www.DELIJE.net

[Hatori Hanzo]

"О ЧИТАЊУ СВЕТОГ ПИСМА
И СВЕТИХ ОТАЦА"

(Овај напис је састављен из поука: светог Јована Златоуста, преподобног Јефрема Сирина, преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Касијана, преподобног Јована Лествичника, преподобног Григорија Синаита, преподобног Пајсија Величковског, светог Никодима Светогорца, светог Игњатија Кавкаског, светог Теофана Затворника, преподобног Никона Оптинског, светог владике Николаја Жичко-Охридског, преподобног Јустина Ћелијског, оца Серафима Платинског блаженог спомена, епископа диоклејског Калиста, те архиепископа етнанског Хризостома.



Ален Новалија)

Да бисмо читали Свето Писмо и свете Оце морамо најпре да имамо исту веру као свети Оци. Зато је истински почетак свега упознавање са основним хришћанским учењима, оним што и даје снагу и једномисленост свим Оцима. Но, спасење са којим се упознамо и у које поверујемо мора се развити, осећати, видети у себи, јер је без тога вера мртва. Како то учинити? Следећи светим Оцима! Једини пут спасења је слеђење саветима светих Отаца. Треба знати да Оци свесно граде један на другом. Њихово је стваралаштво у томе што они учења својих претходника примењују на себи и свом времену, те истину непромењено прослеђују даље - истину коју и ми морамо применити на себи.

Истинско православно образовање се данас одвија у манастирима са духом светости и искусним старцима, парохијама на челу којих је свештеник који не одобрава грехе своје пастве, већ је стално бодри на виши духовни живот, те у богословијама старог кова са учитељима који своју веру живе, што је све данас веома ретко.

Главно занимање новообраћеног хришћанина, као и искушеника у келији, треба да буде проучавање Еванђеља. Свето Писмо чува се на за то нарочито одређеном месту у нашем обитавалишту, а и носећи га према њему се морамо односити са поштовањем. Читању треба да претходи скрушена молитва, пуна вере и љубави према Христу, да нам Господ отвори духовне очи и испуни срце благодаћу, да осетимо и схватимо истину и живот написаних речи. Древни хришћански обичај је да се пре узимања Књиге руке оперу, те да жене за време читања имају покривену главу, а мушкарци откривену. Свети Оци препоручују читање у осами, стојећи или клечећи. Оно треба да буде упорно, и да се чита што је могуће више, тако да нам се ум, како кажу, купа у Светом Писму. Почиње се постојаним учењем заповести датих у Матејевом и Лукином Еванђељу. Отварајући свето Еванђеље, буди свестан да ћеш по односу према њему бити суђен, да ће то одредити твој вечни удео. Њиме ћеш сазнати каква је Божија воља и колико си удаљен од ње. Учење заповести је неодвојиво од њиховог извршавања. Извршавањем еванђелских заповести и остали делови Писма постају лакше разумљиви. Свето Писмо није тек књига, већ живот, и можемо га појмити једино ако га живимо. Чини да би разумео! Са Писмом упоређуј и оцењуј не само своје поступке, већ и мисли и жеље. Тако се стиче трезвеност. Узми једну врлину и нека њено испуњавање буде твоја главна дневна дужност. Кад ти она пређе у навику, освајање сваке следеће врлине ће бити лакше и лакше, све до последње. Угледајмо се на Пресвету Богородицу која рече: "Нека ми буде по речи твојој" (Лк 1:38 ), која "чуваше све речи ове и слагаше их у срцу својему" (Лк 2:19), и која и нама заповеда: "Што год вам рече учините" (Јн 2:5).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Citanje.htm

(Пренео сам само почетак овог краћег текста, дужине мало дужег поста на форуму који можете наћи целог на горе постављеном линку и треба то прочитати с обзиром на то из чијих је поука састављен - горе видите списак свих Светитеља који су дали ове поуке! Много је корисно прочитати ово јер учи шта треба да радимо као Хришћани Православци, а има и за алвкунгена посебан део при крају, као и за све нас остале наравно...)
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A

[pichwaise_bgd]

Μислим да је 50 година комунизма у Србији оставило великог трага када је реч о религијској писмености. Сви су верници и сви славе славу али генерално мислим да 99%, можда грешим, али убеђен сам да тај проценат људи не би имало појма шта је то уопште слава и зашто се она слави! Такође користимо поприличан број паганских ритуала који немају везе са православљем - као своје! (има их много да не набрајам сад) Људи код нас дефинитивно требају да се науче православљу и веровању а ова тема итекако може да послужи да се подигне свест о томе барем у нашем дворишту.

[Hatori Hanzo]

Тако је брате, потпуно се слажем са тобом. Мислим само да је претерано 99% али је проценат вероватно катастрофа, пођимо од нас којима је то важно и хоћемо да знамо о томе, па опет - колико знамо?!
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A

[pichwaise_bgd]

Наравно, слажем се, али многи од тих обичаја постоје само код нас а не уобичавају се рецимо у Русији или Грчкој..Мислим да би смо овде требали да се бавимо неким конкретним стварима типа "људи кад' се улази у Цркву треба да се прекрсти, као и кад се поред ње пролази" тј. оне неке основне ствари које су верујем на ниској лествици познавања код наших људи..

[унцле вања]

[апсурд]

Ево овако :
Желео бих мало да се надовежем на ову тему . Скоро сам са једним другом био на Литургији у Грчкој Православној Цркви . Има ту неких ствари које сам ја као неко не свештено лице приметио , и које се разликују . Могу тек да замислим шта би тек неки свештеник могао да ми каже о разликама у обреду и осталом ?
Пошто знам да овај форум посећују многи образовани људи , а на Северу су и Попови били виђени , претпостављам да постоји неко ко би могао да нам објасни све те разлике између Православних Цркви и обреда ( не само Грчка , Русија ... већ ако је могуће и у целом Свету ) ?

Знам да је тема опширна , али мислим да би се тако не само ја већ и многи други посетиоци овог сајта едуковали !
_________________
---hahhaha slusaj ovog,decko poduvaj ku*** malo...ja na tekme idem od 2002 ...do 2006 sa Caletom, od 2007 stalno... tako da...

[Hatori Hanzo]

[Директор]

[Директор]

Мислио сам на паганске обичаје уопштено,а не на славу...
а написао сам и због још много тога.пример ти је спас душе,а има још много много разлога тако да нисам рекао да је то пресудно

[унцле вања]

директоре свака православна црква и православни народи имају својих разлика у верским обредима.код нас постоји стварно пуно ствари које потичу из доба када смо били пагани.за разлику од грка који су у већини случајева насилно терани да се одрекну својих обичаја из доба паганства,и то има за последицу да код доста грка постоји нека одбојност према цркви управо због овога.код нас то није био случај,чак је и Свети Сава изричито наређивао монасима кији су ишли по народу да проповедају веру да се никако насилно народ не тера да се одрекне својих паганских обичаја већ да се да се такви обичаји прилагоде Хришћанским нормама.
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[Hatori Hanzo]

Ево житија Светог Јована Шангајског, великог светитеља српског порекла који даје невероватан пример хришћанског и светитељског живота! Обавезно прочитати, много утешно, много поучно и лепо!

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ, ЗА ЖИВОТА
СВЕТИТЕЉ !

Када се помене име Светог Јована шангајског, епископа Шангаја, Сан Франциска и Западне Европе, одмах се човек асоцира : на молитву, чудотворца, добротвора, мисионара, аскету, исцелитеља, хранитеља сиротиње. Док је био у Шангају сматра се да је захваљујући његовим проповедима и мисионарским радом у Православље прешло више стотина хиљада Кинеза. У Паризу су га звали Јован Боси, јер је често ишао бос, поготово кад је служио свету Литургију.Неупућени су то приписивали отеклинама ногу усред умора од не спавања. Међутим, разлог је био другачији. Као што је Мојсије добио наредбу од Бога када је гледао купину која гори, а не сагорева, да се изује јер је земља на којој стоји света, тако је и свети Јован осећао себе недостојним да стоји испред светог престола обувен.
Јован Максимовић родио се у Русији 4.јуна 1896. године, у Харковској губернији у месту Адамовски. Свети Јован је био пореклом Србин. Његов отац Борис Максимовић био је племић српског порекла. Породица Максимовић избегла је из Србије у Русију у 18.веку пред најездом турских освајача. Иако у туђини, своје порекло,традицију, језик и обичаје никад нису запостављали ни заборављали. Будући врло побожни, родитељи су свом сину на крштењу дали име Михаило, по архангелу Михаилу. Још у то време породица Максимовић била је позната
по светитељу из њиховог рода светом Јовану тоболском, сибирском мисионару и просветитељу.
Михаило Максимовић још као дечак није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, а у школи се одвајао од друге деце. Није волео гимнастику,плес, и још у то време гледао је где год је могао да проповеда име Христово. Каже се да је под дечаковим утицајм његова професорица француског језика прешла у Православље.
Као епископ, када је говорио о свом детињству свети Јован је записао: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини.Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву жељу да се борим за истину,а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за веру.“
Михаило је као осамнаестогодишњак завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету и дипломирао четири године касније. Као царски официр, по избијању револуције у Русији Михаило је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. У једној борби рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али младог Михаила је нешто друго вукло и давало му снагу.
Будући да је стално посећивао света богослужења у успенској цркви у Харкову, снага чудотворства светих утвари из те цркве одвела га је на другу страну.
У тој цркви су се чувале чудотворне иконе, а у гробници су лежале чудотворне мошти архиепископа Мелентија Леонтовича, који је на себе за живота узео подвиг борбе са сном. Он је проводио ноћи непомично стојећи руку потигнутих ка небу, никад не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу, а касније када је постао епископ узео је на себе сличан подвиг не спавајући у кревету четрдесет година.

ОПЕТ У СРБИЈИ
Када је грађански рат у Русији узео маха, млади Михаило са породицом долази у отаџбину Србију. По својој давној жељи уписао је у Београду Теолошки факултет и завршио га 1925. године. Бивши племић живећи као избеглица зарађивао је за живот продајући новине по Београду. Још као цивил млади Михаило је на себе узимао разне подвиге. Мирно би стао на плочник, најчешће бос продао би новине за час, јер су га сви Београђани знали и заволели због његове смирености. Исти ти људи нису ни слутили да купују новине од правог аскете који је завршио два факултета.
Дошло је време да Господ позове Михаила на праву службу. У Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године замонашио се узевши име Јован, по свом претку Јовану Тоболском.
Године 1929. Свети Синод Српске православне цркве поставио га је за професора суплента у Богословији у Битољу. У то време на челу Охридске архиепископије био је владика Николај (Велимировић), а један од професора био је и отац Јустин (Поповић). Тек су овде по први пут и други сазнали за његов свети начин живота. Свети владика Николај би често говорио ђацима: „ децо слушајте оца Јована,јер је он анђео Божији у људском обличју. И кажите другима ако хоће да виде живог светитеља, нека дођу да виде оца Јована“.
ДЕЧИЈИ АНЂЕО ЧУВАР
И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе,и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету.Често су га ђаци долазивши
у његову келију налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија(земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао ,већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу,намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста.Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели,јер се одмах прочуо као добротвор.Посебно је поштовао светог Наума охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

ОДЛАЗАК НА ЕПИСКОПСКУ СЛУЖБУ
Дошла је и 1934. година, отац Јован је добио позив од поглавара руске Заграничне цркве да дође ради хиротоније у чин епископа. Прво што је отац Јован урадио, написао је писмо у којем објашњава да је вероватно дошло до грешке и замене имена, јер по његовим речима он није за епископски чин због његовог тешког говора и ноге на коју стално храмље. Наравно отац Јован је добио одговор да нема никакве грешке и да је њега Свети Синод руске Заграничне цркве изабрао за епископа.
После хиротоније сада епископ Јован послат је у Шангај. Услед много обавеза у пастирском раду, епископу Јовану је нога толико отекла да је морао да иде на болничко лечење,јер му је живот висио о концу. Изашао је из болнице без дозволе, отишао право у цркву и одржао свеноћно бденије и оток је нестао. Много је био жалостан због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак четири хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане епископ Јован налазио је по улицама Шангаја изгладнеле и оболеле.Постоји једно сведочанство да је помоћница епископа Јована која је уз њега бринула о науштеној деци, била љута на епископа и рекла му љутито да више не доводи децу јер немају чима да их хране. Епископ Јован је отишао у своју келију и целу ноћ се молио.Ујутро је стигао конвој хране коју су добри људи донели да прехране напуштену децу.

ЕПИСКОП ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ И САН ФРАНЦИСКА
Руси су после доласка комуниста на власт у Кини опет кренули у изгнанство. И епископ Јован био је са њима. Свети Синод руске Заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. На службу је дошао у Париз, а касније у Брисел. Он је непрестано путовао читавом Европом, служећи свету литургију на француском, холандском, и касније на енглеском језику.У једној од париских католичких цркава, свештеник је обраћајући се младима рекао: „Тражите доказе, кажете да сада нема ни чуда ни светитеља.Шта ће вам теоријски доказ, када сада улицама Париза хода живи светац Свети Јован Боси.“
У јесен 1962. године Епископ Јован прелази у Сан Франциско, да би помогао завршетак изградње велике саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу.Измиривши завађене земљаке, завршавају изградњу саборног храма.
Пратећи чудотворну икону Курско-Коренску, у Николајевском храму у Сијетлу 2. јула 1966. године служио је свету Литургију. Као и обично после Литургије, остао је у олтару молећи се три сата. Изашавши отишао је у парохијски дом и пред иконом коју је допратио испустио своју свету душу.Владику Јована су први пут после четрдесет година положили у постељу.
Када су људи чули да се владика Јован упокојио, похрлили су да му одају почаст. Његови посмртни остаци шест дана лежали у цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску, и уместо да се осећају, напротив тело је ширило блажени мирис. После литургије и опела и целе церемоније које је трајало седам сати, тело су положили у гроб. Године 1993., ковчег са његовим телом су извадили и отворили, тело је остало нетакнуто и нетрулежно. Уброзо затим онај који је на себе узео најстроже покоре,утешитељ и мисионар, добар пастир и слуга Христов, васпитач омладине пун благости и љубави према Богу и ближњима, проглашен је за светитеља.
Још пре проглашења, народ је упућивао молитве Светом владики, јер је сматран светитељем још за живота.
И неверници су знали да не треба да се плаше урагана, торнада, нити било каквог времена ,док је Владика на острву. Када би на радију јавили да се невреме приближава, свети владика Јован би излазио и са крстом благосиљао острво са све четири стране. Невреме би једноставно заобишло острво.
Господ нам је дао молитвеника којем треба да се молимо да нас сачува од невремена овог света , да нас избави од буре страсти овог света, а то је Свети Јован шангајски чутотворац.
ЗАТО МУ ЗАПЕВАЈМО С БЛАГОДАРНОШЋУ : РАДУЈ СЕ СВЕТИТЕЉУ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА ЧУДОТВОРЧЕ


свештеник Благоје Т. Катић
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A

[D13]

[Hatori Hanzo]

Побрисао сам све што је писано на скоро две стране у тој расправи која нема везе са темом. Тема је Првославље, ако можемо једни другима да пренесемо нешто што смо чули или прочитали, да пренесемо неке текстове, књиге... Да разменимо мишљења уколико можемо понешто исправно да расудимо, и сл... Значи да се уздижемо духовно и јачамо у Хришћанским врлинама, ако је могуће. А за остале приче има других тема или отворите друге теме.
_________________

Један ЅМЅ за један оброк гладнима на Косову и Метохији 064 или 065 - 1033
http://www.youtube.com/watch?v=YTATSBVas3A

[унцле вања]

ЂУРЂИЦ
Овај датум је у народу познат и празнује се као пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у Лиду палестинску. Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу.
За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене.
Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог.
Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.
Тропар (глас 4):
Јако плених свободитељ и нишчих зашчититељ немошствојушчих врач, цареј поборниче, побједоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

срећна слава свима који славе овог свеца
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[Pedjo_BBrdo]

16.11.2007
SASTAVLJEN DOKUMENT O TEMELJIMA ZA UJEDINJENJE KATOLIČKE I PRAVOSLAVNE CRKVE
Papa “prvi među patrijarsima”

RIM - Sastavljen je dokument sa 46 članaka kojim se postavljaju temelji ujedinjenja Katoličke i pravoslavnih crkava poslije Raskola 1054. godine, a koji su, nakon sastanka u Ravenni u listopadu, potpisala izaslanstva predstavnika dviju crkava, izvijestila je Hina.
Navodeći talijanski list La Repubblica Hina prenosi da je na tom dugotrajnom savjetovanju vatikansko izaslanstvo predvodio kardinal Walter Kasper, predsjednik Papinskog vijeća za jedinstvo kršćana, a metropolit Joannis Zizioulas izaslanstvo Carigradskog patrijarhata. Isto tako, predstavnici Ruske pravoslavne crkve napustili su savjetovanje u Ravenni, jer su na njemu sudjelovali i predstavnici Estonske pravoslavne crkve, koja je u vrijeme Sovjetskog Saveza bila pod moskovskim patrijarhatom, a odcijepili su se uz blagoslov carigradskog patrijarha, Bartolomeja Prvog. Moskovski patrijarh Aleksej Drugi ne priznaje primat carigradskog patrijarha.
- U dokumentu potpisanom u Ravenni utvrđuje se kako je Papa "prvi među patrijarsima", a Rim je "prvo sjedište". Te dvije točke bile su među glavnima koje su dovele do rascijepa između katolika i pravoslavaca 1054., a sada bi one mogle biti temeljem ponovnog ujedinjenja. Dakle, priznanje uloge primata rimskog biskupa je utvrđeno, a prema dodatnim pojašnjenjima lokalni biskupi su autonomni. Na lokalnoj razini vlast je u rukama biskupa, na regionalnoj razini skupina crkvi priznaje unutar sebe jednog prvaka (protos, na grčkome jeziku), a onda na univerzalnoj razini, kako se navodi, "oni koji su prvi u različitim regijama, zajedno sa svim biskupima, surađuju u onome što se odnosi na ukupnost Crkve". U tom kontekstu se naglašava kako "prvi moraju priznati tko je prvi među njima". La Repubblica ocjenjuje kako ovaj dokument donosi smjernice, pravi "road map", za put prema ujedinjenju kršćanskih crkvi.
Tradicionalna sjedišta kršćanskih patrijarhata nalaze se u Rimu, Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i Jeruzalemu.
Grad Ravenna u sjevernoj Italiji, nedaleko obale Jadranskog mora, nije slučajno izabran za mjesto katoličko-pravoslavnog dijaloga. Naime, ondje je, nakon pada Zapadnog Rimskog Carstva, u razdoblju od kraja 6. stoljeća do 751. godine postojala bizantska teritorijalna tvorevina tzv. Ravenski egzarhat. Bizantsko Carstvo je, u to vrijeme, pod svojom vlašću imalo cijelu istočnu obalu Jadranskog mora te dijelove Italije, uključujući i gradove Rim i Napulj te Kalabriju i Siciliju. Korzika i Sardinija također su bile pripadale Bizantu, ali su bili uključeni u sastav Afričkog egzarhata. Ravenski egzarhat je nestao 751. nakon upada Langobarda, a već 756. godine Franci taj teritorij Franci prepuštaju rimskom papi. (Hina/gs)

(Текст прекопиран са једног форума)

Јел неко зна нешто више о овоме?Ако је ово истина не знам шта да кажем на ово.Иначе су била присутна и наша два епископа Иринеј и Игњатије?



_________________
"Границе између Православља и јереси су исписане крвљу." (Старац Јероним Светогорац)