www.DELIJE.net

[Фрикинг]

Цене Марковић



Цене Марковић (Јелошник код Тетова, 1864) је био српски четнички војвода у Старој Србији и Македонији.

Цене Марковић је рођен 1864. у селу Јелошник код Тетова, у данашњој Републици Македонији. Као младић одлази на печалбу у Бугарску, а затим 1882. у Русију где се уписује као добровољац у коњичку подофицирску школу. Деведесетих година одлази у Бугарску као наредник. Уписује се у организацију ВМРО и убрзо постаје војвода. Након покоља Срба у селу Кокошињу 1905. од стране ВМРО-а напушта ту организацију и постаје српски војвода. Деловао је са четом у Горњем Поречу и у гостиварском крају. Водио је борбе углавном против албанских качака. Године 1912. у Првом балканском рату у четничком одреду Војислава Танкосића учествује у борбама на Мердару. У Првом светском рату такође учествује као четник. Жени се у Битољу 1915. и учествује у пробоју Солунског фронта 1918.

[Фрикинг]

Раде Радивојевић-Душан



Раде Радивојевић, Војвода Душан или Душан Вардарски, био је српски четнички војвода у Старој Србији и Македонији за време борби за Македонију почетком 20. века.

Родио се 1874. у Васојевићима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену и убрзо за место опредељења добио школу у селу Орешу у околини Велесa. По уласку Јована Бабунског у четничку акцију 1905. и Раде Радивојевић одлази са својом четом у околину Велеса. Четовао је 1905—1906. узимајући учешћа у свим четничким борбама у околини Кичева, Прилепа и Велеса заједно са војводама Глигором Соколовићем, Стеваном Недићем Ћелом, Василијем Трбићем, Тренком Рујановићем, Јованом Долгачем, Михаилом Јосифовићем и Михаилом Јовановићем. Крајем 1906. Радивојевић и његова чета су због напорног четовања и исцрпљености враћени у Србију на одмор где су остали до пролећа 1907.

Погибија код Пасјана

У пролеће 1907. ВМРО се одлучио за велику офанзиву против српских чета са десне стране Вардара. Око 130. четника под командом неколико бугарских официра, у бугарским униформама кренуло је ка Поречу и Азоту да уништи српске чете, попали српска села и уништи српску организацију. Српске чете су у том тренутку биле ослабљене и проређене сталним борбама па је марта 1907. због јаких турских снага у реону Куманова чета Рада Радивојевића послата у помоћ преко Косова. Сви четници су били обучени као Албанци са планом да се до Пореча провуку као албански качаци. Чета је откривена код села Пасјане у гњиланском крају 14. јула 1907. у локалној цркви. Развила се борба која је привукла све околне албанце и турску војску. Српска чета је готово потпуно уништена, изузев три четника која су ухваћена и затворена у околини неколико дана након борбе. У самој борби погинуо је Раде Радивојевић војвода.

[Фрикинг]

Стеван Недић Ћела



Ћела Стефан Недић (Стругово, битољски округ – 1923, Стругово), српски четнички војвода у Старој Србији и Македонији.
Родио се 1875. у селу Стругову код Битоља. 1875. Надимак ћела добио је због прележаниог пегавог тифуса који му је оставио печате на глави. Као млад био је четник ВМРО-а као четник Стојана Донског. Још 1902. упознао се са Милорадом Гођевцем. Учествовао је у Илинденски устанак. Српски четник је од 1903. Године 1905. са Јованом Бабунским прелази Вардар и одлази за велешки крај. Учествовао је у борби код Орешких Ливада и на Куртовом Камену код села Крапе. 1905. године. У ратовима 1912—1918. био је активан борац, а после ослобођења постао председник општине у своме селу. На томе положају погинуо је 1923, када је убијен од једног бугарског агента.

[Фрикинг]

Коста Пећанац



Коста Миловановић Пећанац је рођен 1879. године у селу Дечане, у близини манастира Високи Дечани. Датум његовог рођења је немогуће утврдити јер се Пећанац у војним документима водио само под годином рођења.
Отац Косте Пећанца Милован је био заштитник манастира Дечани. Оца и мајку су му убили Арбанаси приликом напада на Високе Дечане.
У Србију долази 1892. године када је имао 14 година. Радио је као најамник. У 21. години живота отишао је на одслужење редовног кадровског војног рока.
Крајем 19. и почетком првих година 20. века, на простору Македоније је започето комитско бојевање. Подручје дејстава српских комитских чета била је превасходно територија Старе Србије. Коста Пећанац као млад комита се борио у овим сукобима. Учествовао је у бици код Шупље Стене, близу Пчиње и на Челопеку, код манастира Матејче.
Ђакон владике жичког, војвода Јован Грковић-Гапон предложио је тада Косту Пећанца за војводу. На великом четничком скупу на Божић 1904. Кости Пећанцу је дата титула војводе. Имао је 25 година.
Од 1910. године појачале су се борбе у Македонији, којима се придружио Пећанац. Оставио је своју трудну жену и децу, узео свој карабин и отишао у бој.
За време Првог балканског рата, Пећанац је мобилисан као припадник Треће армије и борио се у редовној војсци, као наредник у другом пуку Моравске дивизије. Борио се код Мердара где је Арнауте поразио. Затим учествује у бици код Куманова и учествује у ослобођењу Метохије. Следи Други балкански рат, који Пећанац назива „бугарски рат“. Учествује на фронту од Китке на Осоговској планини, дуж реке Злетовске и Брегалнице. Одбацује Бугаре са својим снагама чак код Грљана.
На почетку Првог светског рата Пећанац се борио као редован војник. Био је наредник у другом пуку Моравске дивизије другог позива. Из рата ће изаћи као поручник. После пада Србије, 1915. године, Пећанац се са својом дивизијом повлачи преко Албаније. За време рата педантно је водио свој ратни дневник. За време боравка у Солуну, умро му је најстарији син Милован од тифуса.
Када су се бугарске окупационе трупе налазили на територији Србије, поново долази до враћања Косте Пећанца у Србију. По избијању Топличког устанка, већина народа се подигла против бугарских окупатора да брани своја огњишта. У српској врховној команди је направљен план за герилско ратовање унутар бугарске територије у Србији, а за ту улогу је одређен поручник Коста Пећанац.
Пећанац је већ чуо за покрет још једног комите Косте Војиновића- Топличког који је већ водио борбу против Бугара. Поручник Пећанац је авионом пребачен у горњу Топлицу. Састао се са Костом Војиновићем 9. октобра 1916. у селу Гргуре код Блаца. Војиновић је предлагао муњевиту акцију, а Пећанац да буде изабран за вођу, па тек тада акцију.
Пошто је Војиновић наставио ратовање, Пећанац му се придружио. Своје одреде Пећанац води против Бугара код села Петровац у околини Лесковца, али је ту био поражен и изгубио је доста својих војника.
Одреди Косте Пећанца марта 1917. нападају Куршумлију и после победе улазе у град где народ кличе Кости Пећанцу и његовим четницима.
После бугарске офанзиве из правца Ниша, Пећанац се повлачи према планини Радан. Напада Босилеград крајем априла 1917. Тада је излетео из свог склоништа, сакупио одред од 130 комита и кренуо на Бугаре. После заузимања града, спалио га је.
Бугари предузимају још жешћу офанзиву крајем маја 1917. на читаву Топличку територију, а Пећанац се повлачи са својим четницима. Бори се за Пећ, Метохију и Санџак. Оставља самог Косту Војиновића бугарским потерним одељењима, а овај да не би пао жив Бугарима у руке извршава самоубиство.
Након рата, Коста Пећанац учествује у гушењу Арбанаске побуне на Косову, а једно време ради као изасланик пуковске коморе. Изабран је за вођу удружења српских четника „Петар Мркоњић“ у априлу 1932. које се супротставља владајућем режиму.
Долази до подела у четничкој организацији, па тако један број се издваја и формира „Удружење старих четника“, на челу са Илијом Трифуновићем Бирчанином. Пећанац остаје веран монархији и ради на омасовљавању свог покрета.
У Априлском рату налази се као командант Пете армијске области у Скопљу. За време окупације, у духу наредби коју је добио, Коста Пећанац шаље разне емисаре у разне крајеве Србије и наређује да говоре народу о узроцима капитулације и да под хитно стварају расположиве снаге за борбу против окупатора као четничке одреде. Они су, поред разговора на терену позивали угледне грађане и официре да долазе у Горски штаб који се тада налазио на планини Соколовици, близу Куршумлије.
Захтевао је да се још не отпочиње са борбом против немачке и италијанске војске, да сви поштују окупаторску власт, не изазивају окупатора због репресалија и не чине ништа без његовог одобрења. Своју четничку активност, Пећанац је највише развио на подручју источне и јужне Србије. Након сабора на планини Видојевици, одржан је велики скуп у Лесковцу. Тада је Пећанац формирао Јаблански и Медвеђански четнички одред.
Након тога, Пећанац одлази у Шумадију, где је на планини Букуљи 27. августа 1941. издаје проглас у коме позива све партизане да се врате својим кућама или ће он кренути да их уништи.
Коста Пећанац је успоставио сарадњу са генералом Миланом Недићем у Београду, стављајући му своје одреде на располагање.
Пре тога, Пећанац се преко Вере Пешић, одличног обавештајца повезао и са Немцима.
Тада Коста Пећанац започиње оружане борбе против патизанских одреда. Након повлачења партизанског Врховног Штаба у Санџак крајем 1941. делатност Пећанчевих четника полако слаби. Пећанац ради на придобијању народа и уништењу преосталих партизанских одреда у источној Србији. Након пролећне офанзиве 1942. године и разбијања партизанских преосталих одреда у источној Србији, Пећанац је распустио своје одреде у Србији.
Са својих 100 четника и старешина одлази у Соко Бању, где је примио апанажу од Владе националног спаса у Београду. Делатност Косте Пећанца је сада у циљу да преко Немаца покуша да уништи покрет Драже Михаиловића и тако да остане једини војвода у Србији. Када је Врховна Команда ЈВуО (Југословенска војска у отаџбини) ухаватила поруку да Пећанац жели да прода Михаиловића за 700.000 златних марака, Дража Михаиловић наређује команданту Делиградског корпуса, мајору Бранимиру Петровићу да се уз помоћ тројки ликвидира Коста Пећанац.
Четничка тројка у саставу Бранимир Петровић, Тилко Динић и Будимир Митровић је на превару ухватила војводу Косту Пећанца у селу Николинцу близу Соко Бање и убила га 25. маја 1944.
Коста Пећанац је сахрањен на њиви једног сељака на 20 метара од пута Соко Бања - Књажевац.
Након Пећанчеве погибије, већи део његових снага приступио је покрету Драже Михаиловића, а мањи број се прикључио Народноослободилачкој војсци.

[Фрикинг]

Војин Поповић(Војвода Вук)



Војин Поповић (познат као војвода Вук) је био српски (односно комитски, предводио је Добровољачки одред) војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници. Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац, где је Војин похађао школу. Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама противу турака на Челопеку и Козјаку.
Војин Поповић учествовао је у многим биткама, и Четничким акцијама, балканским ратовима и Првом светском рату. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, у јуришу на Грунишки вис, код Сиве стене, 29. новембра 1916. године у 35. години живота. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи - била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Грунишки вис је био освојен а Бугари протерани. Кадда је погинуо имао је чин пешадијског потпуковника српске војске.
Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду.
Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супростави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.
Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по старој Србији, истакнута је на почасном и видном месту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912 — 1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Савски трг број 9. То Удружење наставља и негује традиције ратног добровољаштва из Првог светског рата.

Признања

Одликован је великим бројем одликовања.
Војводи Вуку су подигнути споменици у Београду (у парку на Топличином венцу, дело вајара Ђорђа Јовановића) и у Нишу.
Једна улица у београдској општини Палилула носи име Војводе Вука .
Имао је чин потпуковника српске војске.


Споменик Војводи Вуку, Топличин Венац, Београд

[Фрикинг]

Чича Павле Младеновић



Чича Павле Младеновић (? — 3/16. јун 1905) је био четнички војвода у Старој Србији и Македонији почетком 20. века.

Родио се у селу Јачинце у Овчем Пољу близу Куманова половином 19. века. Павле је био сељак-чифчија у свом селу, и постао је егзархиста при крају 19. века. Када је ВМРО почео са ликвидацијом оних који су се осећали Србима у кумановској околини, Павле се одметнуо у шуму са својим синовима и синовцима. Младеновић је четовање почео још пролећа 1903. као први српски војвода, још пре оснивања српског четничког комитета.Његова чета била је строго одбрамбена при оснивању. Четовао је све до 1905. без већих сукоба штитећи српска села од пробугарских чета ВМРО-а. Године 1905. учествује у борби на Челопеку заједно са Доксимом Михаиловићем, Саватијем Милошевићем, Лазаром Кујунџићем, Војиславом Танкосићем, Аксентијем Бацетовићем и Борком Паштровићем. У осудном тренутку заузео је челопечки вис и тако спречио опкољавање српских четника од стране албанских башибозука.Убрзо затим, заједно са Аксентијем Бацетовићем нашао се опкољен од турске војске код села Бељаковца. И Рујанац и чича Павле су погинули као и њихове чете.
Павлово четовање је наставио као војвода његов син Јаћим Павловић-Јаћко.

[Фрикинг]

Спаса Павловић Гарда



Спаса Павловић Гарда, познат још и као Змај, је био српски четнички војвода у Старој Србији из време борби за Македонију почетком 20. века. Надимак Гарда и Змај добио је због свог горостасног стаса и храбрости.

Родио се у селу Станча код Криве Паланке у данашњој Македонији. Од 1903. је путовођа и јатак српских чета а од 1904. четнички војвода у кривопаланачком крају. Са својом четом је био брана четама ВМРО да се пребаце преко реке Криве у кривопаланачком крају у део које су контролисале српске чете и где су сва села била патријаршијска и укључена у српску организацију. Посебно је била чувена његова храброст исказана у борби на Паклишту. Након Младотурске револуције 1908. вратио се у Станчу и одао се мирном животу. По избијању Првог Балканског рата улази у четнички одред војводе Војина Поповића Вука, учествује у свима борбама од српске границе до Прилепа. Гине у борбама за Прилеп 7. новембра 1912. године на Алиначком вису.

[СевернаСтран�]

У октобру се навршава 100 година од Кумановске битке која је означила скори крај турске владавине на Балкан

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1179090/%D0%9A%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE,+%D1%83+%D1%81%D1%83%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82+%D1%98%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D1%98%D1%83.html


Oдбележавање ће бити на 21 новембар ( недеља ), ако има неке промене обавестићемо .

[Благоје Јовов]

Мислим да си се ти нешто прешао, 21. октобар а не 21. новембар
_________________

[СевернаСтран�]

да 21 октобар моја грешка, извињавам се

[Фрикинг]

Само да знају сви да ће одбележавање 100 годишњице бити 28ог октобра,а не 21 како је требало да буде!

[Благоје Јовов]

[Фрикинг]

Дада 100%.

[Iskon]

http://srbi.org.mk/index.php?option=com_content&view=article&id=4955%3Aobelezavanje-100-godisnjice-kumanovske-bitkre-na-zebrnjaku&catid=10%3Anaslovna-artikli&lang=sr

[Iskon]

Zebrnjak 2011
http://www.rts.rs/page/rts/ci/Dijaspora/story/1524/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%BD%D0%B0+%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B8/1198314/%D0%9E+%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B8+%D0%B8+%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%83.html