www.DELIJE.net

[zvezdino]

Ову тему до данас није нико у целини научно обрађивао. Или се задржавало на извесним појединостима, најчешће на језику и књижевности старих Дубровчана, или се, неретко, обичном недокументованом изјавом проглашавало да су Дубровчани Срби, односно Хрвати. Научност на овом пољу није увек била на довољној висини. Закључци су често заснивани на личном ставу, на оном "како се мисли", или се чак служило отвореном пропагандом.

Постоје два изворишта разлика у настајању историјског лика Хрвата и историјског лика Срба. Једно извориште су спољни утицаји: већ поменути политички, затим верски и културни, а друго је народносна карактерна црта донета из прадомовине или вековима изграђивана у овдашњим различитим условима.


Словени средишње Европе и Балкана хришћанство су примили са Истока у другој половини ИX века, док је Византија још била моћна. Међутим, ако је она поменута граница између Истока и Запада у Римском царству била само граница културно-цивилизацијског утицаја Истока и Запада на Словене – са примањем хришћанске вере се почео осећати посебан утицај источне, православне цркве и посебан утицај западне, католичке цркве, све према продубљивању разлика међу истим Словенима, према све већем утицају римскога папе у раскомаданој и феудализованој Европи.



Иако су Срби и Хрвати са Истока добили Христову науку, црквену организацију са употребом народног језика и са посебно створеном азбуком за Словене (прво глагољица а затим ћирилица), ипак је оживела она раселина из римскога доба, нешто померена према западу, и на нашем тлу постала међаш између два дела раздељене хришћанске цркве, све више растављајући Хрвате и Србе.


Да су Срби и Хрвати у почетку били јединствени у новој вери, најбоље сведочи употреба глагољице и народног језика код знатног дела Хрвата и употреба ћирилице на великом делу хрватског простора до дубоко у нови век. У XВИИ веку чак и Ватикан је предузимао штампање ћирилских црквених књига за вернике ћирилског подручја. Сада се то у Хрватској све више заборавља и не признаје као историјска истина.



Православна црква је Христову веру међу иноверцима ширила на њиховом језику. На њиховом језику су и припремане свете књиге. Ово је код Срба нарочито искористио Немањин син Растко, Свети Сава, који је целокупном животу Срба – у цркви, у књижевности и црквеној архитектури и иконопису, у праву и судству, у државној организацији и народном просвећивању – дао народносни карактер, иако се у много чему ту видео утицај са стране, више са Истока неголи са Запада.

У претходном периоду, пре хришћанства, ....заједница Срба у X веку за владе жупана Петра Гојниковића и Часлава Клонимировића (палог у борби противу Мађара 960), а у XИ и XИИ веку за владе Војислава, Михаила, Бодина, Десе, није могла дуже опстати као целина.

Њихово сједињење крајем XИИ века добрим делом је постигао велики жупан Рашке Стефан Немања. Он је српски простор назвао једноставно "српска земља" (у повељи манастиру Хиландару 1199). Зато је добио и назив "сакупитељ српске земље".

У току ових збивања Срби су водили тешке ратове и одлучујуће битке са Византинцима и пословењеним Бугарима, са првима у време слабљења њихове снаге а с другима у току њихових напора да загосподаре пространством од Црног до Јадранског мора.

Док се учвршћивала на историјској позорници, "српска земља" се поделила на Србију (Рашка са Зетом) и Босну. Њих је делила река Дрина, како сведоче наш хроничар Поп Дукљанин, византијски писац Кинам и римски папа у својим актима.

Јединство "српске земље" касније потврђује и барски надбискуп Андрија Змајевић, рођак српског патријарха Арсенија ИИИ Црнојевића.

Много векова касније Босанац Филип Вишњић назваће Дрину "племенитом међом" између Босне и Србије. У току успостављања српске државе мање српске области Неретљанска, Захумска, Требињска, Конавоска – како их је назвао византијски цар Константин Порфирогенит у X веку – са Дукљом (Зета, касније Црна Гора) и Рашком стопиле су се у постојану целину, Србију, касније све више везивану за простор источно од Дрине.

Велики део обалског појаса ових области поред Јадранског мора временом је куповином или поклоном преузео слободни град Рагуза, који су у насељавали и преостали римски грађани града Епидавра (Цавтат). Овај град се постепено народносно стапао са ближом околином и добио име Дубровник
по језику те своје околине.

Од XИИ века, дакле, две српске државе подељене Дрином полако ће јачати, док налет Турака све то не претвори у пепео.
Све је ово, управо, била чврста и лако пријемчива надградња за већ показану одлучност Срба да створе своју народносну државу не штедећи жртве (ратови с Бугарима, Мађарима, битка код Бара против Византинаца 1042. и код Пантина 1167). То жртвовање за "крст часни и слободу златну" достигло је врхунац на Косову 1389. Тада су се Срби, и племство и народ, определили за царство небеско, створивши својом часном и храбром смрћу живи извор борбеног надахнућа за будућа покољења, за будућу ослободилачку борбу.

Косовска легенда, кроз народну песму, проширена свом српском историјом и њеним ствараоцима, сједињена са делом Светог Саве и народносном Српском православном црквом, у ствари је одржала духовно и језичко јединство Срба у току дугог робовања и у љутим насртајима на њихово народносно биће.

Крунисањем босанског бана Твртка 1377. за "краља Србљем", и то на гробу Светог Саве у манастиру Милешеви, Српство се и духом и простором почело поново уједињавати. То је довршила Српска православна црква када се власт њене Патријаршије под Турцима раширила све до Далмације и дубоко у Панонску низију, куда су се били упутили многи Срби или бежећи од Турака или као турска раја гоњена турским спахијама после заузећа Будима и проглашења будимског пашалука 1541.

Тада су свуда од Видина, Ћустендила и Леснова до Скадра, Житомислића у Херцеговини, Драговића у Далмацији, Папраће у Босни и новоподигнутих српских манастира у Славонији и Срему и манастира Грабовца испред Будима, постављени до данас још неизбројани записи и сведочанство о Србима и "српској земљи".

У току тог "расипања Српства" јединство Срба се огледало и у томе што су се бивше класне разлике брзо губиле и извршила потпуна класна нивелација, која је за будуће ослободилачке борбе Србима обезбеђивала снажан борбени подстрек и праведнији друштвени поредак у васкрслој српској држави. И поред тог "расипања Српства" и поред нестанка многих српских оаза удаљених од народносне матице, ипак су немањићка и косовска традиција и светосавска Српска православна црква у време тешке верске и народносне разједињености феудалне Европе чувале и јачале српско народносно јединство, и то много раније него други европски народи.

Захваљујући српској слави и моћи у време Немањића, и сада је у широкој лепези расељавања Срба од Јадрана преко Паноније и до Ердеља извршено широко озрачење српског језика, богате српске књижевности и организоване цркве на околне народе, па и на Хрвате ..


Песме и легенде о Марку и Милошу, о Косову и Југовићима рашириле су се и по Далмацији и Хрватској, Угарској, Румунији,Бугарској па и међу становницима много касније створене државе Албаније.



Чакавски и кајкавски говор уступио је место српском штокавском говору, а хрватски писци су радије писали о Марку Краљевићу и Косову неголи о својим Зриновићима.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

Код Хрвата, пак, много шта је пошло другим путем.

Хрватском народу, већ свикнутом на књигу на народном језику, почела се Христова реч тумачити неразумљивим латинским језиком. На том туђем језику требало је општити и са Богом и са народом.

Тако се код Хрвата устаљивао латински језик као језик католичке цркве, која је делала из Рима, језик против кога је још моравски кнез Растислав онако оштро устао када је молио византијског цара да му пошаље проповеднике Христове речи на словенском а не на туђем и неразумљивом језику.

Због овог преокрета хрватски народ се био ускомешао. Из тог преломног времена изишао је и лик црквеног великодостојника Гргура Нинског, који је стао уз народ.

Тадашњи вођа Томислав и каснији хрватски поглавници све до пропасти Хрватске 1102, заједно са хрватским племством, подржавали су тзв. латинску странку против народне странке. То двојство код Хрвата тада засновано остало је вечито, као каква осуда, без обзира на то какве ће облике узимати у току векова и у каквим ће се видовима показивати у великим преокретима и догађајима све до данашњег дана.

Борбени дух хрватске народне странке показао се и крајем XИ века кад се поставило питање одлучне борбе против Мађара, кад је њихов вођа Петар храбро пао у рату са Мађарима, баш као оно српски жупан Часлав 960. у борби против истог нападача.

Тада су хрватски феудалци (племићи) сагли главу пред Мађарима признајући мађарског краља за свога сизерена да би сачували своје поседе.

Каснији летописац је записао како су Хрвати са мађарским краљем склопили уговор (пацта цонвента) о двојној монархији, што је Хрватима обезбеђивало право на самоуправљање. Тако је створена легенда о хрватском историјском праву, а о коме у мађарским изворима нема ни помена.

Каснија пракса Хрвата да употребљавају појам "угарско-хрватски краљ" или чак "хрватско-угарски краљ" не оправдава ниједан историјски извор.

Кад је 1526. на Мохачком пољу Мађарска пропала, племићи оног дела Хрватске који нису заузели Турци су већ 1527. у Цетинграду једноставно Хрватску придодали титули бечких Хабсбурга.

Да су хрватски племићи увек водили своју а не народну политику, најбоље сведочи буна Матије Гупца 1572/3, кад су племићи, чувајући своје поседе, направили онај крвави пир над својом рођеном браћом.

Па и онај покушај буне Зрињског и Франкопана сто година касније такође носи обележје борбе феудалаца за класно осигурање, а не борбе за добро целог народа. Кад нису могли да добију што желе од европских дворова, уместо да као Срби 1389. створе хрватско Косово и да се тако овековече као борци за слободу свога народа, они су отпасали мачеве и пошли у Беч да траже милост: уместо да главе оставе на бојном пољу, они су их оставили на обичном пању.

Хрватски народни певач овакве своје племиће није могао да прославља као што је српски народни певач прослављао своје витезове пале на Косову, а које су усвајали и хрватски народни певачи и величали хрватски писци. Уколико су Зриновићи и ушли у народну песму, то је највише заслуга Николе Зрињског који се 1566. у Сигету онако јуначки, као Леонид или Обилић, испречио пред Турцима на путу за Беч.

Како је власт католичке цркве над људским душама била скоро свемоћна, разумљиво је што су и наука и све врсте књижевног и уметничког стварања почивали на католичкој догми и на латинском језику.

То је Србе у Хрватској, још боље речено у Аустрији и Млетачкој Републици (до њеног пада 1796), остављало по страни у свим збивањима на пољу културе. Ако Србима није било дозвољено да се слободно моле Богу, ако нису смели да имају своју књигу и своју школу, ако су због православља слати у прогонство и на галије и проливали крв у свакојаким мукама, па и у самим својим богомољама, онда је довољно јасна слика живота Срба на тлу где је главну реч водила католичка црква уз помоћ органа световне власти и њеног војног и управног апарата.

Јасно је у каквој су тек културној заосталости живели православни Срби, увек сматрани непријатељским шизматицима и уљезима. Они су нарочито били непожељни после повлачења турске силе са њених северних граница, са проширењем и јачањем власти Млетачке Републике на Јадрану и његовом приобаљу и јачањем власти Аустрије у Посављу и Подунављу после опсаде Беча 1683.

Овим су створени услови за још веће удаљавање Срба и Хрвата. Аустрија, а од 1867. Аустро-Угарска, у својим империјалистичким тежњама према Балкану, према простору насељеном Србима, хрватски и католички непријатељски став према Србима у Хрватској и ван ње, а нарочито против Срба у Србији, обилно је користила за ширење све веће србофобије, за неговање Хрватства тамо где га није било, за похрваћивање онога што се није хрватским звало.

Питање је да ли је хрватски народ као некада припадао себи, или га је "горњи слој" навукао у противсрпски фронт увек подржаван са стране.

Али, Европа је већ знала за Србе у Србији захваљујући њиховој бројности, важности географског положаја, успесима српских устанака и постигнућима Вука Караџића. Хрвати се, дакле, тој народносно пробуђеној Европи нису могли натурити својом залеђеном латинштином и тек "пригрљеним" српским језиком.

Тако је иступање Срба испред Хрвата на политичком и културном пољу постајало све јаче извориште хрватске србофобије.

Но, Аустрија, уплашена избацивањем из Италије и Немачке, није имала када да уноси логику и меру у своју пропаганду, тим пре што је код доброг дела Југословена, нарочито код Хрвата, доста лако налазила одане шириоце противсрпске пропаганде. Хрвати са својом жељом да буду "на своме" у ствари добрим делом показују да не желе заједништво са братским Србима, па макар од Запада примали и крваву џелатску улогу, како је то било 1941. Па и данас то уздижу као тренутак кад су били постигли што су желели, макар то било плаћено и уступањем Далмације Италији и прихватањем ропског јарма.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

3.

У току ових векова слободан град-држава Дубровник материјално је јачао и културно се уздизао, и то уз највеће жртве за очување своје слободе, којој су његови песници посветили најлепше стихове.



Град, у средини која га је понекад гледала и непријатељски, вековима се одржавао само захваљујући посебном менталитету својих грађана и њиховој мудрости. Они су у невољи и деликатним тренуцима умели да пронађу најбоље решење, решење које их неће довести у понижавајући положај, а исто тако су се клонили осионости која би их довела у безизлазност. Мудрост и часност поступка омогућавали су им да одаберу најсигурнијег заштитника коме ће извесна материјална накнада бити знак оданости овог града, али и награда која није била за отурање. Презирали су слепо служење странцу и увек одбијали улогу туђег џелата.


У даљем излагању видеће се како ће се Дубровник и Дубровчани снаћи у том распућу Срба и Хрвата и шта ће све доживети. Ово распуће морали смо мало шире приказати да би се могла тачније схватити упорност и јачина великохрватског похода на југ пред којим је попустио и Дубровник, који више од хиљаду година није ни пред ким био поклекао.



О њему је ово рекао Медо Пуцић :


"Као оток сред млетачкога земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник"



("Ла Сербиа е л'имперо д'Ориенте – Нуова антологиа, 1867, бр. 1; превод у листу Дубровник 1893, бр. 51).


Данас су му остале само најблеђе слике пригушеног Српства.

---------------------------------------------------------------------


Дубровачки песник српског националног опредељења,Медо Пуцић

(1821-1882), књижевник, научник и политичар.. био је васпитач српског младог кнеза Милана Обреновића ..ПОзната дела су му :
"Словјанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках", 1844.
"Талијанке", 1849. (елегије)
"Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. И, Београд 1858.
"Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. ИИ, Београд 1862.
"Пјесме", 1862. и 1879.
"Карађурђевка" 1864.
Завршио је права у Бечу, живео у Загребу, Београду..Преводио је са италијанског, живео је и у Италији неко време..Ученик Јана Колара.. Последњих 10 година живота провео је у Дубровнику...Додељено му је аустријско племство.
У данашљем Дубровнику постоји шеталиште које носи нјегово и име нјеговог брата Нике.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

4.

Хрватски историчар Павле Ритер Витезовић (1652-1713), пореклом Немац, придобијен за аустријске освајачке планове према Балкану, за собом је оставио мисао да на том жељеном простору живи један народ, коме најбоље одговара име Илири, а које се још од хуманизма све чешће употребљавало у западној Европи.



Ревносни Хабсбурзи основали су и добро познату "Илирску дворску канцеларију" да води бригу о том народу – у овом случају о Србима – на југоистоку Царства. Тај "илирски" назив се све више устаљивао на српско-хрватском простору. Нису га заобилазили ни људи од књиге, ни наши језикословци, па ни Наполеон кад је на Јадрану стварао "Илирске покрајине".



Јасно је што је Људевит Гај, палећи са својим одушевљеним једномишљеницима свећу свеопштег народносног буђења код балканских Словена, свој програм назвао "илирским", а што је свему дало име "илирски покрет".



Овај покрет није успео да створи широк и чврст фронт за наступање. Нису га прихватили многи људи од пера и политичког угледа. Нису га прихватили ни сви загребачко-загорски кајкавци.


Није ли жупанијска управа у Хрватској предузимала мере да се кајкавски говор сачува и онемогући посрбљавање језика Хрвата?

Кајкавским језиком писана је дотадашња хрватска књига, а ево се и данас тако гласно тај језик враћа у књижевност, на позорници, телевизији, филму и упорно се одржава у свакодневном разговору у кући и на улици. Тако се он данас натура целој Хрватској.



Иако је Гајев круг сарадника био састављен, поред Хрвата, од Срба (Мојсије Балтић), Словенаца (Станко Враз), Словака (Богослав Шулек), Македонаца (Димитар Деметар) и чак од два прирођена Немца – самог Гаја и Штросмајера, ипак је овај покрет сматран само хрватским, нарочито од кад су сами илирци у својим текстовима оно "илирски" заменили са "хрватски".



Тако је Мажуранић своју песму "Илир" прекрстио у "Хрват" итд. Ми не можемо да се задржавамо дуже на свему овоме, јер би то било осетно удаљавање од постављене теме, већ само желимо да посебно нагласимо шта нам је остало од тог "илирског покрета".



То су две судбоносне ствари: идеја југословенства, која је ускоро крштена баш овим именом (1848), и нешто што је створило један проблем на коме морамо овако дуго да се задржавамо. Реч је о овом: Хрвати су реч "илирски" заменили речју "хрватски", али су велики део оног простора сматраног илирским такође преименовали и крстили својим хрватским именом.




И – Учени Гајев сарадник на идеолошкој разради програма илирског покрета, Драгутин Раковац, овако закључује о даљем наступању илираца: [...] "хоћемо да имамо литературу, а знамо, да три хрватске вармеђе [жупаније] с [војном] границом хрватском литературу имати не могу. Дакле, литература треба да се протегне и на осталу нашу браћу по крви и језику, наиме на Славонце, Далматинце, Србље, Крањце, ријечју, све југозападне Славене." [7 И, 200]* {Објављено и у Раковчевој књизи Мали катехизам (1843)}.


Управо из ове Раковчеве мисли коју су Илирци усвојили и из недокументоване тврдње о повјесном хрватском праву снажније је потекла мисао Хрвата о похрваћивању онога што није њихово, и културно-историјских споменика, и људи и области ван Хрватске. На томе делом почива трагика српско-хрватског сукоба, из тога је изникла данашња великохрватска помама.



ИИ – Писац високо оцењеног прегледа хрватске књижевности, Антун Барац, истичући да су Хрватску чинили кајкавски крајеви, у којима се неговала тадашња хрватска књижевност, каже да су они "помоћу штокавштине као књижевног нарјечја повезали хрватску књижевност са осталим југославенским књижевностима поименце са српском",

да су усвојили "штокавско нарјечје за хрватски књижевни језик",
и да "највећи дио тадашњих хрватских књижевника није уопште знао штокавски говорити ни писати". [7, И, 7 и ИИ, 80]



ИИИ – Објављујући у својој Даници бр. 36, 1846, вест да је Димитрије Давидовић издао Историју народа Србског, Гај каже "да се код нас [у Хрватској] сербска литература сматра као властита и скором сваки изображени човјек особито млађег нараштаја и кирилски читати умије".

Док је Гај, пак, 1852. неколико недеља био ван Загреба, "његове Народне новине је уређивао млади Анте Старчевић, по мајци Србин, и он је у листу објавио чланак у коме је, управо, отпочео борбу против Срба, нападајући ту и Вука и његову језичку реформу коју је Гај прихватио. Пошто се Гај са тим није могао сложити, одмах напише извињење "Изјављење ради Старчевићевих чланаках о Сербима и сербском језику" и објави на првој страни свога листа крупним словима (бр. 253). Гај је ту одбацио Старчевићев став и зажалио што није прихватио став Павла Ритера Витезовића (писца дела Сербиа иллустрата о Србима и српском језику нагласивши:
[...] "камо среће, да је он [Витезовић], који се је у своје доба за народни језик борио, наместо што је херватски провинцијализам са сербизмом миешао и тако непрактично на необориве заприеке нагазивао – камо среће да је он онда, као што ми сада [чинимо] у новија времена, најглавније гране језик, који се је у изобиљу израза и у својој чистоћи најбоље сачувао, у својој циелости пригерлио и у херватску књижевност узео , ми би се заиста сасвим на другом степену народног напредка данас налазили".
Јасна и поштена Гајева изјава, али која се тако тешко може наћи код хрватских научника и политичара.


ИВ – Оно што је код Срба оснивач научне историје Иларион Руварац, то је са Фрањом Рачким код Хрвата Натко Нодило, који је своје закључке доносио на основу историјских извора а не ради обмањујуће пропаганде. Он нам је оставио и овај закључак: "У Дубровнику, ако и не од првога почетка, а то од памтивијека говорило се српски; говорило, како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако у јавном животу [...] у опћини, [...] српски је расправни језик".[163, 117]



В – Један од блиских Гајевих сарадника, аутор прве хрватске драме писане Вуковим језиком и правописом (Јуран и Софија) Иван Кукуљевић Сакцински, овако је писао у предговору свога дела Ацта цроатица – Листине хрватске (1863) на основу докумената а не као пропагандни опсенар:



"Из ових листинах хрватских, што досижу по избору до конца 16. виека, којим су додани и неки написи, учимо се такођер, да је код Хрватах, много прије римскога или латинскога писма, у обичају било старословинско или глагољско и грчкославинско или ћирилско писмо [...].

Мени барем није пошло за руком наћи иједне хрватске листине писане латиницом прије друге половице 16. стољетја, дочим је ћирилица, покрај глагољице, у пораби била не само у Дубровнику, него код истих најстаријих и најчистијих племенах, као што бијаху Шубићи, Карињани и Кукари [...].



У 16 виеку продрла је дапаче ћирилица далеко у садашњу Хрватску" [...].




ВИ - Приликом откривања споменика Џиву Гундулићу у Дубровнику 1893, споменика који је био подигнут заузимањем дубровачких Срба, у свечаној беседи поменута је и Херцеговина, за коју је говорник рекао да му је "наша колијевка, из које су стари Дубровчани црпили богатство милог нам језика, који нам је постао у народу". [118]


ВИИ - У колективном делу Хисторија народа Југославије, објављеном непосредно после Другог светског рата, у одељку о Дубровнику као посебном граду, речено је и ово: "Становништво Дубровника и његове области [целе Дубровачке Републике] стално се обнављало досељеницима с подручја српске и босанске државе". [70, И, 638/9]


ВИИИ – Армин Павић, историчар хрватске књижевности из времена кад Хрватство осваја јадранску обалу, књижевност старих Дубровчана назива једноставно "дубровачка хрватска књижевност", и умањујући њену вредност, каже да "њезина јакост достиже само дотле, да нам је у њој сачувано свједочанство дичне побједе хрватскога елемента над туђим". [142, 104-150] Дубровачку књижевност називају хрватском без речи образложења и други писци прегледа хрватске књижевности као Ђуро Керблер, Марин Франичевић, па и сам Антун Барац, иако је, како је наведено напред (ИИ), дао онакав приказ односа кајкавске и штокавске књижевности, односно хрватске и српске књижевности.


итд....
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

5.

Дубровачко словенско суседство народносно је означавано као српско, што је добро познато из старијих историјских извора.

О Србима нас прво обавештава франачки хроничар Ајнхард.

Пишући о догађајима у Хрватској у првој половини ИX века, каже да Срби насељавају "велики део Далмације", а тај простор, као и под Римљанима, ишао је чак до средине Балкана.


После више од једног века византијски цар Константин Порфирогенит у свом писаном саставу о управљању царством, добро познатом као историјски извор, одређеније поставља српски простор делећи га на области.

Јужно од реке Цетине, којом иде граница између Хрвата и Срба, прво долази област Неретљана, до њих су Захумљани, даље према Требињу и Поповом пољу су Травуњани а још даље је област Конавли са Конављанима.


Све су то српске области и српска племена, који су током неколико векова имали своје обласне кнезове подложне средишњој српској власти. Њима су припадала и острва до Мљета као и Рат-Пељешац.


Уосталом, није ли рашки краљ Владислав 1237. издао једну повељу Качићима баш на реци Цетини, близу Омиша?

Како су сами Дубровчани народносно схватали прве своје суседе на копну, показаће нам и одличан познавалац Дубровачког архива Михаило Динић:

"И када је потпуно преовладало име Срба и Хрвата остају и даље називи Сцлави, Сцлавониа. Али они почињу добијати и посебно значење.

У дубровачким споменицима Сцлавониа означава искључиво Србију: реx Сцлавониае, император Сцлавониае, деспотус Сцлавониае.

Сцлавус је исто тако за Дубровчане увек Србин. Има случајева где је у преводима са нашег језика на латински реч Србин замењиван са Сцлавус.


У повељи Стефана Првовенчаног као великог жупана:

"да не емле Срблин Влаха без суда = Ут Сцлавус нон аппрехендат Рагусеум сине иудицио (Влах = Рагусеус)".


Чак у Руднику 1439. године "Србљи" се преводе са Сцлавонес



Добро је познато да се у Дубровнику "диак српски" преводи редовно као цанцеллариус слав(иц)ус, сцлавоницус.


Повеље бана Стефана Котроманића у Стону писане су "двије латиници а дви српције" = дуо ин грамматица латина ет алиа ин сцлавоницо.


Понекад су и српски владаоци прихватали овај назив у својим латинским актима (цар Душан у једној повељи Дубровчанима као Сцлавоние император). Тек када је нестало српске државе, губи се и њен назив Сцлавониа у Дубровнику.


Термин Сцлавониа означава српску државу већ у најстаријим архивским књигама Дубровачке Републике.

Навешћемо само један пример који се односи на Брвеник у долини Ибра ин Сцлавониа. [46] [... Код Дубровчана] "није сувише редак ни термин Сервиа (Сербиа)", што значи да је то исто што и Сцлавониа, одакле је назив Славини и за Србе на копну и за Дубровчане.


Како Срби Дубровчани нису дозвољавали да њихово католичанство спутава њихово народносно осећање, добро се види у њиховом протесту Ватикану 1901. кад је папа Лав XИИИ булом "Славорум гентем" Завод св. Јеронима у Риму назвао хрватским.


Ценећи дубровачко католичанство, које се показало чврстим кроз векове, Ватикан је усвојио протест Срба Дубровчана католика и уклонио назив "хрватски" из назива Завода.

Ово је један од најречитијих доказа са колико су се упорности и одлучности Срби Дубровчани борили против утапања у Хрватство, које се оштро спроводило баш тих година у Дубровнику и околини.

У једном свом телеграму Дубровчанима 1903. папа им се обраћа као "Србима католицима".

Све ово доказује да су се Дубровчани подизали и развијали у српској средини..и тако дочекали ово данашње време. Даље излагање још више ће потврдити овај закључак.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

6.
Да је река Цетина одвајала Хрватску од "српске земље", поред Порфирогенита потврђују и Мавро Орбин, Иван Луцић (Луциус), Анселмо Бандуровић (Бандури), Фарлати, који за Неретљане каже да су "српско племе" - "генс Сербица".


Уосталом, зар песник Јуније - Џоно Палмотић није оснивача Дубровника Павлимира довео баш са босанских страна?

Зар Палмотић у Павлимиру није налазио ону исту "нашу крв" коју је и његов књижевни садруг Марин Држић налазио у Херцеговцу Мехмед-паши Соколовићу?


Од хрватских историчара које није занела пропаганда историја Армина Павића и Вјекослава Клаића, наведимо Тадију (Таде) Смичикласа, који је, као и Шиме Љубић, тврдио да "од Цетине почимали су српски пређели".



Зашто великохрватски историчари избегавају објашњење оне одредбе у повељи Матије Нинослава босанскога бана, датој Дубровчанима 1249:

ако тужи Србин Влаха [Дубровчанина], да се суди пред кнезом [дубровачким], а ако тужи Влах Србина, да се суди пред баном?



Ако Хрвати насељавају Босну, зашто их је бан овде прећутао? У чему је то погрешио Смичиклас оном својом тврдњом о граници између Хрвата и Срба?




Уосталом, у Кукуљевићевим Листинама Хрватске (1863) од 382 документа ниједан није настао ван простора Цетина -Врбас, а глагољски скоро сви су чакавски.


Зато је Миклошић и рекао: [...] "има предела чији се становници зову Хрвати иако говоре српски".



Нека нас не збуњује код Дубровчана назив Словин и Словен, јер је он некада и ван Дубровника био у чешћој употреби него данас.

Сетимо се да је и моравски кнез Растислав у писму византијском цару Михаилу наглашавао "ми Словени". И руски и српски средњовековни извори пуни су тих словенских ознака. "Словенске књиге" код Срба помиње и Поп Дукљанин. Те књиге на "словенском језику" хвали и учени старац Исаија, који је измирио Српску православну цркву и Цариградску патријаршију 1375.

То словенствовање наглашавало је јасно одвајање Словена од осталих раса и народа. Сами Словени, пак, између себе су се већ делили на посебне народности.



Код Срба се то најбоље види из тако честих назива "српска земља", "српски краљ", "српска круна", "српско отечество", којима су испуњени средњовековни српски историјски извори, почев од Немањине повеље манастиру Хиландару 1199, познатих српских биографија итд.




Уосталом, ако прикажемо како се ширио дубровачки посед ван градских зидина, видеће се ко им је уступао поједине делове: да ли српски или хрватски владари.


О првом проширењу дубровачког поседа говори још Порфирогенит у X веку. Тада је добијен приградски појас Астареја, чије се име сачувало и до данас. Она се ширила од узвишица на десној обали Омбле (Петрово Село) до данашњег Обода изнад Цавтата. За поседовање северног дела (Ријека) плаћало се Захумљанима, а јужног дела (Жупа и Жрновица) Травуњанима. После сукоба са српским жупаном Немањом и његовим братом Мирославом, захумским кнезом, склопљен је уговор о добросуседским односима.



Тако је Немања Дубровчанима признао посед Астареје, како је било договорено још са његовим прецима. Остао је и раније уговорени порез могориш.



Но, 1235. Србија се одрекла овог пореза, што је све потврдио и цар Урош 1357. Међутим, сто година пре овога, после сукоба са краљем Урошем, Дубровник је почео да плаћа Србији тзв. светодимитровски данак од 2.000 перпера.



Али Урошев син, краљ Милутин, после неочекиваног сукоба са Дубровником почетком XИВ века био је преузео раније добијени појас око Астареје и градић Цавтат, што је Дубровнику цар Урош повратио оним поменутим уговором из 1357. Тим уговором цар Урош је Дубровнику уступио и Ластово.



Посебан успех у ширењу дубровачког поседа свакако је припајање обалног појаса од Астареје до Пељешца (Рата – Стонског Рата) и целог Пељешца, као и припајање Конавала. Пељешац са Стоном и Приморјем цар Душан је уступио Дубровнику 1333. за 500 перпера. Како су у то време Рашка и Босна биле у сукобу, Дубровчани су морали да праве уговор о откупу и са босанским баном Остојом.



Ево како су текли ти преговори о Пељешцу, при чему су Дубровчани показали своју дипломатску и државничку мудрост оцењујући и политичку ситуацију у којој се Пељешац тада налазио и подешавајући свој став према двема завађеним странама: "Питање Стона, кренуто је у Већу Умољених, после дуже паузе, поново 26. октобра 1331. и закључено је било, да посланици, који тад полажаху за Србију, покушају и ту ствар извести на који било начин. Соколило их је сад још и то, што је нови краљ Душан, који беше у пролеће те године из Требиња дошао у Дубровник и ту био дочекан са свом пажњом, показивао много пажње према Дубровчанима.

Кријући преговоре од свог кнеза Млечанина, који са својом матицом није радо гледао териториално повећавање мале републике [тада су Млеци имали врховну власт над Дубровником], Дубровчани се овог **** обратише, и босанском бану, јер се држало, да је и он ,имао разлога' да суделује при одлучивању о судбини Стона. На дан 7. јануара 1333. Мало Веће је одредило да краљу плати за уступање до 8.000 перпера и да сваке године исплаћује као сталан доходак по 500 перпера, ако им краљ потврди да га они добијају за увек, [...]. Да се то постигне имали су добити извесни краљеви великаши до 1.000 дуката, а Никола Бућа [руковалац Душановом касом] земљиште у самом Дубровнику и један део у Стону. Бану [босанском] Степану и његовим наследницима обвезују се давати стално годишње исто по 500 перпера [...]. Његови великаши, мање значајни од Душанових, добили би до 200 перпера као уздарје". [191, 253]



Како се поменути сукоб између Душана и Остоје завршио Душановом победом, између Дубровника и Душана је 1334. направљен коначан уговор о припајању Пељешца Дубровачкој Републици.
Уговорену новчану накнаду касније је Дубровник исплаћивао манастиру Хиландару прво на молбу султаније Маре, Ђурђеве кћери, а од 1501. на молбу Ахмет-паше, сина херцега Стјепана Стефана, који се био раније потурчио.

Новац је предаван Хиландару све до пропасти Републике 1808, увек уз малу свечаност приређену у част хиландарских изасланика. Ови би, примивши новац, давали признанице "намирнице". Овај новац је називан "свијећа", "задужбина" и "лемозина". [190, 183-185]

Све време своје владавине Душан је остао одан Дубровнику. Град му је 1349. приредио величанствен дочек, што је Марко Мурат овековечио својом познатом сликом. И овим поштовањем уговора са "српским царем Стјепаном" и пажњом указиваном током 300 година према српској лаври Хиландару Дубровник је још једном показао своју везаност за "српску земљу" и њену прошлост, макар то било и у предугом турском робовању.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

7.

Конавоско поље припојено је Републици у два дела: источни део је припојен 1419, а западни 1427. откупом од босанских великаша, феудалних поседника, јер је ово поље тада било у саставу босанске државе.


Након дужег натезања, уз уплитање Млетачке Републике, од Србије је после смрти цара Уроша коначно добијено и острво Мљет, на коме су сачуване повеље које је издао још српски жупан Деса из XИИ века.


Део од Орашца до Стона (Приморје) неко време је био изгубљен, али је поново прикључен Републици 1499. Овим је била заокружена територија Дубровачке Републике, и тако је остало до њеног пада 1808.



Приказујући укратко ширење дубровачког поседа указали смо на народносну средину у којој се налазио овај наш град и од чијих је владара добијао нове крајеве. При том се нигде нисмо срели ни са Хрватском ни са Хрватима.



Полазећи од овог повезивања Дубровника са ближим и даљим залеђем, хрватски историчар Грга Новак с правом је о Дубровнику рекао да је он "велика, главна и једина лука Србије", да је "једино и право исходиште српских земаља" и разумљиво је што је "Дубровник ту населио своје трговце и створио своје важно трговачко седиште (Политика 1-3. В. 1965).



Прилазећи ближе питању пословењивања првобитног романског (латинског) становништва Дубровника још боље ћемо се упознати са народносним отисцима у том граду и видети са које стране они долазе. Подсетимо се да је у Хисторији народа Југославије (Загреб 1953) речено да се становништво Дубровника "обнављало и повећавало досељеницима с подручја српске и босанске државе".



Свакако ће бити најправедније ако се обратимо самим Дубровчанима и њиховим изворима, као и онима који су писали о овом питању и раније и у последње време, опет на основу сведочења самих Дубровчана.



Дубровачки књижевник Марин Држић (XВИ век) за турског великог везира Мехмед-пашу Соколовића каже: "Овај Мехмед-паша је нашег језика и народа [...] а јер је наше крви босанске". [183, 109]

Познато је да је у Турској било потурчењака Хрвата (као и онај Даут-паша у Гундулићевом Осману), али за Соколовића се то не би могло рећи пошто је он био родом чак из горње Херцеговине, центра Рашке, односно српске државе, да је већ као одрасло момче прислуживао у православном манастиру Милешеви и молио се Богу над моштима Светога Саве. Дакле, нипошто се не би могло сумњати у српско порекло овог потурченог Соколовића, као ни оноликих његових исламизираних рођака и сабраће Херцеговаца.



С друге стране, пак, ако један Дубровчанин каже да су наши и босански језик и народ, и крв, и то каже човек високо образован, онда нема никаквог оправдања да се то прећути или чак одбаци и да се Држић проглашава човеком хрватске крви.



Ништа то није сметало Винку Форетићу да без двоумљења напише како се Дубровчани у додиру са "босанским муслиманима" у Турској често "позивају на заједничко подријетло и на заједницу истог језика", а да не каже које су крви ти муслимани и Мехмед-паша Соколовић међу њима. [197, ИИ, 385] Дакле, чувени драмски писац старог Дубровника, Марин Држић, лично је своју крв изједначио са крвљу српских Соколовића, па ипак је он унет у хрватску књижевност, и то на најшира врата.


Дубровчани никада нису записали да су народности ове или оне, већ су истицали своје Словинство, о чему ће касније бити више речи, те стога овако узгредна сведочења, као ово Држићево, једино могу довести до истине о ужем народносном осећању Дубровчана.

Да би још којим податком било подупрто ово Држићево мишљење о народности старих Дубровчана, додајмо само још ово: нешто млађи Држићев суграђанин Мавро Орбин у своме делу Краљевство Словена (1601) Хрватима је једва посветио неколико десетина редака. О овоме ћемо рећи нешто више кад буде речи о делу Антуна Сасина, Џива Гундулића и других писаца Дубровчана све до наших дана.

Овде само додајмо да су Дубровчани у администрацији били одређенији и своје писаре и "дијаке" за наш језик нису звали хрватски већ српски. Они су писали "српским језиком", не "хрватским језиком".



То је рекао и Бандури о језику Конављана, то је речено у свечаној беседи приликом откривања споменика Гундулићу у Дубровнику 1893. Иста мисао, дакле, траје кроз векове у свести Дубровчана. Но, да видимо шта о свему томе кажу научници, погледајмо шта нам се о овоме открива у дубровачким архивским документима.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

8.
Од истраживача грађе у Дубровачком архиву свакако су међу најуспешнијима Константин Јиречек, Владимир Ћоровић, Јорјо Тадић, Михаило Динић, Иван Божић.


За прве векове живота овога града најпре се заинтересовао Јиречек. Он утврђује да се до XИ века словенска имена ретко јављају у Дубровнику. У XИИ веку словенских имена већ има и међу потписницима званичних аката (а то су чланови управних тела у граду). Тако се од 60 потписа на уговору између Дубровника и Немањиног брата Мирослава налазе и 6 словенских. На уговору између Дубровника и бугарског цара Асена ИИ из 1253. од 101 имена 8 су словенска, али има 28 словенских презимена. Сем 8 презимена сва су остала са завршетком на икъ (=ић). Ту се већ појављују презимена Менчетић, Геталдић, Рестић, Цревић, Градић. Али, Јиречек није покретао питање да ли се у то време могло нешто закључити о ужој народносној припадности ових потписника.

Да се ближе одреди ово припадништво Дубровчана у то време помаже нам учени аналиста Џоно А. Растић (Рестић). Он наводи да се 1277. у Дубровник доселило много породица из Босне и Рашке. [120]



Додајмо и то да се у уговору из 1253. четири **** помиње израз "српска земља".
Израз "српска земља" и у једном уговору Дубровчана и у грчким изворима из тог времена односи се на простор лево и десно од Дрине као и у папским актима (нпр. назив "примас Србије" за барског надбискупа надлежног за цео простор православних Срба) и омогућава сваком озбиљном историчару да закључи какво је било окружење Дубровника са којим се овај град народносно сједињавао и привредно све више зближавао.


Закључци Ивана Божића, много година после Јиречекових, нешто су одређенији. Божић каже да су се старе патрицијске породице до XИИ века биле изгубиле и да се уместо њих појављују друге настале "из нових, већином словенских и влашких породица, које су се досељавале у Дубровник од XИ века већином из Захумља, Босне и Зете, или из Котора и Албаније [тада још словенске]".

Дабоме, богатије породице су улазиле у ред патриција, а оне сиромашније "налазимо по селима дубровачког залеђа [ван града] и међу пучанима у Дубровнику". [20, 23] Ни овде нигде не налазимо помен Хрвата.

Владимир Ћоровић нам је још верније насликао то време у Дубровнику: "Дубровник се одавно обнављао људима из свог словенског суседства. Конавље, Требиње и Хум већ су доста рано слали своје људе, и мушке и женске, у град Св. Влаха, да тамо послују, уче занате и врше разне, већином ниже, послове. Та су лица обично остајала у граду и давала му све више славенски карактер. Нека од њих дошла су и до извесних малих капитала, па су, развијајући своје послове, доводили у Дубровник своје сроднике и познанике и освајали постепено дубровачку чаршију. Многи од њих утицали су одатле на културу својих домова и села [из којих су стигли овде]. То се нарочито осећало у Требињу, које је временом добијало изглед и манире приморских градова. Има случајева, да су на учење заната (кројачког) у Дубровник већ крајем XИИИ века долазила лица из Босне и Усоре.


Дубровачке хронике и предања говоре, да је добар део њихових старих породица дошао у Дубровник из Захумља и Требиња. Као такви наводе се из Захумља Бољеславићи и Рибице; Владимировићи (Волци, Серзи, Волкаси) су из Шумета и горње Жупе, а из исте области су куће: Грдуша, Глеђићи, Градићи, Сарака; из Хума и Захумља су и Матеше, Палмотићи и Замање. Хронике спомињу у Дубровнику и насеља Влаха катунара, међу којима се налазило и врло богатих људи. Њима се, вели се, уступало ради испаше брдо Св. Срђа. Од тих Влаха изводиле су се породице Пикураревића (Пицорарии, у вези с речју пецус – стадо), Гучетића, Бобаљевића (Бобана, сточара) и Галина. За породице Зецуна и Зелана говорило се, да су пореклом са Неретве." [105, 123-125; 191, 232/3]


За последња два столећа средњег века изванредне податке о приливу становништва у Дубровник донела су истраживања Јованке Мијушковић (сада Калић-Мијушковић) и Душанке Динић-Кнежевић. Мијушковићева открива, поред осталог, да је Велико вијеће 26. октобра 1395. наложило Малом вијећу да не прима (подвукао Ј. Д. М.) нове становнике из Далмације и са острва без дозволе Великога вијећа. Ово значи да се дубровачко становништво могло и даље обнављати само из свог ближег залеђа, како смо већ видели из претходних студија. Ако би се говорило о мотиву ове одлуке, можда би неко тврдио да је то било уперено против Млечића као трговачких конкурената. Тешко је овде доћи до истине без докумената. Но, с обзиром на то да се раније становништво приливало са херцеговачке, босанске и зетске стране, могло би се сасвим логично закључити из овог документа код Мијушковићеве да су Дубровчани желели да и даље отуда добијају нове грађане и тако сачувају своју народносну једнообразност.



Свакако, не би требало искључити ни приправност Дубровчана да "озго" примају и избеглице које су почеле стизати са надирањем Турака. Вредно је овде подвући да је било досељеника из Боке, баш из Котора, како открива исти аутор, и да су ови досељеници чак могли задржати и которско грађанство. [106, 111] Не само да се ни овде не помињу Хрвати, као досељеници у Дубровник, већ се чак забрањује примање досељеника из Далмације!

Овакав начин регулисања усељавања у Дубровник као и толики документи у Дубровачком архиву, сасвим оправдавају закључак Михаила Динића:



"У дубровачким споменицима Сцлавониа означава искључиво Србију [...], Сцлавус је исто тако за Дубровчане увек Србин". [46, 27] А то значи да је оно дубровачко "Славини" исто што и Срби.


Истраживања Душанке Динић-Кнежевић откривају нам чак и број становника приспелих у Дубровник у XИВ веку. Годишње је долазило до 20 људи ради запослења. Било је и мушкараца и жена, како је и Ћоровић уочавао. Долазили су и дечаци ради приучавања – шегрти. Од 1321-1399. у Дубровник их је дошло преко 200, и то само из најближе околине , а највише из Попова поља, Требиња, Конавала, Цавтата. Што се тиче слугу, њих је само од 1310-1318. стигло преко 100. Неки од изучених мајстора враћали су се у свој завичај, али су остали остајали у Дубровнику као његови нови грађани. Међу приспелима било је и властеле, која се у то време у град слободно усељавала. [51]


Овај прилив нових грађана са српских страна, као и жив трговачки промет и остали послови између Дубровника и српских држава условили су отварање густе мреже дубровачких конзулата у Србији и Босни, па се у XИВ веку појавио и генерални конзул. То се после проширило и у Македонији и Бугарској. Касније се јавља чак и у Будиму – али у Хрватској ништа од свега тога.


Завршимо овај одељак закључком једног Хрвата – Југословена, такође познатог истраживача прошлости Дубровника Јорја Тадића, који се био добро заштитио од старчевићевско-правашког вируса. Навешћемо коју реч из његовог чланака "Сабласти круже Југославијом" објављеног после пишчеве смрти, јер није могао бити објављен за његова живота зато што је у њему порицано оно Хрватство Дубровника које се натурало и пре и после Другог светског рата. Тада се ишло дотле да се чак и са београдског радија могла чути тврдња да је Матија Бан "познати хрватски књижевник" само зато што је рођен у Дубровнику, сада прикљученом Хрватској. Овако нас учи велики Југословен Тадић:
"У току многих столећа, скоро до наших дана, прелазили су на дубровачко земљиште становници његовог залеђа, и то много више баш из области које леже источно од Дубровника, дакле из српске државе. Много мање су долазили они из западних крајева, а још мање са далматинских отока и приморја. Ове миграције могу се лепо пратити по дубровачким архивским изворима од краја XИИИ века, управо откад су откривене основне и богате серије докумената Дубровачког архива.


Ширење дубровачког поседа на рачун средњовековне Србије, као и непрекидне миграције њеног становништва, измениле су стару етничку структуру Дубровника, који је раније био романски град. То се извршило, по мојој оцени, најкасније до половине XИИИ века, док је сва остала територија дубровачке комуне пословењена много, много пре тога. Етнички састав дубровачке властеле оног времена, која је чинила малу скупину градског становништва, представља засебно питање које би се морало одвојено расправити.


Према томе, од половине XИИИ века словенским језиком је говорила већина становника града Дубровника, а још много раније и сви они који су живели на селу. Унутар комуналне администрације Дубровчани су имали два одељења канцеларије, једно за састављање аката на латинском и талијанском језику, а друго за она на словенском. Ову канцеларију су називали 'канцеларија словенског језика', 'канцеларија словинска', а њене канцеларе 'канцелар' или 'писар словински', а понекад и 'дијак српски'. [...] А и онај термин 'словински' могао је да буде за старе Дубровчане, иако можда не и у свим случајевима, синоним за 'српски'" [...]. [183а]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

9.
Што се тиче Конављана као дубровачких грађана, постоји једна студија о њиховом пореклу и животу рађена не само према архивским документима него и на основу истраживања на терену. Управо, поступљено је баш онако како се на територији Хрватске не поступа и какав рад тамо још није ни започет плански. То је онај метод који је у науку у Србији увео Јован Цвијић још пре једног века, кад је на широкој основи започет рад на испитивању порекла насеља и становништва на нашој територији. Реч је о студији Јована Вукмановића под насловом Конавли. Антропогеографска и етнолошка испитивања (1980).

Користећи архивску грађу, поред основног испитивања на терену, он је многе закључке донео на основу пописа дубровачког становништва из 1673/4. У овом попису више од 60% презимена је на ић – тај проценат ни данас не би био постигнут. Нека су се презимена одржала и до данас (као Колићи и Орепићи у селу Стравчи).


О пореклу Конављана Вукмановић је углавном рекао: да је био велики прилив досељеника око 1430, после откупа Конавала од босанских великаша, и то досељеника из Црне Горе и јужне Херцеговине; и да се према поменутом попису уочава да досељеника има и нешто из даље Босне, Србије, Далмације, Хрватске и Албаније [27, 53-60] (Овде Албанија може да значи и Бока, како су је звали поседници Млечићи.) Колико су ови досељеници и данас везани за свој некадашњи завичај, биће говора касније. Ово осећање везаности за херцеговачко-црногорско српско суседство свакако је раније било много јаче, те је Бандури и могао још пре скоро 300 година да каже да се у Конавлима говори српски ("Серблорум идиомате"). Напомињемо да је презиме оца и браће Бандурија у дубровачкој администрацији уписивано у облику Бандуровић. [148, 46]

Српство Пељешца има сличну прошлост као и српство у Конавлима, што ће се видети из даљег излагања.


Све ово до сада речено о пореклу старих Дубровчана, Конављана и Пељешчана објашњава зашто се онако снажно подигао талас Српства половином XИX века, у време ближег народносног опредељења код свих Југословена.



Аустрија је, као поседник бивше Дубровачке Републике после пада Наполеона (1814), ово усвајала, и Дубровчане је с правом убрајала у Србе. Тако их је и пописала, 1851. и 1857, како наводи познати аустријски статистичар Карл фон Черниг. Управо, тада се у Аустрији Хрватима називају само становници Провинцијала.



Код Чернига Срби у Далмацији били су овако распоређени:
Морлаци
143.780
Бокељци
31.720
Острвљани и приморци
157.342
Дубровчани [бивша Република]
45.834 [укључено 400 православних]
У к у п н о :
378.676

За ближе упознавање статистичког распоређивања Срба у Аустрији у то време, а ту иду и Буњевци и Шокци, поред Чернига треба погледати и друге тадашње аустријске статистичаре. О Чернигу је писао и Хрват Перо Диговић у делу Ла Далматие ет лес проблемес де л'Адриатиqуе. Лаусанне 1944. Предговор је написао Иван Мештровић. [87, 206/7]


Истини за вољу, можда би се овој аустријској статистици могло нешто и приговорити у вези са становништвом на острвима и са Морлацима. Морлацима су сматрани и сами Срби и скупина српскохрватска.



Да се не бисмо удаљили од теме, можемо нагласити само то да многи који се баве питањем Морлака не узимају у обзир чињеницу да је мноштво православних Срба, примивши католичку веру истом или мало касније, примило и хрватски народносни назив, те тако извесни наши научници међу Србима налазе и Хрвате не упуштајући се у то како су они постали.



Зар и данас у ближој и даљој околини Бенковца нема на хиљаде Хрвата који су раније били православни Срби? У те Хрвате убрајани су и они покатоличени Срби у Босни и Херцеговини, који су делом са својим фратрима побегли испред Турака а делом остали у Босни и Херцеговини и тамо и данас упорно истичу своје Хрватство. Још је Цвијић у Каштелима код Сплита наилазио на Хрвате католике који чак знају из кога су места у Поповом пољу у Херцеговини њихови преци дошли у Каштеле. Да не буде забуне: ако су фратри у тим српским областима православне Србе преводили у католике – због чега су и дошли у те крајеве – где су сада ти Срби католици? Зар то нису највећим делом босанско-херцеговачки Хрвати који су постали од припадника православне вере, као што је случај и са онима у Далмацији?


Где су они Срби из Црне Горе и Херцеговине, Хркаћи, досељени после Пожаревачког мира (1718) око Имотског (подигли православну цркву 1722)? Није ли можда и прадед србофоба Миховила Павлиновића био православац? Не треба да прећутимо ни то да су Мажуранићи дошли са југа носећи презиме Јанковићи, ни то да је прадед историчара Ферда Шишића стигао из места Шишића у црногорском Грбљу (Љетопис ЈАЗУ, св. 54).



Зашто ћутке прећи преко оног бучног похрваћивања Буњеваца, које су фрањевци делом покатоличили још у јужној Херцеговини и крајем XВИИ века покренули на север где су се последњи буњевачки православци покатоличавали тек после 1700, како забележише сами фрањевци? Зашто би Мађари њих и даље називали Србима католицима (Лајош Мочари)? [89, 163]



Шта значи то да су у попису из 1890. одвојени они који говоре "хрватски" од оних који говоре "српски и буњевачки"? Подсетимо се да је Радослав Лопашић објавио списак Морлака око Трогира из 1579. са 130 имена, у коме се свако презиме завршава са ић. [92, 82-84] А знамо у коме су односу данас на списку Хрвата презимена на ић и она друга без тога завршетка.

Исто тако, подсетимо се да се Антун Радић, путујући кроз Босну крајем XИX века, уверио "да је име Хрвата по Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато", [162, 308] о чему је мало пре њега сведочио и фра Иво Франо Јукић (Крајишници "од Хрватах не знају нит имена").


Подсетимо се, после свега, како звуче ове речи у оптужници против велеиздајника у Загребу 1909: да у Босни живи "од вајкада најчистији хрватски елеменат без српске натрухе", или по Клаићу, да у Босни има 96,7% Хрвата а по називу Срби.



Нека све ово буду само наши наговештаји и подсећање да је аустријска статистика тежила истини, док није и она почела да служи политици, и да ће наша наука имати много посла истражујући трагове Српства и описујући како су се Срби губили удаљивши се од матице и утопивши се у католичком мору са натуреним хрватским именом у Хрватској и Босни или мађарским именом у Мађарској.
Питање Морлака, дакле, треба решавати првенствено у оквиру питања сељења Срба према северу, све од Јадранског мора до Паноније, и њиховог однародњавања.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

10.
Да би се помогло добронамернима да дођу до истине, а када смо већ код статистике, додајмо и то да су средином XИX века и странци (Ами Буе) и наши људи (Игњат Алојз Брлић) процењивали да Срба свих вера (православне, католичке, муслиманске, унијатске) има око 5.000.000 на целом простору који нам је обележио још задарски надбискуп Вице Змајевић почетком XВИИИ века, а да Хрвата има око 800.000.


То значи да је Срба било шест **** више него Хрвата!

А данас? Како и ко промени овај однос 6:1 некада у корист Срба? И то само за један век. Посебно напомињемо да су сви ови статистичари, заједно са оним аустријским, Дубровчане убрајали у Србе.


Да ово народносно одређивање Дубровчана није било зависно само од пописивача и статистичара, сведочи и чињеница да је Дубровник сматрао српским градом и сам писац историје Срба, аустријски дипломатаКалај, прво аустријски посланик у Београду а после дугогодишњи гувернер Босне и Херцеговине.



Но, када је Аустрија (Аустро-Угарска) увидела да јој од све већег србовања прети непосредна опасност, предузимајући низ мера у циљу своје заштите скренула је пажњу и на те Србе у Далмацији, и на Дубровчане. Тада јој је добро дошла противсрпска пропаганда Старчевића и Павлиновића, са његовим католичким клерикализмом, и све бржег стварања противсрпског набоја код Хрвата, против кога се слабо чуо глас Јагића, Рачког и других далековидих Хрвата. Тада су се свим средствима и са свих страна почели умножавати Хрвати и аустрофили све до последњег финанса, жандарма и оног свештеника чијом заслугом су нестали "Срби католици" у Конавлима поставши за неколико година чисти Хрвати.

О том свештенику по имену Јозо Црница и данас се прича да је цару Фрањи Јосифу у Бечу улазио без пријаве и да је с царем чак удесио куда ће проћи конавоска железничка пруга. Када је 1907. у Дубровник стигао престолонаследник Фердинанд, по граду га није пратио градоначелник Перо Чингрија, већ је ту дужност морао да уступи царском миљенику попу Црници. Из тога се најбоље види какав су значај за Аустрију имали они људи који су уништавали трагове Српства у Царевини.


У листу Дубровник, 1896, бр. 12, у чланку под насловом "Генеалогија хрватске мисли у Дубровнику", даје се преглед развоја Хрватства у Дубровнику према плану аустроугарских власти. "До назад мало година амо не бијаше настањених ни цигли један Хрват, а и сада их има само четири. Барјактари хрватске мисли у Дубровнику бијаху у првом реду неки Далматинци, чиновници и професури, којијем се мало доцније придружише и гђекоји наш поп и фратар, а на властито млади учитељи, били родом из нашег котара или из горње Далмације".

Они су подлегали пропаганди и "постадоше горљиви ширитељи хрватизма" и Велике Хрватске. Школске књиге су биле "искључиво" из Хрватске. За пропаганду је нарочито служило дело Дубровчани, јесу ли Хрвати (професора праваша Марцела Кушара), са којим је лист Дубровник водио дугу и оштру препирку. "Моћна полуга свештенства и школе", она је нарочито успевала код сељака и "појединих грађана".

Честити Дубровчани су остали верни мисли о нашем јединству како је то било све од времена Пуцића, док је постојала заједничка Народна странка, док још религија није делила народ, кад је Казначић певао Гају у песми што "буди славјанска срца". Тада се није знало за Велику Хрватску, тада је Нико Велики захтевао посебну скупштину за Дубровник и Котор, јер њих ништа није везивало за северни део Далмације.


У каснијим деценијама, у својим пописним листама Аустрија више није имала податке о народностима. Али се могло посредним путем донекле утврдили колико је било Срба у Дубровнику пред Први светски рат. Према попису из 1910, Дубровник је имао 13.000 становника. Зна се да је било православних око 850, али се не зна колико је било Срба католика.



Међутим, ако се узме да је од 36 општинских већника било 15 припадника Српске странке, могло би се закључити да је град Дубровник имао тада преко 5.000 Срба. Приликом пописа бележени су подаци о "досељеницима", а њих је било 5.000, и то све католика. Ово сасвим јасно открива аустријску политику према Србима у Дубровнику. [64, 62/3; 98, 36/7]
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

11.
Срби су показивали велику отпорност и када су се борили за стицање и одбрану слободе и кад су чували своју народност и православну веру. Често су многи остајали верни својој народности и памтили своје порекло и кад би прешли у другу веру, у ислам или католичанство. Потурчени син херцега Стјепана, Стефан, сада Ахмет, како смо већ рекли, замолио је Дубровчане да "стонски доходак", уговорен са царем Душаном приликом уступања Пељешца Дубровнику, убудуће предају манастиру Хиландару, што је вековима тако и остало.


Мехмед-бег Минетић, босански поседник, писао је Дубровчанима као "господар српске земље". И он је знао да је Босна "српска земља": чак ни пред Алахом та свест му није утрнула. Истичемо и добро познати поступак Рустем-паше и Мехмед-паше Соколовића са обновом Пећке патријаршије (1557). Посебно подсећамо на познатог босанског песника из XВИИ века Мухамеда Хеваија, који није заборавио своје порекло и који је певао песме на српском језику саветујући и православне и мухамеданце да буду јединствени као исти народ. Свакако, овде се с правом намеће питање ко је народносно свеснији: Хеваи у XВИИ веку или његови потомци у XX веку?


Уз њега стављамо његовог мало млађег савременика, барског надбискупа Андрију Змајевића, пореклом православца са Његуша, који је Немањиће у свом још нештампаном историјском спису онако одушевљено представљао савременицима. [115, 35, 36]


Међутим, кад је реч о оној маси Срба удаљених од српске матице по Ердељу, Угарској, Славонији, Хрватској, северној Далмацији, Албанији (а касније на Косову и Метохији), што смо већ напред дотакли, не би се могло наћи утешне речи о њиховом држању после промене вере. У Ердељу су се претопили у Румуне, у Угарској и Славонији у Мађаре и Шокце ("Хрвате"), а за које Копитар има назив "сербус латини ритус". Овде су неки дуже задржали своје народносно обележје у новој вери и као такви су забележени у мађарским изворима под називом "рацки католици [Раци – Срби]".


Најбрже су се похрваћивали у Хрватској и северној Далмацији да би спасли голе животе од љутих противника вере и Српства. Оно што се догодило Србима у Хрватској 1941. само је масовнија и убрзанија реприза онога што се догађало у XВИИ и XВИИИ веку. Но, трагика тих преверених Срба састојала се још и у томе што су се међу њима јављали толико ревносни верници да су постајали "већи католици од папе" – како се то у народу говорило. За ревносне исламизиране Србе, пак, важи оно "Нема Турчина без потурице!"



Један од тих Срба који је заборавио своје Српство био је и загребачки бискуп Петар Домитровић, а у околини Славонске Пожеге један од главних прогонитеља Срба у последњем рату био је усташа Никола Мачванин. Највећи поборник покатоличавања и похрваћивања Срба у Далмацији био је задарски надбискуп Вицко Змајевић, рођени синовац Андрије Змајевића, који је славио прошлост Срба и саветовао се са српским патријархом Арсенијем ИИИ пред велику сеобу Срба у Угарску 1690.


Његош кроз уста игумана Теодосија овако јадикује:
Ми смо Срби народ најнесрећниј':
Сваки Србин који се превјери,
Просто вјеру што загрли другу,
Но му просто не било пред Богом
Што оцрни образ пред свијетом
Те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
Робовима туђим учинило.



Што се тиче Мажуранића, знамо како је Иван Мажуранић овековечио погибију Смаил-аге Ченгијића, како се код цара 1864. заузимао за измирење дугова преминулог Вука Караџића, али знамо и то да је своју песму Илир прекрстио у Хрват и да се као бан Хрватске показао према Србима не много братски забрањујући чак и употребу ћирилице.
Владимир Мажуранић, аутор познатог Правно-повјесног рјечника, имао је неколико исправа у којима се његови преци потписују час Јанковићи час Мажуранићи и говорио је: "Да смо ускоци [пореклом], види се и по томе што смо некад били старе вере".

Постоји и предање које Мажураниће везује чак за Србију XИВ века, за Косово. У њиховој кући се неговао десетерац, што је показао и Иван и његов рано преминули брат Петар, који нам је оставио два десетерачка састава. [65,12-15; 78, XXВ] И поред свега овога песник Мажуранић није завршио живот како га је започео – у десетерачком заносу.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

12.
Најзад, насупрот овоме, задивљују нас Дубровчани који су сачували своје српство кроз све буре и преокрете и у католичкој вери остали "цвет" Српства. У сваком случају, присила и избегавање потпуног уништења били су главни узроци појаве однародњавања Срба. Али, Срби Дубровчани су и у католичкој вери сачували своју народносну свест, своју народносну везаност за залеђе, све од реке Неретве па до Боке Которске.



Оно прво, романско становништво Дубровника било је више везано за Рим него за своје залеђе. Пословењивање Дубровника није изведено неким масовним продором Словена у град, већ је то вршено постепено и у дугом раздобљу, при чему су придошли појединци уз начин живота у новој средини примали и веру по римском правилу. До раздвајања хришћанске цркве у XИ веку ово није имало онај значај који је касније добило. Тако је створена пракса да се нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве.

При томе се народност није мењала као што је то било на тлу Хрватске, јер у Дубровнику је живео исти народ као и у околини му, иако раздвојен у две цркве. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје. Кад су се на простору изван Дубровника, нарочито после организовања Српске православне цркве од стране Светог Саве, прилике измениле, овакав став Дубровчана католика морао је изазвати посебну пажњу Рима, а то је са јачањем папске моћи имало велики значај за одржање Дубровника као слободног града.


Непоколебљивост коју су као католици показивали у самом граду Дубровчани су показивали и у областима које су од Срба добијали током времена. Док је Пељешац био у саставу Србије, ту се учврстило православље. Оно је овде нарочито ојачано када је Свети Сава, први српски архиепископ, поставио српску епископију у Стону (1219). Она је ту остала равно сто година, па је после пренета у унутрашњост земље.

Помени православних цркава, њихове данашње рушевине на Пељешцу и сачувана предања у народу сведоче о доброј православној црквеној организацији. У Стону је била црква св. Николе и св. Михаила још из XИ века, па св. Петра, св. Јована, св. Стефана, св. Ђорђа (постојала све до XX века), св. Марије, св. Богородице са манастиром, св. Кузме и Дамјана (постоји), а св. Мартина на Пакленој (постоји), св. Срђа на главици Прапратно (постоји) итд. [37, 91-93] И данас се чује да је нека црква "грчка" или "српска" из времена "старе руке".

Нису изгубљени ни трагови православних гробаља ("грчка гробља"). Међутим, кад је 1333/4. Пељешац прешао у посед Дубровчана, због тежих услова рада на имањима нових господара многи су се православни повукли у Србију или Босну, а они преостали за неколико година били су покатоличени.

Истина, Дубровник се био обавезао цару Душану "да ће на Рату [Пељешцу] пребивати српски поп и вршити службу божју у црквама што су у Стону и на Рату", [197, И, 92] била су остала и два свештеника (Братослав и Илија), [37, 89] али је све то било узалуд.


Расељавање православних пратиле су и побуне које је нова власт оштро гушила. Касније су се овде појавили досељеници из Херцеговине, бегунци од турске власти (том приликом су прешли и на Корчулу). Тада је Јањина сва насељена Херцеговцима. Али, као да сада православни нису били изложени оном љутом католичењу, и до данас су се овде сачували трагови живог православља.


Ако је све ово познато по архивској грађи, по народним именима, обичајима, светковинама ("крснице"), по научним студијама и разним забелешкама, почев од преосталих зидина до народне ношње (наравно херцеговачког порекла, и то са неким турским називима), ипак је било могуће и овако поступити.

Наиме, Југославенска академија знаности и умјетности после овог рата послала је једну званичну комисију да на Пељешцу претражи све трагове ранијег живота људи. Према извештају те комисије нађени су трагови Илира, Грка, Римљана, трагови старохрватске културе, али о вековном битисању Срба на овом полуострву – ни речи! [100а] Такво анти-српство показано је и при састављању зборника чланака о прошлости Пељешца.



Чак се не помену ни име захумског кнеза Андрије, праунука кнеза Мирослава, који је око 1250. сахрањен у манастиру св. Богородице у Стону [191, 224/5] а чија је кћи била удата за Дубровчанина Крусића. И овде траг Српства треба да се затре и да га покрије заборав.

Поменута комисија Југославенске академије чак није хтела да зна ни за оно што је објављено у Споменику САН XXXИX (1900) о ћирилици код католика на Пељешцу. Тамо пише како су се Пељешчани досељавали из Босне, чувајући своју ћирилицу и свој говор.



Овај снимак српског писма и говора из 1427. показаће да ли је језички ближи српском херцеговачком говору или говору оних трију жупанија хрватских из којих је у XИX веку кренула великохрватска пропаганда: [29, 118]

_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

13.
Конавоско поље (Конавли) било је у саставу Србије око пола миленија и око сто година у саставу Босне, увек насељено Србима, које је ту нашао и Константин Порфирогенит у X веку. Српска православна црква је и овде била спровела своју организацију као и у Травунији (Требињу) и осталим суседним српским областима. Постоји мишљење да је ту било и нешто католика, вероватно преосталих из доба краља Михаила и Бодина, који су се једно време ослањали на Рим. [189] Многе и сада очуване цркве сведоче о православљу Конављана. Народ их сада, као на Пељешцу, зове "грчким" свакако због тога што се у католичкој цркви за православље обично употребљавала реч "грчки" и "шизматик". Наводе се као православне цркве: Свети Илија у Бјелотини, Свети Никола у Витаљини, Свети Ђорђе (Ђурђе) у Микулићима, Света Барбара изнад Дубраве, Свети Спас на Груди и др. Зна се да је цркву у граду Соколу саградио Сандаљ Хранић 1421, а градитељ је био Михоч Радишић. Средиштем православног црквеног живота сматрана је црква Светог Ђорђа у Поповићима (Доња Гора), где се помиње и свештеник Радин почетком XВ века. Њега је наследио син Ратко Поповић, по коме је и место добило име. Поред цркава обично су била и гробља, такође "грчка". И цркве и гробови су постављани исток – запад, као што се и сада чини код православних. Нису ретки ни стећци, добро очувани све до данас. Ових гробних споменика има у Поповићима, Вигњима, Водовађи, Куни, Ускопљу, Чилипима, Габрилима, Дуби, Бротницама, Придворју, Ловорну, Дунавама, Миханићима, Дубравки, граду Соколу. Слова на њима су ћириличка. Нарочито привлачи пажњу лепо оцртани и исписани стећак у Бротницама, који је уз цртеже описао још Луко Зоре истичући византијски облик крста на стећку. Све ово нимало није сметало једном историчару да напише да је овај споменик – "спомен хрватске културе".[117, 327] Чак и овде је требало избрисати траг Српства. Са Зором се сложио и Шефик Бешлагић. [13] Према ћириличком натпису, споменик је припадао некоме од Љубојевића, а подигнут је трошком Ратка Утјешинића, унука Драшка Љубојевића.
Како су се Дубровчани били обавезали цару Душану да ће на Пељешцу оставити православне свештенике, тако су се обавезали и босанским великашима да ће у Конавлима остати све по старом, да свако може исповедати своју веру и чувати своје обичаје. Међутим, и у Конавлима се догодило исто оно што и на Пељешцу, јер католичка црква је имала свој став у погледу шизматика и световна власт се ту морала повлачити. Већ годину-две после преузимања власти од стране Дубровачке Републике у Конавлима су се појавили посебни фратри (конверси) са задатком да изврше покатоличавање затеченог православног становништва. Ускоро је у Придворју подигнут и католички самостан за фрањевце који су, као и на Пељешцу, обављали преверавање "шизматика". Последњем православном свештенику Никши убрзо се изгубио сваки траг. Ипак, изгледа да је поступак према затеченом живљу био нешто блажи него на Пељешцу пре стотину година. Ово би се могло закључити по томе што је сада био повећан прилив досељеника из Херцеговине, а и по томе што је овде народ у много већој мери сачувао своје обичаје и традицију. То је са језиком преношено и у сам град, на градско становништво. Називи светаца и празника и данас су у Конавлима умногоме исти као и у осталим деловима српскога народа (Ивањдан, Лучиндан, Крстовдан, Петровдан). Исти су и обичаји уз Божић, Ђурђевдан, славу итд. Начин сечења бадњака и уношења исти је као код свих Срба (слама, пуцњеви, кићење, целивање). Исто је и са свадбама. Сачувани су и обичаји и називи: буклија, кум, стари сват, барјактар, ђевер. Највише пажње се посвећује слави, крсном дану, уз колач, свећу, богато гошћење. Сачуван је и обичај позивања на славу јабуком. То је све толико урасло у душу народа да је чак и дубровачки бискуп Мато Водопић, Конављанин и непоколебљив Југословен, у свом роману Марија Конавока (Загреб 1893, стр. 5 написао о слави да нема "у селу куће, која неће овај дивни обичај опслужити". Уз весеље се пије "у славу божју", као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне красне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Пре десетак година чули смо здравицу и на телевизији. У Конавлима су сачуване и нарикаче, баш као у залеђу.
Разумљиво је што се са тако живом српском традицијом везаном за православну веру и за прошлост чувала и херцеговачка ношња делом у изворном облику, а делом у комбинацији са другим облицима и новим изумећем. Једно време дубровачки надбискуп је морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу. Конавоска ношња као и конавоски вез тешко могу наћи такмаца и у нашој земљи и ван ње.
У таквом очувању народног духа јасно је да се чувала и народна књижевност, нарочито народне лирске и јуначке песме уз обавезне гусле. То је оставило тако видне трагове у многим делима дубровачких писаца. "[...] у нас у Конавлима, у Жупи, у Приморју нема вечери, а да се не чује пјесма о цару Стјепану (Душану), о Косову, о цару Лазару, који је ту за свој српски народ славно погинуо, како и стари Југ Богдан са девет Југовића ..." [68, 215]
Овде се морамо нешто дуже задржати на народној песми на тлу Дубровачке Републике и њене ближе околине, а узгред и на тлу целе Хрватске. Тиме се морамо донекле уплести и у ону дугу и оштру распру око издања народних песама Матице хрватске, која их је назвала "хрватским", иако им тај назив није одговарао.
Подсетимо се како нам је још Поп Дукљанин посведочио да су његови савременици (XИИ век) волели приповедање о делима својих предака. Да су та приповедања могла бити и у стиху, сведочи нам дубровачки историчар Јакета-Јаков Лукаревић својом забелешком како је један "неретвански жупан, цијенећи вјештину којом су Дубровчани опјевали јуначка ђела српских владалаца, њима се обратио да се и његова [ђела] опевају". [5, 1-32] Нека Лукаревићев навод и не почива на тачном историјском извору, ипак је Лукаревић уочавао склоност Дубровчана да као и сабраћа им на копну дела предака стихују и тако их предају потомству. И не само дела предака, већ и све животне радости, лепоте и туге стављали су у стихове. Отуда они преливи из лирских народних песама у песме Џора Држића и Шишка Менчетића, отуда оно пресликавање и језичке красоте, животне мудрости и историјска збивања код Антуна Сасина и Џива Гундулића, о чему ће тек бити речи. Да та везаност за народну песму у Дубровнику не слаби и да стихови о Југовићима, Марку и Милошу у XИX веку народносно ближе одређују вековно дубровачко Словинство, сведочи нам и Матија Бан у писму своме брату Ђорђу кад га подсећа како их је мајка учила језику свога народа и декламовала им песме "о цару Лазару, девет Југовића, Милошу Обилићу, Ђорђу Кастриотићу" [116]. Обично се тврди како је Матија Бан са Медом Пуцићем у бурним годинама 1848/9. дубровачко Словинство преименовао у Српство, а занемарује се чињеница да је дубровачко Словинство углавном значило што и Српство, са оним наслеђем из залеђа, и да је оно сада само добило своје право име. Мајка браће Бан говорила је деци српске народне песме пре 1848/9, а сигурно та мајка није била једина у Дубровнику која је овако васпитавала своју децу. Уосталом, и Валтазар Богишић тврди да је као дете заволео народне песме као и Матија Бан. Нека нам историчар књижевности Мирослав Пантић каже коју реч више и стихованој косовској легенди у Дубровнику и његовој околини, а што ће најбоље потврдити Банову и Богишићеву изјаву. Пантић нас обавештава да су крајем XВИИ и почетком XВИИИ века на дубровачком Приморју и у Боки настали први записи песама о боју на Косову. То су биле бугарштице, песме дугог стиха. Постоје четири записа: три су настала у Дубровнику а један у Перасту. Дубровачки записи су сачувани у "рукописној збирци Попијевке словинске, коју је 1758. средио, прикупивши за њу песме и из ранијих, туђих и властитих рукописа, ерудита и историчар дубровачки Иван Марија Матијашевић" (1714-1791), истраживач споменика о прошлости Дубровника. Прву песму управо је записао Иванов стриц, историчар Ђуро Матијашевић (1670-1728), свакако пре одласка у Рим 1710. Иван је песми дао дуг наслов који почиње "Како Милош Драгиловић или Кобилић рањен на Косову на 15. липња, г.г. 1389. погину" [...]. Друге две бугарштице, такође о Косову, забележио је дубровачки песник Јозо Бетондић (1709-1764), родом са Пељешца, где је песме свакако и чуо. Једној песми дао је наслов "Кад је погинуо Лазар и Милош Кобиловић на Косову" а другој "Како се свадио Милош Кобиловић и Вук Бранковић". Две од ових песама су објављене у Богишићевој збирци Народне пјесме из старијих највише приморских записа (Београд 1878) а једна у Хиљфердинговом путопису "Поездка по Герцеговине, Боснии и старои Сербии" (1859). Запис песме из Пераста није објављен и негде се затурио. [147, 74/5] Поиталијањени Србин Никола Томазео (Томашић), који је, указујући безброј **** на своје Српство, добар део свога књижевног рада посветио српским народним песмама и који је у Венецији 1849. основао катедру српског језика, без околишења каже: "Нама Србима народне песме су једина школа из које се можемо учити чистоти језика [српскога] којим је говорила моја мати" (Из дела Цанти пополори Тосцани, Цорси, Иллирици, Греци. ИВ. Венезиа 1842, п. 20). [87, 211; 181, 32] Као Далматинац, Томазео зна само за српску народну песму. Један Аустријанац, али из околине Славонске Пожеге, добар познавалац нашег народа, у блиским научним везама са Стојаном Новаковићем, Јованом Цвијићем, Тихомиром Ђорђевићем, Фридрих Краус овако објашњава како су се српска култура, дух и језик разлили на ширем простору: После битке на Косову "Турци су Балкан освојили само политички али не и социјално. Један знатан део Јужних Словена српског племена разбежао се у Далмацију, у Приморје, у Хрватску и Истру, и на далматинска острва. Тако је постепено порастао један насип [бедем] против романизирања Далмације и германизирања Хрватске [...]. С друге стране хрватски дијалект је почео помало да се утапа у српски, који је показивао већу животну снагу и пунији звук, да би се коначно скоро сасвим у њ утопио". (Из дела Слависцхе Волксфосцхунген, Леипзиг 1908, 8.5). [181, 213/4] Чиме су то Срби бранили Далмацију и Хрватску од однарођавања? Свакако, на првом месту својом живом традицијом и народном песмом. Српска народна песма, дакле, не само да је чувала Србе од расула, већ је њихову сабраћу у томе животно помагала.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

14.
Изабрали смо две теме у вези са народним песмама на којима су се посебно задржали наши научници, а које су блиско везане за нашу основну тему. То је проблем настанка бугарштица и оно већ поменуто издавање народних песама Матице хрватске у Загребу.
Прво је Миклошић писао о бугарштицама као хрватским народним песмама. Међутим, ово су оспоравали М. Пуцић, К. Јиречек, С. Новаковић, В. Јагић, доказујући да су оне српске. Валтазар Богишић је тврдио да су оне српскохрватског порекла.

Али, кад су ускоро бугарштице пронађене у Црној Гори, свима је било јасно одакле су оне продрле на запад. [124, 93-95, 114, 116-120, 122 -124, 130-132, 145/6] Казиване на "српски начин" допрле су и до Петра Хекторовића, у његово Рибање и рибарско приговарање, разлиле се по свом Приморју, па наравно и по Дубровачкој Републици. Да је све то тако било, види се и из поменутих навода Мирослава Пантића. [147, 74/5]


Што се тиче препирке око издања народних песама Матице хрватске, држаћемо се само дубровачког терена. То ће бити довољно да се укаже на срж проблема и да се непобитним чињеницама још једном покаже како изгледа то похрваћивање онога што није хрватско.


Парох дум Иво Рајић у листу Дубровник 19. јуна 1896, у броју 39, објавио је чланак "На знање Матици Хрвацкој", а после је то објавио и као брошуру. Ту је он исприповедао како је дошло до тога да се народне песме, које је он забележио од Срба у Херцеговини 1884. и дао свом професору у Дубровачком сјеменишту дум Балду Главићу да их пошаље Матици хрватској ради објављивања, после у Матичиној књизи појавиле као "хрватске". Неке је песме и лично послао Матици. И дум Перо Марковић је Матици послао песме из "котара Столачког" у Херцеговини у којима се славе српски јунаци. Сакупио је 14.000 стихова. Али, у Матичино издање није била увршћена песма са дивним описом "српског свата". Матица је известила Марковића да та песма није објављена због претеране дужине. У ствари, та песма је одбачена као "најсрпскија" и није се могла похрватити.



Ни Рајић ни Марковић Матици нипошто не би слали сакупљене српске народне песме да су знали како ће их она претворити у хрватске.
Такође у листу Дубровник 1897, број 15, изашао је непотписани чланак, свакако уредника листа Антуна Фабриса, под насловом "Апотеоза Српства", у коме је оштро осуђен поступак Матице хрватске због похрваћивања српских народних песама; али се сасвим логично истиче да је сама Матица показала докле је допрла српска народна песма са српском традицијом, српском прошлошћу и српским језиком, без обзира на то како је те песме Матица назвала, без обзира на то да ли су их певали посрбљени Хрвати или похрваћени Срби.


Ускоро, већ у броју 35, исте године млади Србин католик Лујо Војновић, рођени брат песника Ива Војновића, објавио је као прилог листу дуже разматрање о извесним поступцима Југославенске академије и о поступку Матице хрватске приликом издавања народних песама. Исти текст је изишао и као брошура од 15 страна под насловом Загребачка Академија и Матица Хрватска пред Славинским свијетом.

Кад се узме у обзир докле је била дошла старчевићанска борба противу Срба, борба која је у југословенској мисли помела чак и једног Рачког при крају живота, биће јасно зашто је цело излагање Луја Војновића било у знаку тог све љућег и погубнијег братског сучељавања. Већ у првим реченицама налази се и ова мисао која се Хрватима ставља у уста: "Ми [Хрвати] смо свјетлост, ви [Срби] сте тмина. Ми смо носиоци западне културе, ви сте неотесани источњаци [...] тако смо ми, Хрвати, звани да вас освојимо у име културе, да омекшамо ваше руњаво срце, да обасјамо вашу интелектуалну тмину". Ко буде писао посебну студију о односима Хрвата и Срба овде ће имати и много података, а и значајних запажања и мисли као што је ова овде наведена и данас радо понављана. Ми ћемо све то оставити, јер је доста речено и у ових неколико редака, а и да бисмо се држали своје теме, која је управо у самој сржи ове мисли Луја Војновића.


Прелазећи на поступак Матице хрватске са издавањем српских народних песама под хрватским именом, Војновић подсећа на Јагићев суд о том поступку, о "шовинизму хрватске браће" и каже да ова "крађа, отимачина, безобразност доиста не поправља и онако напете одношаје Хрвата и Срба", а што су осудили и толики српски листови. Јагићева осуда поступка Матице хрватске, доста широко овде приказана, била је најубојитија, али је Матица преко свега тога прелазила. И овај почетник на перу, Лујо Војновић, предвиђа оно што ће нам доћи после непуних пет деценија: "Срби преко Дрине! И тај се мот д'ордре [лозинка] слијепо слуша и слушаће се до оног усуднога дана који мора (подвукао сам писац) да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све те умјетне ограде или ... или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни! Херострата [потпаљивач Артемидиног храма у Ефесу] ће споменути Клио [муза заштитница историје]". Писац на крају сумња да ће све ове критичке оцене имати корисно дејство на Хрвате, да ће бар "дајбуди једну једину заблуђену душу подстакнути на размишљање и на покајање". Ми не знамо да ли је која хрватска "заблуђена душа" мислила "на покајање", али знамо и памтимо како су те упорне "заблуђеле душе" радосно отварале врата многим хрватских Херостратима и шириле чељусти тешког геноцида уз ћутање осталих или уз притајено одобравање. Сви они цветови просути пред Хитлеровим и Павелићевим хордама у априлу 1941. по хрватским градовима одмах су се преметнули у крваве каме и преболно је ођекивало оно сновиђење "јаох" Луја Војновића, који је под старе дане све то и на јави доживео.


И сам Дубровник са својом околином показао је и показује у којој је мери цветала српска народна песма на његовом тлу. После Вукових збирки прво су се те песме појављивале у периодичној штампи, почев од половине XИX века. Већ 1849. у Српско-далматинском магазину штампана је песма "Женидба Јакшића Димитрија", коју је 1846. Јован Сундечић забележио "у Неретви" слушајући гуслара Јована Кољобабића.

Осим оних многих народних песама у Словинцу у овом српском дубровачком листу за 1882. годину, број 14 и 16. објављена је песма "Из старог рукописа" у Сплиту о женидби цара Душана. Она је по садржају иста као и она песма код Вука, али је унето много муслиманске боје и икавизирана је. А то је био баш најбољи доказ како се српска народна поезија ширила из српске матице и уз пут мењала боју према срединама које су је прихватале од Срба који су узмицали према западу и северу.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......

[zvezdino]

15.
С обзиром на бујност те поезије, и у околини Дубровника јавила се мисао о њеном сакупљању и објављивању. Главни радник на том пољу био је већ поменути дум Балдо Мелков Главић, сакупљач овог народног блага и подстрекач других да то исто чине. Главић је сакупио толико песама да их је објавио у две књиге, под насловом Народне пјесме из народа за народ. Прва је штампана у дубровачкој колекцији Народна библиотека под бројем 25 (1889, стр. 210) а друга под бројем 28 (1897, стр. 210).



Песме су бележене по казивању Анице Бегин из Шипана, а она их је научила од свога брата гуслара Пава Калафатовића из шипанске луке, па од брата Пера, сестре Маре, а неке и од оца; затим по казивању Марије Вукашин из Луке итд. Ту су песме о Марку Краљевићу ("Марко Краљевић слави крсно име"), Милошу Обилићу и његовим побратимима, царици Милици и слузи Милутину, Бановићу Страхињи, Јанковићу Стојану, о Косову, Охриду, Мостару, Будиму, о потурицама и Турцима. А о Зриновићима и Хрватској – ништа.


Као потврду да ово речено о народним песмама на тлу Хрватске и Далмације не потиче само са српске стране, навешћемо само једну мисао Ватрослава Јагића о овом питању: "Ја да Вам [В. Богишићу] право кажем, мислим [да] је главна ако не готово сва епска поезија ипак само донесена у Далмацију и Приморје, т.ј. ускоци иВласи донеше је к нама, Хрватима, ин специе [нарочито] и к Дубровнику". [121,106] Коментар овога Јагићевог суда остављамо хрватским научницима и руководећој интелигенцији.


Да није без основа тврдња о ширењу српске народне поезије из матичне српске земље, све од Петра Хекторовића па до наших дана, показаће нам и испитивања др Грете Сикоре извршена тридесетих година овога века. Она је вршила испитивања и записивала народне стихове на двема супротним странама: у српским селима у Бугарској – "југозападно од Софије" (Банки, Владоја и Земен) и на нашим острвима Вису, Хвару и др.



Закључак је исти у оба случаја: главни јунаци у песмама су исти, језик је исти, песнички украси и изрази исти: "бели двори", "сирота девојка", "бела књига", затим стихови "Кад ме питаш, право да ти кажем", "Марко пије с мајком вино", "Сан је лажа а Бог је истина", "Прођи ме се стара мајко моја"... Многе су песме пошле према западу, допуњене муслиманским и босанским мотивима, а то опет још једном потврђује да су песме у дубровачке пределе долазиле из српске а не хрватске средине. [172, 173]


Све то што је долазило из страна Србије и Босне, са херцеговачких брда и површи – бујна предања, многа историјска памћења са народном песмом преношеном богатим народним језиком, слободољубивост подстицана упорном борбом Срба против завојевача – све се то сливало у једну оазу народносно постојану и духовно плодну, чему ће и Европа одавати заслужену пажњу и уважење, сливало се и стапало у чврсту целину дубровачке заједнице. Док је покатоличавање Срба у Хрватској и северној Далмацији носило са собом и похрваћивање, најчешће уз љуте прогоне и крв, а што се сада тако упорно заташкава, дотле покатоличавање православних Срба у народносно свесној Дубровачкој Републици није носило опасност однарођавања. То је непобитан доказ истородности оних досељених и оних у граду затечених, доказ истородности Дубровчана и становништва дубровачког залеђа.


Ово народносно стапање у Дубровнику овако је видео познати румунски историчар Никола Јорга: [...] "...qуе л'он пеçоит енцорс данс ле цоуцхес профондес д'уне популатион qуи ест санс нул доуте yоугославе, ћест-à-дире сербе...". [11, 96] Исто је тврдио и Француз Лоуис Лéгер: "Ла популатион де Рагусе ест славе де раце сербе". Преводећи православне у католике, католичка црква у Дубровачкој Републици не само да није водила борбу против Српства, против народњаштва, већ су на територији Републике свештеници слободно служили на народном језику, на оном језику који је из дубровачког залеђа продирао у Дубровник. Може се слободно закључити да је у XИВ веку "у Дубровнику и по [свој] држави било мноштво попова словенскога богослужја". [91] У народу су их звали "ћирилице" према писму које су употребљавали. Михаило Динић и Јорјо Тадић ближе нас обавештавају о свему томе. Динић излаже како су "словенски попови" служили "словенску службу" у XИВ и XВ веку по свој околини Дубровника. Прво се мислило да су то били глагољаши (Јагић), али се из архивских докумената види да су свештеници вршили службу божју по ћириличним књигама ("цхиурилиза").Према речи ћирилица створен је и назив "поп ћирилица" – "пресбyтер цхирилиза". Чак су и списи судских процеса вођени ћирилицом. Тако је у октобру 1493. цео процес за исплату оставштине Ђурђу Брајановићу вођен ћирилицом. [45, 47; 50]. Кад би се речи из овог текста упоредиле са одговарајућим хрватским текстом, не би се могла утврдити нарочита блискост. Све ово чини убедљивим Тадићев закључак: [...] "од половине XИИИ века словенским језиком је говорила већина становника града Дубровника, а још много раније и сви они који су живели на селу". [183а]

Дакле, на простору дубровачке надбискупије делу простора Србије и Босне и у Дубровнику – као и на простору барске надбискупије Срби католици нису излагани однарођавању, све док у XИX веку тај посао није преузела Аустрија у савезу се ратоборним хрватским правашима.

Прилив Срба из ближег и даљег окружења био је тако снажан да је већ у XИВ и XВ веку дубровачка управа, под утицајем устаљене мудре економије, морала посебним наредбама и прописима сузбијати у Републику унете расипне народне обичаје, нарочито свадбене. Како је текло ово пословењивање Дубровника и његове околине и острва (Елафита) показао је и Петар Скок у посебној студији у којој наводи да становништво елафитских острва "происходи из Захумског (касније названог херцеговачког) залеђа; ијекавско-штокавско је". [175, 252] Тако је век и по пре Скока тврдио и Апендини.

Покушавало се и са сузбијањем употребе народног језика на званичним седницама, на којима су записници вођени латинским или италијанским језиком. То не само да није успело, него се и пробуђена дубровачка књижевност, попут и толиких црквених књига, почела расцветавати на том истом народном језику сједињујући се и духом и тематиком са народном песмом и традицијом. Кад је у XВИИИ веку у Дубровнику почело хватати маха и српско православље, била је постављена основа за поступно народносно сједињавање Срба Дубровчана, без обзира на разлике између католичанства и православља. То је дало основно обележје Дубровнику у XИX веку, када је заслугом "цвета дубровачке интелигенције" вековно дубровачко Словинство најзад слободно именовано Српством, а које је тако упорно неговано у дубровачкој књижевности и у језику и у народном предању.
_________________
...... КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КАО СОГОМОН ТЕЛИРИЈАН......