DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

СРБИ У БЈРМ
Goto page Previous  1, 2, 3 ... 7, 8, 9 ... 11, 12, 13  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 01:57    Post subject: Reply with quote

Василије Трбић



Василије Трбић (1881 — 1962) је био четнички војвода у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави.

Младост
Пореклом је био Србин из Славоније, рођен у Бијелом Брду код Даља 1881. године. Школовао се у родном крају затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару. Тамо су 1902. убијени неки егзархијски калуђери и он је морао да бежи из Свете горе. Напустио је монаштво и отишао у Београд. Тамо се упознао с Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.
Четовање
Извршио је организацију Пчиње 1903. и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф бега код Манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен и осуђен на смрт али убрзо и помилован. Године 1904/1905. одлази у Дримкол да смени војводу Јована Дримколског али убрзо, због убиства четника због недисциплине улази у сукоб са локалним четничким одборима са Анђелком Крстићем између осталих. Одлази у велешки Азот где постаје војвода. Водио је борбе на смилевском вису код Небрегова, али најзначајнију борбу је водио код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном иако то није била па је овековечена песмом Спрем'те се, спрем'те, четници.
Ослободилачки ратови
У Првом балканском рату извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата први се авионом спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима.
Каснији живот
После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.
Касније је био народни посланик у југословенској држави.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:00    Post subject: Reply with quote

Доксим Михаиловић



Доксим Михаиловић - Дебарац (20. фебруар 1883 — 24. октобар 1912) је био српски четнички војвода у Старој Србији и Македонији почетком 20. века.

Доксим Михаиловић Галичанац родио се у селу Галичнику 20. фебруара 1883. завршио је основну школу у месту а затим богословију у Призрену. Од 1904. био је учитељ у Галичнику. Следеће 1905. постаје српски четнички војвода и учествује у борби на Челопеку, као део борбе за Македонију у оквиру српске акције у Македонији. Године 1907. одлази у манастир Хиландар на Светој Гори где постаје настојник манастира. Затим добија службу директора српске школе у Ђевђелији. Године 1910. почиње да се бави трговином и путује и тргује у Грчкој, Италији, Малти, Египту. По избијању Првог балканског рата враћа се у Србију и уписује се у четнички одред војводе Војина Поповића Вука. Погинуо је другог дана Кумановске битке код села Младо Нагоричано. Леш Доксима Михаиловића је после битке био на 300 метара у турским редовима и далеко од било ког погинулог српског војника.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:03    Post subject: Reply with quote

Петко Илић



Петко Илић „Нагорички“ (1886 — 1912), називан још и као Муса и Мома Војвода, је био српски четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији.
Рођен је у Старом Нагоричану код Куманова око 1885. Петко Илић је ушао у српску четничку организацију као четник још 1903. У зиму 1904. је кренуо ка Поречу под командом војводе Велка Мандарчева. Мандарчев, будући да је био из Скопске Црне Горе, покушао је да 1902. на рачун ВМРО-а поведе чету у свој завичај међутим, због националне отпорности овог краја у томе није успео. Захваљујући непознавању прошлости Мандарчева, Српски комитет му је поверио чету коју је он заједно са Боби Сојичевим војводом ВМРО-а разоружао и ликвидирао. Петко Илић је поштеђен као најмлађи и послат у Бугарску на национaлну индоктринацију.Из Бугарске је успео да побегне и стигне у Врање, где се у јесен 1905. уписао у чету војводе Анђела Ђорђевића. Ни ова чета није имала среће; убрзо по преласку границе, чета је опкољена од стране турске војске. Чета је давала очајнички отпор док нису остала само Петко, два четника и једна бомба. Четничка парола слобода или смрт се потврдила још једном. Четници су активирали бомбу, загрливши се над њоме. Турци лешеве нису односили, што је спасило Петка кога је детонација одбацила, али не и знатно ранила.Године 1907. Петко постаје војвода чете у Скопској Црној Гори, где ће представљати везу и курирску чету два Горска штаба. Након Младотурска револуција Младотурске револуције, четници су се предали у Скопљу. Петко је Турцима представљен као шеф горског штаба што никада није био, али је његова слава одбацивала сваку сумњу. Његов ниски раст и младост запањили су Турке, који нису веровали да је тај ниски младић Кузун (јагње) комита, чувени војвода Петко. Петко је 1910. поново отпочео четовање, будући да су младотурци наставили са праксом притискања хришћана. Погинуо је пролећа 1912. у селу Страцину као жртва атентата пробугарског сељака. Тражио је да буде сахрањен у Србији, на граници, како би могао да посматра чете при пролазу. Сахрањен је у Манастиру Свети Пантелејмон, у селу Лепчинцу.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:04    Post subject: Reply with quote

Јован Станојковић-Довезенски



Јован Довезенски (8. април 1873, Довезенци — 2. мај 1935, Куманово[1]), познат као Слово Жеглиговско и војвода Жеглиговски, је био четнички војвода у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави.

Родио се 8. априла 1873. у селу Довезенцима код Куманова у данашњој Македонији, а умро је 1935. у Београду. Основно образовање стекао је у оближњем селу Мургашу, Страцину и у градишком манастиру. Око 1888. одлази у Београд где похађа београдску реалку. Због сиромаштва уписује Светосавску богословско-учитељску школу за питомце из Старе Србије. Године 1897. постаје учитељ у свом родном месту Довезенцу. Године 1904. изазван покољем Срба у селу Кокошињу и Шопском Рудару одмеће се у шуму и формира чету .
Учествовао је у бројним борбама српских чета у Кумановском крају. на Челопеку 1905. и 1906. У Првом Балканском рату учествује у Кумановској бици као и у Првом светском рату.[2]
Након ратова постаје народни посланик жеглиговског среза.

Признања

Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима 4. реда, златном медаљом за храброст, споменицама ратова 1912-1913. и 1914-1918.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:07    Post subject: Reply with quote

Мицко Крстић



Мицко Крстић (1855 — 1909), познат као Мицко Поречки, је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији).

Младост
Мицко Крстић родио се у селу Латову У Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српске традиције. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца.
Добровољац и устаник
Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876-1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацим из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.
Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски рат 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.
Четовање
Када је након Илинденског устанка појачан терор ВМРО-а а над Србима. Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног нродног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРО а Дамјан Груев. [4] Грујев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турци нису намеравали да га оставе у животу и убијају га 1909. код села Ижишта у близини Кичева.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:08    Post subject: Reply with quote

Заборавио сам да додам у посту следеће :

"По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца."

"Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан."



http://www.youtube.com/watch?v=GrlxpKC608I

"Stara Makedonska Komitska pesna"
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:10    Post subject: Reply with quote

Глигор Соколовић



Глигор Соколовић (17. јануар 1872 — 1910) је био српски четнички војвода с краја XIX и почетка XX века.
Рођен је око 1870, године у селу Небрегово у Старој Србији (данашња БЈР Македонија). Прославио се још као сасвим млад, када је убио Али-Агу, обесног турчина из Прилепа који је у то време злостављао српски народ на подручју Старе Србије.
Након тога, 1895. године, Глигор се одметнуо у шуму са још неколико другова: Ђорђе Палаш из Присата, Риста Тодоровић из Дреновца и Коце из Оморана. Та чета је била страх и трепет за турке у овом крају. Пред потерама се чета пребацивао у Бугарску и Грчку где се повезао са грчким четницима (андартима). Када су Бугари организовали и извели Илинденски устанак, Глигор је позван али није пристао да учествује у буни. Турци су му, верујући да је један од организатора побуне, ухвалити и убили његовог оца Сокола Ламевића. Након тога, Глигор, који се налазио у Бугарској, сакупио је чету и кренуо у борбу с Турцима. У једној од борби с Турцима, био је рањен у главу, и тада бежи у Србију.
Боравећи у Београду, војвода Глигор Соколовић је образовао чету од око педесет четника и одвео је у назад у Македонију. Учествовао је у скоро свим великим борбама: у мају 1905. на Орешким ливадама заједно са Бабунским и Тренком Рујановићем разбио већу комитску чету. Исте године са Бабунским, сукобио се са здруженим комитским четама војвода Константинова, Сугарова и Дачева на Мукосу и разбио их. Затим борба на Мовнатцу када је са Бабунским и Тренком Рујановићем напао комитску чету Ивана Наумова Алабакова и избацио из строја око 40 комита, а остали су се разбежали. Па борба са турцима у селу Бајловац 1906. и победа српских чета. После низа пораза у борбама против четника, ВМРО је покушала да појединачним атентатима уздрма српске позиције. Тако су у Прилепу убијена четворица угледних Срба. Одговор је био жесток, чете Глигора, Бабунског, Василија Трбића и Долгача су за само два дана ликвидирале 27 угледних Бугара тога краја.
Када је 1908. године изведена Младотурска револуција и када је реформистичка струја која је дошла на власт објавила Хуријет (слободу) за све потлачене хришћане, донесена је амнестија и за све одметнике од турске власти. По претходном договору престала је и српска и бугарска и грчка четничка акција. Тако су по упутству из Београда, све четничке војводе имале да се предају Шефкет Паши у Скопљу. Главне четничке војводе, Глигор Соколовић, Јован Бабунски, Тодор Крстић Алгуњски, Коста Пећанац, Цене Марковић, Ђорђе Скопљанче, Јован Долгач, Михаило Јосифовић, Јован Станојковић-Довезенски, Тренко Рујановић, Коце Дреновски, Петко Илић Нагорички, Риста Старачки, Стеван Недић Ћела, Јован Божиновић и други симболично су предали оружје турцима.
Убијен је 1910. године у близини родног села Небрегова.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:17    Post subject: Reply with quote

Јован Долгач



Јован Цветковић (1860 — 1915), познат као Јован Долгач, је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији).
Родио се у селу Кошино на планини Бабуни. Као млад бавио се кријумчарењем оружја са братом Змејком Цветковићем. Браћа су накнадно ушла у организацију ВМРО-а, у жељи да се боре против Турака и албанских качака.
Долгач је до 1904. био члан ВМРО. Разочаран бугаризаторским нападима сопствене организације на српска прилепска села 1904. Заједно са Глигором Соколовићем улази у српску четничку организацију и постаје војвода прилепске чете. Убио је рођеног брата Змејка пошто овај није хтео да приђе српској организацији. Учествовао је у борбама код Мукоса, 1905. Крапе 1906. у реону горског штаба западног Повардарја. Учествовао је у Првом балканском рату где се истакао у Кумановској битци и борбама на Мукосу. У делу Григорија Божовића Стрико Долгач прказан је као тип старог хришћанског хајдука, који одбија да верује да је Србин муслиманске вере у његовој чети Србин а не Турчин. Тако је постао отелотворење балканског схватања религије као вододелнице нације. Због напада на турску сватове 1913. ухапшен је од стране српских власти да би по избијању Другог Балканског рата ослобођен и стављен под оружје. Године 1915. постављен је, као већ остарео, за сеоског пољака. Убијен је исте године од стране бугарских четника.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:20    Post subject: Reply with quote

Крста Трговишки



Крста Ковачевић Трговишки (1877, Трговиште — 30. јануар 1948, Прешево), познат и као Крста Прешевски, је био српски четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.
Родио се у селу Трговишту у Пчињи 1878. године. У то време Пчиња је административно спадала у Прешевску казу Косовског вилајета у Османском царству. У родном селу бавио се ковачким занатом све до 1900. када је убио турског војника због насиља над његовим малим братом Спиром. По убиству бежи у Бугарску где се запошљава као физички радник на железници у Софији. Убрзо су га запазили борци ВМРОа који га врбују у своју организацију. Прво је био у чети генерала Цончева где му је најбољи пријатељ био каснији кумановски војвода Крсто Лазаров Коњушки. У време Илинденског устанка је у чети скопског војводе ВМРО-а Николе Пушкарова, где користи искуство са железнице да разнесе пругу код села Новичана. После повлачења Пушкарова улази у чету Тодора Николова која након неколико неуспелих чарки бива приморана да се склони у Врање. У Врању је упознао Живојина Рафаиловића и решава да се придружи српској четничкој акцији, и да напусти бугарску у којој је деловао пошто српске није било. Од 1904. је српски војвода и кроз његову чету као кроз школу пролазе Војислав Танкосић и Војин Поповић Вук. Након младотурске револуције живи мирно у Прешеву све до 1909. када Турци покушавају да га убију, што је благовремено открио и одметнуо се у шуму. У Првом балканском рату учествује као војвода у четничком одреду војводе Војина Поповића Вука у Кумановској бици, битци на Мукосу, и на Бакарном Гумну.
У Првом светском рату учествује са шесторицом браће. Самостално преводи чету преко Албаније 1915-1916. Учествује у пробоју Солунског фронта. Од 1924. води чету која гони комите Ванча Михаилова и албанских качака. За време окупације 1941-1944, Живи скривено у Лесковцу. Умро је 1948. у Прешеву.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:29    Post subject: Reply with quote

Илија Јовановић

"нема сликe"

Илија Јовановић Пчињски, конспиративно име Часлав. Био је четнички војвода и шеф горског штаба Источног Повардарја, односно командант српских чета околине Куманова, Прешева, Криве Паланке и Кратова за време српске четничке акције у Старој Србији и Македонији.

Родио се у селу Преображењу код Врања 1878. У Врању је завршио основну школу, гимназију у Параћину, два разреда учитељске школе у Београду и подофицирску артиљеријску школу у Крагујевцу. Као млад поручник укључио се у четничку акцију већ 1904. године.

Горски штаб

Часлав Пчињски, како му је било конспиративно име, није био четнички војвода народног типа као Петко Илић или Мицко Крстић који је само тражио освету и борбу, већ официр-организатор са изграђеном представом о потреби командног ланца, дисциплине и координације међу српским четама. Године 1905. послат је на планину Козјак да створи горски штаб, курирску службу, командни ланац и општу стратегију српских чета. Након примања дужности шефа горског штаба за коју се залагао и коју је сам створио успео је да спречи расуло настало након четничких погибија на Петралици, Бељаковцу, Гуглину и Великој Хочи у пролеће и лето 1905 године. Реорганизовао је и повезао српска села од српске границе до Овчег Поља и Криве Реке. Под његовом командом биле су чете Ванђела Скопљанчета, Крсте Трговишког, Ристе Старачког, Спасе Гарде, Темељка Барјактаревића, Јована Станојковића Довезенског, Косте Пећанца и Ђорђа Ристића Скопљанчета.
Крстарећи планинама изгубио је здравље и већ 1906. морао је да се повуче у Србију на месту шефа штаба заменио га је Михаило Ристић Џервинац.

Последње године

Због слабог здравља Илија Јовановић је повучен у Врање 1905. где су његове организаторске способности искоришћене у Извршном одбору српске одбране, граничној команди и магацину српских чета. Болест га је полако изједала све до краја 1912. када је преминуо.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:30    Post subject: Reply with quote

Лазар Кујунџић



Лазар Кујунџић (1880 — 25. мај 1905), познат као Лазар Клемпа, је био четнички војвода у Старој Србији.

Родио се пред Лазареву суботу 1880. у селу Ораховцу у Подрими. Основну школу завршио је у месту, а затим Призренску богословију. Прве учитељске дане провео је у Призрену а затим је 1902. пребачен у Кичево. Још од 1902. био је заговорник стварања српске четничке организације која би штитила српско становништво Поречjа од насртаја чета ВМРО и муслиманских пљачкашких банди. Након Илинденског устанка бацио се на посао организовања првих српских чета и револуционарних одбора. Новац за прву чету дала му је сликарка Надежда Петровић која је 1903. посетила пострадале крајеве носећи хуманитрну помоћ. Том приликом се Кујунџић упознао са Саватијем Милошевићем и Војиславом Танкосићем. Њих тројица створили су Битољски четнички одбор и омогућили одметање прве српске чете Мицка Крстић у Поречjу у сарадњи са Јованом Ћирковићем, секретаром Велешко-дебарске митрополије,и битољским наставником Алексом Јовановићем Коџом. Иако добар организатор четничких одбора из којих је деловао под маском учитеља, није се задовољио организаторским радом, већ се у зиму 1905. пребацио у Србију решен да се врати као војвода. Као четнички војвода борио се на Челопеку 29. априла 1905. након чега се са осталим четама због бројних потера морао вратити у Србију. Решен да стигне до Поречjа по сваку цену, заједно са Саватијем Милошевићем кренуо је преко Косова и Подриме са намером да се након преласка ових области преко Шар планине пребаци до Поречjа. У близини родног села, у Великој Хочи јавио се на бесу свом пријатељу Албанцу, који их је примио у своју кулу а затим погазио реч и дозвао турску војску и остале Албанце. 25. маја 1905. развила се борба у Великој Хочи у којој су четници пружили херојски отпор. Нико од четника није преживео борбу док су губици турске војске и наоружаних Албанаца биле велике. Након погибије Кујунџића, његова мајка је позвана да препозна леш сина. Мајка је одбила да приђе лешу и уздржала емоције како не би угрозила родбину у околним селима.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:35    Post subject: Reply with quote

Кујунџић у књижевности

Херојска погибија Кујунџића и Милошевића инспирисала је Милана Ракића да напише песму На Газиместану, а чврсто држање мајке, Србина католика из Дубровника Иву Војиновића да напише драму Лазарево васкрсење 1913. Милосав Јелић је у Србијанском венцу једну песму посветио Лазаревој мајци- Кујунџића мајка.

Гроб Лазара Кујунџића и остале чете.

http://www.youtube.com/watch?v=28JhQB1SX-0

Песма о Лазару Кујунџићу:

Кујунџића мајка



О, Подримље, лозом не родило,

Ни врхови шумели у дуба

Изнад Хоче и врх Острозуба,

Јутро сјајно, круном не ходило,

Нежном круном у зелена биља

Око Бање и крај Драгобиља,

Кад је ваше око уходило

Тамне стазе по долу и луци,

Куд прођоше из горе хајдуци.


Зажари се небо од огњева

И руј зали брегове потпунце

Као жарко да замире сунце,

Брзометка врисну песмом гнева,

А шкргутом бомба кад полете

Устукнуше Арнаута чете.

Слаба снага бесу одолева,

Док не згоре усред жива жара

Чета мала Кујунџић-Лазара.


Тад из куле пред обесну хајку

Још гром задњи што војвода баци,

Па животни угаснуше зраци

И у вечну утонуше бајку.

Док у лицу храброг одметника

Познадоше војводу четника,

Доведоше Лазареву мајку,

Запиташе: „Казуј, кучко стара,

„Познајеш ли свог сина Лазара!?”


Гледа мајка убијена сина,

А таласа срце у недрима

Као танко платно на Једрима.

Гледа лице препланула крина,

А узлеће нежна душа тужна

Као птица у крлеци сужна:

Јер зна добро честита старина,

Ако данас позна Кујунџића

Изгореће жупа Сиринића.


Дићи ће се куле од пламена

Да их виде у граду Цареву,

Погубиће чељад Лазареву,

Ископаће камен из камена

И кад талас захуктали плине

На домове питоме котлине,

Усахнуће главе са рамена,

Па прозбори грлу из дубина:

„Не познајем овога Србина.”


Арнаути поникоше ником,

Те говоре: „Кујунџића Сгано,

иТо је твоје чедо однихано,

„Што те зором позивало криком

„На мајчине милосне уранке.

„Оку твоме ружичне осванке

„Својим ведрим свитало је ликом”.

— „Знадем”, рече, ,,да овог хајдука

— „Није моја однихала рука.”


Мирна стоји Кујунџића Стана,

А говоре чете Арнаута:

„Ова глава болом ужаснута,

„Ова усна крвљу покапана,

„Очи јасне што се сјајем диче,

„На твоју нам лепоту наличе:

„Крв је твоја у лице уткана…”

Диже мајка руке обадвије,

Па прозбори: „То крв моја није!


Пустише је љути Арнаути.

А кад беше спрам Цвиљена горе

Ветри плахи са врха шуморе:

„Што је јели грану отргнути,

„То је мајци одрећи се сина,”

Док Бистрица хуји из низина:

„Лако ли је сину погинути,

,.Лако мајци изгубити душе,”

Живо мајци срце отргнуше.


Гором бежи намучена стара,

А грлице грчу са врх грана:

,Прође ли то Кујунџића Стана,

„Што се сина одрече Лазара?”

Танком врежом попонац се пуже

Уз стабљике пољска дивље руже

И глогове цветне разговара:

„Тешко лугу без пролећних зрака,

„Тешко мајци без сина јунака!”


Бежи мајка кроз потсмех пролећа

Мутна ока и косе расуте

Кроз воћњаке и стазе засуте

Снежним ињем од трешњева цвећа

Док ивицом поља подмлађена

Као црна госпа забрађена

Иза ките висока дрвећа

Не јави се вече из прикрајка.

Онда паде Кујунџића мајка.


Земљи паде, тихим гласом цвили:

„Дете моје, сузом нерошено,

„Мој Лазаре, цвеће, покошено,

„Твојој мајци греси прости били:

„Не одрече мајка себе ради,

„Већ рад своје миле унучади

„Да узлете на јуначки крили,

„И рад нашег села питомога

„И народа и твога и свога,,.”


А кад глену увенула стара:

Небесима звездица до звезде,

Кроз сазвежђе златна кола језде,

Па стадоше врх висока Шара;

У колима беше најстарија

Светитељка Огњена Марија,

Што небеске вратнице отвара

И саставља срца разлучена …

Земљо наша муком намучена!




Кујунџића мајка. — Војвода Лазар Кујунџић из В. Хоче у окр, призренском учитељ у Сиринићу, пао код свога места рођења 1905 г., један је од оснивалаца четничког рада. Смрт је његова освећена 1912, а опевана у „Лазареву Васкрсењу” од Ива Војновића. Исти је догађај лепо приказао и Норвежанин X. Анжел у књизи „Српски Војник”.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:44    Post subject: Reply with quote

Саватије Милошевић

"нема слика"

Рођен је 1876. године у Старој Павлици код Рашке, а погинуо 1905. године у месту Велика Хоча у Подрими. Због убиства среског начелника из Рашке Павла Јаснића због освете, већ у 25. години се отиснуо у хајдуке и неколико година се крио по тадашњој Турској. Друговао је са албанским качацима Мула Зеком и Исом Бољетинцем. Када му је потера ушла у траг побегао је у Црну Гору где се састајао са србијанском емигранцијом - Ранком Тајсићем и протом Миланом Ђурићем.
Био је у вези са завереницима из 1903. али у атентату на краља и краљицу није учествовао. После Мајског преврата је амнестиран и поново добија државну службу у Битољском конзулату. Милошевић ради на стварању мреже револуционарних одбора и формирњу српских чета. Године 1905. решава да посао оргнизације замени борбом и креће у Македонију. Учествовао је у борби на Челопеку 1905, највећем тријумфу српских четника. Након Челопека Турци су затворили све канале око Вардара па Милошевић заједно са Лазром Кујунџићем креће преко Косово (област)Косова и Подрима Подриме за Пореч. Милошевић и Кујунџић надали су се у старе везе и познанства с Албанцима. У селу Велика Хоча задата реч - беса, њиховог пријатеља Албанца је заказала, и он је дојавио турској војсци и суседима Албанцима да је чета у његовој кули. Четници су се херојски борили док нису сви изгинули 25. маја 1905. године.Милошевић се никада за живота није фотографисао, што говори о озбиљности његовог конспиративног деловања.

Признања

Једна улица у београдској општини Звездара носи име Војводе Саватија.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:46    Post subject: Reply with quote

Ђорђе Ристић Скопљанче



Ђорђе Ристић (Пећ, 6. август 1881 — Ниш, 1911), звани Скопљанче, је био српски четнички војвода, који је четовао по Старој Србији и Македонији.

Гимназију је завршио у Скопљу, након чега је уписао Подофицирску школу у Београду 1904, и са чином наредника је прешао српско-турску границу те је почео са четовањем. Због показане храбрости већ 1905. је стекао звање војводе. Учествовао је у биткама на Гуглину, Петралици и Челопеку 1905. године. Његов реон је била кумановска околина где се често сукобљавао са бугарским војводом Крстом Коњушким. Умро је од последица дуготрајног четовања, и нарушеног оргнизма услед дугог живљења на отвореном под лошим временским условима.
Сахрањен је у Нишу, где му је Народна одбрана 1913. подигла споменик.
Back to top
View user's profile Send private message
Фрикинг
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 304

PostPosted: 14 Sep 2012 02:48    Post subject: Reply with quote

Војислав Танкосић



Војислав Воја Танкосић (Руклада, 16. октобар 1881 — Трстеник, 2. новембар 1915), познат као Војвода Танкосић, је био мајор српске војске.
Био је пореклом из Босне, а родом из Крајине.
Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. У својству члана четничке организације упућен је зими 1903/04 у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији.Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца. Године 1905. водио је чету у борби на Челопеку након чега је повучен у Србију. Године 1907/1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, што ће рећи командант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско-бугарски рат.
После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Био је члан "Младе Босне" и централне врховне управе организације Уједињење или смрт (популарно зване "Црна рука").
У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом. Танкосићев Лапски одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре, четничко-албанаска чарка развила се у прву битку у Првом балканском рату. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину.
После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.
По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у састави Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др. За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915.
Од последица рањавања умро је 2. новембра 1915. у својој 34. години живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали у родном крају. Касније су Аустријанци гроб откопавали да се увере да је мртав.

Признања

Одликован је многим одликовањима за исказану храброст.
Једна улица у београдској општини Врачар носи име Војводе Танкосића.
Једна улица у Нишу носи име Војводе Танкосића
Када је погинуо имао је чин мајора српске војске.
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page Previous  1, 2, 3 ... 7, 8, 9 ... 11, 12, 13  Next

View previous topic :: View next topic
Page 8 of 13

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop