www.DELIJE.net

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 16:33 Post subject:

16.
Поћи ћемо од већ поменутог Армина Павића, који се донекле трудио да остане на научном терену, али га је великохрватска мисао ипак савладала. Тако је он и несвесно потпомогао оне који ће науку до највеће мере претворити у пропаганду, а што се не стишава све до данас.

Павић тачно тумачи затечену ситуацију код Хрвата у време илирског покрета. Можда је он и знао за оно мишљење Драгутина Раковца о ширини ондашњег Хрватства. Павић каже: "Цултус Гундулићев започе у оне дане хрватскога књижевнога приепорода, када се је народу хтјело, да буде другим европским народом једнак, а у литератури за ту сврху немаше ништа друго готова, него ђела Дубровчана". И тако је постала "дубровачка хрватска литература", чијем је извлачењу из сенке заборава припомогао и Иван Мажуранић допуњујући Гундулићевог Османа 14. и 15. певањем. [142] Овим се једна можда добронамерна мисао, удружена са правашком мегаломанијом и србофобијом, почела уздизати до једног до сада неоправданог става да Дубровачка Република свим својим вредностима припада само Хрватству и да се та светиња не сме порицати нити у њу сумњати.

Само неколико година после Павића о језику Дубровчана историчар Натко Нодило даде овај суд: "У Дубровнику, ако и не од првога почетка а то од памтивијека, говорило се српски; говорило, како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако и у јавноме животу. Јест истина, да су се записници разних вијећа водили латински; а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким којекаквим говором. Него у опћини, од Млетака опроштеној, српски је расправни језик. Већ видисмо, да баш ово канцелару Ивану равенском даваше највећу главобољу; па знамо и то, да се нарочитим законом забрани, у год. 1472, члановима великога вијећа пораба српскога језика, а наложи свакоме властелину говорнику, да говори талијански." [136, 117]

Нодило је овде био тако постојан да није прихватио ни оно мишљење Ватрослава Јагића да је "у Дубровнику владао онај старији облик хрватскога или српскога језика." [72, 348]. Наравно, Јагић је увек остајао уз своју мисао да "Заједница у књизи крчи пут заједници у задрузи". Ово Јагићево југословенство обично остаје зле среће: он је мислио да су у Босни "већ одавно прије Кулина бана почели писати ћирилицом и народнијем језиком српскијем," [115, 40] али је, како смо већ истакли, хрватски историчар Винко Форетић – а није сам – то порекао и утврдио да је Кулинов уговор са Дубровником писан хрватским језиком, па чак и онај уговор Дубровника са бугарским царем Асеном ИИ (1253). [170, 14]

Вратимо се опет Јиречеку и његовој истинољубивости. Он је у дубровачкој архивској грађи из века нашао 211 женских имена, од којих су 129 словенска. Јасно је да ће ове мајке и својој деци давати народносна имена која налазимо и међу самом властелом (Доброславус).

Ово објашњавају и подаци из уговора Дубровника и бугарског цара Асена ИИ из 1253. На њему је од стотинак потписа Дубровчана 93 са завршетком на ић (икъ), а сам уговор је написан српским језиком и ћирилицом са наглашеним штокавским одликама.

Јиречек нам скреће пажњу на поступак дубровачких власти са многим тестаментима потеклим из народа и од властеле, заплашених страшном кугом средином века. Тестаменти су уношени у књиге Малог вијећа званичним латинским језиком; али, како је превођење толиких тестамената одузимало време, одлучено је да тестаменти могу остати и на народном језику. [74,108-110,124] Свакако ће се појавити приговор да је презиме са завршетком на ић и хрватско колико и српско. Форетић је чак, све оне потписе на поменутом уговору из 1253. назвао "хрватским". [169]

Да би се овде дошло до убедљиве истине, требало би наћи сличан текст из истог времена са многим потписима на тлу Хрватске, хрватског порекла, извршити упоређење и утврдити колико су та два текста језички слична и истородна, са које је стране стигао утицај на овакво уобличавање поменутог уговора. Уосталом, рекосмо да треба видети и данашње спискове Хрвата да би се утврдило да ли је тако много презимена на ић као на оном уговору из XИИИ века.
Један од најупорнијих истраживача дубровачке архивске грађе и писаца о језику и књижевности старих Дубровчана, Дубровчанин Милан Решетар (пореклом из Чилипа у Конавлима), открио нам је нове или шире објаснио раније познате појединости. Највећи део својих ранијих закључака Решетар је слио у своју беседу као новоизабрани академик у Српској академији наука 7. марта 1941, пред сам рат, а наслов беседе је Најстарији дубровачки говор. Пођимо за Решетаром.

Она забрана народног говора од стране Сената из 1472. није трајала ни двадесет година: тај забрањени "словински језик био је у официјелним списима зван 'наш језик'" . Тада потекоше и толики стихови на народном језику. Иначе, већ смо тај "српскохрватски" срели у уговорима са босанским бановима Кулином и Нинославом и са рашким краљевима Стефаном Првовенчаним и Владиславом, као и са бугарским царем Асеном ИИ. Од 1396. био је у употреби у обостраној ћирилској преписци између Дубровника и Турске. [169] (Ово потврђују они турски документи у Дубровачком архиву којих има преко стотину.)

Дубровачки поклисари на Порти могли су да говоре "нашим језиком". На Порти је коришћен речник персијско-арапско-грчко-српског језика.
Дубровачки писари – граматици, дијаци, канжилијери – с краја XИВ и почетка XВ века почели су се звати "дијаци српски" (дакле, не хрватски). Добро су познати Никша (Никола) Звијездић (Стелла), писар од 1430-1455. и наследник му Маринко Цвјетковић. Они су често латинске облике имена посрбљавали са ић на крају презимена. [170] Решетар није заобишао ни ону распру о штокавском и чакавском говору, а коју су покренули још Вук Караџић и Миклошић. Решетар је сматрао да су Дубровчани били штокавци, што се види из прозних текстова и оних њихових уговора, преписке и дописа.

Чакавски трагови се налазе у лирици, која је у почетку била под утицајем севернодалматинског песништва (Држић, Менчетић). И Кукуљевић је био дошао до овог закључка. Решетар каже: "Дубровчани нијесу никад били чакавци, јер је српски језик дошао у негда романски Дубровник из старога Захумља и старе Травуније, где је се увијек само штокавски говорило." Преписи ћирилских повеља и писама од стране "српског канцелара" Паскоја Примојевића, Држићевог савременика, потврђују Решетаров закључак. [169]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 16:34 Post subject:

17.
Да докаже постојаност традиције донете из блиског херцеговачког залеђа на простор Дубровачке Републике, Решетар се обратио и књизи штампаној ћирилицом, намењеној српској дубровачкој средини.
Прво се зауставио на познатом ћирилском Молитвенику из 1512. штампаном "српским писмом и језиком". [69, 137] Њега је штампао у Млецима Фрања Ратков[ић] Мицаловић, у штампарији Русконија, управо као превод са чакавског текста.

Сем ретких изузетака текст је пренет у штокавску ијекавштину, а то је још један доказ о штокавском говору Дубровчана.

Затим нас је Решетар ближе обавестио о трима књигама на народном језику с краја XВИ века. Једна је Начин како се има говорити миса, ћирилицом штампана у Риму 1592. Друге две су Наук карстиански – једна ћирилицом а друга латиницом штампане у Млецима 1583. На обема књигама пише да су преведене "у језик дубровачки".

По језику су обе књиге исте, а то је посебно важно; овим се доказује да и град Дубровник и његова села говоре истим језиком и да досељеници са околних брда слободно употребљавају ћирилицу уз своје свештенике зване "ћирилице".
[167, 169]

Исти суд о језику Дубровчана у овом ћириличном и латиничном Науку карстианском Решетар доноси и у расправи о језику Марина Држића: "Тај дубровачки народни говор, који се највише чује у комедији, говор је дубровачких грађана, па је врло важно да уз Држића и дубровачка властела (племићи) говоре сасвим исто као и остали грађани (пучани)." [146, 75]

Личност Кучиврат у Држићевом Аркулину, чак и даље старе вере, слободно се куне својим светим Савом. (О овој традицији светога Саве у Дубровнику биће још речи кад се будемо зауставили на стиховима Антуна Сасина.) Уз ове молитвенике додајмо и онај познати ћирилски молитвеник штампан у Београду 1567. као превод са чакавско-кајкавског латиничног на штокавски дубровачки говор. [69, 138]

Решетар се још једанпут задржао на језику старих Дубровчана и то у вези са једном можда случајном мистификацијом Радослава Лопашића. Лопашић је у свом краћем саопштењу Хрватски извјештај о великом Дубровачком потресу написао како је наишао "на хрватски опис потреса" са "несграпним и хрђавим правописом", језиком који "није у свему строго дубровачки", са примесом чакавског говора увек истичући Хрватство целог текста. [93]

Међутим, Решетар је открио да је тај Лопашићев опис земљотреса из 1667. у ствари превод италијанског текста штампаног у Анкони исте године кад је био и земљотрес (даје снимак текста) и једном реченицом побија све оно Лопашићево хрватствованије тврдећи да документ "није превео Дубровчанин": језик не само што "није у свему строго дубровачки (како вели Лопашић), већ није ма баш никако дубровачки", тим пре што је "превод писан у крају, гђе се чакавски говор мијеша с кајкавским", а то је далеко од Дубровника. [165]

Свакако, за овакву мешавину разних говора какву је Лопашић пронашао и означио дубровачком не би никако могла да важи она оцена језика старих Дубровчана какву је дао секретар Дубровачке Републике Иво Алекин, оцена доскоро приписивана Млечанину Коронерију. Та оцена дубровачког секретара гласи: "[Дубровчани] говоре илирским језиком, али тако добро, да по сведочењу странаца који га знају, нико нема говор чишћи, углађенији и елегантнији од грађана Дубровника". [208]

Уз поменуту Лопашићеву мистификацију коју је Решетар осветлио треба додати и мистификацију у вези са једним Решетаровим закључком о језику Дубровчана, закључком који је иначе он већ био донео још 1890, па га је много касније потврдио. Враћамо се оној Решетаровој беседи у Српској академији наука о најстаријем дубровачком говору. Како је убрзо после ове беседе избио рат, текст је објављен у Гласу САН 201 тек 1951, али без закључка о карактеру језика старих Дубровчана. Међутим, тај закључак је објављен у извештају о беседи у Годишњаку САН 40: да се језик Дубровчана може звати српскохрватски; али, ако нећемо ово двојство у називу нашег језика, онда је он само српски.

Док смо код Решетара, подсетимо се још и тога да је он, пишући дужи приказ живота и рада свога земљака Србина Дубровчанина Петра Будманија, настављача Ђуре Даничића на изради Рјечника Југославенске академије знаности и умјетности, подвукао и то да је Будмани при изради наше граматике на италијанском језику акценте преузимао од двојице Херцеговаца, дакле оданде одакле и потиче говор Дубровчана. [171, 207]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 16:35 Post subject:

18.
У неколико махова дотицали смо се употребе српског језика и ћирилице у дубровачкој унутарњој и спољњој администрацији. Да би све било јасније, ваљало би видети шта о томе пишу још два добра познаваоца Дубровачког архива, Грегор Чремошник и Бранислав Недељковић.

У Чремошниковој расправи, почев од самог наслова, стално се преплићу називи "српски" и "хрватски", иако је реч само о српским текстовима и српској ћирилици, којој се први дубровачки нотар учио у самој Србији.

Текст уговора са Кулином баном састављен на латинском био је послат у Босну да га "дијак Кулинов преведе на српски", а то је баш онај текст који је онако лако Форетић прекрстио у хрватски, како смо већ нагласили. Добија се утисак, да је ово додавање речи "хрватски" уз "српски" код Чремошника управо извршено накнадно и недоследно, што се у неким реченицама види као какво налепљивање без логике.

Јаснију слику Чремошникових закључака даће овај краћи навод из његовог текста: "Још веће значење добива српска канцеларија око средине XВ. стољећа. У вријеме Никше Звијездића дубровачка српска канцеларија не кореспондира само са дворовима феудалних династа и династића бивше Србије и Босне. Српска канцеларијска вјештина, никла у канцеларији Милутина, и усавршавана под његовим насљедницима, освојила је у току пола стољећа све околне земље, и око средине XВ. стољ. у Дубровник долазе српски дописи не само из бивше Србије и Босне, него и из Албаније и Бугарске, са султанова двора и од турских санџакбегова". [203]

Недељковић је користио сва ранија истраживања рада дубровачких канцеларија и пошао даље у трагању. Тако је дао једну сажету целину. И он истиче да се преписка Дубровника са Портом у Цариграду водила на српском језику и ћирилицом.

Требињски паша се чак једном извињавао Дубровчанима што им шаље "ову нашу српску писанију". Напомиње да се често ћирилски документи у протоколе уносе без превода, само латиницом.

Недељковић потврђује онај Динићев суд да Сцлавус и Сцлавониа значе Србин и Србија и наводи као одредбу дубровачког Статута да појам Сцлавониа обухвата Рашку, Босну, Хум и Зету. (Стат. Либ. ИИИ цап. 54, 52-67).

На то су скренули пажњу још Медо Пуцић, Јиречек и Богишић, али хрватски правашки историчари не желе да се на томе задржавају. Кад је у протокол уведена награда познатом Феликсу (Срећку) Петанчићу за превод папске буле на српски језик, овако је записано: "про еxемплис ин лингуа сервиана де булла Јубилеи". Овај израз "лингуа сервиана" у самом протоколу Дубровачке Републике је непобитан доказ да су Дубровчани свој језик сматрали српским и тако га називали.

Овај се назив српски уместо дубровачки касније јавља све чешће. Јављају се и изрази илирски, босански, рашки, али све то увек у значењу српски или дубровачки (сермо матернус рагусеус). Срећу се и изрази "славо сеу сервиано", "царацтере славо вел ут дицитур сервиано", "царацтере иллирицо сиве сервиано" али никад хрватски!

Чак се догоди да српски дијак, иако није Дубровчанин већ Италијан, пише матерњим језиком српским. Сви ови примери потврђују, дакле, да су Дубровчани свој народни језик сматрали српским. Недељковић даље наводи да се који пут текст на нашем језику унесе у протокол у преводу на латински а оригинал се не сачува, те се стога на крају дода белешка да је то превод са лингуа сервиана или лингуа слава. Догађало се и то да нотар прекине италијански текст и у њега убаци српски. Као што је језик Дубровчана имао разне називе, тако је разне називе имао и нотар, односно канцелар – али никада се није називао хрватски. Када се одлучивало да се коме пошаље званична честитка или изјава саучешћа, одлучивало се и то да ли да буде италицо сермоне или сервиано сермоне. [122]

Наравно, овде можемо додати и онај често понављан случај кад је 1638. одлучивано да се нешто објави народу, одлучено је да то буде "ин лингуа латина ет ин лингуа сервиана" – да би народ боље разумео, а то значи да је народ Дубровника говорио српски.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 16:36 Post subject:

19.
Какво се мишљење о језику Дубровчана било усталило у нашој широкој јавности и шта се мислило о односу говора Хрвата према осталим нашим говорима, нека нам кажу и две црквене личности, црногорски владика Сава Петровић и Матија Петар Катанчић.

Владика Сава 1767. у писму Дубровчанима, за које каже да су "нашега српскога језика", подвлачи да је слава српска прошла и "ништа није остало до вас како један цвет на вас свијет; [то је] што јоште може се српска земља са вама похвалити".

Катанчић, који иде "међу најученије [и мисаоније] Хрвате", убеђује нас у своју објективност кад говори о улози вере – "ут хиц [ритус] нон фацит диверситатем ин генте" (верски обред не чини разлику у народности).

Он истиче да се "наши Илири свуда Србљима зову". (Није ли Вук и у овоме нашао подстицај за онај чланак "Срби сви и свуда"?)

Даље каже "да се и данас заиста разликују Хрвати од Далматинаца и по отаџбини и по начину говора".
Затим поставља питање: "А шта је узрок да Илири уз Јонско [Јадранско] Море, Србијанци, Босанци, Срби (Раци) који живе у Угарској на једној и на другој обали Дунава, истијем дијалектом говоре којијем и Далматинци, а од Хрвата се разликују?"

На ово додаје: "Свако зна колико је далеко између Илира што живе на Дунаву и Дубровника, па ипак нема друге разлике у говору него да их је обоје родила иста мајка". [15, 112/3]

Не заобиђимо ни оно тако познато Катанчићево мишљење, које је исто као и Кашићево, Микаљево, Белостенчево и Витезовићево, [69, 147] да је говор Босанаца наш најбољи говор, а то још једном објашњава зашто је Иво Алетин језику Дубровчана дао онако високу оцену. Да ли ове наведене речи Катанчића доказују да је он био Србин или Хрват? Да ли је његово католичанство у њему убило осећање Српства? Ако је негде признао своје Хрватство, како се то слаже са овде изнетим његовим тврдњама?
Да бисмо употпунили мишљења о односима Босне и Херцеговине и Дубровника и о језику у њима, додаћемо и о томе забележене изјаве Срба јаничара на високим положајима у Турској:

"Неки Ибрахим-ага учинио је Дубровнику много услуга 1618-19 г., а једном приликом је препоручио великом везиру 'онај град и онај народ од кога ја водим порекло', док је млетачком посланику, с којим су се дубровачки поклисари спорили, казао: 'хоћу да знаш: Дубровчани су од моје крви, па по правди и по обавези своје крви морам да их браним, и бранићу их до смрти'.

У исто време заузимале су се за Дубровчане и друге угледне личности, за које су поклисари јављали да су Херцеговци, Босанци или Срби, а које су тада или раније били беглербези Анатолије и Египта, или су заузимали друге истакнуте положаје.

Нови босански паша, родом из Чајнича, истицао је 1631 г. како су они суседи 'и говоримо истим језиком', а Мехмед-ага, из Зворника, казао је поклисарима: 'Ја се поносим нашим језиком и уживам с вама разговарати овим језиком'.

Препоручио им је да и пред султаном говоре својим језиком, што су Дубровчани увек и радили, 'јер који пут Велики Господар пита који је ово језик којим посланици говоре', а ми одговарамо: 'Господару, оно је наш босански језик'. Овај Мехмед-ага је препоручио Дубровчане званичном хроничару Порте, који је био 'нашега језика', и упозорио га је 'да је право да их ми, који смо њихова језика, помогнемо код везира'. Постојало је, дакле, не само код школованих Дубровчана и осталих Примораца, него и код људи из наших области под Турцима, осећање о постојању језичке, према томе и етничке заједнице неких делова Јужних Словена, без обзира на верску подвојеност и државне границе". [70, ИИ, 229]

Наравно, за велико-Хрвате све се ово односи на Хрвате и на хрватски језик и нема никакве везе се српским језиком! Та великохрватска ученост и доводи до оваквих смешних, али и трагичних противречности. Наиме, док Таде Смичиклас за Славонце једноставно каже да су "Расциани фидеи цатхолицае" (Срби католичке вере), дотле Стјепан Павичић, после толико година напретка хрватске науке, упорно и неуморно тврди како су се у Славонију досељавали "Хрвати католици из Босне", Хрвати "из источне и средње Босне", па исти "из околине Тузле" и тако унедоглед. Нигде помена о оним Србима православне вере које су ревносни босански фрањевци преводили у католичку веру. Нису ли они баш ти Хрвати пресељени у Славонију; нису ли они остајали у Босни; или су можда пропадали у земљу када су ови "Хрвати" пред Турцима побегли у Славонију? Нису ли ови Смичикласови "Срби католици" у Славонији и овде настајали од бивших православних Срба? Ко је то за Србе у Славонији тражио посебну област "Мала Влашка", коју је Павичић једва поменуо? Шта је хтео да каже Славонац Матија Антун Рељковић стиховима у Сатиру

Ваши стари јесу српски штили,
српски штили и српски писали?

Због чега је Фрањо Богданић, такође Славонац, 1792. "тражио слободу издавања новина ћирилицом и латиницом"? Ко је писао том ћирилицом? [143, 205] Напоменули смо да је штета што ЈАЗУ није организовала испитивање порекла становништва у Хрватској као што је то урадила САНУ за српске крајеве. Али, кад погледамо како је то радио Стјепан Павичић пишући о славонском становништву, можда је и боље што је ЈАЗУ изоставила овај посао. Нека се упореде Павичићеви научни резултати са онима до којих је дошао Душан Кашић у делу Српска насеља и цркве у Славонији, Загреб 1988. Судећи само по овим примерима и питањима, види се колико смо далеко од истине.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 16:43 Post subject:

20.
Но, прво да се за тренутак задржимо на овом молитвенику из 1520. Њега је 1926. издао Милан Решетар уз исцрпну студију о тексту. Решетар каже:

"Рукопис је писан тако званом босанском ћирилицом [босанчицом], која управо није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула [ситнија слова], која је у старије време била у обичају у свим нашим крајевима у којима се уопће писало ћирилицом, и код православних, и код католика и код муслимана". [168, XИИ] И овај рукописни молитвеник јесте још један доказ везе Дубровника и његовог босанско-херцеговачког залеђа.

Дубровник, дакле, тада није добио штампарију, иако му је била потребна. Али је било неколико покушаја да се до ње дође. Прво су 1502. године Лука Радовановић и Павле Вукашиновић покренули питање оснивања баш ћирилске штампарије. Међутим, књиге из те штампарије нису нађене, те се и не зна како се завршио овај први покушај оснивања штампарије у Дубровнику.

Покушај Петра Ђорђа Сушића и Фрање Ратка Мицаловића, кога смо већ помињали, изгледа да је успео, јер је нађен документ о протоколисању њихове штампарије 1511. Слова су била облика слова штампарије Црнојевића. Али, није нађена ни једна књига у њој штампана. Није успео са ћирилском штампаријом у Дубровнику ни Лука Примовић 1514/5. [84] Како се ускоро разгранало италијанско штампарство, нарочито у Венецији, Дубровник је морао још да чека на своју штампарију. Можда баш због тога није успео ни покушај оснивања штампарије у Дубровнику за књиге "ин лингуа сервиана" 1568. [146, 79]
Све ове Решетарове податке о траговима Српства у Дубровнику допуњује такође Дубровчанин, познавалац Дубровачког архива и дубровачке прошлости Петар Колендић. О њему ће бити речи касније, а овде ћемо дати неколико навода из његове студије Босанчица и 'босанско-хрватска ћирилица' и Дубровчани:

"Кад је године 1514. члан угледне дубровачке породице, која је и цркви и држави дала вриједних радника, писар Лука П. Примојевић (де Примо) молио Сенат да му допусти отворити овђе штампарију, нагласио је да би се у њој штампало и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи а штампа им је била свугђе хваљена и уважена [на латинском] ...

Године 1591. штампао је Анђело Рока (Роццха) своје ђело о ватиканској књижници. Сарадњом и савјетом помагао му је, сјем других, Дубровчанин, исусовац Марин Темперица, па му је написао католички 'оче наш' ћириловицом и исписао ћириловску азбуку, коју редовито зове Алпхабетум Сервианум и Литтерае Сервианае.

Знамените су и ове ријечи из те ријетке књиге: [...] 'Босна се међу осталим народима који употребљавају српски језик обичаје чистом и кићенијом формом у говору... како сам чуо од Дубровчанина Марина Темперице, реда Исусова, који тај језик изврсно познаје...' Године 1601. поп дум Никола Фиоровић написао је у Дубровнику извештај 'својом руком', српскијем словима да се боље разумије. Мало затим, год. 1611. дум Иван Матов Загурановић метнуо је на олтар парохијске католичке цркве у Лисцу (дубр. приморје) свој грб с ћириловским натписом 'волим умријет него се огнусит'". [146]

Колендићева студија указује на то како се ненаучно схватала "босанчица" и како се од ње хтела створити посебна азбука. Исто тако, многи Колендићеви примери указују на широку употребу ћирилице у Дубровнику, да се свима онима који у српској ћирилици у Дубровнику виде само српско писмо а не и српски језик покаже неоснованост њиховог става.

Овде мислимо на оно што су подвлачили Фрањо Фанцев и Винко Форетић, који су у свем Словинству Дубровника видели само Хрватство. Зато је таква нелогика Форетића довела до тога да је језик Кулиновог уговора са Дубровником назван хрватским, а Фанцева да се послужи оваквом неистином:

"Код Дубровчана у XИВ вијеку најобичније је име за језик словински, рјеђе хрватски, што се једно и друго латински преводи: Иллyрицус. [193, 119] Напред смо видели како је, кад је требало, Илирик био сведен на блиско залеђе Дубровника, а сада га видимо само на тлу Хрватске, као да он не обухвата и толики српски простор! Зар Фанцев, који се иначе позива на Павла Ритера Витезовића, не зна да његов Илирик обухвата сав Балкан? Да ли заиста они и њихови истомишљеници нису у хиљадама историјских извора видели и лингуа сервиана и сервиано сермоне него су само видели српска слова? Ово су тако јасни примери како народносна тесногрудост и шовинизам своде науку на оно анцилла стултитиае.

До сада смо тражили српска обележја и српске отиске у Дубровнику по архивским кутовима, званичној преписци и уговорима, канцеларијским протоколима и фасциклама, по црквеним требницима латиничним и ћирилским, по разним записима и забелешкама наших и страних људи, по многим научним а и произвољним закључцима – а сада се ваља обратити дубровачким књижевницима и писцима и видети шта се о Српству може ишчитати из њихових редака.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 16:44 Post subject:

20.
Но, прво да се за тренутак задржимо на овом молитвенику из 1520. Њега је 1926. издао Милан Решетар уз исцрпну студију о тексту. Решетар каже:

"Рукопис је писан тако званом босанском ћирилицом [босанчицом], која управо није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула [ситнија слова], која је у старије време била у обичају у свим нашим крајевима у којима се уопће писало ћирилицом, и код православних, и код католика и код муслимана". [168, XИИ] И овај рукописни молитвеник јесте још један доказ везе Дубровника и његовог босанско-херцеговачког залеђа.

Дубровник, дакле, тада није добио штампарију, иако му је била потребна. Али је било неколико покушаја да се до ње дође. Прво су 1502. године Лука Радовановић и Павле Вукашиновић покренули питање оснивања баш ћирилске штампарије. Међутим, књиге из те штампарије нису нађене, те се и не зна како се завршио овај први покушај оснивања штампарије у Дубровнику.

Покушај Петра Ђорђа Сушића и Фрање Ратка Мицаловића, кога смо већ помињали, изгледа да је успео, јер је нађен документ о протоколисању њихове штампарије 1511. Слова су била облика слова штампарије Црнојевића. Али, није нађена ни једна књига у њој штампана. Није успео са ћирилском штампаријом у Дубровнику ни Лука Примовић 1514/5. [84] Како се ускоро разгранало италијанско штампарство, нарочито у Венецији, Дубровник је морао још да чека на своју штампарију. Можда баш због тога није успео ни покушај оснивања штампарије у Дубровнику за књиге "ин лингуа сервиана" 1568. [146, 79]
Све ове Решетарове податке о траговима Српства у Дубровнику допуњује такође Дубровчанин, познавалац Дубровачког архива и дубровачке прошлости Петар Колендић. О њему ће бити речи касније, а овде ћемо дати неколико навода из његове студије Босанчица и 'босанско-хрватска ћирилица' и Дубровчани:

"Кад је године 1514. члан угледне дубровачке породице, која је и цркви и држави дала вриједних радника, писар Лука П. Примојевић (де Примо) молио Сенат да му допусти отворити овђе штампарију, нагласио је да би се у њој штампало и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи а штампа им је била свугђе хваљена и уважена [на латинском] ...

Године 1591. штампао је Анђело Рока (Роццха) своје ђело о ватиканској књижници. Сарадњом и савјетом помагао му је, сјем других, Дубровчанин, исусовац Марин Темперица, па му је написао католички 'оче наш' ћириловицом и исписао ћириловску азбуку, коју редовито зове Алпхабетум Сервианум и Литтерае Сервианае.

Знамените су и ове ријечи из те ријетке књиге: [...] 'Босна се међу осталим народима који употребљавају српски језик обичаје чистом и кићенијом формом у говору... како сам чуо од Дубровчанина Марина Темперице, реда Исусова, који тај језик изврсно познаје...' Године 1601. поп дум Никола Фиоровић написао је у Дубровнику извештај 'својом руком', српскијем словима да се боље разумије. Мало затим, год. 1611. дум Иван Матов Загурановић метнуо је на олтар парохијске католичке цркве у Лисцу (дубр. приморје) свој грб с ћириловским натписом 'волим умријет него се огнусит'". [146]

Колендићева студија указује на то како се ненаучно схватала "босанчица" и како се од ње хтела створити посебна азбука. Исто тако, многи Колендићеви примери указују на широку употребу ћирилице у Дубровнику, да се свима онима који у српској ћирилици у Дубровнику виде само српско писмо а не и српски језик покаже неоснованост њиховог става.

Овде мислимо на оно што су подвлачили Фрањо Фанцев и Винко Форетић, који су у свем Словинству Дубровника видели само Хрватство. Зато је таква нелогика Форетића довела до тога да је језик Кулиновог уговора са Дубровником назван хрватским, а Фанцева да се послужи оваквом неистином:

"Код Дубровчана у XИВ вијеку најобичније је име за језик словински, рјеђе хрватски, што се једно и друго латински преводи: Иллyрицус. [193, 119] Напред смо видели како је, кад је требало, Илирик био сведен на блиско залеђе Дубровника, а сада га видимо само на тлу Хрватске, као да он не обухвата и толики српски простор! Зар Фанцев, који се иначе позива на Павла Ритера Витезовића, не зна да његов Илирик обухвата сав Балкан? Да ли заиста они и њихови истомишљеници нису у хиљадама историјских извора видели и лингуа сервиана и сервиано сермоне него су само видели српска слова? Ово су тако јасни примери како народносна тесногрудост и шовинизам своде науку на оно анцилла стултитиае.

До сада смо тражили српска обележја и српске отиске у Дубровнику по архивским кутовима, званичној преписци и уговорима, канцеларијским протоколима и фасциклама, по црквеним требницима латиничним и ћирилским, по разним записима и забелешкама наших и страних људи, по многим научним а и произвољним закључцима – а сада се ваља обратити дубровачким књижевницима и писцима и видети шта се о Српству може ишчитати из њихових редака.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 16:51 Post subject:

21.
Обратићемо се најзад делима дубровачких писаца, да видимо шта та дела откривају о народносном осећању својих саздатеља.

Кад смо рекли "дела дубровачких писаца", мислили смо на књижевно стварање у целини а не само на "лепу" књижевност. Ако смо навели да се у почетку у свим облицима писања – писма, поруке, тестаменти, званична акта – увек сретала ћирилица ("српска ћирилица"), сада можемо рећи и то да су и први забележени стихови у Дубровнику били исписани баш ћирилицом, и то на једном примерку царинског статута. Записао их је Џоно Калић 1421.

Стихови гласе:
Сада сам остављен срид морске пучине,
валовју моћно бјен, даж[д] дојде с висине;
кад дојдох на копно, мних да сам ... [115, 112а]
После ове узгредне забелешке симболичног значаја за сам почетак лепе дубровачке књижевности прелазимо на већ позната остварења дубровачких књижевника и прво ћемо се зауставити, што је и логично, на старим дубровачким летописима.

У својој студији Први летописци и давна хисториографија дубровачка Натко Нодило нам скреће пажњу да "првом љетописцу кано да је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше". У том летопису прва забелешка се односи на босанскога краља Стјепана [817], који је Дубровнику поклонио прво земљиште ван зидина. [136] Овде за нас није важно што ови подаци не одговарају историјском збивању, већ је важно то да су Дубровчани од првог дана бележења своје прошлости били свесни свога порекла и везивали се за свој бивши завичај. Та свест Дубровчана о свом пореклу стално се потврђивала и никад се неће изгубити све до нестанка Дубровачке Републике, а и после ње све до наших дана.

Одмах ћемо се овде подсетити да је и Јуније (Џоно) Палмотић у свом спеву Павлимир овог легендарног оснивача града Дубровника довео опет из Босне (преко Италије), као потомка жупана Часлава, који је управљао и Рашком и Босном као јединственом српском државом, највећим делом сједињене српске земље. Палмотић уздиже "Бошњаке – славне Славе" [Славене] и "круну подунавских краљевина", цара Ђурђа и Јерину. Међу "адрианским" градовима он не одваја хрватске; а кад је поменуо Хрвате, он је испред њих ставио Готе, Шведе, Дане, Угре, Моравце, Бугаре и опет Бошњаке, своје праоце. Палмотић зна за многе реке, места, планине у Србији и Бугарској, почев од Требиња и Требишњице, али о њима у Хрватској код њега нема ни помена. [98, 204]

Напред смо истакли народносно осећање Марина Држића, а овде ћемо додати и ово: у Дунду Мароју има много личности и већином су Дубровчани, а зашто Држић само за Гулисава каже да је "Хрват"? Зар и они други у драми нису Хрвати, баш како желе они који Држића сматрају Хрватом?

Који пут се у песми Мавра Ветрановића Тужба града Будима подвлачи посебно пишчево народносно хрватско осећање. Он овде тужи што су пред Турцима пали Угри, Чеси, Пољаци, па каже да више нема храбрих Хрвата ("Хрватин") и Далматинаца; али он ту одмах ставља и Босанце, Ердељце, Угровлахе.

Ако је Ветрановић, што Хрвати често истичу, хрватско народносно осећање истакао навођењем назива Хрват и Далматинац и уз помен града Будима, какво ли је тек народносно осећање показао у песми посвећеној Београду, коме је управо посветио читав хвалоспев где кличе "сва славо крстјанска и части уфања"? Он помиње победу на Крбавском пољу (1493), али испред ње је и помен Косова поља. Овде се сем уздизања "крстјанске сабље" нико више посебно не велича, па ни Хрватство у ма ком облику.

Најзад, кад Ветрановић као Далматинац уз овај назив ставља и Хрвата, зар тиме није најбоље потврдио да себе не сматра Хрватом? Па и ово ваља рећи: Ветрановић се родио мало после Крбавске битке, па ју је стога могао лако и ставити у стихове по причању оних који су је доживели, а он је уместо тога истакао Косовски бој који се догодио више од једног века пре Крбавске битке. То свакако казује за који је од ових догађаја Ветрановић осећајно био више везан. Чак се није сетио ни сигетског хероја Николе Зрињског (1566). Зар му Сигет није био много ближи ако је себе сматрао Хрватом, него што су му то били Косово поље и Београд? [204]

И код Доминка Златарића често се траже његова народносна хрватска осећања, при чему се истиче помињање хрватскога језика у његовим делима. О чему је овде реч?

Књижевник и дубровачки хроничар Игњат Ђурђевић (Ђорђић), по мајци потомак Златарића, тврдио је "да су Златарићи пореклом из Србије".

Иван Кукуљевић Сакцински тврдио је да су из Мизије-Мезије (Мyсис орте парентибус). Да ово нису тврдили напамет, доказује Драгољуб Павловић, који је у Дубровачком архиву пронашао документа из којих се види да је предак Златарића дошао "из Сребрнице", кад је била у саставу деспотовине, године 1427. [144]

Код оваквих доказа о српском пореклу Златарића тражити код њега Хрватство значи упорно на Дубровчанима увек примењивати оно правило које је важило у сувереној Далмацији: кад се Србину натури католичка вера, мора му се натурити и Хрватство.

Златарићев брат Михо имао је добру службу код Јурја Зрињског и из пажње Доминко Јурју посвети свој превод Софоклове Електре. У посвети књиге Златарић каже да Јурју овај дар неће бити мање драг него "великом Лехсандру краљу српскому имат у руках Омера" [...] па ће и њему бити угодно "пригледат кадгоди спијевања од вриједнијех Латина, али Грка, који вам у ваш хрвацки језик говоре" [...]. [193, 128]

Они који користе овај помен "хрвацког језика" заобилазе смисао целе посвете: прво, српско краљевство и царство били су тако велики да им је круну носио нико други до Александар Маћедонски, а Јурај Зрињски је достојан да се упореди са тим српским краљем и да чита Хомера као што га је радо читао Александар Македонски; друго, израз "ваш хрвацки језик" оном речју "ваш" наглашава да је језик Дубровчана друкчији, како мисле Будмани, Маретић, Ивић. [69, 142]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:12 Post subject:

22.
За утврђивање става Дубровчана према Српству и Хрватству посебан значај има дубровачки историчар Мавро Орбин (Орбини).

Он је 1601. објавио дело Ил регно дегли Слави а ми ћемо се служити српскохрватским преводом под насловом Краљевство Словена, Београд 1968. [139]

Орбин је заиста употребио многе изворе за своје дело; али је у основи остао неодмерен у закључцима. Он је желео да од Словена направи главни народ света и носиоца светских збивања и налазио их је по целој земљи и у свим вековима. Идући ближе својој земљи и свом времену, он је сужавао првобитни обим своје историје и свео је на приказ прошлости Србије (Рашке), Босне, Бугарске и, наравно, Дубровника. Орбиново дело је много коришћено у свету.

На руском се појавило у скраћеном преводу Саве Владиславића, саветника руског цара Петра Великог, иначе родом из Херцеговине и великог пријатеља Дубровника. Србима (Србија и Босна) Орбин је поклонио близу 200 страница, Бугарима скоро 100, а Хрватима само коју десетину редака, и то највише бановима Павлу и сину му Младену.

Дело је снабдео грбовима и генеалошким стаблима српских династија (стр. 12, 13, 49 итд). Пада у очи да и код Орбина, као и код Гундулића, постоји исти израз "кућа Немањића". То може да се тумачи и као општепознати израз за Немањиће у Дубровнику, а и тиме што би овај израз Гундулић могао да преузме из Орбиновог дела. О кнежевој вечери уочи Косовског боја Орбин опширно говори: ту се српска земља зове Србија. Уочава се да има сличности у изразима Орбина и патријарха Данила. Сам бој је описан опширно са основним елементима косовске легенде (стр. 98100). Говорећи о једном сукобу Дубровника са Босном Орбин наводи говор дубровачког представника, који има сличности са кнежевим говором 1389. Иначе, Орбин је пун хвале за Босанце и подвлачи да се Босна спајала са Рашком и Хрватском. Занимљиво је да је и код њега забележена она изрека о Кулиновом времену: "Вратила се времена Кулина бана" (стр. 140-141).

Орбин зна и за сукобе Босне и Угарске и да је област од Неретве до Цетине прелазила из руку у руке ових држава (стр. 148). Узгред истиче чистоту и лепоту језика Босанаца, што наговештава везаност Дубровника за Босну (стр. 174). Орбин налази и "Војводство Светога Саве у Босанском Краљевству" [Херцеговини] а то потврђује свест о народносном јединству Босне и Србије (стр. 177).

За Хрватску, пак, каже да је "врло далека земља" (стр. 197), што нас доводи у недоумицу, јер Мавро опширно говори о далекој Бугарској а Хрватску назива "далеком земљом". И онај недовољан Орбинов приказ Хрватске, и ова његова тврдња о удаљености Хрватске захтевају извесно објашњење од стране наших историчара, првенствено хрватских.

Како се ово слаже са оним тврдњама о јединству Дубровника и Хрватске? Када се узме у обзир овај Орбинов поступак према Хрватима, свакако несхватљиво звуче Форетићеве речи да код дубровачких писаца "долази до изражаја и идеја хрватског јединства као и припадности Дубровника хрватском народу".

То исто вреди и за Форетићеву тврдњу да је Палмотић у Павлимиру узео "босански језик" да би писац био разумљив свим Хрватима. [197, ИИ, 378, 385] Зар се језик у Павлимиру разликује од језика у другим Палмотићевим делима?

Још један пример како се поред научнога може да јави и антинаучно.

Два дубровачка песника написала су историјске епове о савременим догађајима: Антун Сасин Разбоје од Турака и Џиво Гундулић Османа, везујући се и предметом, и језиком и свом мисаоношћу за своје српско залеђе.

Сасин је свој еп разделио у девет певања, "разбоја".

Он пева о страдању Турака у сукобу са аустријском војском код Сиска 1593 и после, при чему им несрећу наносе и више силе шаљући им страшни гром, а то све Турке сналази "Ер ждегоше славна Саву" (седми разбој). Ово схватање величине светога Саве код свих Срба – да и Бог руши силну турску царевину због спаљивања овог свеца – најбољи је доказ колико су код свих Срба, без обзира на њихову веру, дела и значај светог Саве били познати.

Сасин је употребио стих тринаестерац, који налазимо и код Вука ("Израсла је вита јела на бр'јег Дунаја").
Поред традиције и народних изрека, и дух српске народне песме као и њени песнички украси пренети су у Сасинове стихове. Као и код народног певача ту су виле, речи и изрази "вишњи", "гиздав", "мркли", "жарки", "грозне сузе", "утва златокрила", па онда и оно "сви јунаци као лави" итд. [125]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:20 Post subject:

24.
Тај безобзирни поход похрваћивања, дакле, захватио је и далеко познатог Руџа-Руђа-Руђера Бошковића, коме је животна мисао била да утврди како је изгледао грб Бошковићевих предака као часника босанског краља, "краља Србљем Босне".

Преци Руђера Бошковића прво су као властела носили презиме Подкравићи односно Покрајчићи. Рано су се спустили у Попово поље, у село Орахов До или Орахово, где су се размножили као Бошковићи.

Из 1629. сачувана је једна изјава људи написана "ин цараттере Иллирицхо оверо сервиано" (српским писмом). Из овог херцеговачког српског села крајем XВИИИ века дошао је у Дубровник ради трговине и Руђеров отац Никола, син Бошка Бошковића и Дамјане. Као трговац брзо се истакао, у Дубровнику се оженио Италијанком по оцу досељеном из Италије, са којом је изродио више деце. Ојачала трговина западноевропских земаља лагано је гушила некада моћни Дубровник, али је он ипак чувао своје вековне трговачке везе са својим завичајним залеђем.

Захваљујући развоју средоземних градова, којима је требало више хране, Дубровник је био посебно развио извоз сточних производа из српских крајева под Турском, због чега су дубровачки извозници стизали чак и до Санџака и Шумадије. Један од тих трговаца био је и Никола Бошковић. И тада се говорило, кад спроводиоци дубровачке робе (крамари) пођу према Требињу, да су пошли у "Склавинију" – Србију. Но, тргујући Никола Бошковић не само да је као католик "српски писао", већ се као Србин интересовао и за српску прошлост, своје српско порекло и то је преносио и на своју децу, и на Руђера.

Сталан додир са многим гусларима и чести походи српским манастирима у Николи су развили широко интересовање за прошлост својих предака. Баш због овог његовог интересовања за српску прошлост, Рићепути, који је са Фарлатијем и Колетијем издавао чувено дело у 8 свезака Иллyрицум сацрум, замоли Николу да му опише српске старине које је упознао на својим путовањима по српској земљи. Тако је настао Николин спис Релазиони деи Монастериј делла Провинциа ди Рассиа – Старорашка сећања.

Никола је овде унео српске манастире све од Херцеговине до Косова, како их је видео и како о њима што дознао. Потврђује да је св. Сава српски светац. Наводи како се у близини запуштеног Муратовог турбета налази "мала црква с гробом Милоша". Није ли то баш онај манастир посвећен Милошу Обилићу, манастир који народ свакодневно посећује доносећи многе дарове, а о чему прича Евлија Челебија у свом путопису? Овај спис Руђеровог оца Николе сведочи нам "у којим је облицима свест о нашој прошлости живјела на одређеним просторима и у одређеним тренуцима нашега живота".

Ето, из такве српске куће потичу деца Николе Бошковића и син му Руђер, који је целог века водио преписку са својима у отаџбини а нарочито са сестром Аницом и братом Божом, кога је стално опомињао да трага за њиховим породичним грбом из Босне. За ову Руђерову преписку на "словинском" великохрватски историчар Форетић каже да је вођена "на хрватском језику".

Где се то Руђер назвао Хрватом? Није ни Србином, али знамо да је жудео за потврдом порекла свога босанског семена. Знамо да је, описујући један тренутак са свог путовања, рекао да су у друштву ту били он, још једна особа и још "ил Цроато". Шта значи ова Руђерова изјава о оном трећем присутном?

Не би се требало заустављати на оваквим детаљима, али смо већ слично поступили и код Марина Држића, јер, како смо истакли, код дубровачких писаца једино се на овај посредан начин може доспети до њиховог народносног опредељења.

Сетимо се оне осуде безобзирног похрваћивања од стране Лука Зоре: а исти Зоре, и Богишић, и Медо Пуцић и Валтазар Богишић, сви гласно и полугласно похрваћени, у младим данима су чак могли од старих дубровачких госпара да чују како је срце Бошковићево из Милана пренето у Дубровник. Сећају се лика Руђерове сестре Анице, која се дописивала са својим братом и у дубокој старости умрла у Дубровнику чувајући успомене на србовање у дому Бошковића, србовање коме дубровачко католичанство још није сметало. [22; 69а; 145; 185; 186; 197, ИИ, 432]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:24 Post subject:

25.
Колике и какве су биле везе између Србије и Дубровника у ово време сведоче и Карађорђеве везе са овим градом.
Ако је Карађорђу стизала помоћ од Срба из далеког Трста, тим пре је помоћ могла да стиже из ближег Дубровника, чији су грађани вековима живели и радили заједно са Србима и који се вековима уткивао у привредни и духовни живот Срба. "Карађорђе се био повезао и са дубровачким сенатом.
Очекивао је помоћ у оружју у муницији са мора." Дубровачки гуслари су певали како је Карађорђе већ стигао у Сарајево.
Такво расположење у Дубровнику је и омогућило да је овај град већ 1805. "постао центар преко кога су ишла поверљива писма из Србије за поморске силе на Јадрану".

Кад му је погинуо један официр 1806. у сукобу са Црногорцима, Наполеонов војсковођа Лористон, освајач Дубровника, писао је: "Још само треба да ми дође Карађорђе па да доживимо катастрофу."

Велика је мрља остала на Наполеоновој стратегији што је рушење феудалног поретка Европе замишљао уз помоћ заосталог Турског Царства. То га је наводило да Карађорђа сматра својим непријатељем. Наполеон је чак 1807. правио план да из Дубровника крене у помоћ Турској против Карађорђа и његови официри су у Нишу радили на томе. Српски устаници у борби на Дрини отели су од Турака и неколико топова добијених од Наполеона.

Познати француски конзул у Травнику Давид писао је 1810: "Ако би Срби кренули да ослобађају своју браћу, пришло би им у Босни две трећине, а у Дубровнику и три четвртине народа." [23]

Ово је разумљиво, јер грађани у самом граду и сељаци у дубровачкој околини као Срби још нису били подвргнути систематском однародњавању, што ће тек касније спроводити Аустрија.
И чланови Сената у Дубровнику, властела, нису се могли отети од свог народносног осећања, иако се нису могли издићи изнад свог повлашћеног положаја власника земље и носилаца власти. То их је и довело у сукоб са сељацима пред долазак Француза, и то их је, поред свести о чувању слободе своје Републике, окренуло против рушитеља феудализма "Франћеза".
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:25 Post subject:

Мислећи стално на будућност свога народа, Соркочевић је у брошури Оригине ет цхуте де л'анциенне рéпублиqуе де Рагусе (Постанак и пропаст некадање Републике Дубровачке), коју је Аустрија била забранила на својој територији, предложио да се од Дубровника, Боке Которске, Црне Горе и Србије створи федеративна држава, око које би се после окупиле и друге наше области.

Исто ово, како смо видели, предлагао је и Томо Басиљевић, који је био Соркочевићев сестрић. Тако су ова два Дубровчанина у свитање новог раздобља у животу Дубровника показали на коју су страну народносно окренути, никад не изрекавши да су припадници овог или оног нашег народа, племена, баш како су поступали Држић, Орбин, Сасин, Палмотић, Гундулић и толики други Дубровчани.

И, најзад, када је Соркочевић на француски превео одељак из Качићевог дела Разговор угодни народа словинског за друго издање Гусала Проспера Меримеа, одлучио се за стихове о косовском боју – Писма од Милоша Обилића и Вука Бранковића. [79] Соркочевић је и овим показао на коју страну нагињу његова народносна осећања, исто онако како ће поступити Иво Војновић кад буде стиховима вајао лик Мајке Југовића.

Не заборављамо ни име једног ученог Италијана, који се настанио у Дубровнику да види крај његове слободе, да у њему заиста много уради на одржању интелектуалне снаге овог града и да нам скрене пажњу да он илирски језик сматра српским (сербицо). То је био уважени и познати Франо Апендини. Ова два савременика, Стули и Апендини, први у свом Рјечосложју а други у својој Грамматица делле лингуа Иллyрица (1808) и у двотомном прегледу прошлости и књижевности Дубровника (1802-1803), своја дела су посветили "илирском" језику, при чему Апендини "илирски" преводи са "сербицо" не помињући реч хрватски.

Додајмо овде и једног Француза, Марка Бруеревића, који се као син француског конзула у Дубровнику ту задржао и саживео са вољеним градом свог детињства. Не говоримо о његовим стиховима, већ желимо да подвучемо како изгледа једна нелогичност кад се истина постави на главу: по Марину Франичевићу Медо Пуцић, који је у оживљеном Дубровнику основао српску "штионицу" и дубровачко Словинство именовао Српством, ето такав Србин учио је Бруеревића хрватском језику! [199, И, 348]

И то се све догађало у време када су Хрватска и Загреб пливали у кајкавштини разумљивој само у том узаном заокружењу, док се чекало да Гај "пригерли сербизам", Хрватима разбије кајкавску чауру и тако им отвори прозор према Словенству, Европи и "сербизму". Ова "логика" да Србин некога учи хрватском језику зачињена је и овом "научношћу": када је ученик Бруеревић умирао, његов учитељ Медо Пуцић имао је тек две године! Франичевићу је било главно да подвуче једну своју мисао о похрваћивању Дубровчана, па макар се послужио и оваквом нелогиком.

Овим се не исцрпљује број угледних Дубровчана у време престанка славне Републике. Међу њима су и два млада заљубљеника у словенску прошлост увек слободне Републике, који ће разврћи ону убиствену "ништоту" и отворити врата нешто друкчијем ветру да дуне међу дубровачким зидинама. То су већ поменути Медо Пуцић и Матија Бан.

Матија Бан је 1844. у писму брату Ђуру из Цариграда, пре доласка "на крух" Србије, подсећао како их је мајка подизала уз стихове о "Цару Лазару, браћи Југовића и Милошу Обилићу", и истицао "да се у Србији говори истим језиком као и у Дубровнику", да је "Србија предодређена да буде средиште Јужних Словена".[181]

Са доласком свештеника Ђорђа Николајевића, интелектуалца са ширим знањем и схватањем, дубровачка интелектуална средина се обогаћује, знања и схватања се међусобно допуњују, онај вековни наук о "српској земљи" и оно уздизано Словинство са значењем Српства код дубровачких писаца сада се сједињују у једну снажну покретачку мисао. Мисао Саве Текелије да се не смемо делити и називати по покрајинама код Николајевића добија облик наука, и то баш на крају "ништоте", пред догађаје 1848/9. Пошто је набројао 15 и више наших покрајинских назива (Црногорци, Србијанци, Далматинци, Босанци итд.), он каже: [...] "не нађе се ни један безпристрасниј и правичниј списатељ, ни Немац, ни Италианац, ни Мађар, који би нам, кад што о нами пише, име Србскога Народа дао, него називају нас да смо час Раци, час Илири, час Сервијанци, час последоватељи источне цркве, час Грци несоједињени, час Ришћани, час Кршћани, час Морлаци, час Власи". [129, 4]

Када је Медо Пуцић запевао да је "Српска вила надахњивала дубровачке пјеснике", запевао о "српској земљи старој", када је тек стасали Матија Бан, још пре свог повратка у Дубровник, прорицао водећу улогу Србије међу Јужним Словенима, када је Ђорђе Николајевић јавно рекао да Дубровчани говоре "српским, херцеговачким нарјечјем" Српство се почињало поново усталасавати као оно крајем XВИ и почетком XВИИ века, као оно за време Карађорђа, кад му је Дубровник учинио толике услуге. Свету је тако објављивано да је дошао крај "ништоте" у Дубровнику и да дубровачко Словинство узима своје право име – Српство.

Дубровчани су сада потврђивали своје народносно обележје и свој даљи пут, не слутећи ко ће им се испречити на том путу било од стране оног непријатељског заокружења било од стране сабраће, која своју будућност виде у покрајинском разбијању а не у свеукупној заједници како су је усвајали и уздизали други мудри народи Европе.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:27 Post subject:

27.
(1848-1849)

Већ смо изнели извесне појединости из времена илирског покрета, у оном преломном раздобљу у српско-хрватским односима средином XИX века.

Сада би све то требало допунити. Истакли смо значај оне мисли Драгутина Раковца из 1843. о нужности проширења Хрватства ван суженог хрватског кајкавског Провинцијала, о чему је своје мишљење исказао још Иван Деркос у спису "Гениус патриае" (1832) са жељом да се сједине Хрватска, Славонија и Далмација, чије су везе тада биле "посве слабе", [209, ИИ, 27] и са похвалом српског народног језика и његовог штокавског говора који би имао постати им књижевни језик.

И Јанко Драшковић у својој познатој дисертацији из исте године препоручивао је да се сједине све илирске покрајине и да прихвате штокавски говор, којим је он водио и свој дневник, и то ћирилицом.

Млади Људевит Гај се упознао у Грацу са многим српским омладинцима, у омладинском друштву Српска влада чуо све о Вуку и његовом делу, ближе упознао лепоту српског народног језика и примио многе сугестије од Србина Балтића, а нарочито у Пешти од Павла Стаматовића, с којим је "сваки дан славенски колач ломио". Осетивши довољно и снаге и полета да пође за Вуком и прихвати она мишљења о новом језику у Хрватској, Гај је свим илирцима предложио српски штокавски говор са Вуковим правописом, увео их је у своје Народне новине и тако за Хрвате "пригерлио сербизам" обезбедивши им лакши излазак у свет, баш оно што је Раковац подвлачио.

Већ 1837. Павле Стаматовић је писао да је сада језик у Гајевим новинама "више сербскодалматински нежели рватски". [209, ИИ, 50] Све наведене изјаве Гаја и осталих довољно указују на то да је Гај 1836. дотадашњи хрватски заменио српским говором, па макар како то сада Хрвати порицали и српски крстили хрватским именом.

У нашим даљим редовима биће довољно података о сналажењу Дубровчана у овој великохрватској мегаломанији.

Све док Србија са својом пијемонтском улогом није постала отворена опасност за Аустрију, бечка политика према Србима на аустријској територији, па и на јадранском појасу добијеном одлуком Бечког конгреса 1814, могла се донекле сматрати благонаклоном. Овим ставом Аустрије према Србима може се тумачити и онај поступак њених статистичара при попису становништва 1851. и 1857, када су све становнике јужно од Неретве уврстили у Србе.

Да аустријски став овде није био без основа, доказује нам и Шафарикова тврдња да су и Далматинци и Славонци [Шокци, настали покатоличавањем православних] управо Срби. Но, и овај став аустријских пописивача становништва и она трпељивост према ћирилици (и сам цар се њом потписивао на документима намењеним Србима) нису могли да ублаже ону оштрину коју су ускоро показали аустријски управљачи у отвореном или прикривеном савезу са ратоборним хрватским правашким бојовницима, који су братско заједништво замењивали служењем завојевачу и поробљивачу.

Негде од 60-их година прошлог века Беч је почео користити свехрватску мисао, чврсто ослоњену на католичку цркву, да су сви католици у Хрватској Хрвати, да православни Срби треба да се сматрају православним Хрватима и да прихвате Хрватство у целини, како је најгласније пропагирао већ поменути Миховил Павлиновић. Тако је и простор бивше Дубровачке Републике постао хрватски што је прижељкивано у Загребу.

Обраћање пажње Дубровнику од стране Загреба до ових догађаја није било посебно упадљиво. Посета Људевита Гаја Дубровнику 1841, када је овај град назвао "илирском Атеном" (не "хрватском"), штампање Гундулићевог Османа 1844. у Загребу, уз подвојено мишљење и о спеву и о свој дубровачкој књижевности (Вукотиновић се слагао са Вразовом уздржаношћу према њој замерајући му "ултра србизирање") још су носили боју илирства, која је привукла и Дубровчане. Оно је обавезивало своје присталице да упознају Вукове Српске народне песме и ћирилицу. Важило је као правило "да ћирилицу мора знати сваки прави Илир". [209, ИИ, 75/6]

Треба добро утувити: када се свејугословенство појављивало и под именом илирства и под именом југословенства и јужнословенства Срби Дубровчани су му увек остајали одани све до стварања Југославије. Па и данас ће му се наћи јасни трагови у Дубровнику и после толиких бура и преокрета. Дубровачко Словинство сачувало је своју словенску ширину и кад се почело називати Српством, "кад слободарска струја и племените речи Орсата Поце [Меда Пуцића], брата му Ника Великога и других прегалаца продрмаше успаваном народном свешћу" после нестанка слободне Дубровачке Републике. Браћа Пуцићи "у више махова одређују правац књижевном и националном животу свога града", како је у својим успоменама забележио Јосип Берса. [12, 179, 228]

При организовању пропаганде идеје српског ослободилачког програма Начертанија (1844), Илија Гарашанин је Дубровнику одредио улогу седишта за цео јужни део српског простора. Кад се Европа ускомешала 1848, Гарашанин је у Дубровник послао Матију Бана ради припремања терена за ослободилачку борбу Срба кад до ње дође.

Матија Бан је приспео у Београд 1844, пошто је неколико година провео у Цариграду и Бруси. [116] У Турској се упознао са пољским емигрантима повезаним са вођом пољског ослободилачког покрета Адамом Чарторијским. То је Бану управо одредило животни пут. На то га је свакако наводило и оно писање Соркочевића о улози Срба на Балкану.

У Београду је успоставио везу са Фрањом Захом, који је као сарадник Чарторијског био близак са Илијом Гарашанином. Бан је ускоро добио и српско поданство. Није прошло много времена а он је у Београду основао "тајно панславистичко демократско друштво", које је било сакупило око 25 чланова, међу којима је било чак и више босанских фрањеваца онда још непривучених противсрпском пропагандом. Панславистичка мисао годинама неће напустити овог дубровачког госпара. Сви до кнеза Александра Карађорђевића били су упознати са идејама револуционарног панславистичког друштва. Аустрија је добро мотрила шта се то спрема у једној малој кнежевини, у којој се тако лепо снашао и један "сплеткаш", како је Матија Бан називан у тајним аустријским извештајима.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:31 Post subject:

28.
Као "коловођа пропаганде у јужним пределима", како су га називали, Матија Бан је 1848. прво имао да прокрстари области од Војводине преко Хрватске и Далмације до Црне Горе. После разговора о даљем раду у Сремским Карловцима и Новом Саду, Бан је средином марта стигао у Загреб ради договора са људима упућеним у план револуције. Уз пут је држао и говоре о предстојећим догађајима. Преко Карловца, Шибеника и Сплита па далматинским копном Бан је крајем априла стигао у Дубровник.

Извештавајући Книћанина о овоме, Бан подвлачи да Далматинци – острвљани и приобални – баш не желе да иду са Загребом. Он се на даљем путу држао копна обављајући предвиђене послове. Свуда је говорио о скором упаду у Босну према Ливну и Травнику. У Бановим предвиђањима има више романтизма него војничког резоновања; али, ето, људе је такво расположење вукло у борбу. Бан иде и даље у своме заносу: "Око 30. маја бићу у Београду [пошто посети Цетиње], ван [осим] ако се, међутим, ствар наша не започне, јер у том случају ја вам одох с мојим Далматинцима на Ливно. Само вам препоручујем моју жену и ђецу" [...]. Бан је неколико дана остао у Дубровнику да обави потребне разговоре и договоре, па је пошао Његошу. У току дводневних разговора двају песника утаначено је све шта треба за заједнички рад и прилив новчане помоћи. Обузети ослободилачком мишљу и песнички занети уједињењем отаџбине, ова два песника видела су српскога кнеза у Призрену а владику као српског црквеног поглавара у Пећи.

Тако занет Бан пева песму Радовање над Призреном, у којој се први пут јавно помиње Југославија.Песма је објављена 23. октобра 1848. у листу Зора далматинска.

Описујући вече код Његоша, уз присуство и других Црногораца, Бан каже да му се чинило да се "преселио у омирска јуначка времена". Пишући Книћанину о свему овоме 8. маја, Бан извештава и о томе да Бетондић и Балдо Вучетић, "заповједници народне војске која се по свој Далмацији завела, примише за команду српски језик".

Овоме додаје како деца по дубровачким улицама певају "српске пјесме". Неким песмама и сам Бан је учио младе Дубровчане – баш онако како ће и његов земљак Франо Супило 1915. у Нишу играти коло са Српчићима и певати песму о српској Далмацији.

Биће да је међу овим песмама и песма коју је тада Бан испевао и штампао под насловомНародна химна српско-дубровачка, која почиње

Ја сам Србин старог кова,
Дубровника син [...].
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:34 Post subject:

ДУБРОВНИК У ЧЕТНИЦИМА

За организатора четничког покрета у Дубровнику и Боки Которској Команда Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине поставила је ваздухопловног капетана Ђорђа Радмиловића, 1942. године. Он се углавном налазио у Дубровнику, у илегали, а остао је упамћен као одличан обавештајац. Како су у Дубровнику били повољнији услови за рад, Радмиловић оснива Дубровачки корпус и постаје његов командант. Међутим, корпус је имао само једну бригаду, Дубровачку, под командом резервног капетана адвоката Нина Свилокоса, тако да се она прикључује Требињском корпусу.
Дубровачку четничку бригаду чинили су Дубровчани и мештани околних села, који су били Срби католици. Тако је Дубровачка четничка бригада била последња српска институција у Дубровнику. Раније их је било много: Српска Дубровачка академска омладина, Соколска организација «Душан Силни», Српско пјевачко друштво «Слога», Музичко друштво «Грађанска», Просветно-привредно друштво «Српска зора», Матица српска, низ листова и часописа итд. Постојала је и Српска странка, која је после победе на општинским изборима 1890. године дошла на власт у Дубровнику. Био је то јединствен случај у српској историји - да једна српска политичка партија, па још истичући своје национално име, освоји власт на окупираном подручју.
Дубровник је први пут увршћен у неку хрватску државну форму 1939. године, када је из Зетске бановине пребачен у Бановину Хрватску. Био је то један од уступака Хрватима учињен у намери да они не подрже Хитлера у очекиваној агресији Трећег рајха на Краљевину Југославију - уступак против којег су Дубровчани устали, доказујући да је природна њихова веза са Херцеговином, а не са Хрватском. У листу «Дубровник», број 12 из 1896. године, о насељавању Хрвата у Дубровник пише: «До назад мало година амо не бијаше настањених ни цигли један Хрват, а и сада их има само четири».

Планском акцијом Аустрије и Ватикана број Хрвата у Дубровнику се повећавао током наредних деценија, али је и уочи Другог светског рата овде било много Срба католика. Крајем 1944. године комунисти су и у Дубровнику извршили масакр цивила (Срба), праћен досељавањем Хрвата. Уз проглашавање Срба католика Хрватима, фалсификована је и читава дубровачка прошлост...
Иначе, четнички план за уређење Дубровника предвиђао је обнову Дубровачке републике, у оквиру савезне државе, што је била жеља Дубровчана неиспуњена 1918. године. Дубровачку републику укинуо је Наполеон 1806. године.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

zvezdino · Posted: 11 Dec 2007 17:37 Post subject:

Непознати православни Дубровник
Срби за мање од једног века подигли три цркве у Дубровнику. –
Како су дочекивани Његош и Вук Караџић Звоници Благовештанске цркве у Дубровнику (Фотодокументација Политике)

„Имате благослов, идите у Дубровник и пишите историју цркве”, поручио је др Ирени Арсић епископ захумско-херцеговачки Григорије. И наредних пет година књижевна историчарка из Београда трагала је у дубровачким архивама за документима која откривају вишевековни напор Срба да у Дубровнику подигну православни храм. Резултат исцрпног истраживања јесте научна студија „Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века”.

Ауторка каже да је и делу наше стручне јавности било непознато да су православни Срби у Дубровнику подигли три цркве. Углавном се наша историографија бавила Србима католицима. Ове године се обележава двоструки јубилеј, 170 година од подизања цркве Светог арханђела Михаила на Бонинову и 130 година освећења Благовештанског храма унутар зидина града. Иначе, прва православна црква, посвећена светом Ђорђу, освештана је 1800. године и налази се на Посату.

Зато није чудно што је ова богато илустрована споменица изазвала велику пажњу и на недавном Сајму књига у Београду. Интересовање за ово дело показале су и колеге са загребачког Филозофског факултета и из Лексикографског завода. Књига коју су заједнички издали Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Српска православна црквена општина у Дубровнику и београдски „Арс Либри” штампана је на два писма – ћирилицом и латиницом ијекавицом.

„О православцима у Дубровнику се веома мало писало, постоје радови о цркви у Далмацији где је Дубровник углавном био једно поглавље. Епископ Никодом Милаш је о Православној цркви у Дубровнику последњи писао и та је књига издата 1913. године”, каже Ирена Арсић, чија је ужа специјалност историја културе Дубровника.

Српски владари су вековима одржавали везе са слободним градом Дубровником. Остали су бројни трагови о посетама српских великаша Дубровачкој републици. Многи Дубровчани у оно време били су одушевљени српским манастирима. Тако је Никола, отац Руђера Бошковића, као изврсни познавалац српских земаља био велики поштовалац култа Светог Саве. Дипломата Јекета Палмотић у једном епу опевао је дирљив пријем у манастиру Милешеви после разорног земљотреса који је 1667. године погодио Дубровник.

Али, упркос обећањима Дубровачке републике босанском војводи Сендаљу Хранићу 1434. године, Срби у овом граду на православну цркву чекали су наредна три и по века. Писац и филозоф дум Иван Стојановић је писао: „Дубровник није трпио друге вере на свом земљишту”. Са тако крутим ставом дубровачке управе није се слагао историчар и правник Лујо Војиновић који је сматрао да „тврдоглаво одрицање Дубровника да православнима дозволи слободу вршења литургије бијаше политичка заблуда и знак старачке слабости...”

Али, после Француске револуције дошло је, како истиче, Ирена Арсић, до слабљења дубровачке државе што је омогућило да Срби православци 1790. године, на основу закона о братствима, оснују црквену општину. Десет година касније освећена је прва православна црква изван градских зидина на Посату. Тек 1804. године дозвољено је да православни свештеник стално борави у граду.

Уз цркву се окупљала невелика, али привредно моћна православна заједница. Ирена Арсић каже да је и према српским, али и хрватским изворима у 19. веку у Дубровнику Срба било између 300 и хиљаду. Најистакнутији Срби у то време активно су учествовали у друштвеном, привредном и културном животу Дубровника.

„Невероватно је какву су снагу, моћ и утицај имали најугледнији православни Срби у Дубровнику 19. века. Ђорђе Николајевић, родом из Срема, одликован је и од руског и од аустријског цара. Иако је био лојалан грађанин Аустроугарске, на миран и дипломатски начин је успевао да од Беча добије дозволу да се ћирилица уведе у школу и суд, а да се црква тако уреди да буде ближа народу.

Затим, ту је издавач Јово Лаиновић из Новог који се кретао у племићким круговима и учествовао у оснивању Народне штионице (читаонице) дубровачке 1867. године. Иако формално необразован, трговац Божо Бошковић био је члан дубровачке управе, а писао је писма која имају литерарну вредност. Бошковићевом заслугом и новцем подигнут је саборни Благовештански храм у центру Дубровника”, прича Ирена Арсић.
Гости Срба у Дубровнику били су и Вук Караџић и владика Петар Петровић Његош. Како каже ауторка књиге, Вук је неколико пута долазио у Дубровник и био је радо виђен гост код Србина, руског конзула Јеремије Гаџића.

„Долазак Његоша у Дубровник изазивао је пометњу. Власт је одмах упутила упозорење да му не треба указати пажњу која му припада. Дочекало је га само педесетак Срба и руски конзул, али не и Ђорђе Николајевић који је већ био рукоположен за свештеника. Црногорски поглавар је знао да Николајевић много ради за православну општину, али и да је поданик Беча”, објашњава Ирена Арсић сложеност прилика у којима су православни Срби живели у Дубровнику.

Иако Ирена Арсић није црквени историчар, епископи Атанасије (Јевтић) и Григорије нису имали никакву примедбу на њену књигу. Ауторка каже да је у 2008. години планирана и промоција књиге у Дубровнику, али да очекује да се „Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века” појави и у књижарама на Страдуну.

[list=][/list]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......