View previous topic :: View next topic |
Author |
Message |
ana ДЕЛИЈА сениор
Joined: 15 Oct 2002 Posts: 579 Location: Red&White Caffe
|
|
Back to top |
|
|
симбе ДЕЛИЈА
Joined: 21 Mar 2005 Posts: 143 Location: Нови Сад, Србија
|
Posted: 06 Feb 2007 17:03 Post subject: |
|
|
|
RUSOFIL wrote: | simbe wrote: | Мени је остала у глави једна песма коју сам научио напамет још у основној школи и контам да је никад нећу заборавити. |
Изволи...
На Гази-Местану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем
Милан Ракић |
Хвала брате... _________________ И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем. |
|
Back to top |
|
|
симбе ДЕЛИЈА
Joined: 21 Mar 2005 Posts: 143 Location: Нови Сад, Србија
|
Posted: 06 Feb 2007 17:09 Post subject: |
|
|
|
ШТО СЕ БОРЕ МИСЛИ МОЈЕ
кнез Михаило Обреновић
Што се боре мисли моје.
Искуство ми ћутат' вели.
Беж'те сада ви обоје,
нек' ми срце говориi.
Први поглед ока твога,
сјајном сунцу подобан,
пленио је срце моје,
учинио робом га.
Да те љубим, ах, једина,
целом свету казаћу,
само од тебе, ах, премила,
ову тајну сакрићу.
Песма јесте кратка али у једноставности и лежи лепота _________________ И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем. |
|
Back to top |
|
|
RUSOFIL ДЕЛИЈА сениор
Joined: 15 May 2005 Posts: 571
|
Posted: 08 Feb 2007 09:01 Post subject: |
|
|
|
Идемо даље...
AVE SERBIA
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
Јован Дучић |
|
Back to top |
|
|
Мрли ДЕЛИЈА сениор
Joined: 26 Aug 2005 Posts: 511 Location: Крај једне старе крчме, где цвета багрем бео!
|
Posted: 08 Feb 2007 09:10 Post subject: |
|
|
|
Укор
Где си душо, где си 'рано!
Где си, данче мио?
Где си, сунце огрејано?
Где си досад био?
Та синоћ се теби млада
Баш зацело нада'!
Сунце зађе - паде тама -
А ја оста' сама!
Ала љубиш, моје лане,
Ала грлиш славно!
Грли, љуби, док не сване -
Та већ неси давно!
Већ недеља дана прође
Како ми не дође!...
Јао злато, тако т' Бога,
Та како си мога'?!
?
Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с' у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Ти'о вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма' с' дивно мени појавила,
У ма' дивну вече те однело,
Сам остадо' са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком,
Сам са ноћи тавном, ал' без санка.
0, зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал' без бела данка,
На те мислим, душо, без престанка...
Радичевић _________________ "Да се ђедо карабином јави, кад завију вуци, знају вуци ал знају и турци!" |
|
Back to top |
|
|
RUSOFIL ДЕЛИЈА сениор
Joined: 15 May 2005 Posts: 571
|
Posted: 08 Feb 2007 09:12 Post subject: |
|
|
|
Ево мало пост модерне.
ЕРОТИКА
Још осећам мирис косе твоје
и укус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;
А још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.
О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!
Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне, меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове! ...
Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.
Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепо,
опијен од твог врућег даха сласти! ...
О, дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!
О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младости буктећи изгоре! ...
О, дођи, дивна, демонова кћери!
(Вељко Петровић) |
|
Back to top |
|
|
Владимир ДЕЛИЈА
Joined: 10 Jun 2005 Posts: 167
|
Posted: 08 Feb 2007 09:43 Post subject: |
|
|
|
Добрица Ерић
ПРКОСНА ПЕСМА
Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!
Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!
Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.
Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!
Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!
Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!
Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.
Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.
Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.
Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!
Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.
Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!
(1993) |
|
Back to top |
|
|
симбе ДЕЛИЈА
Joined: 21 Mar 2005 Posts: 143 Location: Нови Сад, Србија
|
Posted: 08 Feb 2007 11:27 Post subject: |
|
|
|
већ сам се уплашио да ће тема да се угаси
Идемо даље
Милан Ракић - Искрена песма
О, склопи усне, не говори, ћути
Остави мисли нек' се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величанством природе; а потом,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.
И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти ћеш знати шта у мени бива –
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: ћути!
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвећу жути
И тама пада врх заспалих њива. _________________ И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем. |
|
Back to top |
|
|
риџект ДЕЛИЈА сениор
Joined: 17 Jul 2005 Posts: 505 Location: тамо где најлепше сунце сија
|
Posted: 08 Feb 2007 13:01 Post subject: |
|
|
|
Тема сте могли назвати и српска поезија.
Ево једна од Чика Јове...
Јован Јовановић Змај
из Ђулића, посвећено Ружи Личанин
Кажи ми, кажи
Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
Име да ти дам, -
Хоћу ли рећи:
"Дико", или "снаго",
Или ћу "лане",
Или моје "благо";
Хоћу ли "душо",
Или моје "драго" -
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал' ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет. _________________ Дођи на Маракану! |
|
Back to top |
|
|
ana ДЕЛИЈА сениор
Joined: 15 Oct 2002 Posts: 579 Location: Red&White Caffe
|
|
Back to top |
|
|
симбе ДЕЛИЈА
Joined: 21 Mar 2005 Posts: 143 Location: Нови Сад, Србија
|
Posted: 08 Feb 2007 22:11 Post subject: |
|
|
|
ана свака част за линк, не могу да престанем да читам.
Једини проблем је што сад не могу да се опустим, свака реч буди емоције _________________ И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем. |
|
Back to top |
|
|
Gregor ДЕЛИЈА
Joined: 07 Apr 2006 Posts: 205 Location: Језеро Бодом
|
Posted: 09 Feb 2007 00:23 Post subject: |
|
|
|
Једна прелепа песма о великој љубави Лазе Костића према Ленки Дунђерској... Ову песму сам у своје време учио напамет... И верујте ми, није било тешко...
Лаза Костић
Санта Мариа делла Салуте
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Зар није лепше носит' лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп'о спалит' срце и луб;
тонут' о броду, трунут' у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат' у те,
Санта Мариа делла Салуте?
Опрости, мајко, много сам страд'о,
многе сам грехе покај'о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма',
за чим сам чезн'о, чему се над'о,
све је то давно пеп'о и пра',
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал' ипак нећу никога клет';
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа делла Салуте!
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к'о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал' тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте!
— Санта Мариа делла Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Две у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к'о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа делла Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну',
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа делла Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к'о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
за што се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к'о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал' нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми дође да прсне глава
о мог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: "Ево ме, нај!"
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит' путе,
сунцима засут' сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делла Салуте. _________________ Бол... неком добро, а неком другачије |
|
Back to top |
|
|
Сканк ДЕЛИЈА
Joined: 14 Jan 2006 Posts: 220
|
Posted: 09 Feb 2007 06:46 Post subject: |
|
|
|
Браво Трајче за Ђулиће, јер може нешто из Ђулића увеоца ? _________________ ONE LOVE !
RED STAR ! |
|
Back to top |
|
|
риџект ДЕЛИЈА сениор
Joined: 17 Jul 2005 Posts: 505 Location: тамо где најлепше сунце сија
|
Posted: 09 Feb 2007 11:01 Post subject: |
|
|
|
Мада више волим песме из збирке Ђулићи, јер су наравно писане у доба среће, и несрећа је саставни део наших живота, те ево једне од познатијих из тужне збирке Ђулићи увеоци, човека који је све што је волео тада изгубио.
IV
Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам,
Јурим, бежим, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
''Не, не сме умрети!''
Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ни отуда нема ми одјека...
Вичем себи: Зар јој немаш лека?
Идем, станем, ка' очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
''Не сме нам умрети!''
Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком где нам чедо спава.
Чедо с' буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
''Не сме нам умрети!''
Ево да не буде само тема о поезији, препоручио бих онима који нису прочитали, да прочитају приповетку Милорада Павића - Кревет за три особе (или Кревет за троје), фасциниран сам овим делом. Кад будем имао времена покушаћу да га прекуцам (има око 20 страна) ако не успем да пронађем текст на интернету. _________________ Дођи на Маракану! |
|
Back to top |
|
|
риџект ДЕЛИЈА сениор
Joined: 17 Jul 2005 Posts: 505 Location: тамо где најлепше сунце сија
|
Posted: 09 Feb 2007 11:04 Post subject: |
|
|
|
Извињавам се на дуплом посту, али заборавих да напишем. Свака част Грегоре за Санта Мариа де ла Салуте, размишљао сам ја да је окачим јуче. _________________ Дођи на Маракану! |
|
Back to top |
|
|
|
|
You cannot post new topics in this forum You cannot reply to topics in this forum You cannot edit your posts in this forum You cannot delete your posts in this forum You cannot vote in polls in this forum
|
|