DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

Српска књижевност
Goto page Previous  1, 2, 3, 4, 5, 6  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
В. Зайцев
Ветеран


Joined: 09 Dec 2003
Posts: 1252
Location: Борча-СРБИЈА

PostPosted: 13 Apr 2007 19:26    Post subject: Reply with quote

МИ ЗНАМО СУДБУ
Алекса Шантић

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo -
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

(1907)

-------------------------------------------------------------------------------------

НАШИ ДАНИ
Владислав Петковић Дис

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.


Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.


Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.


Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.


Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.


Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.


Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова


Остала нам још прашина на хартији,
К'о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.


Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.


Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.


(1910)
_________________
www.RedStarBelgrade.info
Back to top
View user's profile Send private message
УлтрасЛондон
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 4146

PostPosted: 28 Jun 2007 09:00    Post subject: Reply with quote

дрвосеча wrote:
Читајући ову песму, пре неколико дана, најежио сам се... и схвато да треба бити окачена на овом подфоруму, из простог разлога што има много сличности са данашњим временом у коме Срби и Србија живе!

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА

Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил певају на небеси звезде?
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звезде,
Но се служи Света Литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује Ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентаје.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром
Свети Сава жетал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.
Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђслима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л суседа сусед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични свститељу,
Српског рода други спаситељу
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже јс Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници Вером ослабили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником црквс испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно беззакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе.
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој Предраги Спасе,
Вјечност ми јс кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби да сс Богу врате".
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежашс руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацери се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује Ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе - АЛИЛУЈА!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.

_________________
https://www.youtube.com/watch?v=XE-f-Ng_cUA
Back to top
View user's profile Send private message
ana
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 579
Location: Red&White Caffe

PostPosted: 06 Jul 2007 13:03    Post subject: Reply with quote

http://milatovic.org/



Мој народ

Кад други народи све своје речи истроше
тај мој неку нову спасоносно исклеше;

Када се остали својим лажима опчине
он на своју привија љуту траву истине;

И када му је до пола пресечен врат
он у име џелата мисли да је брат;

И када братоубица превисоко главосечну дигне справу
мој се за џелата уплаши и подметне народну главу;


Он опрашта и пре него се нешто догоди
па ако то србоглади претходи и из ње исходи;

И између себе лако зна да се искоље
и србождерима после зида богомоље;

Може тај народ, као безброј пута до сада,
престо на главу обожаваоцима пада;

И опет лечи заражене од србоглади
да антисрпска глава себи о глави не ради;

Од вечитог Косова до дежурног Јадовна
тај мој народ кроз времена отровна;

У којима су лудаци квазимудраци
када мутиводе мутно коло воде;

Најмање зна да цени у оку трунчице
када се усправи и истражи погурице;

Пуцају сами од себе антинародни обручи
када се вечност по том народу вечности учи;

У коју мој народ отиче сваког дана
уочи и после својих Савиндана и Видовдана;

И однародиш ли се од таквог народа
своју ће немоћ у лице свака да ти призна вода!


Раскамењен

Између Савиндана и Видовдана
по којима се вечност вечности учи,
видех искорак раскамењеног камена...
Усправио се камен као човек и мучи!

Гледа у небо теже од олова
Схватила и камена несаница
да је орлова све мање и соколова,
а све више од црних најцрњих кукавица!

Разбежали се од пробуђеног камена
сви пузећи са сном изједначени...
Загазио у мутну воду до рамена
да је разбистри Свевремени!

Мисле да је сан, а не јава,
они што спавају узалудни,
а камен путеве пресељава,
далеко од странпутица худих!

Опонашање се у дамаре усели
и тихо се крећу иза камена
сви путеви опрани и бели
и по њима тако људска имена!

Решена да у пожару руку
сагоре све у себи крвопије,
да вечности препознају поруку:
Камен коракнуо узалуд није!

Између Савиндана и Видовдана
по којима се вечност вечности учи,
видех искорак раскамењеног камена...
Усправио се камен као човек и мучи!


Глава има ...

Глава има очи
Кад затреба
Способне да не виде

Самообмана вида!

Лице има
Маски најсличније

Подобност најнеподобнија!


Глава има циљ
Често у другој глави
Слично обманутој нади
Не ријетко
Глава глави
О глави ради ...
_________________

Свануло је изнад цркве Св. Марка...
Back to top
View user's profile Send private message Visit poster's website
stancho pansa
ДЕЛИЈА јуниор


Joined: 20 Feb 2004
Posts: 49
Location: Belgrade

PostPosted: 12 Jul 2007 13:38    Post subject: Reply with quote

ВРБАС

Носи српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова -
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса -
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

Јован Дучић
_________________
Studenti Botswana su uz vama!
Back to top
View user's profile Send private message
ana
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 579
Location: Red&White Caffe

PostPosted: 06 Aug 2007 07:37    Post subject: Reply with quote

НОЋ ПОД ОСТРОГОМ

Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.

Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.

Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.

У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.

Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.

Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти'о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.

О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води -
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!

Гледајући тебе ја, пун снага нови',
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.

Ја знам: једног дана са обала твоји'
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.

Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни'
И кандило славе на српском олтару.

Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, -
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!



ВЕЧЕ НА СЕЛУ
Јанку Веселиновићу


Ево мога села, ево радовања!
Ево тихог мира гдје ми душа сања,
Гдје се срце снажи па весело бије,
Као да ми нигда заплакало није!

Ево мога села! На зеленом платну
К'о да, пуну душе, гледам слику златну -
Једну слику живу што је Господ ствар'о
Када се на земљи с љубављу одмар'о!

Гле, домови мирни кроз дрвета стара
Како мило руде од вечерњег жара,
А горе високо, при заходном блеску,
Прелијеће ор'о ширину небеску.

А тамо, од села, по стрмêни брдâ,
Ено блâга, ено, пребијелих крдâ!
Ено горе момче на врх ст'јене сједа
И далеко тамо пут запада гледа.

Гле под густим дубом, тамо гробљу ближе,
Гле како се скромно мала црква диже,
И кроз меко лишће, што се над њом сплело,
Како мирно гледа своје мирно село!

Док широким пољем, као сребро чиста,
Лијепа ријека трепери и блиста,
Па жубори, хуји и к'о да ми мрмља
Да обали сађем у сјен густог грмља.

Али ја ћу тамо гдје још ратар браном
Брана плодну њиву, што га храни храном,
И старим рукавом таре знојно чело,
Гледајући вôљан своје драго село.

На груди ћу ове загрлити брата -
Мученика часног, што за руљац хвата,
И крвавим знојем, под пламеним небом,
Клас одгаја плодни, што га храни хљебом.

Он ће мени скромно своју руку дати
И дому ме своме на починак звати,
А ја ћу ижљубит' поштено му чело,
Па ми, онда, збогом, остај, мило село!



ЦРВ


Ходи, Српче, ближе мени,
Ход', соколе мој,
Гледај црва како пузи
У прашини тој.

Испотаје гризе, трује
Са корјена цв'јет,
И највишој плодној воћки
Буде злотвор клет.

Од св'јета се вјечно крије.
Али за то знај:
Ко се крије ништа није,
Кукавица ј' тај.

Ногом лупни, погази га,
Сваком црву смрт! Mr. Green
Који гмили у прашини, -
Трује цв'јетни врт.

Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак -
Соколски ми стој!



А. Шантић
_________________

Свануло је изнад цркве Св. Марка...
Back to top
View user's profile Send private message Visit poster's website
1989DS
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 06 Jan 2006
Posts: 269
Location: СРБИЈА!!!!!

PostPosted: 06 Aug 2007 10:15    Post subject: Reply with quote

Quote:
Читајући ову песму, пре неколико дана, најежио сам се... и схвато да треба бити окачена на овом подфоруму, из простог разлога што има много сличности са данашњим временом у коме Срби и Србија живе!

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА

Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,


Ако се не варам ово смо слушали пре хуманитарног концерта, има ли ко мп3?
Back to top
View user's profile Send private message
дрвосеча
ДЕЛИЈА


Joined: 17 Oct 2006
Posts: 142
Location: поред шуме

PostPosted: 09 Aug 2007 15:26    Post subject: Reply with quote

Да не отварам нову тему (а лоше ми иде то отаварање) за овакве песме, овде ћемо написати 1 тужну... Чули смо је и прошле и ове године на парастосу жртвама "Олује"... док је 1 мали дечак рецитовао, стајао сам поред његове мајке, и сва у сузама га гледа, труди се да не плаче, али сузе иду саме... и мени се плакало!

ПЕСМА ЗА ДЕЦУ ПОГИНУЛИХ БОРАЦА У ОТАЏБИНСКОМ РАТУ 1991-95

Мој тата још се не враћа из рата.

На питања моја, моја мама брат и сека
ђедо и бака, кроз сузе се смију.

Мора да од мене нешто тајновито крију.
Бојанов и Јованов, Јеленин и Маријанин
Савин и Стојшин татице долазе -
пуне им руке милошта чаура празних бајних.

А мој тата не може кући доћи мама каже
до краја рата, јер границу српску чува.

Тај положај се уистину не пушта лако
кажем моја драга бако.

Још сам мали ни 4 немам, не сећам се тата
не знам га по лику, али зато имам слику
да га одмах познам чима га угелдам на видику.

Ђедо каже да смо исти ја и тата, пави борци
првоборци, мушкарчине, српске јуначине.

Ја се дичим што му сличим.

Ако ми се тата не врати до краја рата
пожурићу да одрастем. До татице тако најбрже
ћу стићи, јер ћу и сам на границу ићи.

Ипак најбоље би било на јави, када би ми се снило
да и мој тата као Јованов и Бојанов, Савин и Стојшин
у кућу бане, и прије краја рата.

Не тражим милошта. нека дође руку.
Не треба ми штошта али мио треба пар
руку мазних и то је све. Да ме само једном
ТАТИНЕ РУКЕ ОБГРЛЕ!


Мићо Јелић Грновић
Пис. лета господњег 1994. у дечијем одмаралишту у Карину, где је био Дом за децу погинулих српских бораца...
_________________
ПАЛИ БРАТЕ ФОРУМ, ТРИБИНА ЈЕ ЗАКОН!!!

КО СНИМА МОБИЛНИМ НА СЕВЕРУ:
КЕВА ТИ ЈЕ КУ*ВА - ПЕДЕРУ!!!
Back to top
View user's profile Send private message
100%anti crnobeli
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Aug 2004
Posts: 871
Location: Вишњичка бања

PostPosted: 06 Oct 2007 21:17    Post subject: Reply with quote

Наше сунце прерано је зашло


Наше сунце прерано је зашло
сваког јутра најављују кишу
не схватамо шта нас је то снашло
победници историју пишу.

Свакодневно пада бројно стање
Србе данас много лакше броје,
а већ сутра биће нас још мање
победници историју кроје.

Већ се звери злобно церекају,
скупљају се чопори хијена
не морају дуго да чекају,
Србија је скоро убијена.

Порушени наши споменици,
вагабунди с конопца и коца
који себе зову победници
од зле мајке и још горег оца.

Деца ће се одрећи предака,
уче оно што званично важи,
тешко да ће између редака
препознати победничке лажи.

Било једно непослушно племе
било једном и нема га више
српско име прогутаће време
Србија је престала да дише.

Бора Ђорђевић
_________________
Шај LAV чека титулу...
Back to top
View user's profile Send private message
икс
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 13 Jan 2004
Posts: 506

PostPosted: 14 Oct 2007 12:13    Post subject: Reply with quote

Владика Николај

ДРАЖИН ДУХ ГОВОРИ



Ој Србијо небројено гробље,
Срби браћо заробљено робље,
Ево мене да се вама јавим,
Из овога света небескога,
У светлости Христа спаситеља,
У сијању небеске Србије.



Жив сам, браћо, живљи но икада,
У друштву сам бољем нег' икада,
У близини светитеља Саве,
Који сија као сто сунаца;
Крај мене су и Милош и Марко,
Старац Богдан са девет синова,
И сва српска крстоносна војска,
Са Косова поља широкога,
Што изгибе за крст и слободу.



Око мене безбројни ускоци,
Што бранише сиротињу рају,
Кроз векове од турских зулума:
Павле Бекић, страшни војсковођа,
Два Јакшића, два хероја дивна,
Хаџи Продан, Коча Капетане,
Хаџи Ђера и Хаџи Рувиме
И Авакум, дика мученика;



Карађорђе и његова војска,
Са Мишара и са Иванковца,
Кнез Алекса, страшни Бирчанине,
Голи Зека и Змај од Ноћаја,
Хајдук Вељко и Курсула Јово,
Хаџи Милош и храбра Љубица,
И све српске изгинуле војске,
На Грахову, Лазу и Никшићу,
На Мишару и реци Тамишу,
На Анголи и на Мариц' реци.



Сви јунаци наши с Куманова,
С Куманова и са Облакова,
Са Битоља и с Кајмакчалана,
И босанско оковано робље,
Што му Арад беше костурница,
И сво српско нежидарско робље,
Што изгибе с глада и помора.



Још су са мном сви моји четници,
Официри, храбри командири,
Што пет лета са мном четоваше,
Од тирана Србију бранише,
У биткама ил' по тамницама,
Бројеви су људски премалени,
Да изброје сву небеску војску,
Сву небеску србинову војску
И вечиту светлост и красоту.



Где је моја душа узлетела,
Кад ми јуде тело умртвише,
Без опела у земљу забише,
Да се мени за гроб не дознаде.



Ал' Бог види све скривене тајне,
Залуду су земље безбожничке,
Небеса се њима потсмевају,
Време иде и скоро ће доћи,
Да Србија буде слободија.



Ја ћу неком пријатељу своме,
На сну јавит' и мој сан објавит,
Да се мени поје литургија,
Тога света као и онога;
Све непрапде људскe су пред Богом,
Као плева пред вихором ветра.



Дрште веру, слогу и поштење,
У томе је Србину спасење;
Не жалите за нама умрлим,
Ми смо живи где се не умире;
Не жалите за душам умрлим,
Што у телу као сенке крећу,
Што сатани против Христа служе,
Против Христа и свога народа,
Што Крст ломе и грбачу гњече.



Храбри будте, ми смо с вама стално,
И дан и ноћ Бога прослављамо.
И сви за вас Богу се молимо,
Ми смо јачи од свих људских војски,
Ми смо ваши моћни савезници.



Земља Небу одолет не може,
Нити ико небеској Србији,
Чије число премашује звезде,
Чијој сили отпори су смешни,
Јер без муке побеђује беду,
И пре битке односи победу,
СВЕ ПО ПРАВДИ БОГА ПРАВЕДНОГА
А У СЛАВУ ХРИСТА ВАСКРСЛОГА!
Back to top
View user's profile Send private message
икс
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 13 Jan 2004
Posts: 506

PostPosted: 14 Oct 2007 12:14    Post subject: Reply with quote

''Спевао бесмртни владика Николај Велимировић с јесени 1946. године, у манастиру Светог Саве у Либертвилу, САД''
Back to top
View user's profile Send private message
конотоби
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 17 Nov 2006
Posts: 421

PostPosted: 05 Nov 2007 12:45    Post subject: Reply with quote

Знаш ли ко те љуби силно?

Знаш ли ко те љуби силно
Ко те чува дан и ноћ,
Ко ти даје изобилно
Да одолиш врагу моћ?

Знаш ли ко ти живот дао,
Оца, мајку, брата твог,
И ко те је обасјао
Светлим зраком Духа свог?

Знаш ли ко је умро за нас,
На Голготи, знаш ли то,
И радости обећане,
Ко ти спрема знаш ли то?

Мораш знати ко то чини,
Ко то тако љуби нас,
То је Господ са висине,
То је Христос, свима Спас!

Зато и ти, ох, сети се,
Па му своје срце дај,
Кад му скривиш, заплачи се,
И замоли опроштај!

У тој сузи покајања
Заблистаће Христов сјај,
Имај у Њег поуздања,
Отвориће теби Рај!

---------------------------------


Песма светом Сави

Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко је пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.

У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе као ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:

И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље -
То су твоје воде, све дубља од дубље.

Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К’о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.

песме је написао вл. Николај Велимировић
Back to top
View user's profile Send private message
икс
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 13 Jan 2004
Posts: 506

PostPosted: 19 Nov 2007 20:37    Post subject: Reply with quote

После смрти

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!
Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун`те земљу, није вам крива -
Стишајте јада ласкави звук!
Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечити дом!
Реците само: „ Доста је славе –
Веран је био народу свом.“

Ђура Јакшић
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 19 Nov 2007 21:50    Post subject: Reply with quote

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА:

НЕМА КРСТА БЕЗ ТРИ ПРСТА

Срби су од почетка Светим Савом били опредељени да буду бедем Православног Истока о који ће се ломити сва копља крижарских похода папских; зато су највише и страдали, приневши Богу милионе мученика за веру Христову. Двоумице о томе ко су паписти није било уопште: Завида, отац Немањин, сина свога крстио је по православном обреду чиме се вратио из Рибнице, где је једно време био у изгнанству, у Рашку, свој завичај - Немања је у Рибници био крштен по латинском обреду. Да је Завида сматрао да су Православље и папизам иста вера, не би сина свога поново крштавао.

Свети Сава је, одлазећи у Никеју, и добијајући автокефалност Србске Цркве од Мајке - Цркве Цариградске, презирући моћ папе који је у то време, преко Латинског царства, владао већим делом Византије заувек ставио до знања Риму: „Срби, мој народ, Христови су, не папини“. Није се слагао са својим братом Стефаном који је круну затражио од папе; зато га је он, као архиепископ, поново крунисао на Спасовдан, 1221. године, у заједничкој им задужбини Жичи.

Сви светородни Немањићи били су одлучно против латинске јереси: зато се Свети краљ Милутин борио против византијског цара - унијате Михаила Палеолога и одолевао насртајима папиних војски. У законику цара Душана, као и у другим законским документима онога времена, јасно је речено да римокатолици који живе и раде у Србији и на територијама србских владара имају право на своје храмове и на своје свештенство, али су биле веома строге казне за оне латинске жупнике који би неког православца превели у папску јерес.

Последњи владар слободне србске државе, деспот Ђурађ Бранковић, умни страдалник, одбио је да пошаље представнике на саборе у Фиренци (Флоренцији) и Ферари (када је заблистао атлант Православља, Свети Марко Ефески, бранећи ортодоксију од уније са Римом). To је образложио чињеницом да је веома дуго сусед лукавих Латина, да их добро познаје, и да од сјединења у Истини неће бити ништа. Када му је нуђено да прими папску веру и добије помоћ Запада, говорио је да га његов народ сматра несрећним, али мудрим човеком; ако би примио туђу веру, сматрали би га несрећним лудаком. To Ђурђу Бранковићу непријатељи Православља до данас замерају. Познати филокатолик и „космополита" Мирко Ђорђевић због таквог поступка Ђурђа Бранковића пореди са, ни мање ни више, Слободаном Милошевићем. Мученик деспот је одбио унију јер је био „изолациониста“ („Данас", 5-6. фебруар 2000).

У доба ропства под Турцима паписти су на све начине настојали да поунијате „шизматике“, у чему су понегде и успели (унијаћење Западне Херцеговине, Жумберка итд). Отпор православних је био велики - најлепши књижевни опис таквог отпора дао је Симо Матавуљ у „Пилипенди"; сличан овоме по снази и узвишености је опис одбијања Вука Исаковича да прими унију, који иде дотле да пред слаткоречивим бискупом - у Осеку негира и постојање „Бога“ (таквог, лажног, папског), пре но што ће се одрећи вере својих отаца (овај је опис понудио Милош Црњански у „Сеобама").

Због свега овога, Срби су морали страдати; кулминација патње због вере дошла је у двадесетоме веку, у коме су и Први и Други светски рат по мученички православни народ Балкана значили распеће какво не памти дотадашња историја. Небеса су се поново отворила мученицима Христовим.

Однос Срба према папизму у овом столећу богословски су најсилније образложили свети сведоци Сунца Правде, владика Николај Велими-ровић и отац Јустин Поповић. Овај потоњи је, својом књигом „Православна Црква и екуменизам“, постао познат у читавом свету православних као нови Отац Цркве, који стоји раме уз раме са Светим Фотијем Цариградским и Светим Марком Ефеским. Дубина увида оца Јустина била је очито плод вишњег благослова; само се тако може објаснити снага и уверљивост његових речи, после којих једино глув човек неће чути глас светоотачке свеистине, да у питањима вере нема и не може бити компромиса.

Показавши и доказавши да сав Запад грезне у тами човекопоклонства (а прво човекопоклонство Запада је паполатрија, и први човек - идол Запада, после пада римске империје, је папа), отац Јустин Поповић је свима ставио до знања да Исток Христов не сме да се одриче Богочовека ни по коју цену - јер ће му се, y супротном, дан заувек претворити у ноћ без освита.

Владика Николај Велимировић је најзаслужнији Србин у делатној борби против папизма пре Другог светског рата. Када је власт Краљевине Југославије 1937. године хтела да потпише издајнички конкордат са Ватиканом, овај смели епископ је, уз остале архијереје србске, повео богомолничку Србију у одбрану Светосавља и - конкордат је пао, упркос чињеници да је министар полиције у то време био римокатолички жупник Антон Корошец и да су убијани, хапшени и премлаћивани људи који су се конкордату супротстављали, а Патријарх србски Варнава чак, по свему судећи, отрован.

Владика Николај, у младости и сам занет србским пијемонтизмом и југословенством, веома је брзо увидео да је версајска Југославија духовна гробница његовог народа. Да би се угодило јеретицима римске вере, краљ Александар Карађорћевић је пристао да не буде миропомазан по православном обреду и тако није добио свеумудрујућу благодат Духа Божијег којом би могао да влада и одлучује.

Срби су, у име „југословенства“, које је код веома малог броја Хрвата и Словенаца било искрено, учени да су Православље и римокатолицизам - „једно те исто", а поред Савиндана, у школама србским је слављен и „Штросмајеровдан", због тога што је ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер био велики претеча идеје „југославенског ујединења" (он јесте био за Југославију, али под Аустро-Угарском, у којој би Срби заувек били поунијаћени).

Зато је Владика Николај писао да је Југославија била „пркос Христу и Светоме Сави", и да је уништила душу Србства до те мере да касније комунистима није било тешко да је дотуку. Због ове духовне свести, епископ охридско-битољски и жички био је најомрзнутија личност мећу римокатолицима словенске крви. Када су усташе створиле Ендехазију, сарајевски „Католички тједник" је одмах, 12. и 23. маја 1941. године, донео два текста пуна страшног беса усмереног на Владику Николаја и његову мисију мећу Србима. Напали су га као антипаписту и човека који је тврдио да је Запад у атеизам упао због латинске јереси; тврдили су за њега да је агент и плаћеник Енглеске, који ради за њене интересе; оптуживали га да је хтео да у Православље преведе и србизира Словенце и Хрвате; на крају, радовали су се његовом затварању и онемогућавању његовог деловања, по личном нарећењу Адолфа Хитлера.

Други светски рат је за Србе значио ужас над ужасима: римокатолицизам је своје борбено лице показао преко усташког покрета, који је свим силама настојао да спроведе план по којем трећину Срба треба побити, трећину протерати, а трећини наметнути папизам. Било је, наравно, часних људи, од верника до бискупа, који су се таквом лудилу супротставили; али духовни вођ хрватског римокатолицизма, Алојзије Степинац, благословио је постојање и деловање Павелићеве државе - кланице, ако ничим другим а оно чињеницом да је постао војни викар усташке војске. Хрватска, као „предзиђе кршћанства", морала је бити очишћена од „шизматика“ и „Бизантинаца“. И крв православних, причешћених Христом истинитим, потекла је потоцима.

О свему томе најпотресније богословско-песничко сведочанство оставио је Свети Николај Жички у својој служби „Ђердан од мерџана" (ниска од корала), служби светим новомученицима србским пострадалим за веру Отаца од руку папопоклоника.

Данас су неки Срби, по ко зна који пут у новијој „југословенској" историји, спремни да верују да папа жели да се с нама „сједини у љубави". Има Срба (чак и епископа), који мисле да су поступци цариградских патријараха Атинагоре, Димитрија и садашњег Вартоломеја (који су се грлили и љубили са папама Павлом Шестим и Иваном Павлом Другим) нешто што би сви требало да следимо. За то време, прозелитски јуриши се настављају. Надбискуп београдски Франц Перко, који се у Србији залагао за екуменизам и толеранцију - „мећу својима“ говори сасвим друго. Тако је 14. листопада 1995. у Постојни, на Другом сусрету бискупијанских Каритаса за област земаља Алпе-Јадран, пред представницима католицизма из разних земаља рекао и ово (препричала „Информативна католичка агенција - Загреб", у свом билтену од 19. листопада 1995):

„У доба ослобађања од Турака у 19. стољећу Срби су водили много ратова са силним окрутностима. Повјесничари (поименце Димитрије Туцовић) биљеже како су сами српски устаници мрцварили љешеве својих погинулих бораца, резали им уши и носеве, и затим их показивали еуропским новинарима као пример турске окрутности. Стога је доиста потребно опрезно примати тврдње које одонуд иду у свијет о страшним покољима и окрутностима како у овом рату, тако и у прошлом, нпр. кад је ријеч о силно умноженом броју жртава у концлогору Јасеновац."

За нетрпељивост Срба према римокатолицизму, Перко је оптужио комунистичку пропаганду, која је од Степинца направила „ратног злочинца". „Да се католичка Црква у Хрватској у оно доба кајала због усташких злочина, то не би - сматра Перко - придоносило помирењу, него би било схваћено као признавање кривње за оправдање освете."

Србска Црква је у календар унела новомученике - епископе пострадале од усташког зла, вођеног идејом „крижарског рата": Петра, Саву и Платона, које су усташе убили, и Доситеја, који је умро од последица њиховог мучења. Два свештеника, Ђорђе и Бранко, такође умучени од усташа, ушли су у Србски светачник.

У календар је унет и Новомученик Вукашин из Клепаца, који је усташи што га је у Јасеновцу мрцварио, да би старца на крају заклао, са светачким миром рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао". Заиста, онима који међу Србима мисле екуменистички, предлажемо да замисле доба у коме би се стварно ујединили Православље и римокатолицизам, и у коме би свеци били заједнички. У том случају, у рају би се нашли, као они који су испунили све заповести Христове, Платон, Сава, Петар, и Доситеј, Вукашин из Клепаца и безброј других новомученика србских, али и Алојзије Степинац, папин „блаженик".

Владика Николај је говорио да се Срби никад не смеју светити за оно што су доживели у Другом светском рату од бивше браће Хрвата. Они треба да на светој јасеновачкој земљи подигну спомен-храм, и да се заувек сећају страдалника својих, погинулих због крста са три прста. На жалост, света земља јасеновачка више није у србским рукама, а било је и Срба злочинаца који нису слушали Светог Владику, па су кренули да се свете. Наш народ је данас најпрезренији и најпониженији народ на свету, осуђен да гледа како га протерују са вековних огњишта, одузимају му комад по комад земље и гоне га у непостојање. Томе смо, умногоме, сами допринели, одричући се Христа и Светог Саве. Па ипак, наде има, јер има Живог и Истинитог Бога, Бога правде и љубави. Треба да My се вратимо свим срцем и свом душом, никад се више не одричући своје вере, у чему нека нам помогну и свети србски новомученици, познати и непознати, унети у календар, и они чија имена сам Господ зна.

Срби имају бар два разлога да, после свих полома и падова, благодаре Богу: један је тај што су народ чије су владике, свештеници и верници постали Христови мученици, а други је тај што немају „свеце" попут Алојзија Степинца.

Да Господ благослови да тако и даље буде!
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
икс
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 13 Jan 2004
Posts: 506

PostPosted: 20 Nov 2007 02:48    Post subject: Reply with quote

Добрица Ерић

КИША У СРБИЈИ

У Србији пада киша, даноноћно, непрестано
у Србији труне жито, поврће и воће рано.

На грудима мајке Земље Србија је жива рана
по њој пада слана киша, по њој пада роса слана
Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица,
румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица.

У Србији пада киша, набујале све речице -
то су сузе рушних мајки, и очева, и дечице.

Многе су се птичурине на Србију обрушиле,
белосветски гавранови, лешинари, орлушине

Прижељкују да Србија сустане и очи склопи
да разнесу њене кости по Азији и Европи

И да баце на трпезу пред свог слепог црног краља
Срце земље Србијице, Срце целог Православља

Срце Бога и човека, архангела и детета
што светлуца ко кандило у безданој тами света.

У Србији пада киша, поцрнела бела рада
У Србији труне радост, труне понос, труне нада.

Ал то није она киша што капље с небеског свода
то је киша из очију, то су сузе српског рода

Што тоне у живо блато неслоге и немаштине
јер га хоће да расрбе, раскуће и разбаштине.

Кад се једном разоблачи и кад опет сунце гране
најплоднија српска поља биће баре и солане.

Место ражи и пшенице, место шљива и јабука,
место грожђа и кромпира и црног и белог лука

Место меда од багрема, од липе и пољског цвета
биће соли од наших суза за душмане широм света:

Да посоле и пресоле свој хлеб, воду, вино, храну
да сањају слана брда и долине где изгрева

Слано сунце што сад греје српски народ на Балкану
који плаче само зато што много воли да пева!
Back to top
View user's profile Send private message
2963
ДЕЛИЈА јуниор


Joined: 16 Aug 2006
Posts: 39

PostPosted: 17 Feb 2008 21:19    Post subject: Reply with quote

Следећи стихови су преузети из драме "Бој на Косову" Љубомира Симовића.

Други чин

Лазар:

Србија се, у време цара Душана,
огледала у водама три мора,
да се, после Душанове смрти,
са три мора на три Мораве врати.
Од три мора оста нам Поморавље!
А Мурат хоће и Поморавље да помори!

Спиридон:

Најбоље би било, кнеже Лазаре,
кад би се ово Муратово писмо
могло спалити и заборавити!

Лазар:

Није то писмо наша једина невоља!
Наша највећа невоља је наша неслога!
Да смо сложни,
онда се не бисмо плашили Мурата,
него би се Мурат плашио нас!
Да смо сложни.
Мурату тешко да би на памет пало
да тражи да му се, како овде пише, покоримо,
да тражи да признамо његову врховну власт,
да тражи да му предамо кључеве градова,
да дајемо војску, да плаћамо харач!
Овако нешто се од једне државе не тражи!
И на овако нешто једна држава не пристаје!

-------------------------------------------------------------------------------------

Милица:

А с ким ћеш да је браниш? (Србију)

Лазар:

Бранићу је, ако треба, и сам!

Милица:

Сам немаш снаге,
а над снагама других немаш власти!
Погледај како се Србија поцепала!
Погледај шта раде српски великаши!
Пре би због власти пристали да се потурче,
него да ударе с тобом по Турцима!
Шта да сабереШ, кад се све расипа?
Обичан челник, као да је цар,
склапа уговоре с другим државама!
Цареву царину наплаћује царев коњушар!
Кесарош кује новац са својим ликом!
Свако жели да буде неки краљ,
да на празну главу стави круну!
Нек је мала ко напрстак, ал нек је круна!
Нек нема ни весло, ни шило, ни иглу,
нек је два ара, ал нек је краљевина!
Свако село је постало престоница!
Свака чатмара двор!
Данас је више краљева, него сељака!
Трговци постају протовестијари!
Ко је до јуче носио маст и нож,
и опасивао месарску кецељу,
данас огрће краљевски плашт, и узима
скиптар!
Ускоро неће имати ко да сеје,
ко да жање, да кује, да кува!
И онај ко не уме ни будак да насади,
хоће да влада!

-------------------------------------------------------------------------------------

Лазар:

Боље је да нас унуци мртве памте,
него да нас синови живе забораве!


-------------------------------------------------------------------------------------

Четврти чин

(Док војска Вука Бранковића претреса и мучи српског видара, за којег мисле да је турски ухода - само зато што је говорио да је Србија несложна и да ће Турци на Косову исећи Србе - наилази Милош Обилић.)

Обилић:


Еј, шта то радите? Зашто га везујете?

Парамунац: (стражар)

Ухватили смо турског уходу, господине!

Обилић:

Откуд знаш да је ухода?

Парамунац:


Прича да ће нам Турци на Косову просипати црева, сећи главе...

Обилић:

А зар неће?

Парамунац:

Каже да је српска царевина пропала...

Обилић:

А зар није?

Парамунац:

Каже да су је раскомадали великаши...

Обилић:

А зар нису?

Парамунац:

Незгодна су вам та питања, господине!

Обилић:

Имате ли ви неких јачих доказа против овог човека, или немате? Једина његова кривица је, изгледа, у томе што види да је царевина пропала, што не зна због кога је пропала, и што је довољно поштен, или довољно храбар, или довољно луд, да каже шта мисли! Због такве кривице, и мене бисте могли да баците у Звечан!

-------------------------------------------------------------------------------------

Седми чин

(Двор Вука Бранковића, на Градини, брду изнад цркве Самодреже, у коме кнез Лазар, уочи битке, приређује вечеру за своје великаше и витезове. У почетку, на сцени су кнежеви сестрићи, браћа Лазар и Стеван Мусић, и великаши Левчанин и Тамнавац)
....
Левчанин:

Ја, браћо Мусићи, нисам дошао овде
да се прегањам с кнежевим сестрићима!
Дошао сам да разговарам с Лазарем!
Дошао сам да пробам да га уразумим
да не уништава Србе и Србију,
да се не туче, већ да преговара,
да се не противи јачем, да се покори,
да не гинемо лудо и без потребе!
Доста нам је оне кланице на Марици!

Лазар:

Прво, Левчанине,
о глави можда и може да се преговара!
Али о образу, ко има обрза, не може!
...
-------------------------------------------------------------------------------------

Лазар:

Дакле, господо,
извештаје са Косова смо чули.
Турци су такви какви су,
и то су што су.
И било да су овакви или онакви,
бели или црни, левенте или газије,
какви су да су, морамо да се боримо!
Сад је најважније да видимо какви смо ми!

-------------------------------------------------------------------------------------

Молитва кнеза Лазара
над косовском трпезом

Нек немамо ништа,
до једно зрно соли!
Ал нек све буде
њиме осољено!

И кад нам све
однесу воде и ватре,
то једно зрно
нек нам буде све!

-------------------------------------------------------------------------------------

Вук Бранковић оптужује Обилића да је издајник. Обилић се заклиње да ће убити Мурата, а онда проговара:

Вуче Бранковићу,
сутра ће се свачији пут, и твој и мој,
показати на Косову ко у снегу!
Ко је ко, видеће се на Видовдан!
А теби, кнеже Лазаре,
и оном ко ме је оптужио пред тобом,
и вама, господо српски витезови,
желим да кажем само једну реч:
какви будемо сутра, бићемо довека!

-------------------------------------------------------------------------------------

Други део, трећи чин

Турски табор.

Мурат:

Ја сам освојио многе краљевине,
многе кнежевине, и многе деспотовине,
али сам многе од тих кнежева и краљева
оставио да владају по Румелији, као и пре.

Јакуб:

Зашто си онда против њих ратовао?

Мурат:

Најлакше је, ал није најпаметније,
краљу кога победиш одсећи главу!
Јер та глава може да ти послужи!

Јакуб:

Заиста?

Мурат:

Ономе ко је на главу ставио круну,
више је стало до круне, него до главе!

Па ће за своју круну дати и главу
- и главу и народ, и земљу и веру!-
а круну неће дати ни за образ!
Његова је памет опасана,
окружена, и ограничена, круном!
Он се не греје на сунцу, него на круни!
Могло би да се каже
да му је глава уловљена у круни!
Круна је нека врста мишоловке!
Па, да би на глави сачували ту своју
краљевску или кнежевску мишоловку,
у коју им је глава уловљена,
и која им од наше милости зависи,
они срчаније но наше аге и бегови
у својим хришћанским државама бране
права наше исламске земље и вере!
А ми,
не стављајући руку у ватру, једемо кестење!


-------------------------------------------------------------------------------------

Други део, четврти чин

(Милош Обилић је распорио Мурата, који га зове себи пред шатор)

Мурат:

Кажи ми... зар си толико луд, да поверујеш...
да ће ово... што си учинио са мном...
одлучити битку?

Обилић:

Можда и неће. Ал ако не одлучи ову
можда ће одлучити неку битку сутра!

Србин Хамза: (потурица)

О каквим ти сутрашњим биткама говориш?
Ни овом дану нећеш видети краја!

Мурат:

Полако, Хамза!... Пусти га нека говори!

Обилић:

Од данас ће знати, ко није знао,
да Србија није ћилим из Ушака,
на коме се дрема и шркуће шербет!
Да Косово није свилени јастук из Брусе!
Од данас ће знати, ко није знао,
да Срби знају за нешто скупље од главе!
...
Србија није шака зоби, да је позоба
свака врана коју донесе ветар!

Мурат:

Пусти сада, Обилићу, вране и зоб!
Шта је то, кажи ми, тако скупо...
скупље од главе?
Зашта ти данас дајеш своју главу.

Обилић:
Ја данас своју главу, честити царе,
залажем и дајем за своју реч!

Мурат:
Боже... што не смем да се насмејем!
То што ти главом плаћаш своју реч
не мора да значи да је твоја реч
скупа, већ да је твоја глава јевтина!
...
Колико мора да буде празна глава
која се даје за једну пуку реч?

Обилић:
Боље да се упиташ колико је вредна
та реч за коју се полаже људска глава!
Да није те речи, шта бисмо имали?
Шта би нас делило од скакаваца и стонога?


-------------------------------------------------------------------------------------

Мустафа: (одговара Обилићу на питање:"Ко је онај што ме тукао везаног?")

Србин Хамза!

Обилић:

Зато он, значи, удара и кад не треба!

Мустафа:

Потурици нико не верује!
Ако је Турчин крвав до лаката,
потурица мора да буде до рамена!


-------------------------------------------------------------------------------------

Србин Хамза:

Јеси ли спреман Богу на истину?

Обилић:

Немамо сад времена за базиликон! (лијек кога је за Обилића спремио Мустафа хећим)

Србин Хамза:

Алах је милостив, можда ће да ти помогне!

Обилић:

Ако заслужујем, мени ће помоћи
Бог кога се нисам одрекао!

Србин Хамза:

Ако си живот проживео као неверник,
бар би могао да умреш у правој вери!

Обилић:

А има ли праве вере за преверицу?

Србин Хамза:

Да си паметан, као што ниси, не би одбијао
руку која се пружа да ти помогне.

Обилић:

Зар да спустим међ бундеве и свиње
мету коју смо данас на Косову
поставили горе у облаке?

Србин Хамза:

После овог залетања у облаке,
сад вам је место у земуницама!
Улудо, Обилићу, данас проливаш крв!

Обилић:

Ја мојом крвљу, Хамза, уписујем границу!

Србин Хамза:

Коју границу?

Обилић:

Између мене и тебе!

-------------------------------------------------------------------------------------

Други део, четврти чин

(Лазара су ухватили турски војници и доводе га пред Бајазита, који је претходно задавио брата)

Бајазит:

Синоћ у злату, у свили и кадифи,
а јутрос крвав и блатњав, у џеверу гвожђу!
Синоћ на престолу, а јутрос у медвеђој јами!
Једна је истина увече, друга ујутру!
Синоћ се овом накиту ниси надао?

Лазар:

И ово је, Бајазите, од Бога!

Бајазит:

Да си синоћ знао шта знаш јутрос,
не би се јутрос нашао на овом путу!
Ти знаш куд он води? И докле иде?

Лазар:

Знам. Знао сам и синоћ.

Бајазит:

А шта си то знао?

Лазар:

Знао сам шта овим страдањем купујем.

Бајазит:

Чуо сам како ви то зовете:вишњи живот!
Какав вишњи живот?
Тебе, Лазаре, чека овај пањ!

Лазар:

Ово, што је за тебе пањ,
за мене је праг!


Бајазит:

Па ћеш с тог прага право у облаке?
Глава ће ти с пања пасти у прашину!
Ту, у прашину, где су ти сада чизме!
Па је ли ту, у прашини, под ногама,
тај вишњи живот?
Твој живот не вреди ни жижљива грашка!

Лазар:

Живот човеку вреди онолико
колико је спреман да га плати.

Бајазит:

А ти си спреман да га платиш главом?
Зар ви све што купујете плаћате главом?
Ја то никако не могу да разумем!
Ако је цена твог живота твоја смрт,
шта ти мртав, кажи, можеш да имаш
од тако скупо плаћеног живота?
Можеш ли мртав да једеш? Мртав да пијеш?

Лазар:

Кад би ти знао колико је скупа
и једна невидљива трунчица прашине,
у животу који се главом плаћа!
У том животу и варница која се гаси,
и пахуља која се топи,
вреде више него круна у твом.

Бајазит:

Остави ти те варнице и пахуљице!
И чињеницама погледај у очи!
А чињенице, очигледне и опипљиве,
чињенице без главе, чињенице
без ногу и руку,
леже у крви по целом Косову!

Лазар:

А зар ти не пада на памет да се упиташ
шта смо то данас платили тако скупо?

Бајазит:

Шта је да је, није вам се исплатило!

Лазар:

Ово ће се дуго исплаћивати, Бајазите!
Можда је ово наша највећа победа!

Бајазит:

Победа?
Ово победа?
Каква победа?
Погледај около, око себе, по Косову!
Па зар је ово, Лазаре, твоја победа?
Личи ли ово, Лазаре, на победу?
Како ли мора да изгледа твој пораз,
ако ти победа изгледа овако!
Јесу ли ова трупла по Лабу и Ситници
тела победника?
Ове одсечене руке, и сломљене ноге,
јесу ли руке и ноге победника?
(показује му Обилићеву одсечену главу, набијену на копље)
Ова глава,
што с копља гледа на земљи сопствену трупину,
да није и ово глава победника?

Лазар:

Јесте, Бајазите!
И погледај је добро, да је упамтиш!
Не рађа се оваква глава сваки дан!
Ова се глава не полаже у гроб, него у темељ!
Ова глава небу и земљи показује
коју смо мету и цену поставили!

-------------------------------------------------------------------------------------

Наравно, треба запамтити и ове Лазареве рeчи:

Ја не одлучујем да ли ћу ићи у борбу
по томе колика је сила која ми прети,
него по томе колику светињу браним!

и

Ја не одлучујем да ли ћу ићи у борбу
по томе колика је сила која ме прати,
него по томе колику светињу браним!
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page Previous  1, 2, 3, 4, 5, 6  Next

View previous topic :: View next topic
Page 5 of 6

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop