косову и Призрен, Приштину, Косовску Митровицу. Неки су отерани у Аустрију и Немачку са својим фамилијама.

Деца су страдала

Све фашистичке организације које су постојале у фашистичкој Албанији су формиране на Косову и Метохији. Под окриљем ових организација вршени су злочини.
Драстичан је пример злочина убиство деветомесечне бебе Милице Вулетић из Штедима 6. децембра 1941. године, а убице су из истог села: Асан Бећировић и Зећировић Бејтула. Или, убиство десетогодишње кћери Зорке Томић из Лашкобаре, убица Амзовић Алија из истог села.

Припадници ових организација и формација убили су и неколико жена, мада Арбанаси истичу како им вера не дозвољава убиство жена. Неколико жена је претучено, рањено, а било је и покушаја силовања. Било је доста отмица жена и девојака.
За све ове злочине, злочинци нису одговарали, као ни за многе друге за које се зна.

Шиптарски приватни тероризам

Почетком шездесетих година на Косову и Метохији већ се почео осећати приватни шиптарски терор над Србима, посебно у забаченијим местима и тамо где је Срба било у мањини. Паралелно с овим егзистирао је и државни терор шиптарске владајуће бирократије који је дејствовао притајено.

Од 1966. године антисрпску хистерију шиптарских маса су подстицали политички форуми, преко званичних органа Покрајине, џихад преко верника исламске конфесије и католички клер преко шиптарских верника католичке вероисповести.

Антисрпска хистерија се осећала на сваком месту: у продавници неуслуживањем Срба и јавним игнорисањем, на пијаци, у свим званичним органима, културним и другим институцијама. За један документ, ма какав он био Србин је морао отићи по неколико пута да га добије и ако га добије. А када га добије, нечитљиво је исписан на шиптарском језику и латиничним писмом (мешавина шиптарског и латинице), а ћирилица као писмо скоро је било потиснуто.

[КОСМЕТ]

Гађали попове каменицама

Шиптари су Србе просветне раднике омаловажавали, вређали па и физички нападали
Када би ко Србе упитао зашто се служе само латиничним писмом, одговор би добијао: тако сам навикао, знаш, служим се техничким словима па и то је један од разлога, па видиш све писаће машине су на латиници и сви технички и други апарати. И нисам ја националиста па да пишем ћирилицом.

На Косову и Метохији сва коренспонденција је била на шиптарском, а Србима се натурила само употреба латинице. Шиптарска чобанчад где год стигну, малтретирају српску чонбанчад, то чине и 5ученици по основним и средњим школама па и на факултетима.

Све што је било српско, или је сада српско, било је подвргнуто руглу. Шиптарчићи су звиждали за поповима или их гађали каменицама. Србе просветне раднике су омаловажавали, вређали па и физички нападали. Виђеније људе Србе, на селу или у граду, компромитовали су свим могућим начинима.

Погубни трачеви

Срби који су били на положају, ма каквом и ком, уколико нису били шиптарске улизице, били су подвргнути разним измишљотинама: да је он у браку неверан, или пак његова супруга, а ако је имао кћери, оне од овог нису биле поштеђене. А за синове Срба на положају обично се говорило да се дрогирају, да су алкохоличари или да су склони крађи. А ако су деца тих руководилаца била мања, онда су била везана за бандеру или какво дрво, тучена и тако остављена док неко од Срба не наиђе да их тога ослободи.

Овакве и сличне трауме Српчад су доживљавала на сваком кораку Косова и Метохије. Пољске штете су Србима намерно чињене, а служиле су и да би Србин испровоцирао и да дође до сукоба. Ако Србин не прихвати тај сукоб остаје му да ћути или да се сели. А ако би прихватио сукоб, он би био српски националиста, био би силеџија, разбојник и код свих друштвено-политичких организација, код власти, судства и свих органа био би крив, окривљен и осуђен.

Када кажем код друштвено-политичких организација, онда се мисли на то да је тај сукоб између Србина и Шиптара изазвао Србин и то је великосрпски национализам и шовинизам, и то је све тако лепо изрежирано да како год буде, Србин мора да буде окривљен. Ово је била врло вешта игра и психолошки притисак на Србе. Срби учесници у саобраћају, возачи и без икаквог разлога чешће су кажњавани, док су многи Шиптари возили без положеног испита и возачке дозволе. Ако у разговору дође до неке полемике, Шиптар одмах Србину, с неким чудним ставом, само што не наређује: "Хајд у Србију".

Срби путници у аутобусима и возовима увек су били гурани, истеривани са седишта а у многим случајевима избацивани и спречавани у даљем путовању. На телефонским централама су обично били Шиптари, због познавања оба језик који су Србима ометали или прекидали телефонске разговоре. Тамо где се чека ред, обично код лекара, прво су се морали прегледати Шиптари па тек онда Срби. Ма где се чекао ред, Шиптари иду преко реда. Од Срба преко реда је могао проћи само по неки носилац Партизанске споменице 1941., па они то чекање нису ни осетили.

Када би неки од Срба отишао у цркву или славио, вршио неки верски обред, био би партијски, ако је члан партије, кажњен, а многи су због тога изгубили и своја радна места. На другој страни, када Шиптари славе свој Бајрам или Рамазан, они то масовно чине. И да производња и друге делатности не би стале, онда партија и власт ангажује Србе да раде уместо Шиптара који нису тих дана дошли на посао. Онда се обично то правдало тиме како су Шиптари необразовани и заостали. А Срби, зато што су свесни, били су кажњавани. Док су српска деца у школама учила материјализам и марксизам, шиптарска су помно учила своју историју. Срби су били за братство и јединство, а Шиптари су чували само своје. Такав је случај са осталим националним мањинама и народима у Југославији. Једино је Србин омаловажавао своју историју и све оно што је створио његов претходник.

Муке у кафани

Шиптари поштују своје хоџе и то све из реда, док код Срба није случај да поштују своје свештенике, без обзира на то да ли су или нису верници. Сличан је случај и са просветним и културним радницима, стручњацима и научницима и људима од угледа. Нема Шиптарке удате за Србина, али зато има Српкиња удатих за Шиптаре.

Многи Срби су по угоститељским објектима Косова и Метохије имали непријатности, а неки су и одговарали због наводних ексцеса по кафанама, а које су им изрежирале певачице које су стизале из осталих делова Југославије и добро се уклапале у оно што им је Шиптар власник објекта дириговао.

[КОСМЕТ]

На конзулском месту у Приштини, тада најистуренијој тачки српске дипломатије били су Војислав Илић, Бранислав Нушућ и Милан Ракић:
Тајни извештаји и стихови на конзулском столу

Текст преузет из часописа Српско наслеђе број 10

[КОСМЕТ]

По диплому у Љубљану и Загреб

Непримерно уништавање и пљачкање друштвене и државне имовине на Косову и Метохији је стално
Албанска застава се вијорила на сваком месту, српска нигде, југословенска да, али она да би прикрила оно што сепаратисти желе.
Док Срби са Косова и Метохије морају показати стварно знање, што је и оправдано, приликом одбране магистарске или докторске дисертације, дотле је Шиптарима било довољно да прошетају до Љубљане а нарочито до Загреба где је спрега била чврста.

Мале лукавости

Једна од успешнијих тактика Шиптара руководиоца свих нивоа била је да ван Косова и Метохије поред љубазности и предусетљивости користе и остале манире ради што бољег утиска који треба да оставе код саговорника ма ко да је у питању. Али, ако му је саговорник Србин, односи су били другачији. Све посетиоце Косова и Метохије врло љубазно су прихватали, гостили, по нешто даривали и проводили их широм Косова и Метохије да виде историјске знаменитости и тада се обиђе само један историјски споменик из српске историје а онда их воде од једног до другог споменика исламита. Ово је све чињено ради што боље антисрпске политике и антисрпства уопште.

Шиптари руководиоци с Косова и Метохије, већина њих, ма на ком састанку, или било где, увек су пре тих састанака имали многе неформалне и формалне разговоре са свим руководиоцима из свих република сем са руководиоцима из Србије Ово игнорисање трајало је деценијама, а да руководиоци Срби то нису уочавали, нису хтели или пак нису били способни да то уоче. Овакво понашање Шиптарских руководилаца била је припрема за спровођење њихових циљева у остваривању сепаратистичке политике, што је пракса и показала.

Непримерно уништавање и пљачкање друштвене и државне имовине на Косову и Метохији је стално. Српски живаљ на овим просторима углавном економски слаби, док је шиптарски живаљ економски све јачи. За овакво стање има много разлога. Један од важнијих је разлика у менталитету и моралним нормама и кодексима. Разлика у марљивости и раду је и те како уочљива. Однос према самом себи, колективу и друштву сасвим је различит.

Ово је само део косовско-метохијске збиље и стварност, која је много суровија, а која се испољава кроз силовања, пљачкања, отимачине и убиства. Ваљда је судбина ових простора оваква каква је.
Злочини над Србима од 1992.

Приватни албански тероризам после 1968. од првих сепаратистичких демонстрација које су од стране власти и партије окатегорисане као економске је једна од заблуда актуелне тадашње власти и партије, па ће из дана у дан све више долазити до изражаја. Овај тероризам је перманентно тајно подржаван од стране албанске врхушке власти и партије све док се није укотвио у све органе власти. Овакво стање условиће безбројно исељавање Срба и Црногораца са ових простора. Ниједна српска влада никада није утврдила тачан број протераних Срба и Црногораца у току Другог светског рата а ни после рата и напада НАТО снага на СР Југославију 1999. године.

"Фини момци" из УЧК

Од распада СФР Југославије качачко-сепаратистичко-терористичке активности оличене у УЧК су све учесталије и бројније. Тако да до јуна 1988. године су извршена 543 напада, што по годинама је: 1991. године 11; 1992. 12, 1993. 8, 1994. 6; 1995. 11; 1996. 31; 1997. 55 и до 3. јуна 1998. 409 што укупно износи 543 напада. Напади су вршени на раднике и објекте МУП-а, на грађане и остале објекте, на припаднике војске и друге. Убијено је грађана а највише припадника МУП-а њих 92. Укупно повређених је 187; нанете су 125 тешких телесних повреда, а укупно је повређено 187 лица, са лакшим повредама 62, а за ово време погинуло је 90 нападача од којих само 82 у 1998. години.

Терористички напади по местима су били: У Србици 37, у Дечанима 30, Ђаковици 20, Клини 15, Глоговцу 9, Ораховцу, Приштини, Косовској Митровици по 4; у Урошевцу, Призрену, Кијеву Подујеву, Истоку, Пећи и Сувој Реци по 3: у Штимљу 2 у Косову Пољу и Вучитрну по један у којима је 18 припадника МУП-а убијено, њих 48 је задобило тешке, а 19 лакше телесне повреде, док су четири припадника министарства отета у Дечанима два у Глоговцу и Србици по један.

У 135 случајева, до напада на припаднике Министарства дошло је за време обављања службене дужности, од тога у три случаја и на хеликоптер министарства. На куће и стамбене објекте припадника министарства било је 9 напада, а у четири случаја приликом заустављања приватних путничких возила од стране маскираних наоружаних терориста.

[KALNA]

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:369133-Majka-ubijenog-vojnika-Orden-mu-odnesite-na-groblje

[КОСМЕТ]

Србији везане руке

Сепаратистичко-терористичка албанска пропаганда ОВК из дана у дан се повећава и данас као некада
Извршен је 261 терористички напад на грађане којом приликом је убијено 35. У свим овим нападима терористи су користили аутоматско оружје, ручне бацаче, снајперско оружје, ручнебомбе, пиштоље и експлозивна средства.

Није било само напада на Србе и Црногорце од стране терориста већ је било и напада на Албанце који су били лојални Републици Србији. Тако су терористи Албанци убили 43 Албанца, повредили њих 30 са тешким телесним повредама 18 и са лакшим 12.

Свака држава у свету па и Србија имала је право да се силом супростави овом тероризму. То је Србија и покушала, али се није могла одупрети оном што су смислиле 19 западноевропских држава и велесила Америка. Извршење свог циља започеле су 24. марта 1999. године и то чине зарад својих интереса а не да би заштитили Албанце од српског напада. То ће условити да под контролом најразвијенијих земаља западне цивилизације Косово и Метохија су доведени у безакоње у ком се свакодневно иде у лов на Србе и Црногорце, Роме и Горанце. Ту су убијања, силовања, пљачкања, киднаповања, целе породице се избацују из станова и њихових кућа, цела села се спаљују или опкољавају и држе под блокадом, без хране, огрева и воде, људи се терају са радних места, деца из школа, болесници из болница.

Оно што није забележено у аналима злочина, злочинци то допуњују. Разарају се и пале српске светиње, цркве и манастири, гробља се скрнаве како би се затрли српски траговви. Све ово албански терористи раде пред очима преко 50.000 војника КФОР-а и представника УНМИК-а. Албанци своју мржњу испољавају према свим неалбанцима што је њихов цивилизацијски ниво. Ту је садизам и свакодневна зверства и цинизам оних који то треба да спрече. Какав цинизам и измишљена хуманитарна катастрофа Албанаца што личи на претходне фарсе, старотршку фарсу и фарсу самоотровања албанске младежи.

Резолуција Савета безбедности ОУН, 1244 обавезује међународне снаге на Косову и Метохији да се створи цивилно друштво, да се оствари заједнички живот, безбедност и толеранција, уместо овога хронолошки се нижу несреће, прогони, убијања, пљачкања и киднаповања, силовања, безвлашће и етничко чишћење Косова и Метохије. Од 10. јуна 1999. године до данас са Косова и Метохије протерано је преко 330.000 Срба, Црногораца, Горанаца и Рома. А због непостојања границе према Албанији и Македонији, на Косово и Метохију насилно су пристигли из Албаније њих преко 180.000 који никада раније нису живели на Косову и Метохији. Ово је егзодус једног народа чији су историјски и духовни корени одвајкада на тлу с ког су протерани.

Тих дана Серђо де Мело изјављује да ће се одмах успоставити цивилна организација власти, уз помоћ и сарадњу органа Републике Србије на Косову и Метохији. Специјални изасланик УНХЦР-а за Југославију Макнамара изјављује у Приштини да је најзначајнији задатак хуманитараца на Космету спречавање даљег одласка из те српске покрајине.

Жеље Џексона

А генерал Мајкл Џексон изјављује да се "долазак мировних трупа и цела операција одвија по плану". Говорећи о терористичкој тзв. ОВК, Џексон је рекао да је од њих јасним језиком захтевана демилитаризација и од њих очекује одговорно понашање. Међутим, све иде другим и по Србе неповољним токовима. Ноћу између 21. и 22. јуна 1999. године Генерал Џексон изјављује: "КФОР И ОВК су ноћас потписали документ којим је ОВК преузела обавезу да се демилитаризује у року од 90 дана". Од акције разоружавања ОВК није било ништа.

Сепаратистичко-терористичка албанска пропаганда ОВК из дана у дан се повећава и упућеним претњама Србима да се што пре иселе а они који су до тада избегли да се не враћају. Велики је психолошки притисак на српски живаљ. У вези оваквог стања на Косову и Метохији специјални известилац Уједињених нација за људска права на простору претходне Југославије Јиржи Динстбир, 12. јула 1999. године у Приштини је изјавио: "да на Космету постоје терористичке групе и мафија чији успон треба спречити, јер ће, уколико се то не учини, завладати јужном српском покрајином. "Боравећи на Космету, уверио сам се да на подручју Призрена и Пећи има много банди из суседне Албаније и да су чак стигли из Америке да овде профитрирају".

Лагарије Кушнера

Дана 19. јула 1999. године италијнске снаге КФОР-а откриле су у Пуношевцу, на југозападу Космета, у близини албанске границе, илегални затвор који држе припадници терористичко-сепаратистичке организације ОВК, саопштио је потпарол КФОР-а у Приштини Луј Гарно.

Бернар Кушнер, 24. јула 1999. године изјављује: "Ужаснут сам злочином у Старом Грацку. Очекујем хитну и енергичну истрагу како би се што пре ухапсили и пред лице правде извели одговорни за масакрирање 14 српских цивила. Свет мора да осуди оваква кукавичка убијања, и пронађе одговорне за убиства".

[КОСМЕТ]

Лажна обећања странаца

На Косову и Метохији је евидентан безбедоносни вакуум, јер нема полиције и правног система
Истим поводом Луиз Арбур, главни тужилац Хашког трибунала покренуо је истрагу о масакру 14 српских цивила у селу Старо Грацко, у сарадњи са Међународном мисијом КФОР-а и Унмик-ом". Такође и Мајкл Џексон изјави: "Међународне снаге ће учинити све да починиоци шокатног злочина у Старом Грацку буду пронађени и изведени пред суд". Оваквих и сличних изјава било је и напретек али без икаквог ефекта, а злочини се настављају и увећавају.

Тако 26. јула 1999. године у пункту Центра за мир и толеранцију у Призрену, саопштио је да од доласка снага КФОР-а- немачког мировног контигента до 26. јула у Призрену је спаљено више од 250 српских кућа, а око 7000 српских станова опљачкано и насилно усељено.

Без докумената

Неки Срби из Призрена су међу немачким војницима препознали неке Албанце у униформама као што имају немачки војници. Да би немачки генерал Фриц фон Корф оправдао неке своје пропусте он износи како се Албанци враћају на Косово и Метохију без икаквих докумената па он не може да утврди који су Албанци стварно са Косова а који су они који стижу из Албаније. "Тајмс"-Њујорк" 29. јула 1999. пише: "ОВК је преузела пуну политичку контролу у овој покрајини успостављањем мреже министарстава и наименовањем локалних савета, запоседање, пословних зграда и станова и прикупљањем пореза и дажбина у одсуству снажног међународног полицијског присуства".

Упркос мировном споразуму којим се тражи администрација коју би наименовале Уједињене нације, и чињеници да албански активисти немају легалне позиције, они су довели "до свршеног чина" и они сада говоре о сарадњи са Уједињеним нацијама као да су равноправни".

О стању на Косову и Метохији тих дана Џеми Шеј, представник за штампу НАТО-а у Лондону каже: "На Косову и Метохији је евидентан безбедоносни вакуум, јер нема полиције и правног система. Недељни просек убистава на Космету је 30 људи. Тамо су војници НАТО земаља, али они не могу бити полицајци. Безбедоносна ситуација на Космету је суморна, али није сасвим изван контроле".

"Фајненшел Тајмс"- Лондон, другог августа 1999. године пише:
"Администратор УН за Косово Бернар Кушнер осудио је напад на српску православну цркву Светог Спаса у Приштини. Овај напад је последњи у низу знакова да интернационалне јединице нису у стању да зауздају насиље на Косову".

Тужилац Хашког суда Грејем Блуит: "Спремни смо да делујемо и реагујемо на сваку акцију коју предузимају припадници ОВК у кампањи етничког чишћења која се спроводи под видом реваншистичког напада".

Лос Анђелес Тајмс: "Мајор Џон Вулриџ, главни криминалистички истражни орган у сектору Косова који је под контролом Британаца и који обухвата и Приштину, изјавио је да је 5. августа 1999. године увече, приликом једног од пет убистава у Приштини, једна старија Српкиња удављена тако што су јој држали главу под водом у кади. Вилриџ је рекао да је била везана и да су јој уста била запушена. "Не можете ми рећи да су то морали да ураде. Она се ослањала на штап да би ходала. Сигурно није била тако јака".

"Њујорк тајмс" шестог августа пише:" Два месеца након доласка првих снага КФОРА, на Косову и даље владају безакоње и насиље. Локални криминалци и албанске банде искористили су необезбеђену границу, вакуум у спровођењу закона да би терорисали Србе и Роме и отерали их из њихових домова".

Карл Билт, специјални изасланик УН за Космет у отвореном писму међународној јавности упозорио је свет да Албанци на Косову и Метохији спроводе етничко чишћење од Срба и упозорио на опасности које може да изазове даље заоштравање односа на Балканском полуострву. "Не може се избећи утисак да је у току намерно организована кампања са циљем да се Космет етнички очисти од преосталих Срба.

Срби су жртве

Убиства и злочини се дешавају свакодневно. Уколико се посматра ситуација у последњих неколико година, онда је стање у области људских права сада горе у сваком погледу". Истих дана Ламберто Дини износи: "Срби су жртве етничког чишћења на Косову, што се види из последњег извештаја Високог Комесаријата УН за избеглице на Космету. Срби су затворени у својим кућама и терорисани, немају приступ јавним службама, као ни центрима за дистрибуцију хуманитарне помоћи.

Наставља се протеривање Срба, насиље поприма карактеристике систематске кампање, на шта указује и податак да су Срби принуђени да пре истеривања потпишу документ којим уступају своје власништво Албанцима морају предузети што енергичније акције како би се онемогућило насиље над Србима".

[КОСМЕТ]

Гранатама по патријаршији

Спаљено је и разорено 114 цркава и манастира и безбројна гробља
И поред оваквих изјава злочини се настављају праћени пљачкама приватне и државне својине. Неколико машина и средстава за производњу уопште отерано је у Албанију. Гранатира се Пећка патријаршија, Проналазе се масовне гробнице Срба у Угљару код Гњилана и у другим местима а Албанци и КФОР спречавају обдукције. Из Радио и телевизија Приштина протерано је преко 800 запослених.

Чудна жеља

Тих дана се догађа и један апсурд. Тако 8. септембра 1999. године Лондонски " Фајненшел тајмс пише:" Шеф цивилне администрације УН на Косову данас ће од Савета безбедности УН затражити подршку за свој контроверзни план о формирању " косовског заштитног корпуса" у који би ушли и припадници сепаратистичке ОВК". На Косову и Метохији од доласка КФОР-а убијено је 1201 једно лице од којих су у већини случајева Срби. Такође је и од тог датума до данас киднаповано више од 1500 Срба и Српкиња. Ни српске светиње албански терористи нису мимоишли. Тако су спалили и разорили 114 цркава и манастира и оскрнавили безброј српских гробаља. Ово су дани терора над Србима Косова и Метохије.

Из још свих необрађених података хронологија прогона Срба са Космета: од доласка мировних снага регистрована су 5.782 напада на Србе у којима је убијено 978 особа.

За август месец 2003. године може се рећи да је пун качачко-терористичких акција, напад на извиђачку патролу војске СЦГ, хици на село Добросин код Бујановца, убијен Драган Тонић из села Скуланова код Липљана и убиство Пантелије Дакића и Ивана Јововића и још шесторо рањене деце из Гораждевца 13. августа, док су се купали у реци Бистрици. Убиство српчади на Космету у Гораждевцу је српска трагедија.

То што се сада дешава на Космету је близу апсолутног зла. Убиства и рањавања деце није само тероризам већ и етноцид и геноцид, који је извршен наочиглед мировњака. Овај гнусни злочин ипак је осуђен колико толико, мада не у мери према трагедији. КФОР и УНМИК би морали доследно примењивати Резолуцију Савета безбедности ОУН а што им је и основни задатак а не само да дају изјаве сажаљења и саучешћа и вајних осуда.

Сва четири досадашња изасланика ОУН: Серђо де Мело, Бернар Кушнер, Ханс Хекеруп и Михаел Штајнер су врло мало урадили на реализацији Резолуције 1244 и сређивања стања у овој српској јужној покрајини у којој и даље влада безакоње, терор, кријумчарење дроге, отмице и трговина људима, тако да данас на Косову и Метохији нема слободе кретања, протерани и избегли се не враћају, стопа криминала је висока, а економија је сва у сивој зони, нема инвестиција ни радних места.

Нови представник ОУН господин Хари Холкери имаће много посла у првом реду да исправља грешке своја четири претходника а потом да се да почне са адекватном применом Резолуције 1244 Савета безбедности. Влада у првом реду Србије а потом и СЦГ по питању Косова и Метохије извршаваће своје обавезе, што личним контактима а првенствено преко Координационог центра за Косово и Метохију који води господин др Небојша Човић. Господин Човић је показао своју изванредну виспреност иако је наилазио на тешкоће не само од постојећих и текућих проблема већ и неразумевања од стране појединих људи из владе. А то су они људи који не познају менталитет и психологију Албанаца, па се тако и опходе и говоре.

Учестали злочини на Косову и Метохији наишли су на нека реаговања и осуде али нигде гласа од Невладиних организација које су једино грлате када треба осудити неке грешке које Срби почине.

Увек против Срба

Ови злочини треба свима да су на уму онима из власти и невладиних организација и свих партија и странака када се отпочну било какви разговори о статусу Косова и Метохије. Треба да имају у виду да су Албанци у турско доба били на страни Турака, у Првом светском рату на страни Аустро-Угарске, у Другом светском рату на страни фашиста и нациста, а 1999. године на страни НАТО снага. Због овог Срби се никада Албанцима нису светили. Та албанска мржња према Србима преноси се с генерације на генерацију.

Такође они коју буду учествовали у разговорима морају имати у виду да је код албанског живља тотална хомогенизација када је у питању независност Косова и Метохије. Албанци могу да буду у било којој партији: комунистичкој, социјалистичкој, да припадају фашистичкој или нацистичкој идеологији или било ком покрету они су сви у једном сагласни а то је стварање велике Албаније на рачун територија Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке.

[medjed]

ево пар слика душмана

http://www.kosovo.net/kla2a.html

[Пећанац]

http://bravofm.com/rs/info/545-etrnaest-godina-od-ubistva-srpskih-mladia-u-pei.html
један од многих злочина у Пећи...
_________________
Слога биће пораз врагу!