www.DELIJE.net

[симбе]

Грегор, свака част за песму али хтели ми то или не, Santa Maria Della Salute се пише латиницом. Ако се не варам то је Света Марија од Спаса...
_________________
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

[риџект]

Тачно, тачно. Чак је и Лаза Костић латиницом написао наслов.
_________________
Дођи на Маракану!

[Gregor]

Све једно, Лаза је био Србин, као и Ленка... Небитно је како се пише, ово је љубавна песма...

А сада Владислав Петковић - ДИС...

МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
*
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
*
Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
*
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
*
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
*
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
*
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
*
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
*
Можда спава са очима изнад сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
_________________
Бол... неком добро, а неком другачије

[кљако]

АЛЕКСА ШАНТИЋ.

МИ ЗНАМО СУДБУ...

ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди !
Волови јарем трпе, а не људи
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико !
Народ је ови умирати свико
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо прећи преко оштра кама !

Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
_________________
Ивковић Марко

[Кроки]

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ - КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
ћета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са сколског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.
_________________
пала са крушке у купус, желим само да кажем да су роде неправедно осумњичене

[Кроки]

Десанка Максимовић - Стрепња

Не, немој ми прићи.
Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи.
Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи
Нашта то и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два.
_________________
пала са крушке у купус, желим само да кажем да су роде неправедно осумњичене

[Кроки]

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ-ПО РАСТАНКУ

Реци ми сад, када већ прошло све је
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи, -
реци, да л' те је моја срећа болела,
некад,кад сам те много,
много волела?

Реци ми сад, кад ме не волиш више,
кад ти се прошлој руга нова срећа;
и кад се дана који некад бише

душа ти само, кад ме видиш, сећа -

Реци,да л' те је моја радост болела
једном, кад нисам више
тебе волела?

Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре,
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који беше драг,
па иза свега што си ми рек'о
каткад сурово, каткад меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би реци мог'о
онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о,
била је лаж.
_________________
пала са крушке у купус, желим само да кажем да су роде неправедно осумњичене

[Gregor]

Овај песник и није толико популаран, али је написао једну песму коју мислим да треба да прочитате... Зове се Слободан Јовановић (мој отац), а песма има име Свећа која вечно гори...

Пролеће се рађало сувише полако
стидљиво је куцало људима на врата
будило је бојажљиво и онако млако
уплашене људе од дугог' рата.

Желео сам тога јутра да упалим свећу
ка цркви сам пошао крај малога моста
с' пролећем сам живима палио за срећу
поготово у време Васкршњег поста.

Погледах пред црквом младића да клечи
стајао је на травњаку по јутарњој роси
као метак ме погодише једва чујне речи
и млађана рука како срамно проси.

Отишли смо обојица до најближег кафића
замолих га да ми исприча своје јади
наручио успут два жестока пића
питајући младића зашто он то ради.

Запамтите, рече ми, рат је неком брат
неко се у њему и обогати
а мени ко маљем сам сломи врат
породицу целу ми као куга смлати.

Од свих мојих, једино још ја гледам
и ако је рат и мене ставио на муке
па онако жилав, још се лако не дам
није важно што немам, део своје руке.

Руку сам дао, тако ми се чини,
нисам последњи, а нисам ни први
мојој верној и драгој нам отаџбини
јер за њу се проливало много крви.

Осетих из приче, младић се поноси
што у својој домовини може још без страха
да понизно пред црквом за свој живот проси
и да од срамоте остаје без даха...

У цркви упалих свећу и за њега
за просјака, али за мене великог јунака
за младића кога живот стеже као стега
и осетих при молитви, додирну ме штака.

Он очију пуних суза рече само хвала
као да је моје мисли читао и знао
за мене је ова пажња сасвим мала
а за њега као да сам му, не знам шта све дао.
_________________
Бол... неком добро, а неком другачије

[унцле вања]

дража михаиловић
јул 1946


то јамачно беше на косову равну?
ах,није не већ у београду граду,
злост разуларена,
бојећ се,рада туђем раду,
нахушка псе да родољуба растргну.

последњу реч му,о народи,чујте:
''земна бура нa ме се обруши''
глас горштака тога тихо ослушните,
па појмите буру што часни дуб сруши!

м.с.томсон
_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!

[УлтрасЛондон]

Ево једног младог перспективног српског песника:

Hooligans

They were born without a scream,
to mother Wind and father Concrete.
Their fear was cut like umbilical cord.
They grew up in newspapers and TV reports,
and exchanged kindergarten for cells.

They clench sweaty fists and
count their scars like ammunition
in bullet holders. They nail
old wounds and unsetteled debts
to wild terrace gates.

They prepare for stadium
as for first day of school,
although the field of study is already familiar
and teachers are exiled to a Stone Island.

"Stop!" - a dry throat can be heard.
"Are you one of us?" - doubt enquiers.
They've gone to far
to dress in armour of stereotypes,
Burberry of hate and Prada of joy,
and to take a trophy from the enemy
as a proof of power and superiority.

They carefully remove skin from their backs
and spread it instead of banners;
anthems and songs tightly streched in bows
in place of arrows and
a new construction of pride
is born in crystallised blood.

Geometry of songs annihilates spot lights.
Their faces are lost in camera flashes.
Only newspapers are left on seats.
Once more, in the aftermath,
they are born without a scream.

..........................................Амбасадор
_________________
https://www.youtube.com/watch?v=XE-f-Ng_cUA

[manicomio]

Ево једне веома лепе песме, ако је већ постављена, нема везе, заслужује и по 3 пута да се постави!!

Сину тисућљетње културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

Јован Дучић
_________________
За Србију све! Србију низашта!

[city boy]

[ердоглијанер]

Тридесет и кусур година сам спрц'о, а за ову песму нисам чуо!Одавно ништа боље нисам прочитао! Маникомио - Свака част и хвала!

[manicomio]

[Амбасадор]

Сетих се ове песме, написане 1987, а која је данас битнија него када је написана...


КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Матија Бећковић
_________________
Мила мајко не жени ме млада,
кад ме жени Рачића бригада.