www.DELIJE.net

[crazy_north]

Мислим да би било јако добро издвојити из топика Српске историја постове о Српским великанима а да топик Српска историја остане као топик у коме ће се писати о битним датумима и догађајима везаним за нашу славну историју
тако да молим модераторе да горе наведене постове пребаце овде
за почетак
Стеван Синђелић


Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка Синђелија преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.
Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.
После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.
Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)
После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. Код Каменице, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се две војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.
Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.
После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле Kула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.
Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

[-NO SURRENDER-]

Живојин Мишић (7. јул (по ст.кал.)/19. јул 1855. Струганик - 20. јануар 1921. Београд) је био српски војвода из Првог светског рата. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876-1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића. Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице - Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.

По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и комадант 5. пука Дринске дивизије.

Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији. [1]

Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног комаданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921.

[-NO SURRENDER-]

Степа Степановић (Кумодраж 12. март 1856. - Чачак 27. април 1929.), српски војсковођа и војвода.

Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.

У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Цустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.

Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха Друге армије и њеног команданта. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериса. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентрицних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала Српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Упркос томе, славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отадџбине.

[crazy_north]

Петар Бојовић



Петар Бојовић (16. јул 1858, Мишевић- 20. јануар 1945, Београд) је био српски војвода из Првог свјетског рата.

Петар Бојовић је поријеклом из племена Васојевића. Гомназију је завршио у Београду и ступио у Војну академију 6. октобра 1875. Произведен је за артиљеријског потпоручника 1880, за коњичког поручника 1883, за генерал-штабног капетана 1. класе 1891, пјешадијског потпуковника 1897, генерал-штабног пуковника 1901, генерала 1912.
Као млад официр заузимао је постепено положаје према чину и командовао је у миру пјешадијским пуком, пјешадијском бригадом, дивизијском облашћу, коњичком дивизијом, трупама нових области. Био је начелник штаба дивизијске области у два маха, помоћник начелника штаба активне војске, помоћник и заступник начелника и начелник главног ђенералштаба, начелник штаба главне војне инспекције и начелник општег војног одјељења Министарства Војног.
У рату против Турске 1876, као питомац Војне академије, био је у штабу Врховне команде, у наставку рата 1877. до 1878. као питомац Војне академије, био је у батерији на дужности подофицира, у Српско-бугарском рату 1885. био је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба шумадијске дивизије.
У Првом балканском рату 1912-1913. био је начелник штаба Прве армије, која је постигла велике победе у Кумановској и Битољској бици. Учествовао је у мировним преговорима са Турском, одржаним у Лондону 1913, као војни стручњак у делегацији срспке владе. У Другом балканском рату 1913. против Бугарске био је начелник штаба Прве армије, која је однела победу у бици на Брегалници.
У Првом светском рату, његова Прва армија је претрпела велике губитке у бици на Дрини 1914. Бојовић је био рањен у овој бици, па га је заменио армијски генерал Живојин Мишић. У јануару 1916, именован је за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра. Ту позицију је задржао до јуна 1918, када је дао оставку на то место због несугласица са Антантиним генералима око питања ширења Солунског фронта. Поново је преузео свој положај комаданта Прве армије, која је прва пробила непријатељске линије на Солунском фронту и напредовала дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га је 26. септембра одликовала титулом војводе за његове заслуге током рата.
Војвода Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд.
1921. је именован начелником генералштаба уместо преминулог војводе Живојина Mишића, а 1922. се повукао из активне службе. На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног комаданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II.
Петар Бојовић је умро у Београду 20. јануара 1945.
Написао је и штампао, поред чланака у војним листовима и часописима: Вод патроле, Васпитање војника, Метода за решавање тактичких задатака, Шта имамо и можемо да очекујемо од Егзерцирних правила, Одбрана Косова поља (1922). Превео је Тактику од Бриалмонта.

[crazy_north]

Петар Добрњац

Петар Теодоровић Добрњац се родио 1771. године у пожаревачкој нахији, у селу Добрњу. У младости је био хајдук неко време, а потом је као сељак трговао углавном живом стоком. Године 1804. био је буљубаша (заповедник чете) под Миленком Стојковићем. 1805. године учествовао је у боју на Иванковцу против Хафиз-паше, после које га је Совјет прогласио бимбашом (заповедник над 1000 људи) и војводом. После битке код Делиграда (1806), против скадарског Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи. Када је Карађорђе 1809. године поделио војску на четири дела, јужни део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић. Због свађе између Добрињца и Милоја Петровића изостала је помоћ војводи Стевану Синђелићу, у боју на Чегру (1809), што је довело до српског пораза. После пада Делиграда (1809.) напустио је Србију због неслагања са Кара-Ђорђем. 1810. се вратио у земљу на интервенцију Русије, али је 1811. поново протеран. По слому I српског устанка (1813. године), Петар је покушао да учини нешто за Србе и Србију, али му се није дало. Ишао је чак до Париза и Петербурга код Родофиникина, али безуспешно.
Петар је примао од Русије годишњу пензију од 300 дуката, а после закљученог мира између Руса и Турака 1812. године из Каравлашке се сели у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини.
У II српском устанку (1815.) био је повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију.
Петар Добрињац је имао два сина, али су обојица умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, и једну ћерку, Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина Луке Лазаревића. Петар је умро у Јашију 1828. године.
Вук Караџић га овако описује: "Био је крупан и пун човијек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије (1811. године), може бити да му није било још пунијех 40 година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: кад би што приповиједао, тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина, био је велики јунак, особито знајући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч."
Петар Добрњац је остао запамћен по изреци коју је први изговорио Карађорђе
„Говорити, а мом к...., а Петру Добрњцу, све једно!“
која је изречена почетком 1807. године када је Карађорђе сазнао да је Добрњац у Параћину на своју руку побио турске посланике који су пошли на преговоре у Београд.

[Gregor]

Сердар Јанко Вукотић



Сердар Јанко Вукотић(1866 - 1927) је рођен на Чеву код Цетиња. Након завршене Војне академије у Италији, постепено се пео хијерархијским лествицама, сто је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава на командним и руководећим дужностима. Бригадир је постао 1902. године, а 1910. је командовао Првом црногорском дивизијом. Од 1905. је члан Државног ратног савета, а пуну афирмацију достигао је у балканским ратовима. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Санџаку и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве српске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково-Калиманци и успешно садејствовала јединицама Српске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске. Избијањем на Јахорину и Пале јединице Санџачке војске којом је командовао сердар Јанко и јединице Ужичке војске угрозиле су бок и позадину Аустро-Угара на Дрини. Велики успех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења Српске војске преко Црне Горе и Албаније. Тада је Санџачка војска у садејству са снагама Прве српске армије успела да одржи 500 km дугачак фронт и у натчовечанској борби код Мојковца заустави и одбаци непријатељску офанзиву. С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, прослављени војсковођа је у све окршаје увек, као најблизег сарадника, водио своју кћерку јединицу.
_________________
Бол... неком добро, а неком другачије

[manicomio]

ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК



Радомир Путник (24. јануар 1847. - 17. мај 1917.) српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом Светском рату.

Војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет година. Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби 1903. године постављен је за начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу и годину дана након тога је умро. Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба ђенералштаба” I и II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.




ЖИВОЈИН МИШИЋ О ХРВАТИМА И ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

О војводи Мишићу и његовом војевању доста се писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега неколико дана протера из земље и данас се проучава у многим војним академијама у свету.

Међутим, мало је познато да је Мишић био и добар – политичар. Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које – поготову за све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и далековидности.

После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. Послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин,Огулин…и види какво је стварно расположење. Након разговора са око две хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи) славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило".

Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио:

“ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову државу".

“А границе” - обрецну се Александар. “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући ?"

Мишић се мало насмеја:

“Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго."

Сад се Александар насмеја:

“То би Италијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Италијанима."

Мишић поскочи:

"Нека им` је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати" – рекао је на крају војвода Александру – и потом сео.
_________________
За Србију све! Србију низашта!

[crazy_north]

Васа Чарапић
Васа Чарапић, чувени Змај од Авале, пре два века био је један од првих који започео причу о устанку против дахија.
Овај знаменити војсковођа рођен је 1770. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 29. новембра 1806. у борби за ослобођење Београда. Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима
Као фрајкор - добровољац - Васа Чарапић учествовао је у Кочиној крајини. У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Ту је показао изузетно херојство, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Васа је био познат и по једној ствари - великој мржњи према Турцима, која је постала пословична.
Дахије су се спремале 1804. пред саму зиму да почну сечу српских кнезова, а Васа пошто сазна за то са још два Чарапића побеже на Авалу. Када су београдски Турци дошли у Бели Поток да га траже он их нападе и отера. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у селу Калуђерица.
Тада је он спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео. Прича се да је, када је гора почела да листа, ставио сребрњак у прво олистало дрво које је видео, опалио из пиштоља и од радости ускликнуо: "Е, чик сад Туро, Васа стече крила!"
Окупио је око себе чету храбрих људи у борби против Турака. Име Васе Чарапића посебно се прочуло када је пресрео код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Све што је добио поделио је народу шаком и капом.
По почетку устанка постаје један од главних војсковођа, а Карађорђе га је толико ценио да је био један од ретких који је у његов чадор смео да уђе ненајављен. По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара реч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали.
Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, а у часу када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо "За мном, браћо!" турски куршум га је погодио у крста.
"Гле, изеде ме пас, закон му његов! ... Не бојте се! Ено пева Чамџија!" рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра I читав век касније подигнут му је споменик.
Београђани су у част јунака назвали улицу од Кнез Михајловог споменика/Народног позоришта до Калемегдана. Споменик Васи Чарапићу је управо на месту где је погинуо, недалеко од улице која добила име по њему.

[crazy_north]

Павле Јуришић Штурм



Павле Јуришић Штурм (нем. Paulus Sturm) је био Лужички Србин и генерал српске војске током ослободилачких ратова (1912-1918).
Павле је због својих војних заслуга и маневара добио надимак Штурм (нем. Paulus Sturm), што на немачком значи Олуја.
Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), док је Војну академију завршио у Вроцлаву (Шлеска). По завршеној војној школи као официр Пруске учествује у француско-пруском рату (1870-1871).
По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје, долази у Србију и као добровољац учествује у српско-турским ратовима (1876-1878.) са чином командант батаљона, да би крај рата дочекао са чином команданта пука. Током балканских ратова командује дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану. Први светски рат дочекао је на челу III армије. Великим залагањем његове III армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој II армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици. Као командант III армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини.
Павле Јуришић Штурм преминуо је у Београду 1922. године.

[crazy_north]

Станоје Главаш
Станоје (Стаматовић) Главаш (1763. - 1815) је био један од најзначнијих учесника Првог српског устанка.Рођен је у Селевцу, селу поред Смедерева и био је најмлађи од троје деце.После смрти његовог оца мајка му се преудаје и заједно са Станојем прелаѕи у Смедеревску Паланку.Петар и Јанко су остали у Селевцу где се и данас налази Станојева родна кућа. Био је војвода у смедеревској нахији. Прије устанка је био хајдук. Био је један од могућих кандидата за вођу устанка, али је одбио понуду и предложио Карађорђа. Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију. Турци су га убили 25. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне.
Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра,презиме су променили у Петровићи,по старом српском обичају где најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву.Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића,пошто је Станоје за њега оженио Петрову ћерку.Потомци Хајдук Вељка(Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.

[crazy_north]

Хајдук Вељко



Хајдук Вељко Петровић, најпопуларнији јунак Првог српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — око 20. јула[1]1813, Неготин).
У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са својих 22 година, као младић одметнуо се у хајдуке. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809 храбро је бранио Бању од Турака. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст.
Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. 1811 постао је војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковаче, где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.
Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је посало турски паша из Влашке. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола, Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, око 20. јула, кад је наређивао оправке на Малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само :"Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину.
Женио се два пута. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, И, 225—238).

[crazy_north]

Хаџи Продан Глигоријевић
Хаџи-Продан Глигоријевић (*око 1760. у селу Неваде код Такова, †око 1825.) је био војвода из Првог српског устанка. Учествовао је и истакао се у борбама 1806. године. Учествовао је у биткама код Сјенице, Нове Вароши, Пријепоља, Бијелог Поља и Суводола (1809). После пропасти устанка одржао се са својим одредом још око месец дана у Мучњу. Предао се Турцима и населио у манастир Трнаву код Чачка.
Како су обновљени турски зулуми, ставио се на чело побуне у пожешкој нахији. Његов недовољно припремљени устанак против Турака (Хаџи Проданова буна) 1814. године у чачанском крају је био брзо угушен. Он је побјегао прво у Аустрију, затим у Влашку, гдје је 1821. године учествовао у грчком устанку против Турака

[crazy_north]

Тома Вучић Перишић



Тома Вучић Перишић (1787/88 - 1859) је српски јунак из доба Првог и Другог српског устанка. Први је хтео да поведе буну против Турака, али га је Милош Обреновић спречио у томе, мислећи да је превише рано за то. Био је први српски полицајац и чувар Милошевог режима за време Ђакове буне 1825. и Милетине буне 1835, а потом жестоки противник и уставобранитељ. Био је један од најбогатијих Срба свог времена.
„Ја се не боим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се бои никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ладу... Ја се не боим никога, само се боим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу... нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда.“
(Тома Вучић Перишић)

[crazy_north]

Карађорђе



Ђорђе Петровић Карађорђе, рођен је највероватније 14. новембра (по старом календару 3.новембра) 1762. године (по неким подацима 1752.) у Вишевцу, на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Кажемо највероватније, јер се за годину рођења помињу период од 1749. до 1770. године. Његови преци потичу из црногорско-херцеговачких брда, од Васојевића, одакле се његов деда Јован са своја два сина доселио у Шумадију, после аустријско-турског рата 1737-39. Презиме му је по оцу Петру.
Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.
1785/86.године Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, одакле предводи збег, највероватније због неслагања са правом прве брачне ноћи (није хтео да дозволи да Тучин проведе са његовом женом прву брачну ноћ како су правила налагала). Постоји верзија и да је наводно убио Турчина.
Пред крај аустро-турског рата, 1787.године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је неоклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. 1793/94. долази до опадања хајдучије и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.
Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.
Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 14. фебруар 1804. године (2.фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Вараврин...
Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1816. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у селу Радовању код Смедерева.
Карађорђе је оснивач српске краљевске лозе Карађорђевића.

[crazy_north]

Милан Тепић

Милан Тепић (1957 - 29. септембар 1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица.

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Током повлачења ЈНА из Бјеловара, што је био договор ЈНА, Унпрофора и хрватских власти, евакуација касарне и других војних објеката требала се десити 1.октобра 1991. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара је на своју руку припремио напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2000 војника и после не малих борби заузета.

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојих формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као "нестали". У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник - командир страже Ранко Стефановић.

Мајор Милан Тепић је проглашен народним херојем.Њему у почаст,Војска Републике српске издала је орден за заслуге у рату у БиХ.

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко“
(Милан Тепић)