DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

ИСТОРИЈА СРБА!!!
Goto page Previous  1, 2, 3 ... 5, 6, 7 ... 16, 17, 18  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 12 Mar 2012 11:26    Post subject: Reply with quote

Опет на жалост немам претерано много времена, рекох да наставим са писањем и на тај начин да искористим тај тренутни вишак...
Да се вратим Илирима? Одакле тај назив? Да ли се неко запитао?
Ако су Дачани, Срби из данашње Румуније славили Дагана... По чему су Илири добили назив ако не по Перуну, тј. првом богу Громовнику Ил-у о коме можете прочитати безброј текстова, пронаћи брдо информација у старословенској, или ранохришћанској религији... Данас боље познатом Светом Илији громовнику!

Да наставим интересантно је да су сви тада писмени народи, нпр. Личани из данашње турске, ето за које сам сазнао у берлинском музеју о Мезопотамији, да су себе називали Расени идентично као и ми, прву познату државу, као и остали.... Но да не скрећем са приче, помогли тројанцима у борби против Ромеја да их тако назовем. О томе сам поставио већ линк на претходним страницама... Да се та Троја називала Илион, одакле можемо потумачити и порекло назива Илиада. Сасвим логично...

Још једном да напоменем, да су све те цивилизације од такозване Мезопотамије до Винче на том подручју настале одприлике после великог потопа или наглог пораста црног мора (о томе сам писао на самом почетку), које се десило пре тачно 7500 година (да напоменем наши стари краљеви су бројали године од великог потопа по којем је данашња 7520/21 година (почетак старе српске нове године се поклапа са почетком црквене нове године)...
Значи логично је да су се ти народи разселили са тог подручја због великих поплава на све стране црног мора и са собом донели у те нове пределе своју културу. Што се генетски слаже... Као што на првој страници можете видети ми смо првенствено Динарци, по некима Кромањонци (о томе ускоро нешто више), по другима Илири, да би се тек генетски мешали са Сарматима, Скитима, Србима или такозваним Словенима после великог потопа.

Та култура или тај део наше историје, донели су са собом прву светску познату културу, религију (па и самог Св. Илију), писмо, прераду метала, керамике,... Прва археолошка налазишта истих се налазе управо код нас, тако да о томе не треба трошити много речи и времена и управо у то доба... Нешто више о томе из других извора и истраживања...
http://civilization.uol.ua/text/1789285/
Недавно сам се сусрео са једним интереснантим Украјинцем, који ми је причао о уништавању археолошких доказа за време комунизма... Да су све што су пронашли морали на лицу места уништити (иако је било очигледно веома старо), јер није било места за антику, већ су сви морали бити наводно исти.

Није хришћанство настало у риму већ на подручју те цивилизације, у једној дискусији кумашин ми је напоменуо да су Србе/Словене називали Словини, по Слову наводно, Христови следбеници...
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiVasilijeVeliki/SvetiVasilijeVeliki13.htm
Али као што рекох можда смо ми то тако прихватили, али наша држава се никада до одлуке краља Александра није називала Словенска, нити је тај назив носила било која ”словенска” држава пре његове одлуке!

Такође је стари завет преношен од Скита... У једном од најстаријих превода или преписа, постоји брдо ткз ”Мрачних” речи које наводно не могу да преведу а сасвим логичан превод или значење за њих постоји на да назовем ”словенским језицима”, што се поклапа са санскритом, најстаријим познатим језиком на свету, о чему је било речи на првим страницама.

Све је ово битно, како би схватили комплетну причу и нашу праву историју!
Но да наставим причу о времену обнављања српске државе!
Причао сам о дачанима и трајану који их је победио... Оно што је интересантно је обратите пажњу на трајанов стуб и опрему побеђених племена удружених дачана... Или како на дољној десној страни ове слике можете видети трофеји де Дачи, Сармати, Де ла Колониа Траиана (трачана очигледно, тројана? можда али не би да се претерано трипујем).

И обратите пажњу на опрему Српског Краља Свевлада или како га Словенци зову Краљ Само (Период крај 5 века!).... А о дешавању из тог периода морам да прекопирам део из Књиге Милоша С. Милојевића...

Овај први Штит подсећа на Плочу из Нибре, коју сам већ споменуо раније, стара преко 2000 година са подручја данашњег Лајпцига (некада названог Липа),мада је на том подручју ”тек” од пре неких 1200 година, док њено порекло води са југоисточних Алпи.
http://i43.servimg.com/u/f43/14/43/94/61/610px-10.jpg
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 12 Mar 2012 11:31    Post subject: Reply with quote

ЈАКО БИТНО ДА СЕ УКАПИРА ОВАЈ ДЕО...
Појава Хуна у српским земљама и стање источне и западне римске империје у то доба

Пошто Ерманарик готски краљ разпростре своју власт над свим српским племенима, живећим од Балтијског мора па до Дунава, и од Црног мора па даље сјеверу, захватајући ђерманска племена и земље, јављају се ужасни Хуни народ Финско-манголске расе. Први судар Хуна са Готима и њиховом државом били су узрок Роксалани Сарматско племе, којима је био тежак јарам готски; те су Хуне позивали на помоћ против својих господара. За ове договоре Ерманарик ужасно казни жену поглавице њихове и везавши је за репове четири коња живу је разтргне. Помоћ Роксаланима, Сармитима и осталим од Хуна неизостане. Хуни су дотле били покорили сва Турска племена од Урала, Каспијског мора и даље идући Црном. Међу покоренима били су и Срби живећи тада на Кавказским горама и око Каспијског мора, Алани и остали. Борба буде и Готи подлегну овој; те Ост-Готи обвежу се Хунима данак плаћати. Визи-Готи напротив под своја три краља: Атанарихом, Фридигерном и Алавитом договоре се, да се боре са Хунима; но глас о појаву ових тако преплаши ове мучиоце српске, да у место одбране... први побегне у Карпатске планине, а други двојица предаду се Источној Римској Империји, пређу Дунав и населе се у земљама те државе. Међу овим насељеницима 200.000 било их је са оружјем: ''а остале неси могао пребројити колико песак у мору'' као што вели Марцелин. Угњетавани римским чиновницима, и негледајући на дате таоце у деци и оружју, они једно с тога, а друго из страха од Хуна, јер су се ови приближавали Дунаву, — навале на Империју и 378 год. 9. Ав. код дан: Једрена побију римску армију, спале импер. Валенса и заузму сву Тракију и Маћедонију. Међу тим и сам Атанарих тајно пређе Дунав, те се придружи осталој својој браћи. Један део ових, у броју 200.000 војника, под Радогајсом нападне на Италију, а остали опљачкају Маћедонију, сву Грчку и Атину, у којој сруше и храмове идолопоклоничке; па пошто, по наговору источних императора, нападну на Италију, настане се у Илирику и у овом оснују независну државу. Ужас је владао свом Италиом, у којој 6. Ав. 410 год. робови отворе врата опседнутог Рима; те га Гали опљачкају свега за пуних 6 дана непрекидне пљачке. О овом ужасу писао је блажени Јераним: „Кад је се угасила светлост целог (света) мира, и кад је била одсечена глава Римској Империји; тада је погинуо цео свет у једном граду; мој је језик занемио, и ја сам у бездну унижења сурвао се. Сиријски шпекуланти куповали су римске жене и госпођице, те их продавали по трговима.'' Можда варвари Готи, под својим Адариком, и не би напали на Рим, да неје глупост и сплетка придворних око Императора свргла са звања Стилихона, који је пређе растерао Радогајса са његових 200.000 војних да несу глупи Римљани, а по своме варварству и зверству, заповедили: да се све жене и деца војника варвара у римској служби побију. Несрећу, коју постигнуше, Тамкануз Гаији Рутили Кумациан описује овако: ''Од тог доба од кад је Тошкану и пут Аврелијев опустошила рука Гота, и од тог доба, од кад домови незастављају разпростренење шума, пустара, и од кад мостови неудржавају реке; безопасније је поверити се неверном мору", (него верној земљи италијској). Тако је дакле страдала римска Империја, некадашње страшило и пакао целог света. Но њој још неје враћена жалост за срамоту. Хуни, по смрти својег старешине Белханамира, живели су под разним племенским старешинама. Њихове чорде разпростреле су се око Дунава, који је био природна преграда да не насрну на Источну Римску Империју. Пре него што кажемо коју о њиховом Атили ваља нам да напоменемо: да су главни и најзнатнији сајузници, или боље рећи покорени народи, Хуна били Каспијски Срби и Алани, ван осталих многих. Но негледајући на сва та разделења Хунска на племена, пак су покорени народи строго од ових зависили. Док су год овако раздељени били на многе племенске старешињице и племена Римљанима не беху опасни, но шта више још корисни, служећи у војсци ових. Тако се прича и за самог Атилу: да је у младости био римски војник. Тако се зна: да је цар њихов Улдин бранио Рим као римски начелник и пријатељ, од Гота и других варвара. Но обе Империје не беху дуго сретне, а то с тога што се међу Хунима јави знатна личност, којој суђено беше: да застраши цео свет т. ј. обоје Римљане и Гало-Немце. Частољубиви и властољубиви, а хитри, Атила, са братом својим Бледом, око 435 год. већ је сва хунска племена подвргао био под своју руку. Докле му требаше брат, као оруђе ради постижења сопствених цели, дотле га је трпио и с њим подједнако власт делио, али, кад му овај поста не само излишан, но још и на досади, он га, по азијским законима и обичајима, 444. год. у мртви; те тако оста сам самцит господаром многобројних Хуна и покорених народа. Прво дело беше му: обезбедити и повисити данак, који му плаћаху обе Империје, као и закључити уговор: да му се издаду сви Хуни у служби ових, а тако исто и они који би убудуће прибегли истима. Њему је требало још неко време да у Азији, за свога сина Ејлака, или Иллака, обезбеди неке земље покорених Хазара и других турских племена, што је на скоро и учинио. По овоме окрене се свуда и на све стране противу Гало-Немаца, као да их је особито мрзио, и као да им је се имао за што светити. Овоме су узрок били, по свој прилици Каспијски Срби, његови верни сајузници и поданици, које сви зваху Хуно Сабири, или Срби т. ј. Хунски Срби, и који, као први поданици Атилини и Хунски, могаше нешто израдити за своју браћу, над којима господарише до Хуна Немци. Напослетку и сама та околност, што су ови били робови немачки, и што им је стало било до тога, да се освете оваким страшним и најужаснијим угњетачима, спрам њих је хитри Финомонголски заповедник, који бејаше и ваљан политичар, имао више расположења, него спрам Гало-Немаца, као господара и људи, који имадоше и војске, и спреме војене, и власти, и тако рећи државе. Једино је ово, а не као што Славенофили, на основу тог разположаја, тврде: ка бајаги да је Атила са свјим Хунима, био Славенин и то Бугарин, или са Волге Рус. Кад би се тако по ћејфу и вољи могли преливати народи у Славене и Русо-Бугаре, онда би ови Хуни били пре Срби, као што ова веровања Гота и Данаца сведоче. ''Slavos olim et interdum Saxones postea Vinedos, Vendos dictos atarie nostris Hunos audisiiss'' (т. ј. под именом Хуна наши су стари разумевали Србе (Славене Балтијске, а ту су живели од искана само Срби) по некад Саксонце, које доцније називаху Србима (Виндима, Вендима) Напоследак и сама сага Hervrar каже: Edit sumar et Heidrekr Kongr var i hernadi, kom han lidi sinn vid Hunaland: Hunli hiet kongr er par riedi fyrir: dotter hans hid Lunfa (Slava)'' (т. ј. Летом је отишао краљ Хејдрек на војну и дође са војском у земљу Хунску (Србску), којом владаше краљ Хлум, или Хум и у ког беше кћи Слава.) Но ми не можемо извртати паметарске истине, нарочито кад сазнамо и легенде, које се створише о Атили и његовој личности. Ове се деле на три дела и то: 1. Грчколатинска, или хришћанска, види Атилу као изрода ђавоља послана богом, да казни Римљане за страшне грехе и ужасне разврате и не наравствености. У ових Атила ваља да се приближи што више ђаволу те му Је с тога: глава ћелава, уши велике долазеће до размера магарећих, глава често магарећа и т. д. Једном речју: Атила вала да наличи на Анти-Христа, па мирна крајина; те на тог и наличи. Друга Нормано-немачко-галска у којој Атила неје ништа друго: до чисти Карл Велики, па је и био, и добар, и разборит, и више грађански но војени човек. Само Гото Нормани хоће да га преставе, по свом карактеру, крвожедним. По трећој или назови потомака његових дан Маџара, он је онаквим каквим га описује Приск изосланик Цариградски у год. 449. к Атили. Овај је видео Атилу лицем к лицу. Такви је исти каквим га описује и Јорнанд 550 год. и Проспер Аквиријски и Идације шпански епискуп. Ови га описују ни узми ни остави до каквог данашњег правог Маџара, Бугарина дунавског и из Добруче са Волге Татарина, иди Киргиза. У њега је: нос кратак, широк, при челу сасвим га нема, на врху издигнут. Он је омален, дежмекаст, шишкав , кругуљаст, с кратким дебелим вратом широким раменима. загасито црнпураст, подочне кости врло изпупчасте, лице широко, затиљак затурен натраг, као кијак, или иде у вис једном речју: прави Монголин и друго ништа. Но да баш овога свега и нема, и да наличи на каквог чистог Славенина, опет нам паметарница каже: да су Хуни разбијени Кинезима у првом веку, и почетку другога, по Христу, са разширених кинеских граница, чак до дан: Сибира и скоро Каспијског мора, и отуда овима (Кинезима) прогнани и отурени, зна се: да су се Хуни неколико тисућа год. пре Христа , непрестано борили са Китајцима и то као Монголи и Фини, а не као какви Славени, Немци, или који други европски народ. Што се у Атилину стану налази људи, који праве и сију пиће сготовљено од жита, zitoz то неје никако чудо. Узмимо само његову војску, која је, пошто он посла своје посланике 450 год. у једно и исто време у Цариград и Рим, и који се ту јавише Императорима са речима: „Мој и твој господар, заповедио ти је: да му приготовиш твој дворац." — ступала у Галију; па нам не треба никаква слављанофилска поповања. Војска му беше састављена из свију готово народа европских и азијских, бар граничећих се са Европом. Прво стајаху, у његовнм војеним редовима, Ост-Готи, са три своја краља; за овим Гепиди, под својим владарем Ардариком?; Ерули, или српске Ере, од којих стрепљаху и сама најварварастија и дивља Галонемачка племена; за овим Сцири, Турцилинги, Бургунди , који пре тога, занешени христианством, разбише Актара цара Хунског; за овима тако звани Хуно Срби, или Каспијски Срби; за овима: Уархуни, Хуни, Утургуни, Ургури, Кутургури и т. д. т. ј. Маџари, Бугари, са разним Монголским и Финским племенима. Неје ли ту дакле могао видети човек и правог Мангола и Европца са својим принадлежностима? Неје ли ту видео свакојаких људи, почев од. загасито црне масти крутуљастог и широког лица Хуна, Монгола, или дан изродка ових Маџара и Бугара, па све постепености у боји лица и косе, до беложућкасте косе Србина, са плавима очима и белим лицем? А сваки тај јахао је свога коња, па још на своме седлу; држао је свој мач и друго оружије. Атила му неје могао дати, а неје ни имао одкуда; јер он неје ово ковао и коње патио. Шта више, он их неје могао не само слити у један народ, све баш и кад би хтео; но неје их могао све ни оденути у своје хунске дреје, јер је и сам ове отимао од других и туђе и навлачио на своје људе, а никад их неје правио, нити је имао за то времена и знања. Борбе Атилине ми, нити смо позвани, нити нам је потреба, наводити. Ствар је свима позната: да је притесњавао све и сва, кога је год могао и колико је год могао, неразбирајући, ни за веру, ни народност. Једина му је заслуга што је допринео: да се што пре сурва огрезла у гресима и у сваком неваљалству једна и друга Римска Империја, гурнувши их још више у понор разврата и неваљалства. Њему имају Славени да благодаре: што је својом силном и снажном Финомонголском десницом проредио и ослабио галонемачка племена, која му негда измакоше у Азији робства, и која је он са особитом вољом гонио и утамањивао. Благодарећи њему и учињеном сајузу са Вандалима (од којих су дан. Бошњаци, који се још зову ајдалије или вандалије) српским племеном, живећим тада у Африци; па и ако тада Атила не узе и не опљачка Рим, то учинише Вандали, као сајузници и пријатељи његови. Да су Вандали одиста били српско племе јасно нам сведоче ове речи Адама Бременског : (Serbes) Servia (Sclavonia) amplissima Germaniae provincia a Vinilis incolitur, qui olim dicti sunt Vandali (vid. Adam Brem: 1.1.2.c.6.4.) а тако исто вели Vambecius у свом Orig: Hamb: 1.c.ss. Српски језик у Хамбургу зове се Вандалски (Liguam vandalicarum voc. vinilorum) Узроком Атиле непаметни и развратни као и остали, импр: Валентин својом сопственом руком 454. год. уби спаса Империје, славног Ајецију, који у Галији устукну силу хунску. Али и овај развратник не царова дуго; јер га 455 год. уби сенатор Петроније Максим, који се обуче у крваво одело императорово. Већ 453. год. лежаше Атила, у сред свог брачног, са Алдином весеља, мртав и то онај Атила, који застраши цео свет и од чијег се страха изседи сва Падуа, па се настани на мору, где у страху основа богате, но развратне Мљетке, или Венецију. Чорде његове како су се саставиле, тако су се и разпрсле. На 16. година после смрти његове т. ј. 469. већ и мртва глава сина његова Денгезита оде, као знак подле римске политике, у Цариград, а од силних његових Фина и Хуна већ не оста ни гласа ни трага. Смрт његова и разпадај његове огромне државе од Јадранског па до Балтијског, или Српског мора, и од Рима тако рећи па до Цариграда оживи, тако рећи, српска племана у целом том простору; ови дигоше главу и почеше се силити и снажити, јер немаше ко да им смета у томе. Источна империја попуњаваше изпразњене Хунима благајнице и проређене Гото-Немцима војнике, а нарочито сви и сваки грабљаху се да ступе на импер: столицу, како би и оно мало државна богаства и силе поцрпели и расули. У Риму не беаше ни за длаку боље. Осим страшњих, свију способних и грабећих се за императорско званије, лица, варвари зобаху и оно мало римског добра, што остаде непозобано. Војска, у место своје војене вештине, упражњаваше се у непрестаним изборима нових и нових императора. Негледајући ни на титулу Императора: Dominus (господ) ни његову aeternitas (вечност) ни на majestas (величанство) ни на све окружавајуће га свето, вечно, преузвишено, благословено, безсмртно и т. д. као sacrae cibiculum (свете особе) sacrae largitionnes (св. сакровишта) и т. д. груби и незадовољни војници вечно су давили и гњавили ове, те друге постављали. Још је Септимије Север учио своје наследнике: „Лажите војнике и смејте се над свима осталима." Императорске вечне, свете и величанствене главе летеле су непрестано с рамена њихних, као старе печурке са трулих пањева, негледајући на то: што им за живота њихова, њихове кипове обажаваху и у ред богова увршћаваху. Ово је овако и морало бити, јер Рим не беше оно што је био негда. Он је био чорда рамзесових још дисциплинарних, а сада посве развраћених свију народа, војника који владаху над разним покореним народима. Његово право и све египатско-жрече тајне сенатора и патриција беаху и народу одкрите, доцније изсмејане, презрене и заборављене. Сталеж рамзесових војника оно мало своје египатске крви мораше разтуривати по жилама млогих покорених народа, а у своје жиле примати бујне реке, а не струје засушивајућих се поточића; те тако Римљанин н не личаше више на Етиопца. Стари Рим неприличаше на нови, а нови, ни у длаку неналичаше на стари; у старом Риму, или сакривеној Српској Хваленцији, беаху рамзесови војници, који покорише околне народе и над овим господарише, беху аге и бегови; ту бејаше борба међу плебејем, или вечним робом, са патрицом, или вечним господарем. У овој међусобној борби покорише те обе силе Шпанију, Картагену, Грчку, Парсију, Јудеју, Сирију и друге богате и изображеније земље. Са покорењем ових рамзесових потомци непрестано се богатише како са урађеним богатствима, тако исто и са робљем, које умеше ови јунаци градити и стварати. Рим благоваше и аговаше; ама са покореним народима улазе у крв и државу римску, и масе варвара, које такође хоће не само да робују, но и да господаре. Стари поплеснивили сенат и сва устројства затресоше се, а дивљаци почеше се облачити у императорске ћурдије. Докле иђаше та борба с влашћу и господством народ пропадаше од тешка робства и умора; али сад наступише борбе ових међу собом, а и земаља не беше више изображених, у којима би се могло што год ућелепирити; те да стари и вечнн Рим само ждере и тражи што готово од других да отме. Оно што беше робља изображенијег, са глупости римске, поста јадна и незнатна раја, која мораше обрађивати земљу и вршити млоге ситне безкорисне послове у господским домовима као: при сваком часу дерати се и викати у место садањег нашег избијања часоказа и тиме показивати време господарима, лајати као псето и т. д. а не радити већ знајуће занате. вештине и т. д. У државном робству ово је морало излазити у аренама и циркусима те се борити, међу собом и са љутим гладним зверовима за насладу Римљана. Борбе ове заузимале су понеколико тисућа људи, који су често сви плаћали животом. Међу тим, као што рекосмо, богатих и изображених земаља нестајаше, а варвари око граница римских, голи и боси, гладни и разпојаси, чекаху и погледаху на Римљане, као на богове, но са тим својствама, који се могу опљачкати. Разврат, луксузи и ужасне потребе идоше узастопце, а ове праћаху највернији другови: скупоћа, глад, помор, незадовољства и остало. Римска држава,као и сви војници, подедида је се у два ужасна и свима дравилама одвојена један од другог табора, и то један у коме вдадаше квиритска разњеженост, најгаднија и најужаснија деморализација а са овом, од тешких наслада, таква изњеженост и слабост, којој требаху ви језици детлића, гњезда колибри и остаде њежне и најскупоценије ствари да се само та преслабачка женкарош подкрепе и изхране. Њима требаху одела од злата и драгог камења, а за то све ваљаше да се стара други табор. Напротив у овоме другом не беаше већ више ни душе ни срца, ни силе ни снаге; јер му све одузеше, што имаде па и ћери, и жене, и децу обојег пола и т. д. Овај не маше ни леба да једе, а камо ли што друго. Он га не умеаше већ а и немаше с чим ни да произведе. У војсци владаше то исто т. ј. или претерана разњеженост, која не беаше већ ни за насладе собствене снажна, да их готове ужива, а камо ли да се бори и бије, а друга страна беаше грубља и дивљастија од свију варвара и дивљака. У прва времена, римски војник, огледало овог сталежа, врх производства, силе и храбрости: подиже огромне путове, насеобине, градове, градиће, тврђаве, вароши, паланке, дивне водоводе, прекрасне храмове и све остало, и то све својим сопственпм знањем и рукама, тако, да га кажњаху за изгубљену битку само радом и трудом. Он се у то доба мољаше богу и старијима: да га воде у рат да погине; јер воле и погинути но с радовима, и у овима, жив упадати у земљу и затрпавати се у овој. У ово време нехваташе квиритима снаге да бар обиђу те путове, које им подигоше предци да поправе то све направљено ит. д. и ако грубија маса, вечно се дераше: ''немамо леба и воде, скапавамо од глади, жеђи и голотиње" војник напротив викаше управљачима: „Ви нашу крв и живот уцењујете на дан у 10 асова (3 гр. и 5. пара чар.) а то нам не стиже ни за одело, ни за оружије, ни за чадоре, а још морамо плаћати за одпусте и одкупљивати се од тиранства и нечовечанства центуриона" и т. д. Несретни војници морали су плаћати: за 1. фунту говеђине 12,5 гр. чар. 120 гр.чар. за најгрубију обућу тако звану caliage (каљаче - прим. ''Свевлад''). и т. д. па се то све покрај његова рада и патње неописане, и опет неје имало одкуда узети. С тога су слетале императорске главе са рамена им као печурке; с тога видимо Императоре не из римских благородника и доцније поставшег народа; него из свију покорених народа. Тако Трајан и Адријан беаху шпански Срби; Албин и Септимије Север африканци; Филип Араб, халдејац и жрец сиријског бога сунца; Антоније Гелиогабал (Елагабел) Србин дански, или тако звани Гет, као и Александар Север и т. д. а од Аврелијана већ римска крв не ступаше на императорски престо. Овај непрестано за
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 12 Mar 2012 11:36    Post subject: Reply with quote

Овај непрестано заузимаху Гали, Немци, Готи, Грци, а највише упола поримљењаци из разних српских племена. Ови се сви подизаху од чистог и најуниженијег робља; али све беше узалуду: јер Императори не баеху криви бедама и несрећама Рима и његове државе од 40.000.000 душа. Уплив туђи свуда је и на сваком месту био. Ту неје било борбе простака са властелом, и робља са господарима, него су баш ове варварске народности изтискивале свуда и на сваком месту оно мало заоставше нечисте римске крви. Сенат већ беше састављен из самих варвара, а литература римска повађаше се час по једној, час по другој провинцији и по тим народностима, гледајући како кад беху ове престављене у држави и другоме. Тако видимо уплив робова Елина да је толики велики био још у време Цицерона, те овој рече за елинизам и језик му: „То неје некакав слаби поточић, који из Грчке тече у Рим; већ је то страшно велика, силна и бујна река." Сва римска литература и сасредочавала је се и у понеком Ливију, Андронију, Покувију, Енеју и т. д. Грцима. После ова подпада под уплив италијских градова, од којих Кремона и Милан додаше Виргилија; Падуа Тита Ливија, ког укореваху за варваризам у језику и осталом; Верона Вертувија Хосталија, Корнелију, Непота; обрежје језера Гарда најграциознија појета Катула и т. д. По овом влада уплив Галије, која даје: Трое, Полтеје, Петроније и т. д. Даље уплив Шпаније, које појете, а нарочито кордовске, прекорева још Цицерон за одвећ велике разкошлуке у фигурама. Шпански уплив владаше над Римом од Нерона до Трајана, а преставници овога беаху Калумела, Помпоније Мела. По овом иде уплив африкански, ког су представници: Ани Корнут, Септимије Север (предак императора) Фронтон Нумидијанац, Тертулијан и т. д. Стари Рим покораваше, изтребљаваше, утамањиваше и продаваше као рубље туђе народе, заузимаше њихове земље и богатства, које свуда ина сваком месту насељаваше својим насеобинама. Од Христа напротив, или тако звани Императорски Рим, већ уступаше непрестано један по један комадић земље дивљацима и варварима. И ово му небеше доста, већ овима даваше своје земље, насељаваше их у својој средини, примаше у војску и т. д. и то све не беаше у стању да га сачува од пропасти, да га учини бар за једну годину мирним и спокојним. Буне се подизаху свуда и на сваком месту (као разтичуће буре, кад се удара на једном месту, да се устава вода, а оно разтиче на 10 других и т. д.) и све су те буне од самих војника, којима најтеже беаше; те за 20. год. промену се и погибе преко 30 Императора, који у исто време ничу у Италији, у Галији, Шпанији, Азији, Африки, Илирији и т. д. Грађани, који се пре дичаху тим именом, и бораху се да до њега дођу, сад остављаше земље и градове, те бегаху варварима и дивљацима; и вољаху у ових, као што тада говораху: „под именом робова, живити слободно"; него „у Римљана под именом слободе робовати најсужнијим робством". Земља је римска са дана на дан све више и више пустела и гинула сама од себе а што неје опустело, и што је још остајало у таворењу то је непрестано молило богове: да дођу варвари, да их побију, да се не муче, или како спасу! Не су помогли ништа ни закони, ни највеће и поштеније намере млогих императора, који беаху већи и паметнији од прошлих времена. Трулеж је заузео мах а на поправке нико неје нигде дао, нити је се ко на њих обазирао. Народ уморен, и упола мртав, немогаше се ни пренути, а камо ли отрести умирања; разкошлук вишег сталежа дотеровао је дотле: да је покрај пред њима павших не само од непријатеља, но и њих самих, другова, пријатеља и браће, (као и покрај павших од рођене браће, коју још недохвати рука и мач непријатељски и брат рођени у место да се брани и отима непрестано је дерао се и викао: (дајте нам циркусе, арене, насладе) и т. д. У оваквом стању неки виде пад западне римске Имп. и продужују до 5 века до пада Августула Ромула 475. год. Ово чине само с тога: што хоће пропаст Рима да подведу под случајно име императора, који беаше имењак основаоца Рима, т. ј. хтело је се да Рим и оснује Ромул и под Ромулом опет да пропадне, као што и Цариград, подиже Константин, а под његовим имењаком заузеше га Турци. (Види Шлос: Стасуљев: Ешев. Апол. Сидон; Лор. и т. д.) Ми овај пад остављамо до појава српског владаоца Татиле, који оде у Италију, заузе Рнм , настани се и погибе у овој. Он бејаше онај, који сурва Запад: Римску Империју, из које урвине више се никад и не подиже. Неје наш позив, у овом кратком погледу на народност, етнографију, и прошлост, народа означених на нашој карти, да описујемо и пад зап. Рим. Империје онако како треба и ваља. Ми смо само укратко напоменули стање њено пред пад и навели узроке, са којих она пропаде и то најкраће и најслабије, остављајући онима, који се баве Општом Паметарницом да то учине како ваља и треба и да напомену: да је Рим и његова царевина у време пада имао и више војника, и народа, и свега но кад гуске спасоше Рим и кад Римљани теживом злата одкупљиваху се од Гала. Но у ово време, да неје имао воље и моћи тај Рим и његова огромна Империја да се брани и заштићава, то је познато, али зашто баш неје хтео и зашто се неје могао одбранити? наше неје да испитујемо. Ова су два питања од велике важности како за сваког паметаристу, тако и за државника, економисту, статистичара, војника и једном речју за све и свакога.



Српска држава под својим краљевима од 492. године

У оваквом стању зап. Рим: Империје (а у бољем по готову не беше ни Источна) и пошто пропадаше и утаманише се чорде Финохунске, а Империје немадоше ни моћи, ни воље да поврате све своје земље отете им најпре Готима, па Хунима и т.д. - ускрснуше тако рећи српска племена, која су се, од смрти Атилиног сина, почела непрестано приљубљивати и придруживати једна другима. Дуго, тешко и жалостно робство научило их беше памећу; те се ујединише. Можда би им и ово ујединење и приближење остало узалудно, да се нејави Самовлад, или Свевлад, први до сад познати, по овом срп: Тропољу срп. владар, кога туђини зову Готом. Старе паметаристе доводе овог нашег владара Свевлада из Велике, или Ђерманске, Србије, а зову га, са његовим народом, Готом и Готима, но у исто време веле: да су Славени, а они сами себе зову веле Лужичанима. Сви се слажу у томе: да су ови Срби Лужичани под Свевладом основали државу у овим земљама пре доласка старих или уралских, Бугара, по млогима на 4. људска колена. Онда не знамо зашто наш Г: Николајевић у свом, иначе прекрасном и неоценимом делу, угурује Свевлада за целих око 149 год. доцније. У овим својим и историско критичким покушајима, он меша другог Самовлада, Самка, или Свевлада, који је се борио са Дагобертом Франконским и као што веле био му у неколико и подчињен (''Samo dixit, terra quam hauenus Dagoberti est, et nos, si tamen nobiscum disposuerit amicitias conservase, Sicharius dicens non est possibile ut Christiani, Dei servi, cum canibus (Тако Гало Немци увек зваху Србе ђерманске, или из прастаре Велике Србије) amicitias colant. Dagovertus superhiter jubet de universo regno Austrasiorum contra Samonem et Vinidos movere exercitum et cet: '' (vid: Fredegar: C. 67). А да су пак Србе звали Готима, то нам јасно сведочи више показани навод (''Nostro quoque tempore Ragusanae matronae, cum ancilis Sclavenae (Serbae) nationis subcessent, eas Gothas appellant'' (т.ј: И у наше време (вели писалац Тома Ђакон) кад се госпође дубровачке разсрде на своје служкиње Српкиње, зову их Готушама, или Готкињама). Што се пак тиче Лужичана, да су они прави Срби, о томе нема никакве сумње, и да се још и мимо Срба зову, а и звали су се Милчанима о овоме и сам Дитмар тврди (vid. Dithm 1 6. Pagus Milzeni, sive Milceni fuit pars Saraborum, ut notat Reineccius etc). Ми се нећемо бавити око ове расправе Г: Николајевића, која је у основи, што се година и понеких појединих лица тиче на понеким местима погрешна, а у споредностима и даљем развијању врло добро обрађена; већ ћемо прећи на саму ствар Дукљанињовог Летописа, који је преведен с латинског и напечатан у Срп: Летопису 1853 год: Ми смо, бавећи се у Москви, имали под руком Луцијеву паметарницу и пребељежавали смо и из ње што се овога тиче: те тако једно другим попуњавајући прелазимо на прекинуту ствар. Дакле рекосмо, кад Хуни пропадоше, пошто утаманише готске чорде у овим срп. земљама, а обе Империје забављаху се свака својим престолничким невољама, из Велике, или Балтијско Ђерманске Србије, дође Свевлад да обнови некадашњу српску овде бив: државу и да подигне овде живећи Српски народ, скоро са свим утамањен и сатрвен. Ми смо видели: да су у овим земљама владали Хуни, и да су и последњи Готи отишли под Теодориком у Италију још 458. год. и тамо се настанили, а ове су српске земље остале тада са свим чисте од свију туђина, и биле у потпуној српској власти.



Свевлад, Самовлад, или Само, Самко 1. од 492-530 год.

Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако рећи дејствително владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба знају зањ паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа 491 а умро 496) и Императора Анаста (владао од 491-518 год.). Како је, од кад је баш управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано не зна, само се зна: да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: Бориса или Бруса најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38, од када се зна, а колико је пре овога владао не зна се. А владао је од дан: Старе Планине до Рила па до Јадранског мора, и од ниже Авлоне па до испод Трста.

Quote:
Историци тврде, да се први самостални упад Словена догодио 493 год. И по том прилично се раширило мишљење, да се Словени нису пре 500-е године појавили на балканском полуострву.Заиста тек у ово доба налазимо први пут називе Словени и Анти, (видећемо да су то називи разнихогранака једнога истога стабла) и да византијскц писци од тога доба све чешће спомињу онапериодична пустошења, што чине словенска племена, која често допиру до Цариграда, Солуна, пачак и до Јеладе.


Прво спомињање ”словена” или ”Склавена” се уклапа са ”њиховим” ослобађањем и надирањем на Солун 493 године!
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 10 Apr 2012 08:48    Post subject: Reply with quote

Тренутно проучавам нека археолошка ископавања Smile из овог периода, тако да не би желео да наставим са писањем, шта се дешавало на овом подручју после тог 5.ог вега већ имам у плану целокупну ствар још боље образложити са доказима и чињеницама. Значи стигли смо до те фамозне 492/3 године, где су лужишки Серби на челу са Краљем Самовладом, или како га Словенци називају Краљ Само ослободили поробљене (Sklavine) Србе на балкану.

Тако да ћемо се ту мало задржати. И написати неколико речи о култури тог нашег народа.

Већ на претходним страницама сте могли прочитати и видети сличност, тј. идентичност свих старих (помало изгубљених) цивилизација, како данас Срби користимо у свом језику 35% речи пореклом из санскрита (најстарији познати језик из подручја данашњег ирана, афганистана), како се култура после великог потопа и настанка Црног мора ”одједном” појавила на свим странама тог мора (Винча, Месопотамија, Сарматија, Ликија), пре око 8.000 година. Идентичност тих култура је неоспорива од божанства, имена, до првог писма, погребних обичаја, па и језика као што смо већ споменули. Исто морам напоменути да се ту радило о народу који су пре свега себе као заједницу или народ називали Расени, Раси небитно дал се то радило о Личанима у Турској или Србима у Италији (Етрурцима)... Од тог великог потопа (црног мора) потиче и наше бројање. Све смо то већ споменули, исто тако можемо видети да смо данашњи Срби, већи део Динарске расе, које су ти Срби затекли на балкану после великог потопа. Што је генетски доказано (прва страница овог поста)
Динарска раса су морам се усудити и рећи по свим истраживањима Кромањонци. Кромањонци су праисторијски људи (Homo sapiens sapiens) из времена горњег палеолита, чији су фосили нађени у Француској, близу пећине Кромањон (по чему су добили име). Најстарији познати остаци кромањонаца су радиометријски датовани у време од пре 35.000 година. Што се тиче њиховог времена били су доста напредни, могли су да говоре, бавили су се сликањем и сахрањивали су чланове своје заједнице.
Ако сте испратили линкове тј. видео прилоге које сам постављао на претходним страницама могли сте све то већ уочити.

Quote:
Кромањонци у Србији

Сви наси антрополози који су покусали да се јавно баве пореклом становниства овог дела Балкана морали су да емигрирају да би сацували зиву главу. Нас неколицина 1959. покусали смо да направимо Удрузење пријатеља антропологије, а Синиса Станковиц, тадасњи председник САНУ, у оци нам је рекао: „Антрополози, па зар вас нисмо све побили?“ - казе др Србољуб Зивановиц, кога је од комунистицке репресије спасао позив да предаје на елитном британском медицинском факултету. Домацој јавности познат је као струцњак који је утврдио број од 700.000 убијених у јасеновацком логору и препознао скелет деспота Стефана Лазаревица. У свету слови као енглески аутор, врхунски антрополог који је радио у највецим науцним пројектима друге половине 20. века. Мало је познато да је он у Србији пронасао - кромањонце, најстарији тип Европљана! Приликом археолоских истразивања на Дјердапу видео сам да су најстарији скелети робусни, налик кромањонским - казе професор Зивановиц.

Да би био сигуран о цему је рец, понео је део костију и фотографије на институт у Лондону и позвао најрелевантније струцњаке да дају мисљење. Сви су се слозили је рец о костима кромањонаца, а цувени лист Натуре објавио је то као сензационалну вест. Професор Зивановиц је тада с колегама из Британског музеја направио метод радиокарбонског датовања, који се и данас користи за испитивање старости костију. Утврдјено је да су испитивани скелети стари око 10.000 година, а др Зивановиц је тврдио да су то преци овдасњег становниства. Колеге у Лондону, које су утврдиле да је рец о кромањонцима, нису веровале да се они и даље сетају улицама ондасње Југославије. Позвао сам их на вецеру у Клуб Југословена(Београд) и само сто смо сели, усло је неколико насих грмаља. Науцници су углас рекли: „У реду, признајемо, експеримент је успео!“ - сеца се др Зивановиц. -Кромањонски тип цовека висок је преко 170 цм, крупних сака и стопала, а уколико имате и квргу на затиљку кости лобање - мозете бити сигурни да сте староседелац, да вас нико није доселио. Др Зивановиц додаје да су најстарије лобање, пронадјене у Зитисту и Бацком Петровом Селу, старе цак 40.000 година! Професор Зивановиц није могао да надје стални посао, као истразивац и непартијац, много висе разумевања налазио је код странаца. Радио сам у Уганди крајем сезедсетих, када су тамо пронадјени најстарији људски фосили, и сарадјивао с највецим именима светске науке. Кад је стигао позив да као наставник додјем у Лондон, истовремено сам добио и позив из Ниша. У њему је стајало да треба да се јавим секретару среског комитета, да би он проценио мозе ли се наци неко радно место за мене. Тако сам постао професор угледног британског медицинског коледза.

Знамо да су кромањонци, као и наши Динарци ко од брда одваљени... А да су се стари Грци или боље речено Ромеји борили против Гиганата или Голема како су их називали (големих људи), ево доказа из једног скоријег ископавања како би боље укапирали целу причу...
http://www.youtube.com/watch?v=K8cvC9XFjyE&feature=related
Ово није усамљени пример, довољно је читати и за време Немањића како су нас Ромеји видели/описивали. Да ту спомињу поред висине и реч вандал што неки данас преводе барбари. Јако је битно и треба знати да назив Вандали тада и данас нема исто значење! Данашње значење речи вандал добија тек у 17 или 18 веку колико ме памћење служи, раније је то био назив за народ. Као што сам писао нпр. данас се прихвата да је један од старих латинских назива за Србе широм европе био Венди што је неретко повезано са старим ткз. Вандалима.
Но вратимо се нашој причи, велике људе да не кажем кромањонце, тј. Големе људе проналазимо и у неким белешкама старог завета, којих је та велика полава побила око 200.000 (та бројка је уписана), остали су се раселили на све стране мора, са све својом културом.
Тако се нпр. статуе дагана (кога смо већ раније споменули) појављују у мезопотамији али пре тога и у Винчанској култури, писмо, прерада бакра, итд... Морам рећи и још много тога из пред или ранохрићанске религије, коју неки називају паганском.
Можда је то мало нејасно сада, али остављање хране на гробу покојника, бадњак, кувана варица (Жртва) о Враин дану, Славе и још безброј искључиво наших прелипих Србских и православних обичаја (за разлику од византијско православних) воде своје порекло из тог доба, а налазимо их на свим странама Црног мора, па касније и шире (логичним сеобама кроз ту 7.520 година стару историју).
Тако бадњак нпр. неретко проналазимо као дрво живота код сарматских народа око Црног мора...

http://i43.servimg.com/u/f43/14/43/94/61/img_3710.jpg
На фотографији можете видети бар неколико српских или старосрпских симбола поред тог бадњака. Имате и ткз. Перуново Сунце (ручни сат Wink или линк испод слике, где сам поставио усликану фотку из берлинског музеја о мезопотамији), које сте вероватно видели или вам је познато на мајцама Отаџбина (мала реклама Smile), по кућама (неретко) широм Војводине, нашим црквама, старим стечцима... итд...

http://i43.servimg.com/u/f43/14/43/94/61/screen12.jpg
А тај исти бадњак је исто тако неретко украшен са оцилима на многим другим примерима (обратите пажњу на слику доле!).

Углавно свуда видимо континуитет једне културе, културе једног народа, која би уз сваку логику ватиканско-бечко-берлинксе школе не би смела постојати (тј. било би тотално нелогично! по свим њиховим тврдњама)!


Идемо даље крст руских старовјераца.


И да завршимо причу са фреском из Сопоћана...

_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 10 Apr 2012 10:00    Post subject: Reply with quote

Још пар ствари и морам да палим Confused
Сви сте упознати са терминима Илири и Келти. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ. Многи други су писали да говоре истим/сличним језиком, а да је култура малтене иста). Келти су Сарматско Скитско племе (скитско пошто су скитали Smile, селили из подручја по свему судећи југо/источног од црног мора, можда и сувише једноставно образложење).
Можда је интересанто обратити пажњу на то да су и сармати, које неки називају из незнања аријевци (што у санскриту значи као господин/ортак - како су се тада једни другима из поштовања обраћани), пре свега били плавих очију, црвенкасто-плаве косе. Није тешко замсилити неког украјинца и његову женицу те их упоредити са ирцима... Због таквих ствари иако су генетски гледано најсличнији Сибирцима и Украјинцима, стара тела људи са црвеном косом и плавим очима (о којима је овде било већ речи) пронађених на Тибету/Кини западњаци воле да их називају келтским.
Рас (како се и наша држава некада називала) или реч Расени, потиче такође из санскрита и има итекако везе са том црвеном бојом. Овде би копирао део из Милојевићеве ”забрањене” књиге (ОВО ЈЕ ЈАКО БИТНО ПРОЧИТАТИ!!!):
Quote:
Наводимо: да та реч и називи наше Pашкa, Paшани, Раци, Рација и т.д. долази од санскритске речи Rakša, која означава црквенорујну боју, румени цвет црвен и т.д. од које је постала и реч radz дан: раџа, која одговара слав. речи радец или лице које влада управља т.ј. цар, или краљ.

Да одиста ова реч у нас означава прво и главно њено значење, које је такође у исто времескопчано са слободом, или бојом црвеном, као противној боји робства, или црној, сведочи нам и оделоу тако зван: дан; Правој, Старој, Србији, или прастарој Рашки, Рацији и т.д. као што је туђини зову.Тако се и дан данашњи носи црвенорујно одело, у Призрену, Пећи, Тетову, Дибри, Ђаковици, Скопљу,Скадру, Нишу, Лесковцу, Врањи, Куманову, Кичеву, Прилепу, а већ мање у Штипу, Ћустендилу, Велесу,Самокову, Софији, и т.д и другим местима, у којима је имала већији приступ цивилизација; те натуриласвоје опште светско одело, и у којима су турска варварства имала већег уплива на народ те му свукласве до кошуље и гаћa.Црвенорујна боја не само да је била царева и власти српских боја, као знак слободе,независности и т.д. него је и била и остаје главна и најпретежнија боја народи нашег. Тако у свимаместима, где је мање, или никако, водила Турска рат са туђинима, и где је мање имала утицаја, сасвојим, развратом, зверством и варварством на народом српским, народња је се ношња сачувала доданашњег дана, која се састоје: из беле доламе обточене увек свуда и на сваком месту, плавимобтокама, а у оближњим местима Косова, због битке косовске, загасито-плавим, или још и црним. Избелих, на неким местима, као у Правој Ст. Србији око Љесковца, Радомира, Софије, Куманова, Врање,Самокова, Прилипа, Дибре, Битоља, Костура и т.д. а плавим у Eрцеговини, Црној-Гори, Далмацији ит.д. чакшира или бечви. Свуда и на сваком месту из црвенорујних појасева и прслука — јелека — као ићурдија где се оне носе, као у Црној Гори, и свака бивша стара горња хаљина, као што су старе коласте јаздије и т,д:. ћурдије, a данашње кабанице.У Босни је се до скоро носило сво плаво одело, као долама, чакшире, ћурдија, а појас опетцрвен. У горепоменутим местима, Праве Србије сав варошки народ joш носи сво црвенорујно одело:као чакшире, појас, доламу, ћурдију и т.д,У местима пак, у којима су се Турци или други народи борили са туђицима, као у дан.кнежевини Србији, Босни, Срему, Банату, Бачкој, Борањи, Славонији, Словенији и т.д. и у онима крозкоје су често војске пролазиле и у њима се задржавале ради изхране, као у Маћедонији, Тракији, равнојПравој Србији и т.д. или напоследку у коима су била већа турска и осталих народа варварства инасиља, као готово у свима српским равнијим земљама и покрајинама, — народног одела поготову инема; јер је ово свучено и скинуто с њега. Ту је народ остао без одела, остао је у одртинама којекаквим,a управо наги го, само у кошуљи и у гаћама. Кошуља и гаћe не чине народну ношњу, јер су својинасвију на свету народа. Ту нема народне ношње, а скоро ћe je, са сиротиње, јада и чемера нестати и уоним крајевима у којима се још држи, као: у Ерцеговини, у Босни код потурица; јер ове сада свудапримају мундире и униформе, у Срба у Прав. Србији, делу Маћедоније и тако званим сада Албаниама.Тако исто неста ћe гa и међу Србима у Далмацији, који се сада баш зато у Боки и боре саНемцима и Маџарима; нecтаћe га међу Сережанима, Крајишницима и т.д., а у војеној граници чим сеова укине и т.д. Свако се вapa који држи: да је само бела боја народња.Напротив видимо: да су у старо доба носиле целе области српске готово једну боју, као Боснаплаву, око Рисња зелену као и данас у Дибар: нахији тако сван: Мимци што носе само обтоке зеленеРашка црненорујну и т.д. Напоследку, да је црвенорујна и плава боја са белом чиста народна сведочетолике раздељене задруге, које се с тога разделише: што кућне старешине за се узимају црвене, а заостале плаве тозлуке и џемадане.Наши назови познаваоци народа и којекакве назови појете и незнају га и неће да га познају.Осим овога у Мачви и по свој данашњој Србијици, као и у Посавини босанској — колико ми знамо — анарочито у Мачви, и дан данашњи ни једна баба нећe извести огрлицу мушке кошуље и женскукошуљу другим бојама до: црвенорујном, загаситоплавом и белом. Младеж и у овоме преступа стареобичаје, а бабе се и стари људи вајкају говорећи: ''Дошао је рано смак света, како се везу кошуљежутом, црном, зеленом и плавом бојом, а појасеви се женски у место загасито плавих ткају шарени".Што се тиче боја наших гуњева и осталога, та није народња но ропска, као и црне шубаре, којесу замениле места високих самурових калпака, са перјаницама и висећом црвенорујном кукуљицом,које до Омер-паше — 1851 год. — и потурице Ерцеговачке носише. Турци су све боје, осим црне и
беле, које су баш натуривали и нагонили народ да иx носе, као знаке робства, забрањивали, па их још идан данашњи забрањују.

Познато је да су келти живели на нашим просторима и да су одатле стигли до ирске и британије... Ево њиховог пута (усликао из ткз. једног немачког ”научног” часописа).

Тако да и у Србији имамо место Луг нпр, планину Тару, људе које називамо Ере... Логично је да нисмо усамљени пример па за пример постављам и планину Тару у Ирској.

(на линку доле можете видети о чему се тачније ради)
http://i43.servimg.com/u/f43/14/43/94/61/img_4011.jpg

Поред тога келти су познати и по својим крстовима, зар не? Њих су обично носили са собом на путовањима, када су кретали у ратове итд...
Пошто немам много времена планирам да скратим причу али углавном њихов утицај у Хришћанству је очигледно такође немали... Погледајмо слике доле прва је усликана колико ми је познато у ирској, друга у вискоим дечанима).

Обратите пажњу на детаљ са врха крста... О чему се ради можете сазнати на дољнем линку или слици коју сам скинуо са те странице:
http://www.coderventa.org/eparhije.php


Недавно сам упознао једну Велшанку, професорицу енглеског језика, која прича старокелтски и староарапски, можда је некоме нејасна веза између ова два језика. Но по том сеобом келта не би требало да вам представља неку енигму.
Quote:
U stablu jezika bio je naveden judeo-palestinski dijalekat aramejskog (a zatim u zagradi - jezik Isusa Hrista) iz koga se dalje razvio klasicni arapski jezik, jezik Kurana i pisani arapski.

Причали смо већ о Илирима и њиховом пореклу, назив Ил је стари назив за Бога, да кажем перуна - тј. первуна првог и јединог бога! Често уколико неко истражује ту причу налети не на Ил (Илиада Wink стари ромеји) како ми то изговарамо, већ често налети на "EL" или на арамејском (језик Исуса Христа) Ел-ах.
И тако се Апостол Павле упути у Србију да проповеда Христову веру... (читајте православну Далмацију).
Quote:
АПОСТОЛИ СУ ПРОПОВЕДАЛИ У СРБИЈИ

Мало ко у Србији зна да су хришћанство на овај простор донели свети апостоли Павле и Андреја (брат светог Петра) и њихови ученици, само тридесетак година након што је Христос распет на брду Голгота. Нова религија проширила се муњевито Илириком, данашњим Балканским полуострвом, од обала Средоземног мора до Подунавља, а одатле је освојила цео Стари континент.

Тада је Балкан био област нових и великих градова римске империје, изграђених крај најважнијих путева, простор на коме је цветала привреда и укрштале се културе Европе, Азије и северне Африке. Овде се одиграла и кључна битка античког и хришћанског света, каже протојереј др Радомир В. Поповић, професор Опште историје хришћанске цркве на Богословском факултету у Београду.

- Током прва три века овде долази до невидљивог судара античке културе са хришћанством. Нова ера на Балкану стасава и коначно надвладава грчко-римску традицију, а поред писаних трагова, о томе сведоче многобројна овдашња археолошка открића и истраживања у која су укључени и светски научници. На жалост, наша држава не уме да презентује свету сведочанства која показују да је хришћанство овде дошло са Христовим апостолима, још у 1. веку - каже др Поповић.

Балканско полуострво, на крајњем југоистоку Европе, омеђено реком Савом, Егејским, Црним и Јадранским морем, дало је човечанству два камена темељца: хеленизам и хришћанство.

- У Новом завету налазимо обавештења о томе да је апостол Павле, са сарадницима и ученицима, средином 1. века проповедао нову веру на Балканском полуострву. Непосредно после оснивања првих хришћанских општина у Светој земљи и неколико градова мале Азије, хришћанство је веома снажно запљуснуло Балкан, одакле се ширило на Запад - каже др Поповић.

Црквена историја оскудева у детаљним подацима о кретању првих мисионара, а путеве ширења вере све чешће откривају материјални трагови добијени археолошким истраживањима.

Прича о хришћанству у Европи, према црквеном предању, почиње другим мисионарским путовањем апостола Павла. Из града Антиохије он је, око 50. године наше ере, кренуо са сапутницима, Силом и Тимотејем, проповедајући нову веру по градовима у малој Азији све до Троаде, лучке вароши недалеко од античке Троје.

Иако мисионари нису намеравали да пређу мореуз Хелеспонт (Дарданели), који их је делио од Европе, сан апостола Павла одлучио је другачије.

- Свети апостол Лука у јеванђеју каже да је Павле у сну имао чудесно виђење, човека који га је молио да дође у македонију и помогне тамношњем свету. Хришћански мисионари схватили су то као божију промисао. Заједно са лекаром Луком, који им се придружио, бродом су прешли у Неаполис и тада први пут ступили на европско тло - каже др Поповић.

Следећа мисионарска станица био је град Филипи, крај великог пута Виа Егнатиа, идеално место за оснивање хришћанске општине која ће регрутовати нове мисионаре.

- У делима апостолским каже се дас је свети Павле "јеванђељем напунио све замље од Јерусалима до Илирика" (област западног Илирика је данашња Србија). Забележено је да је његов сарадник, апостол Андроник, мисионари у подунавским и посавским градовима и на крају постаје епископ у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Стварање епископије већ у 1. веку указује да се нова вера ширила невероватном брзином - истиче др Поповић.

Палим сада... Има још брдо тога...
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 10 Apr 2012 10:18    Post subject: Reply with quote


_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 18 Apr 2012 08:59    Post subject: Reply with quote

Quote:
I danas Finci i Estonci Rusiju nazivaju Vene. Vene ili Veneti (Eneti, Veneti, Vendi), zapravo je etnonim jednog od najstarijih plemena evropske civilizacije, koje je u prošlosti pripadalo tada i sada, najbrojnijem stablu slovenskog naroda.

Antički autori pominju Venete još od Homerovog vremena, pa će se tako naziv ovog plemena vezivati za ime heroja Trojanskog rata Eneja, potomka carskog roda Dardana, još u Ilijadi. Sedam vekova posle Homera, Vergilije će u svojoj Eneidi, ovom junaku pripisati osnivanje Rima sa ustanovljenjem trojanskih bogova u njemu. Venete pominje i Herodot u svojoj Istoriji i njihov lučki grad Eneju u Makedoniji. Strabon u svome delu Geografija, smatra da su Veneti bili najznamenitije pleme Paflagonije, a gramatik Demetrij Skepijski ih, posle rušenja Iliona smešta na visoravan Ide, u Troadi.

Pišući o lokalnim narodima, u Galskim ratovima, Julije Cezar ovako opisuje Venete: “Ovo pleme ima najveći uticaj na celoj morskoj obali, jer Veneti raspolažu većim brojem brodova kojima plove sve do Britanije, a znanjem pomorske veštine nadmašuju same Gale. Oni su podigli na noge i druge zajednice, ubeđujući ih da ostanu verni slobodi koju su nasledili od svojih predaka, nego da trpe rimsko ropstvo.”

I drugi antički autori pišu o Venetima, a među njima su Pomponije Mela, Plinije i Tacit. Grčki geograf Ptolomej zabeležiće da Veneti žive među Sarmatima duž čitavog Venetskog zaliva.

Podaci antičkih autora našli su se i na geografskoj karti Pojtingera iz 12. veka, gde se Veneti nalaze u predelu Karpata i na severoistoku od ušća Dunava.

Interesantno je da su zemlje lužičkih Srba, koji danas naseljavaju predeo uglavnom u Nemačkoj, pored granice sa Poljskom, antičkim autorima bile poznate kao venetske.


http://vesna.atlantidaforum.com/?p=148

Пошто постоји заиста безброј доказа о Србима као прастановницима европе, тј. првој најразвијенијој цивилизацији, стварно је могу рећи проблем и највећем тврдоглавом дебилу заобићи све те чињенице које сам покушавао да изнесем. Реално постоји их мали милион... Често не знам ни где да почнем а где да наставим. Шта да избацим а да не буде превише... Можда је најбоље попунити писање о почетку Хришћанства на нашим просторима , док не завршим још нека истраживања.

За вријеме Ермијева апостолата и епископства у Далмацији,
посјетио je Далмацију и сам ай. ПаЬао. У посланици својој Римљанима
(15, 19) ап. Павао пише, да je од Јерусалима и наоколо све до Илирика
напунио јеванђељем Христовим. O тој проповједи Павловој у Илирику
спомиње и Јероним стридонски у писму своме Маркели. Свједочи o
томе и -Григорије нисенски у бјеседи својој o првомученику и
архидјакону Стевану.7 Aдаje Далмација састављала важни дио старога
Илирика, познато je. O Павловој проповједи у Далмацији постоји живо
предање код Далматинаца и данас.
То предање казује, да je an. Павао идући са истока у Рим прошао
путем, који je водио покрај старога знаменитога римскога града Burnum
(близу данашњих Кистања), и да се ту зауставио код ријеке Titius
(данашње Крке) и проповиједао Христову науку. Предање ово означује и
мјесто, гдје се Павао зауставио, a το je код данашњег православног
свето-арханђелског манастира на Крци. Први je записао ово предање у
XVII вијеку познати далматински историк Ј. Луције, који пише, да je
познавао један стари епиграф на словенском језику урјезан на дасци,
који се чувао у поменутом манастиру и свједочио ο борављењу ап. Павла
у Далмацији.8 Писац XVIII вијека фратар Г. Вињалић у својој историји
Далмације пише: „Рукописна једна историја без имена пишчева
спомиње, да су у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе,
налазили се-написани дотични стихови на словенском језику у спомен
борављења у томе мјесту ап. Павла."9 Ово je Вињалић забиљежио ка
години 65. послије Христова рођења, те би се по томе знала и година, кад
je an. Павао био у Далмацији и проповједао, a το би било за вријеме, кад
je Ермије био епископ Далмације. Ово предање ο Павловом борављењу
и проповједи у Далмацији забиљежили су и други писци, који су се
бавили историјом далматинске цркве, као Алб. Фортис и ЕнгелДО
Задарски прецозит, данас већ покојни К. Бјанки, говорећи ο постанку
далматинске цркве, допуњује то предање и пише: „У цркви свето-
арханђелског манастира постојала je до краја XVIII вијека прастара
слика, која je приказивала апостола народа св. Павла гдје проповједа
јеванђеље Далматинцима, и на тој су слици били односни натписи и
видјели су се Далматинци у њиховој народној н,ошњи."11 Нажалост
не постоји више у манастиру Крци ни онај епиграф ο коме спомиње
Луције, ни она слика, за коју говори Бјанки. На сваки начин врло je важно
ово предање, које се за толико вијекова могло живо уздржати, и које у
главноме потврђује оно, што егзегети и историци пишу ο Павловој
проповједи у Далмацији, и што поткрепљује далматинској цркви
апостолски карактер.
Док je Ермије у Далмацији као епископ дјеловао, посјетио je
Далмацију и јеванђелист Лука. Свједочи ο томе Епифаније у својој
историји јереси, гдје каже, да je Луки повјерено било, да проповједа
јеванђеље у разним провинцијама, a између других и у Далмацији.12
Колико се времена Лука задржао у Далмацији није познато, као што није
познато, ни колико je времена боравио у Далмацији Павао.

http://www.tors.rs.sr/?option=btg_firma&firmaid=115

По традицији, на Петровдан се у пећини окупља локално становништво те се уз присуство свештеника обавља служба. По предању у овој пећини је апостол Павле, кријући се од римских власти, обављао обред покрштавања. Сама пећина се састоји од неколико дворана, богато украшених пећинским накитом. Унутрашњост краси и једно мало језеро за које постоји вјеровање да умивањем овом водом дјевојке остају лијепе током читаве године и да помаже нероткињама.

JAKO BITAN LINK I INTERVJU VEZAN ZA OVU TEMU:
http://www.mitropolija.co.me/ustrojstvo/manastiri/prevlaka/istorijat/djankovic-republika_l.html
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 18 Apr 2012 09:25    Post subject: Reply with quote

Размотримо сада податке који указују да су Словени насељени на правцу Шара – Кукавица – Чемерник били Срби. Пре свега Срби се наводе као савезници Византије у доба цара Ираклија, и касније (Јанковић 1998: 131-136). Ако узмемо да су Прискови Боиски, који са другим племенима пребегавају у византијску војску средином прве половине 5. столећа (Приск 1955: 9), заправо из земље Бојки одакле су дошли и Срби Константина VII Порфирогенита (Порфирогенит 1959: 46), дакле Срби, онда савез Срба и Византије постоји забележен већ тада. Најстарије громиле приписане Србима, са подручја Грахова и Дрвара, потичу из позног 4. столећа (Јанковић 1998: 54-64). У близини Вишеграда откривено је насеље приписано Словенима 5. столећа (Чремошник 1970: 80). Овај савез је археолошки потврђен и на обалама Дунава, као што је напред наведено. Оснивање тамо откривених насеља датује се у време око похода Авара 584-586., што значи да су основана под византијском влашћу. То значи да је реч о насељавању савезника Словена, ради одбране границе. На суседном Великом Острову откривено је и особено српско обредно место посвећено умрлима, са громилама (Јанковић 1998: 15-20). У побројаним насељима живели су и представници других, различитих словенских племена. Зато нема разлога да не претпоставимо да су Срби, као и нека друга словенска племена, били савезници Византије и средином 6. столећа, и као такви насељавани у унутрашњости њеног тла. Ово тим пре, што су забележени и археолошки потврђени примери многих Словена у византијској војној служби, не само као најамника, већ и као официра и команданата војске, дакле као грађана Византије, као Ромеја, свакако хришћана, почев од Хилвуда, војног заповедника префектуре Тракије у доба Јустина I.

Да су и област од Шаре преко Кукавице до Чемерника населили управо Срби, посредно указују сачувани топоними и нека забележена, а још неистражена археолошка налазишта. Раније сам показао да Србе у границама Југоисточне Европе одликују неки топоними, који воде порекло из времена спаљивања покојника (Јанковић 1998: 124-126).

Quote:
Na Koridoru 10 i 70 trase od Subotice ka državnoj granici Srbije, arheolozi su u leto 2010 i januara 2011 godine otkrili četiri značajna lokaliteta, dve srednjovekovne crkve, dve nekropole, i nekoliko drevnih naselja...iz perioda 4, 5, 6 i 9 veka.Malo dalje, na 72. kilometru u visini naselja Feketić, na mestu koje je služilo kao majdan peska za potrebe Koridora, pronađen je pravi „rudnik” arheološkog materijala iz pomenutih perioda.

Osim ovog , skorijeg nalazišta izuzetno su zanimljivi i nalazi od ranije, iz rimskih nekropola, gde su pronađene ostave sa pravougaonim ikonicama sv. Đorđa, medaljoni i frizovi sa životinjskim figurama, što upućuje na sarmatske grobove.

Masudi prenosi izvanredno važan podatak o spaljivanju Srba, zajedno sa konjem ( tipično za Sarmate), koji se održao, na pojedinim teritorijama, sve do VII veka, što svakako nije hrišćanski običaj, ali ne isključuje prihvaćanje hrišćanske dogme. S druge strane, odsustvo toponima u Primorju, koji odražavaju stara verovanja i spaljivanje pokojnika, ukazuje da su Srbi u Prevali (Zeta), kao i u Travuniji i još nekim mestima, odmah i potpuno, prihvatili hrišćanstvo. Predanja o apostolu Pavlu, duž rimskog puta kroz Dalmaciju za Italiju, sačuvali su Srbi, a ne Latini primorskih gradova.


Ove ruševine, kasniji istraživači (R. Veselinović, I. Čanki, Š. Nađ), povezuju sa srednjovekovnim gradom sremskih biskupa, pod nazivom Dumbovo, Dombo, koji je nikao, kao po nekom pravilu, koje je vladalo u Srbiji, na starovekovnom lokalitetu. Naime, dosadašnjim iskopavanjima je, na Gradini, utvrđen preistorijski kulturni sloj, zatim period rimske gradnje, romanička i gotička crkvena arhitektura, a evidentiran je i srednjovekovni period adaptacije manastira u utvrđenje (DžIV, DžV vek).
Za manastir Dombo (opatija svetog Đorđa, kod Dumbova), znalo se samo toliko da se nalazio negde u Sremu, na obali Dunava, pored Dumbovačkog potoka, gde se nalazi i potez Dumbovo, odnosno, breg istog imena. Međutim, istočno od Dumbovačkog potoka, udaljen 2,3 km, u brdu, odnosno na potezu Stručica, nalazi se lokalitet Gradina i, novopodignuto selo, Rakovac. Istraživanja su potvrdila da se baš na tom lokalitetu nalazio manastir.
Rimski period je, pored pokretnog arheološkog materijala (novac, nakit, posuđe, opeke), utvrđen i ostacima hipokausta neke rimske građevine, koja je, većim delom, izvan gabarita crkve. Dosadašnji radovi omogućavaju da, sa dosta sigurnosti, izdvojimo ranohrišćanske arhitektonske faze, na koje su ukazali istraživači S. Nedvidek i V. Bunardžić.


Толико за сада,
Христос Воскресе!
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Bandini
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 03 Mar 2012
Posts: 421
Location: Лисабон

PostPosted: 18 Apr 2012 11:05    Post subject: Reply with quote

Сербо Макарид wrote:
." .

Свевлад, Самовлад, или Само, Самко 1. од 492-530 год.

Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако рећи дејствително владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба знају зањ паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа 491 а умро 496) и Императора Анаста (владао од 491-518 год.). Како је, од кад је баш управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано не зна, само се зна: да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: Бориса или Бруса најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38, од када се зна, а колико је пре овога владао не зна се. А владао је од дан: Старе Планине до Рила па до Јадранског мора, и од ниже Авлоне па до испод Трста.


ево снимка са границама Свевладове Србије на 1мин 20"... и још неких информација успут:


http://www.youtube.com/watch?v=5EUfMDEUTAo
Back to top
View user's profile Send private message
Bandini
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 03 Mar 2012
Posts: 421
Location: Лисабон

PostPosted: 18 Apr 2012 11:24    Post subject: Reply with quote

[quote="Сербо Макарид"]Зато нема разлога да не претпоставимо да су Срби, као и нека друга словенска племена, били савезници Византије и средином 6. столећа, и као такви насељавани у унутрашњости њеног тла. Ово тим пре, што су забележени и археолошки потврђени примери многих Словена у византијској војној служби, не само као најамника, већ и као официра и команданата војске, дакле као грађана Византије, као Ромеја, свакако хришћана, почев од Хилвуда, војног заповедника префектуре Тракије у доба Јустина I.

ево и једног интересантног снимка са РТС-а (!?!?), који потврђује Макаридово писање. Берлускони кад је примио Тадића (преводиоц није превела најбоље!-ћурка) каже дословно: "Ја и председник Тадић смо мало пре причали о класичној историји, и подсетили смо се да је 13 римских императора рођено у Србији. Нас историје везује одавно..." итд. Значи, не да су императори рођени на подрудју данашње Србије, како пише у википедији и на сличним местима, него у Србији. Чињеница да су Римљани узимали наше људе за императоре говори о томе да смо били велика сила и тада, јер су само учени људи, војсковође и сл., чувеног порекла, могли да буду на тако значајним местима, сигурно не неки варвари. Имена не треба да заваравају, јер да би се ушло у римску службу, морало се узети римско име, па је тако Константин постао Константино и сл.

http://www.youtube.com/watch?v=NDHZ9O5iz10

покушаћу и да закачим само неке одломке из једне књиге, писане од Италијана и Американаца, о римским императорима.
Back to top
View user's profile Send private message
Bandini
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 03 Mar 2012
Posts: 421
Location: Лисабон

PostPosted: 18 Apr 2012 12:07    Post subject: Reply with quote

1
26 aprile: Imperatore Marco Aurelio


Imperatore Marco Aurelio
Cesare Marco Aurelio Anonino Augusto, Marco Annio Vero
26 aprile 121
Roma - Italia
Fu un lunedì di 1890 anni fa.
---
Scomparve il
17 marzo 180
Sirmio (attuale Sremska Mitrovica) - Serbia
Aveva 59 anni.
---
(A cura di R. Zucaro)
indici

2

Trajan Decius (249-251 A.D.) and Usurpers During His Reign
Geoffrey Nathan and Robin McMahon
Geoffrey Nathan
San Diego State University

Robin McMahon
New York University
Place of Birth and Antecedents
The Emperor Decius, whose full name as emperor was Caius Messius Quintus Trajanus Decius, was the first in the long line of Roman emperors who came from the Balkan provinces.[[1]]
He was born in the Pannonian village of Budalia near Sirmium which was located at the junction of the rivers Save and Drina about 100 miles west of Belgrade.[[2]] Our sources do not give the year of his birth, but historians place it around the year 190 A.D.. We are "in the dark" as to Decius' parents, but unlike most of the later emperors from this region, Decius had a respectable background and was himself a senator and consul. Most likely he was the son of an army officer stationed by chance in Budalia.[[3]] That his father had an Italian origin can be seen as both names, Decius and Messius, are old Oscan names from Italy. Q. Decius Vindex, the procurator of Dacia, has been suggested as a possible parent or relative.[[4]]


3

Herennius Etruscus (A.D. 251) and Hostilian (A.D. 251)
Christopher J. Fuhrmann
University of North Carolina
________________________________________
Herennius Etruscus Hostilian
As with many third century emperors, much of the extant material on Trajan Decius and his sons is late and unreliable. If the Historia Augusta ever included biographies for the Decii, they are now lost. It is at least safe to say that Herennius Etruscus and his younger brother, Hostillian, possessed a high pedigree. Their father, the emperor Decius, was no military upstart, but hailed from a consular family based in Sirmium. [[1]]
Herennius Etruscus was born in Pannonia sometime between 220 and 230, and was thus old enough to do military service during his father's reign. [[2]] Judging



4

Claudius II Gothicus (268-270)
Richard D. Weigel
Western Kentucky University

M. Aurelius Claudius, known to history as Claudius Gothicus or Claudius II, was born in either Dalmatia or Illyria on May 10, probably in A.D. 213 or 214.[[1]] Although the most substantive source on Claudius is the biography in the Scriptores Historiae Augustae (SHA), this account is riddled with fabrications and slanted with fawning praise for this particular emperor, who in the fourth century was viewed as an ancestor of Constantine's father and thus of the ruling imperial family. This biography, attributed to one Trebellius Pollio, must be read with extreme caution and supplemented with information from other sources, including Aurelius Victor, the Epitome de Caesaribus, Eutropius, Orosius, Zonaras, and Zosimus, as well as coins and inscriptions.
The SHA account describes Claudius


5

Christian Körner
University of Bern
AURELIAN AND REBELLIONS DURING HIS REIGN (A.D. 270-275)
1. AURELIAN (A.D. 270-275)

1.1. Sources
The main sources for the reign of Aurelian were written about one hundred years afterwards, in the second half of the 4th century: Aurelius Victor (whose description is partly lost [[1]]), Eutropius and the Historia Augusta, a collection of imperial biographies which combines fiction and fact [[2]]. Two Byzantine sources, Zosimus (5th-6th century) and Zonaras (11th-12th century), are also very important for Aurelian's reign. Inscriptions and coins provide additional information.
1.2. Birth and origins, career before 270 (A.D. 214/215-270)
Lucius Domitius Aurelianus was born on the 9th of September 214 or 215 in either Dacia ripensis or in Sirmium (modern Sremska Mitrovica, in Pannonia), i.e.
in the region of today's northern Serbia, southern Romania, and western
Bulgaria[[3]]. He was of humble origins, his father being a colonus (tenant) of a senator named Aurelius [[4]]. Aurelian had a military career; as dux equitum (commander of the cavalry), he joined the conspiracy against the emperor Gallienus in A.D. 268 and supported the new ruler Claudius II Gothicus, under whose reign he continued his career, becoming supreme commander of the whole cavalry of the Roman army [[5]].


Constantine I (306 - 337 A.D.)
Hans A. Pohlsander
SUNY Albany
Bust of Constantine I
Introduction
The emperor Constantine has rightly been called the most important emperor of Late Antiquity. His powerful personality laid the foundations of post-classical European civilization; his reign was eventful and highly dramatic. His victory at the Milvian Bridge counts among the most decisive moments in world history, while his legalization and support of Christianity and his foundation of a 'New Rome' at Byzantium rank among the most momentous decisions ever made by a European ruler. The fact that ten Byzantine emperors after him bore his name may be seen as a measure of his importance and of the esteem in which he was held.
Constantine's Rise to Power
Flavius Valerius Constantinus, the future emperor Constantine, was born at Naissus in the province of Moesia Superior, the modern Nish in Serbia, on 27 February of 271, 272, or 273. [[1]] His father was a military officer named Constantius (later Constantius Chlorus

У многим записима се помиње и зна да је Наисус Ниш, да су Тракија, Дачија, Панонија итд. српске земље...

(надам се да су се и фотографије закачиле)
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 18 Apr 2012 14:06    Post subject: Reply with quote

Видим да си убацио неке текстове, мада смо неке већ обрадили (пре свега што се императора тиче), мада онај снимак је више него одвратан (са прецедницима, морам рећи), у сваком случају није ни било 10 колико су споменули, ни 13 колико си написао већ 17. и то на простору данашње Србије, док можемо рећи да их је било много више (око 24 по неким бројањима у широм подручју). То је било већ све објављено на претходним страницама, па се можда и не уклапа са тренутним писањем (о религији Срба) или... хм. да будем искрен желео би све стручније да изнесем, са више поткованих доказа, то је нпр. мој проблем са Деретићем, да будем искрен углавном се сви докази на које наилазим путем мојих истраживања много добро уклапају са неким његовим тврдњама, али стварно би желео пре свега увек најпре да видим доказе! Ето видим живиш у италији, милану, том граду који носи етрурско име (расенски - како су етрурци себе називали), интересантно је да постоји у том пределу још увек ”словенска мањина” додуше много мања него што је то некада била, сада углавном још нешто према северо/источном алпском пределу италије који су ту староседиоци и даље чувају свој језик. ... Италија има нпр. безброј Етрурских топнима, јер била је искључиво насељена расенима - Етрурцима до налета Рамзесових трупа (египћанских и етиопијских) и њихових освајања. Познато је да је југ ”црн и мали” север чизме више ”плав и вишљи”. То је једна прича која се не учи у школи, одакле су дошли ромеји и које културе и народи су живели ту пре њих... Пример баскијци нису латини, већ су староседиоци који су се борили са освајачима (латинским!), примера таквих постоји по целој европи...


Ето ту би могао да допринесеш можда некако, ако можеш да ископаш како их називају етрурским споменицима пре Римљана, поставиш слике овде, нисам често у том делу европе, па ако заиста желиш да допринесеш квалитету овог топика лепо би било када би стварно могао доћи до тих споменика. Који постоје и дан данас на италијанском полуострву и сведоче о једном веома култивисаном народу који су себе називали Расени, имали своје писмо и високо развијену цивилизацију. А писмо које се појављује на њима подсећа на вукову ћирилицу.

Quote:
Dakle, ako veruješ da smo mi Sloveni bili nepismena gomila pre dolaska prepametnih Grka koji su nas opismenili, onda si potpuno u pravu. Međutim ako, kao ja i mnogi svetski cenjjeni najučnici koji su istraživali ovu oblast, veruješ da smo mi Sloveni bili pismeni mnogo pre dolaska Grka da nas opismene onda tvoja teorija ne stoji.

Potvrda ovoga je data u Žitiju Ćirilovom. U tom Žitiju nalazi se jedan značajan detalj koji se odnosi na Konstantinovu hazarsku misiju i njjegov boravak u Hersonu na Krimu. Odlomak koji o tome govori glasi:
"Onda on krene na put i, stigavši u Herson, tu savlada jevrejski jezik i knjige, prevede osam delova gramatike i time još više probudi svoja saznanja. Međutim, živeo je tu i neki Samarićanin koji je dolazio k njjemu i s njime se prepirao, te donevši knjige samarićanske, pokazao ih je njjemu. Filozof ih izmoli od njjega, zatvori se u kuće i stade se moliti; a pošto ga je bog razumeo, poče čitati knjige bez greške. Videći to, Samarićanin iz sveg glasa uzvikne i izusti: – Zajista, koji u Hrista veruju skoro će primiti Duh sveti i blagodat njjegovu.


Pošto se onda sin njjegov pokrstio, i on sam se za njim pokrsti. Tu nađe jevanđelje i psaltir, pisane ruskim pismom, i čoveka nađe koji tim jezikom govori; i razgovarajući s njime i ovladavši snagom govora, prevodeći na svoj jezik, ustanovi razliku samoglasničkih i suglasničkih slova, moleći se Bogu, uskoro poče čitati i pričati na samarićanskom, te su mu se mnogi divili i hvalili Bogu."

Navedeni detalj, nije u najuci i stvarno ostao neprimećjen. NJime su se posebno bavili ruski najučnici, jer se on najviše tiče ruskog jezika i pisma. Ruski gramatolog Viktor Aleksandrovič Istrin posvetio je u svojoj knjizi 1100 godina slovenske azbuke (1963) ovom problemu celo jedno poglavlje. Iz njjega se vidi da su neki vidovi pretćirilovske pismenosti postojali kod Rusa. Jedna tabela iz te knjige, N. A. Konstantinova, uputiće na konkretnosti. U novije vreme tim problemom bavio se posebno ruski gramatolog Grinjjevič.

Na detalj iz Žitija Ćirilovog podsetio je i Svetislav Bilbija u knjizi Starojevropski jezik i pismo Jetruraca (1984). Bilbija, međutim, nije bio prvi koji je na Zapadu ukazao na ovaj momenat. Iz referenci koje on navodi, vidi se da su se tim problemom bavili američki gramatolozi. Ali se ne vidi da su i njjemu i njima bila poznata istraživanja ruskih najučnika. Srpski gramatolog kaže:

"Kada je na jevropskom Zapadu bio zatrt svaki trag jetrurskom i runskom načinu pisanja, treći izdanak maloazijske pismenosti: kijevsko-ruska srbica, nastavila je da živi u oblastima Crnog mora, gde se zatekao Konstantin Filozof u misionarskoj zadaći koja mu je bila poverena od strane vizantijskog Dvora i Patrijaršije."

Bilbija je pomoću više argumenata doveo u sumnju da su ćirilica, pa i latinica, nastale iz grčkog alfabeta. Između ostalog on kaže: "Prividna sličnost većjeg dela ćiriličnih slova sa slovima grčkog alfabeta nije mogla da pruži zadovoljavajuće objašnjenje, kako je nepotpuna i vrlo siromašna grčka glasovna skala mogla da zadovolji zahteve bogate slovenske fonetike" (2000). Zato početak alfabetskih pisama treba tražiti pre grčkog pisma i izvan ondašnje Grčke. Genezu toga pisma on je tražio drugde: u pismu koje su stvarali Sloveni, ili, njjegovom terminologijom, preci današnjih Srba. Bilbija kaže da spomenici kao što je Rašanski bukvar i čitanka, saliveni u malu bronzanu pločicu pre tri hiljade godina, najbolje svedoče o postojanju pismenosti kod svih slovenskih naroda čak dve hiljade godina pre doba kneza Rastislava i solunske braće. Po njjemu, zajedničko poreklo sa jetrurskim i ćiriličkim pismom ima i nordijsko pismo runa. Nordijskim narodima pismenost je stizala iz Podunavlja. Runsko pismo je bilo u upotrebi sve do rimske okupacije njihovih teritorija. Ova rana pismenost nordijskih naroda kao i jetrurski i maloazijski spomenici paganske civilizacije uništavani su u doba hrišćanstva iz verskih razloga.

Alfabetska pisma uopšte, a posebno ona koja su se razvila u maloazijskim centrima srpskih ili srbičkih država, Bilbija je označavao sveobuhvatnim pojmom srbice. Ta pisma kao jetrursko, on je prepoznavao i pročitavao uz pomoć srpske ćirilice. Razlikovao je četiri tipa srbice: lidijsku, likijsku, rašansko-rimsku (jetrursku) i kijevsko-rusku (ili rusko-kijevsku). Kijevsk-ruskom, rusko-ukrajinskom srbicom nazivao je pismo koje je Konstantin Filozof ili sv. Ćirilo našao na Krimu u Psaltiru i Jevanđelju na ruskom jeziku. Rašansko-rimska srbica je ime za azbuku iz koje će kasnije da se formira i latinica.

Prema Bilbijinom shvatanju upravo zbog čuvanja ove rusko-kijevske srbice i otpora Rusa da se odvoje od svoje tradicije, glagoljica, koja je takođe postojala u slovenskoj pismenosti pre pojave Ćirila i Metodija, nikad nije prodrla do Rusa iako je Vizantija uporno zagovarala njjenu upotrebu. Detalj iz Žitija Ćirilovog koji govori kako je ovaj na Krimu najišao na Jevanđelje i Psaltir pisane ruskim pismom, Bilbiji je bio dobrodošao da potkrepi svoju tezu o postojanju srbice u predgrčko i predrimsko vreme. Iako je značajan podatak da se Konstantin Filozof, pre svoje panonske misije, u Hersonu sreo sa pismom na ruskom jeziku i to u crkvenim knjigama, on još nije bio dovoljno ubedljiv dokaz o pretćirilovskoj slovenskoj pismenosti, pre svega zato što te knjige – koje se pominju u Žitiju – nisu sačuvane, odnosno otkrivene u filološkoj najuci. Tek u 20. veku pojavio se takav istorijski artefakt koji predstavlja nesumnjivo svedočanstvo o slovenskom pismu pre Ćirila.


Упоређујући старост налазишта древних писама широм Света, проф. Пешић је у свом делу „Завера порицања“ начинио нову хронологију појаве и развоја писма, која гласи:
1. Протописмо Лепенског вира (између 8.000. и 6.000. година, пре нове ере),
2. Винчанско писмо (између 5.300. и 3.200. година, пре нове ере),
3. Сумерско у Месопотамији (између 3.100. година, пре нове ере - 75. године нове ере),
4. Протоеламско (између 3.000 и 2.000. година, пре нове ере),
5. Протоиндијско (око 2.200. година, пре нове ере),
6. Кинеско (од око 1.300. година, пре нове ере и траје до данас),
7. Египатско (3.000. година, пре нове ере – 400. година, нове ере),
8. Критско (између 2.000 и 1.200. година, пре нове ере),
9. Хетитско (између 1.600 и 777. године, пре нове ере).

Проучавајући и азбуке других древних народа, који су почели да пишу доста после Винчанаца, др Пешић је установио да, на пример, у старофеничанској азбуци има 10 слова преузетих из винчанског писма, у старогрчкој азбуци их има 12, а у српској ћирилици чак њих 20.
Још један крупан налаз проистекао из ових проучавања био је да је азбука старих Етрураца идентична са винчанском!

О језику етрураца се никада није водила нека озбиљнија полемика или истраживања српских стручњака никада нису усавршена, но ево приче о томе (са стране имате још неколико линкова/интервјуа)...
http://www.youtube.com/watch?v=ZSqvFMunKS0&feature=related
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Bandini
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 03 Mar 2012
Posts: 421
Location: Лисабон

PostPosted: 19 Apr 2012 12:08    Post subject: Reply with quote

Макариде ти водиш ову тему и води је и даље. ја сам само ускочио са неким снимцима и подацима који потврђују твоју причу...

Берлускони и Тадић знамо ко су и шта су, нећу о њима да трошим речи, али поента је била у томе да се и на "званичном" нивоу, председника две државе, једна овако битна вест чула, и то на РТС-у директно! Нама свима би требало да буде циљ да се истина о српској историји шири и да је сви знају масовно, да не остане само тема на форумима и као нека историјска "алтернатива". У томе је важност оног снимка.

Такође је битно и да наведемо овде стране изворе и писце који говоре о нашој историји, као оно за императоре. Тако људи лакше "сваре" информацију.

За Етрурке знам да имају споменике у Тоскани и Лацију. А знаш ли место или подручје-град, где живи та "словенска мањина"?
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 19 Apr 2012 16:55    Post subject: Reply with quote

Bandini wrote:

За Етрурке знам да имају споменике у Тоскани и Лацију. А знаш ли место или подручје-град, где живи та "словенска мањина"?

Па ајде овако имаш Фруланце који су одувек били ту, Словенци их присвајају, мада италијани раздвајају те две мањине (Словенце и Фруланце) од а са друге стране још увек постоје Сарди, то је једна од 12 историјско признатих мањина.
http://www.slori.org/mima/popup.html?/mima/img_pagine/2/mimaimg_pagine27.jpg#10.jpg
Горе видите и Арабску мањину Арбанеше, преце данашњих Арнаута или Шиптара! Што се значења речи Арнаут тиче.
Quote:
Nazivi Arnauti i Arnautluk su koristili Turci i narodi na Balkanu pod njihovom dominacijom u Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji.U Crnoj Gori su pod imenom Arnauti podrazumijevani Albanci muslimani na Kosovu i Metohiji. Ima tumačenja da taj izraz dolazi od »ar-navud«, što je turska varijanti od arapske riječi »onaj koga je sramotada se vrati«. Dok orijentalist A. Školjić smatra da je »Arnaut« turcizam,postao od »Arnawud«, a ovaj od grč. »Arnabites«.
Međutim Školjićne objašnjava od kuda ovaj izraz u grčkom i što on znači.

У делима писаца из античког времена и раног средњег века Срби се најчешће помињу као: Серби, Серди, Сарби, Сарди, Сорби, Сорди, Сирби, Скорди и Скордиски.

Quote:
Четврти антички писац који налази Србе на пределу Илирије је Страбон из I века. Страбон у својој “Геогарфији”, књига 7. галава 5. каже да је српска територија у Илирији између Јадрана и панонских племена. Занимљиво је да се у Страбоновој “Географији” Срби спомињу на четири начина: Сибини, Сирбини, Скордиски и Ардиеи. Не верујем да је то било у његовом оригиналу, него су то корекције његових издавача у нама блискијим временима. Сибини су део Соебона, који су владали Германијом. Сирбини су у Малој Азији. Скордиски су од Норика до Македоније и Ардиеи од Јадрана до Паноније. За Сирбине није потребно објашњење. Сибини су део Соебона владара Германије, што је у ствари једно исто име, јер су Соебони – Сорбони. За Скордиске смо већ рекли. Страбон назива планину Динару Српском планином “Сардион”. Преводилац Страбона на фрушки језик, из 1812. године, извесни Коре, ставља у примедби да су Страбонови Ардиеи, Арди у ствари Сарди, које овај налази у Илирији од Јадрана до Паноније. Овде је у Страбоновом тексту извршена преправка српског имена, изостављањем почетног слова С. Ово изостављање биће посебно јасан случај у тексту Диона Касијуса. Страбон помиње Сарде (СрбеWink као главни народ Илирије.



Кад си већ у прошлом топику споменуо име Трајан (тј. ”римског” Императора) интересантно је да се то везује за искључиво старо српско име које се и дан данас очувало, нас има више топонима са именом Троје, а име Тројан, тројанка је често име код Срба, у Бугарској, Јужној Србији и Македонији.
И Још када смо код италије ево ти једне њихове карте и виђење Европе са њима познатим топонимима 50 године после христа.
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/7a/Cesare_dopo_Gallia_50_a.C._jpg.jpg
Обратите пажњу на назив Балтичког мора, који предео он означавају Илирима, како су се називали људи у Германији. Можда је за неког све ово мало превише, али чињеница је да су данашњи немци Саксонци (који су успели да се прошире највише до истока) дошли са северозапада данашње немачке) на крају препустили своју владавину породици Ветини, који су били лужишки Серби, али уз обавезу да уз свој назив носе име Саксониаца. Против тога су били многи Лужишки Срби или Суеби, како пише овде на карти јер ретко када можете налетети на неког Немца који може да изговори слово Р. па се на тим топонимима немачким, или туђинским често појављује Суеби.
Quote:
У cвojoj студији ''De Illyricae Linguae vetustate et amplitudine"1 F. Sebastiano Dolci 2 на страни 51., у поглављу XXXII, тврди следеће:

"Jam vero ех vetustissimis monumends constat, Thracibus, Illyricis, Sarmatis et Getis Scythicae (quae modo Illyriса, vel Slavonica appelatur) adtribuendum esse linguae commercium... At... incido in venustissimum Carmen Illyricum, quod in hoc ipsum argumentum exaravit olim Ignatius Georgius ... Benedictinorum Ragusino ... Abbas. Ipsum excribo. Auctor tamen (id arbitror animadvenendum) more Illyricis Scriptoribus hactenus usitato... a solis Thracibus nostram deducit originem... "


Ili pod naski -

"Уистину, већ се на основу најстаријих споменика, закључује, да се језичко (међусобно) општење (језиком) који се назива Илирски, или Словенски, може приписати Трачанима, Илирима, Сарматима и скитским Гетима...
И (тако) доспевам до најлепше илирске песме, коју је (као потпору) истом овом аргументу некада забележио Игнациус Георгиус, дубровачки бенедиктинац... Исту преписујем. Аутор пак (то, сматрам, треба да се подвуче), по обичају илирских писаца до данас постојећем... наше порекло изводи од самих Трачана... "


Да се не удаљавам превише од теме коју би желео да појасним а то је Вера наша, па би у нарединм писањима нешто опширније о томе. Тренутно истражујем доказе о постојањима Хришћанских храмова првих векова после Христа у Приморју/Србији. Па би ускоро више о томе, зато сам на претходној страници објавио текст који је био преписка из неких латинских списова, а објављен у књизи православна Далмација. Ускоро би да наставим о томе, јер постоји много заблуда међу људима, као нпр. да смо били многобожци пре тога и да нам је од тога остала слава, да смо хришћанство попримили од Ромеја (смешно јер су управо они били ти многобошци који су хришћане прогањали), итд... Но о томе ускоро више...

Quote:
Milos Milojevic pise da su Srbi od iskoni ziveli na svojim sadasnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grcke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje svestenstvo i uredjenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedistem, izmedju prvog i cetvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, danasnjoj Sremskoj Mitrovici. U cetvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvecan, na Kosovo, gde su takodje stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevicevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grcke.

Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogobostvo nastalo kasnije u Grckoj. Prema Veselinu Cajkanovicu srpska religija pretezno je indo-evropska i u njoj ima najvise elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Sulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao "Hristovo Jevandjelje", Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.

_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 23 Apr 2012 11:07    Post subject: Reply with quote

Као што сте могли видети горе на карти Колонизацја грецка (Грчке колоније), видите да су Ромеји почели освајати обална подручја, да ли се ико запитао одакле су они покренули та освајања...

Quote:
У овом свом ситном племенском, и мало и највише нешто повећем општинском животу, српска суплемена у свима побројаним бив: српским земљама превазилазили у свему и свачему, што се умног развића тиче, остале народе, само на велику нашу жалост, не у државном. Они су имали своје градове,вароши, храмове, споменике и т.д. којима су се чудили како што се тиче огромноће и богатства тако илепоте и украса, стари Грци, Римљани и остали народи, и које су све скупа звали Циклопским, илиогромним, недостижним дивовским — џиновским што ми кажемо. Они су имали веру, и о безсмртијудуше најсавршеније и најчистије појмове, као и о свему преузвишеном, божанственом, и прекрасном итд. и то онда, кад најстарији тако звани европски народи и најпросвећенији Римљани и Грци, бејаху још у дивљем и чемерном стању, у стању, у ком се може наћи само војник ужасне деспотске државе,државе египатске. Кад ови знадоше и прослављаше у име богова и виших сила само своје вође ивојводе, тада српска племена у велико знадоше и вероваше у загробни вечни живот, вероваше у вечност и неутамањење људске душе. Њиховим худошствима, знањима, радовима, високом ступњупросвете и изображења дивише се чак и после Христа ти славни и далекочувени Римљани, као штоћемо ниже видити. Oни дадоше и веру и више надчовечанске појмове о свему високом и преузвишеномкако Римљанима, тако исто и Грцима, који вечно трчкараху у своју првобитну египатску постојбину, датамо црпе мудрости и знања.


Углавном у школама учимо Египат-Стари Грчка-Рим, што је у принципу један пут једне цивилизације који су попримили многа знања у својим освајањима/колонијама. Зато Милојевић пише о Рамзесовим трупама које су освојиле Рим. Та цивилизација тих ”малих црних” људи је била крволочна, освајачка, неморална... Погледајмо даље учење историје, након тога следи пропаст ”рима”, мрачно доба те следи обнављање тих освојених колонија/држава ”цивилизација”. Рим (или ватикан) неретко се представља као центар хиршћанства, а зна се да су управо они као многобошци прогањали хришћане. Јел се неко запитао ко су били хришћани? Како је могла да опстане та (нова?) религија ”малих” људи поред свемоћног и ”напредног” Ромејског царства?

Quote:
Од Срба су се научили Грци и Римљани копати руде, ковати новце и т.д. Напоследку римскеСевиле или Виле, Леповиле, грчке Ладе и т.д. нису ништа друго до чиста српска и од Срба примљенабожаства. Реја је била мати Ромула, и она има значај само на срп. језику и значи прекрасна, прелепа паи рајска. Нума Сабин — или Србин — је установио 12 салијских жречева у част Марса Градова — Salias duodecim Marti Gradivo legit, — који су му певали песме и играли.Дуб је и у њих био знак бога муња и громова, бога победе као и у нашег Перуна. Неколиковекова oни су се служили језиком у својим храмовима, на ком су говорили првобитни житељи дан. срп.Тропоља, или простари Срби. Нa томе језику писане су им и све свете књиге и знатнији уговори. Кадсу им ове књиге постале неразумљиве, са латинског језика, тражили су опет прастаре становнике, пачак и у Азији, да им исте проуче и друге напишу, што сведоче млоге паметаристе. Саме су им такозване Sivilae носиле имена опет вила, а не каква друга. То сведочи Нero-Jhyla т.ј. Јаро, или Јеровила,Demo-phyla Демовила и т.д. Шта више и сам Рим основан је на три брега: Palantion, Kelion и Velia т.ј.Палата, Веља и Чело. А да је Веља одиста била висока планиница, то сведоче сви писаоци римски. ТитЛивије вели: да је Конзул Валерије живио нa Хуму, или Брду — in summa Velia, ibi alto atque munito loco — A Валерије рекао је опет народу: Нека живе на Вељи, на том високом и тврдом месту сви они,којима се може поузданије поверити безбедност грађана, по Конзулу Валерију:''Jn Velia aedificent, quibus melius quam P. Valerio creditur libertas.''


Још једном морам да напоменем да Срби никада нису били многобошци, да је постојао један бог први ткз. первун или перун. Што не значи ништа друго него први и једини бог. Остали божји људи су били преци, људи равни нама, јер се веровало у већни живот, тј. имали смо карактеристике... Предложио би вам да преслушате овај доле запис са 51. духовне вечери која је у недјељу 30. маја одржана у манастиру Михољска Превлака код Тивта на којој је предавање „О поријеклу Словена" одржао проф. др Ђорђе Јанковић.
http://www.youtube.com/watch?v=1on3vGmWvE8
Обратите пажњу на део од 20:40 који минут и јако битно од 32:00-33:40 али стварно би предложио да преслушате цео запис који је блага вредан!
Но да наставим можда ће се неко збунити овде приликом моје тврдње да је постојао само један бог. Ко је био триглав, хорс, јурај, јарило, Деорса, Дажбог, Световид?
Доле је слика перуна као хоруса (соколова глава), данас нас подсећа на севетог Јураја, тј. Св. Ђорђа.

Колико год будете истраживали, можете се збунити, али доћићете до једног и истог решења, којим нас учи и Православље бог је један!
И да се у свим тим случајевим радило искључиво о једном богу, налетећете на разна тумачења али се је то једна и иста прича, и да Срби никада нисмо били многобошци!
Када вам неко каже Триглав или Света тројица, да ли би могли да помислите на нешто слично као на ову предивну фреску са Хиландара:


”Свети Илија је по преузимању хришћанства преузео улогу Перуна. Перун је био познат као громовник. Примера о Перуновој вези са громом има много, али то најбоље показује пример из Прекомурја где се каже: Перун је ударио, са значењем Гром је ударио. Међу Србима се сматрало да се не ваља крстити док грми, јер би се могао привући гром.”
Интересанто је да је ИЛ управо било једно од прастарих имена првог познатог Бога - Перуна (о томе постоји безброј сведочанства), о томе сам већ у ранијим постовима писао.
Quote:
Осим ових, постоје и друга имена, ка Емануил, што значи "с нама је Бог", а Христос је често себе називао и "Син човечији", чиме је истицао да је Он подједнако Бог и човек, да су у Њему несливено, непромењиво, нераздељиво сједињене Божанска и човечанска природа. Има и других имена, али је ово можда довољно?

izvor:http://www.svetosavlje.org/pastir/index_sve.php?qa=2010

Значи свети Илија на српском поприма улогу Ил, перуна громовника, коме је посвећено дрво храст (бадњак).
Опет да подсетимо да је бадњак искључиво део српског православља.
Quote:
Храст је дрво посвећено Перуну, јер се веровало да гром најчешће у њега удара, а остаци овога се и дан данас могу видети широм Србије јер су храстови најчешће бирани за дрва записе. Остале је забележено да су у Перуновим светилиштима гореле вечне ватре које су одржаване храстовином, а онога коме би се та ватра угасила чекала је смртна казна. Овај обичај вуче корене из давнина, још из времена када људи још нису знали сами да запале ватру, већ су се морали ослањати на тзв. небеску ватру (удар грома) која је вероватно ударала најчешће у храст, након чега су људи били приморани да је одржавају да би себи олакшали опстанак.

”Od drveća posvećen mu je hrast, a od biljaka - perunika (bogiša), za koju se vjerovalo da čuva kuću od groma, požara i svake nesreće.”

„Да зароси ситна роса
ој дудула мили Боже!
Ој Илија дај Боже дај!
Ој Илија мој Перуне!
Дај Боже дај, дај Илија дај“
(Рефрен додолске песме из околине Гњилана)

Споменуо сам раније и Луг, који постоји као старо келтско име за насеља у Србији (па и по целој европи где су се НАКОН тога селили), и који је наводно слављен међу Келтима као бог. Али ако погледамо да је "Lug-nasad" келтски празник 1. Аугуста (као и Илијин дан) и да се стари обичај Келта понегде одржао и дан данас ткз. yew-elle или ”yule log" - спаливања храста око нове године тачније 21-22. децембра!
Quote:
Yule log was burnt to insure light for those days. At Yule, some Pagan communities celebrate the birth of a Sacred Child. This is the Sun child.

Нешто више о томе ако вас интересује на дну ове странице...
http://www.sacredfire.net/festivals.html
На мојим прошлим писањима сте могли видети свето место келта у Ирској, Луг - Тара.
”Keltski bog Taranis (od skitskog Targitas): onaj koji gromovima i olujama TARE” Обратите пажњу на гром који држи у руци и ”Перуново” коло.


Но наш први бог, Ил или Илија се неретко укрштава тј. једначи са келтским ”лугом” мада видимо са данашњег аспекта да је луг уствари дрво божје, храст... Погледајмо које карактеристике или како га приказују Келти... Први лево је Луг, други је Триглав.



Да не одлутамо предалеко... У наредним писањима планирам да предложим доказе о првим хришћанским храмовима широм србије (зашто је православно хришћанство брзо прихваћено код нас мислим да се подразумева). Христ је дошао на земљу ради спасења људи, и дата нам је у да кажем у ”кобном” тренутку шанса да се Спасемо, очистимо грехова.
Да ли су то многобожне државе одма прихватиле (причам о Ромејима источним и западним!)?
Или су људи који су живели на тим да кажем ”окупираним” подручјима препознали свог Бога.
Мој кумашин каже да смо ми да кажем пре свега православни хришћани добили/тј. прихватили назив Словини по Слову - Што би у преводу значили Божји људи, хришћани.
У почетку беше Слово и Слово беше у Бога и Бог беше Слово.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiVasilijeVeliki/SvetiVasilijeVeliki13.htm

_________________
www.fondacijadelije.org


Last edited by Сербо Макарид on 09 Feb 2013 09:16; edited 1 time in total
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page Previous  1, 2, 3 ... 5, 6, 7 ... 16, 17, 18  Next

View previous topic :: View next topic
Page 6 of 18

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop