www.DELIJE.net

[petar-DELIJE024]

Жандар ако је ђубре у сржи, а много их је таквих, може да те приведе у станицу и ако примети да ти је задње дугме на кошуљи откопчано имао ти ЛК или не.. Дакле, то не потиче од тога што је овај батинама хтео том момку да утуви у главу да треба да поштује закон и носи ЛК увек са собом, него јер једноствано није видео пичку од како се родио па мора неког да јебе у главу.


п.с. Треба питати судију Лазовића да ли овакав напад може да се окарактерише као бруталан и варварски?
_________________
У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност значи помагање зла!

[икс]

па највећа глупост у Србији и јесте што је народ уопште обавезан да носи личне карте са собом, и што пандур може без разлога да легитимише људе, рутинска контрола и те форе... Или је то још један вид репресије или они стварно мисле да ће на преглед личних докумената открити и ухватити тешке криминалце, а онда су већи кретени него што се у јавности мисли... Него лепо, ако нормално пролазиш улицом, пандур не би смео без разлога да те зауставља, а и ти не мораш да носиш документа са собом. А ако си нешто скривио, нема шта да ти гледа у документа, сигурно ће те водити у станицу...

[Necro]

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=50371&sectionId=39


Где су сад аналитичари,душебрижници и остали? Која казна следи за ово?

[Rudolf Archibald Rays]

Извор: www.zazivot.org

Ако прочитате само један чланак о чиповању, нека то буде овај

Аутор: Кевин Хегерти (Kevin Haggerty), Објављено: 17. 11. 2008.

Из пера дописника чувеног канадског дневног листа «Торонто Стар», којег је Ернест Хемингвеј прославио као ратни извештач, преносимо причу о тихом умирању модерног човека на путу у «срећну» чиповану будућност, и језиво реални сценарио како ће то скоро неприметно да га задеси, као жабу у хладној води која се постепено загрева све док неприметно не буде скувана.

Инспирисан посматрањем свог четворогодишњег сина, и замишљањем његове нежне ручице која ће једног дана можда бити чипована, писац позива целу цивилизацију да размисли сада о томе шта јој се спрема, док не буде касно. Јер, како каже, технологија је већ ту, само још треба срушити културолошку брану.
**

За разлику од Запада, ми још увек имамо живе духовне изворе, из којих и сама култура извире, из којих можемо да црпимо снагу не само за одупирање, већ и за указивање на нови пут. И време за то, као што писац убедљиво говори, је сада. Зато је ова борба и покренута сада, и зато сада мора бити и добијена. Зарад нежних и необележених руку наше садашње и будуће деце.

**

Једна генерација је све што им треба ** Једног дана ћемо сви срећно носити уграђене миркочипове, и сваки наш покрет биће надзиран. Технологија постоји, једина брана је друштвени отпор ка губитку приватности

Специјално за Торонто Стар

До времена када мој четворогодишњи син буде обложен омекшалом кожом старости, њему ће вероватно изгледати сасвим уобичајена чињеница да ће скоро свако кога буде познавао имати трајно уграђен микрочип. Аутоматски пратећи његово кретање у реалном времену, чип ће га повезивати са базама података које ће надзирати и снимати његове најситније навике у понашању. Већина људи гледа на такву могућност са осећајем ужаснуте неверице, одбацујући је као фантазију из научне фантастике. Међутим, технологија већ постоји. Већ годинама друштва за заштиту животиња уграђују у све кућне љубимце који напуштају њихове просторије један мали идентификациони микрочип. Исто тако, милиони потрошачких производа сада се прате преко минијатурних радио-таласних идентификационих чипова који омогућују сателитима да одреде њихову тачну локацију.

Један одабран број људи је већ «чипован» са уређајима који аутоматски отварају врата, пале светла и извршавају друга скромна чудеса. Један од познатијих међу њима јесте истраживач са енглеског Ридинг универзитета (Reading University) Кевин Ворвик (Kevin Warwick); Ворвик је водећи заговарач скоро неограничених могућности употребе таквих чипова.

Међу корисницима су и муштерије Баха бич клуба (Baja Beach Club) у Барселони, од којих су многи платили око 150 америчких долара за привилегију да им буде уграђен микрочип који им омогућава да заобиђу дугачке редове на улазу у клуб и купују пића путем скенирања.

Ови појединици су авангарда напора да се ова технологија што више прошири. Од сада ће микрочипови постајати постепено све мањи и све неприметнији и лакши за постављање. Према томе, свака реална препрека масовном «чиповању» грађана Запада није више технолошка већ културна. Она се заснива на нагонској реакцији против могућности личног обележавања које појединца претвара у обичан делић масовног инвентара људске расе.

Можда се ми данас чврсто држимо таквих убеђења али се обзири могу, и вероватно хоће мењати. Начин на који ће се такав невероватан преображај погледа на свет вероватно десити јасан је свакоме ко прати све што је везано за питања приватности у последњих четврт века. Неће бити куцања на врата у 3 ујутру од стране специјалаца који су дошли да нам на силу уграде чипове у тела. Процес ће бити суптилнији и надовезујући, обложен необоривом терминологијом прогреса и друштвеног напретка, опонашајући процесе који су већ допринели експанзији у употреби надзорних камера и у корпорацијском тржишту личних података. Биће употребљен читав низ већ проверених стратегија како би се ова технологија грађанима приближила. То ће ићи упоредо са растућим притисцима на већ прокажене друштвене групе и подстрецима остатку становништва да се чипује.

Све почиње у далеким земљама. После испробавања технологије на заморчићима, људским и животињским, прво широко-распростањено уграђивање чипова у људе десиће се на обронцима западног света.

Такав развој ствари већ ће имати важност сам по себи, али ће његов међународни одјек лежати у прилици да се глобално гледалиште упозна са том технологијом и навикне на помисао да је чиповање једна могућа будућност. Све већи број разних хипотетичких сценарија за чиповање такође ће бити представљен путем забавних медија, што ће даље допринети процесу тог упознавања.

На Западу ће чипови прво бити уграђивани у чланове обележених група. Педофили су главни кандидати за ту почаст, мада би могло да започне и са терористима, нарко-дилерима или једноставно криминалцима који су на најлошијем гласу баш те године. Биће давана обећања кратког даха да ће та технологија бити примењена само на «најгоре од најгорих», а заправо ће врло брзо уследити свеобухватно чиповање свих затвореника, укључујући и оних који издржавају условне казне.

Чак ће и они који су само оптужени бити чиповани, што ће бити правдано тиме да ће то спречити њихово бежање од правде. Многи ће затвореници ово радо прихватити, пошто ће само чиповани имати могућности превременог, условног пуштања на слободу, одласка кући за викенд или кажњавања друштвено-корисним радом. Унутар затворског система развиће се нови речник који ће разликовати нечиповане од чипованих.

Мада ће употреба чипова бити правдана напорима да се смање преваре и друга кривична дела, криминалци ће скоро тренутно развити начине да симулирају кодове са туђих чипова и да манипулишу тим подацима.

Релативна малобројност затворске популације значиће, међутим, да ће затвори бити тек кратак предах на једном дужем путу. Комерцијални успех зависи од способности налажења начина да се чипује шире становништво, то јест сви они који поштују законе. Зато ће се циљати на још неке обележене групе. То ће несумњиво подразумевати надзор над примаоцима социјалне помоћи, што ће се правдати напорима да се смање злоупотребе, повећа ефикасност и спречи могућност примања «незаслужених» бенефиција.

Једном када електронска трговина постане довољно напредна, примаоци социјалне помоћи ће исту примати у виду електронске допуне својих микрочипова, што ће имати призвук праведности, обезбеђујући да корисници могу да купују само производе које је одобрила влада, и то од одобрених продаваца, смањујући ту увек узнемиравајућу могућност да ће сиромашан свет можда користити ограничена средства која су му дата на располагање за куповину алкохолних пића или дувана.

Борци за грађанске слободе ће покушати да покрену дебату на ту тему. Њихова настојања да се чиповање забрани биће ометена природним тешкоћама у анимирању саосећања јавности према криминалцима и примаоцима помоћи – групама за које би већина хтела да буду под још већом контролом. Дакако, нижи степен саосећања јавности према таквим групама заправо објашњава зашто ће присилно чиповање бити првенствено усмерено на оне који су већ на неки начин обележени.

Тада ће се у причу умешати и званични органи које се баве заштитом приватности. Поседујући мандат за оцену законитости таквих иницијатива, комесари за приватност и скупштински одбори произвешће масе извештаја који ће бити представљени на читавом архипелагу међународних скупова. Успорени дугим процесима истраживања и роковима за издавање, њихови налази ће бити изнети већ дуго нако што широка примена чиповања буде постала већ готова ствар. Налази истраживања о ефикасности таквих технологија биће разнородни и отворени различитим тумачењима.

Званичници ће на сав глас пружати уверавања индустрији чипова да се они не противе самом чиповању, које је великом брзином постало растућа пословна грана. Уместо тога, они ће само настојати да се та технологија употребљава на равноправан начин, и да подаци на чиповима не буду подложни злоупотреби. Предлагаће се нове мере заштите.

Послодавци ће почети да траже микрочиповање као услов за запошљавање. Предводник ће бити америчка војска, која ће захтевати чиповање свих војника као начин побољшавања команде и контроле на терену, као и идентификације људских остатака. Од кувара до командоса, свих милион и више припадника америчких оружаних снага добиће уграђене чипове уместо досадашњих металних плочица.

Убрзо ће следити и огромни сектор безбедности. Од чувара, полицајаца и затворских чувара ће се очекивати да имају уграђени чип, што ће такође бити случај са свима који раде на осетљивим пословима.

Први знаци овог последњег већ су видљиви. Током 2004. уред мексичког државног правобраниоца почео је са уграђивањем чипова у запослене ради ограничавања приступа обезбеђеним зонама. Категорија «осетљивог занимања» биће проширена до тачке када ће свако чији посао захтева кључеве, лозинке, безбедносну проверу или идентификациону значку морати да исте замени уграђеним чипом.

Судије које буду одлучивале о уставности оваквих мера закључиће да је чиповање у оквирима закона. Танка маска «добровољности» иза које ће се већина оваквих програма крити омогућиће судству да тврди како појединци нису приморавани да ту технологију прихвате против своје воље.

У ситуацијама када чипови буду очигледно наметани људима, судови ће пресудити да то представља несумњиво кршење њиховог права на приватност. Међутим, они ће се тада позвати на небулозни и историјски променљиви стандард «разумности» да би прогласили обавезно чиповање као нужно кршење права на приватност у контексту захтева за ефикасношћу државних органа и неодложном потребом да се повећа безбедност у светлу још увек трајућих ратова против тероризма, дроге и криминала.

На овом месту, нека нажалост већ уобичајена трагична појава модерног живота ће се десити: неко мало дете, вероватно нека врло фотогенична беба, биће убијено или на ужасан начин малтретирано. То ће се десити у једном од медијских центара западног света, омогућујући непрестано извештавање, без предаха. Произвођачи чипова препознаће у овоме прилику коју су годинама чекали. Пошто ће до тада већина «бубица» у њиховим производима бити «испеглана», већина грађанства са њима већ упозната а сами производи већ релативно јефтини, произвођачи ће се удружити са полицијом ради покретања гласне јавне кампање у циљу подстицања родитеља да чипују своју децу «како би себи обезбедили мирну савест».

Биће нуђене посебне погодности. Уграђивање ће бити бесплатно, под условом да се породица пријави за услуге надзора. Пуни љубави али забринути, родитељи ће бити умирени могућношћу повезивања чиповања своје деце са другим функцијама на њиховим ПДА ручним рачунарима, како би могли да уживо посматрају своју децу, било кад и са било ког места.

Паралелно са овим развојем ствари пласираће се иницијативе са призвуком практичности, ради подстицања све мање групе нечипованих да прихвате сада већ уобичајени поступак чиповања. Прво ће таква «практична» чиповања бити намењена највишим слојевима западног друштва, омогућавајући елити да се несметано креће физичким и међународним коридорима моћи. Таква пракса ће се ширити како користи од чиповања буду постајале све баналније. На пример, чиповани појединци ће се све лакше кретати кроз царину.

На крају ће услов коришћења система јавног превоза бити омогућавање службеницима да надзиру ваш чип. Компаније ће нудити попусте појединцима који плаћају путем свој уграђеног чипа, уз услов, штампан ситним словима, да продавац добије право приступа великој колични ваших личних података. Ови «попусти» представљаће уствари казнену ценовну политику према нечипованим појединцима како би их подстакли да се повинују сталном надзору. Корпорације ће тражити личне податке како би могле да праве све детаљније профиле купаца за потребе маркетинга, а и како би исте личне податке продале другим институцијама.

Тада ће већ све главне организације тражити начине да искористе све могућности које нуди једна скоро универзално чипована популација. Употреба чипова ће бити све разноврснија, као и попусти који се нуде. Свака нова генерација кућних технологија биће прављена тако да може све ефикасније да суделује са чиповима уграђеним у тело.

Налажење рачунара или уређаја који ће функционисати на старомодни, «ручни» начин биће све теже и скупље. Пацијенти у болницама и на кућној нези биће већ рутински чиповани, што ће омогућити медицинском особљу – или, тачније, далеким рачунарима – да надзиру њихове биолошке функције у реалном времену.

Нестрпљиви да смање здравствене трошкове већином физички неактивног грађанства, власти ће понудити пореске олакшице појединицима који редовно вежбају. Лични чипови биће даљински надзирани ради потврде да је пулс у складу са прописаним програмом вежбања. До тог времена, за многе појединце, појам «чиповања» ће се вртети око тога које функције у уграђеном чипу евентуално треба активирати. Свака могућност евентуалног уклањања чипа биће све мање одржива, пошто ће ношење чипа бити предуслов за учешће у најбитнијој динамици савременог живота, попут куповине, гласања и вожње.

Они који још увек одолевају биће све уморнији од сталних шаљивих етикетирања да су «Лудисти», као и суптилних оптужби да можда имају нешто да сакрију. Већ фрустрирани сталним призорима суседа који пролазе мимо њих у «чипованим» редовима док они чекају, разним непрактичностима и трошковима којима су «нечиповани» изложени, и они ће на крају изабрати пут најмањег отпора и дати да им се угради чип.

Дакле, у року од једне генерације, она културолошка одбојност за коју многи сматрају да је нагонска реакција на могућност да наша тела буду обележена попут затвореника у концентрационом логору, вероватно ће се изгубити.

У годинама које долазе, неки од најмоћнијих институционалних чинилаца у друштву почеће да делују у циљу подстицања, принуђивања па чак и присиљавања следеће генерације да прихвати уградњу чипова.

Сада је, дакле, време да се размисли о беспримерним опасностима овог сценарија, од којих је најозбиљнија међу њима везана за могућност да чак и релативно стабилна модерна друштва могу, у доба општих страховања, да прихвате варљива обећања. Како би се предрасуде једног Џоа Мекартија, Едгара Хувера (дугогодишњег директора америчке Федералне службе за истраживања, «ФБИ») или јужњачких Кју-клукс-клановаца – а сви су у неком тренутку били дубоко интегрисани у амерички политички естаблишмент – одразиле у једном таквом свету? Шта би један Хитлер, Мао или неко сличан њима постигао да су њихови грађани били чиповани, кодирани и даљински надзирани?

Ускоро ћемо бити бомбардовани хорским сведочанствима која говоре о свим врлинама микрочиповања, праћеним умирујућим уверавањима о демократским традицијама, владавини права и правима на приватност. Нажалост, историја показује да ствари могу да брзо крену у катастрофалном правцу, и да се то дешава са узнемирујућом редовношћу. А међународни уговори, законитост или демократски назори се традиционално нису показали претерано способним да спрече нечију усредсређену безобзирност.

«То се овде не може десити» постала је тиха лабудова песма оних који су нестали. Зато је најбоље да размишљамо о оваквим анти-утопијским могућностима пре него што понудимо нежне ручице наших синова и ћерки на чиповање. И, мада не можемо да предвидимо све предности које из ове технологије могу да произађу, њене негативне могућности су скоро и превише застрашујуће да би се о њима чак и размишљало.
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!

[Rudolf Archibald Rays]

Извор: www.zazivot.org

Ако прочитате само један чланак о чиповању, нека то буде овај

Аутор: Кевин Хегерти (Kevin Haggerty), Објављено: 17. 11. 2008.

Из пера дописника чувеног канадског дневног листа «Торонто Стар», којег је Ернест Хемингвеј прославио као ратни извештач, преносимо причу о тихом умирању модерног човека на путу у «срећну» чиповану будућност, и језиво реални сценарио како ће то скоро неприметно да га задеси, као жабу у хладној води која се постепено загрева све док неприметно не буде скувана.

Инспирисан посматрањем свог четворогодишњег сина, и замишљањем његове нежне ручице која ће једног дана можда бити чипована, писац позива целу цивилизацију да размисли сада о томе шта јој се спрема, док не буде касно. Јер, како каже, технологија је већ ту, само још треба срушити културолошку брану.
**

За разлику од Запада, ми још увек имамо живе духовне изворе, из којих и сама култура извире, из којих можемо да црпимо снагу не само за одупирање, већ и за указивање на нови пут. И време за то, као што писац убедљиво говори, је сада. Зато је ова борба и покренута сада, и зато сада мора бити и добијена. Зарад нежних и необележених руку наше садашње и будуће деце.

**

Једна генерација је све што им треба ** Једног дана ћемо сви срећно носити уграђене миркочипове, и сваки наш покрет биће надзиран. Технологија постоји, једина брана је друштвени отпор ка губитку приватности

Специјално за Торонто Стар

До времена када мој четворогодишњи син буде обложен омекшалом кожом старости, њему ће вероватно изгледати сасвим уобичајена чињеница да ће скоро свако кога буде познавао имати трајно уграђен микрочип. Аутоматски пратећи његово кретање у реалном времену, чип ће га повезивати са базама података које ће надзирати и снимати његове најситније навике у понашању. Већина људи гледа на такву могућност са осећајем ужаснуте неверице, одбацујући је као фантазију из научне фантастике. Међутим, технологија већ постоји. Већ годинама друштва за заштиту животиња уграђују у све кућне љубимце који напуштају њихове просторије један мали идентификациони микрочип. Исто тако, милиони потрошачких производа сада се прате преко минијатурних радио-таласних идентификационих чипова који омогућују сателитима да одреде њихову тачну локацију.

Један одабран број људи је већ «чипован» са уређајима који аутоматски отварају врата, пале светла и извршавају друга скромна чудеса. Један од познатијих међу њима јесте истраживач са енглеског Ридинг универзитета (Reading University) Кевин Ворвик (Kevin Warwick); Ворвик је водећи заговарач скоро неограничених могућности употребе таквих чипова.

Међу корисницима су и муштерије Баха бич клуба (Baja Beach Club) у Барселони, од којих су многи платили око 150 америчких долара за привилегију да им буде уграђен микрочип који им омогућава да заобиђу дугачке редове на улазу у клуб и купују пића путем скенирања.

Ови појединици су авангарда напора да се ова технологија што више прошири. Од сада ће микрочипови постајати постепено све мањи и све неприметнији и лакши за постављање. Према томе, свака реална препрека масовном «чиповању» грађана Запада није више технолошка већ културна. Она се заснива на нагонској реакцији против могућности личног обележавања које појединца претвара у обичан делић масовног инвентара људске расе.

Можда се ми данас чврсто држимо таквих убеђења али се обзири могу, и вероватно хоће мењати. Начин на који ће се такав невероватан преображај погледа на свет вероватно десити јасан је свакоме ко прати све што је везано за питања приватности у последњих четврт века. Неће бити куцања на врата у 3 ујутру од стране специјалаца који су дошли да нам на силу уграде чипове у тела. Процес ће бити суптилнији и надовезујући, обложен необоривом терминологијом прогреса и друштвеног напретка, опонашајући процесе који су већ допринели експанзији у употреби надзорних камера и у корпорацијском тржишту личних података. Биће употребљен читав низ већ проверених стратегија како би се ова технологија грађанима приближила. То ће ићи упоредо са растућим притисцима на већ прокажене друштвене групе и подстрецима остатку становништва да се чипује.

Све почиње у далеким земљама. После испробавања технологије на заморчићима, људским и животињским, прво широко-распростањено уграђивање чипова у људе десиће се на обронцима западног света.

Такав развој ствари већ ће имати важност сам по себи, али ће његов међународни одјек лежати у прилици да се глобално гледалиште упозна са том технологијом и навикне на помисао да је чиповање једна могућа будућност. Све већи број разних хипотетичких сценарија за чиповање такође ће бити представљен путем забавних медија, што ће даље допринети процесу тог упознавања.

На Западу ће чипови прво бити уграђивани у чланове обележених група. Педофили су главни кандидати за ту почаст, мада би могло да започне и са терористима, нарко-дилерима или једноставно криминалцима који су на најлошијем гласу баш те године. Биће давана обећања кратког даха да ће та технологија бити примењена само на «најгоре од најгорих», а заправо ће врло брзо уследити свеобухватно чиповање свих затвореника, укључујући и оних који издржавају условне казне.

Чак ће и они који су само оптужени бити чиповани, што ће бити правдано тиме да ће то спречити њихово бежање од правде. Многи ће затвореници ово радо прихватити, пошто ће само чиповани имати могућности превременог, условног пуштања на слободу, одласка кући за викенд или кажњавања друштвено-корисним радом. Унутар затворског система развиће се нови речник који ће разликовати нечиповане од чипованих.

Мада ће употреба чипова бити правдана напорима да се смање преваре и друга кривична дела, криминалци ће скоро тренутно развити начине да симулирају кодове са туђих чипова и да манипулишу тим подацима.

Релативна малобројност затворске популације значиће, међутим, да ће затвори бити тек кратак предах на једном дужем путу. Комерцијални успех зависи од способности налажења начина да се чипује шире становништво, то јест сви они који поштују законе. Зато ће се циљати на још неке обележене групе. То ће несумњиво подразумевати надзор над примаоцима социјалне помоћи, што ће се правдати напорима да се смање злоупотребе, повећа ефикасност и спречи могућност примања «незаслужених» бенефиција.

Једном када електронска трговина постане довољно напредна, примаоци социјалне помоћи ће исту примати у виду електронске допуне својих микрочипова, што ће имати призвук праведности, обезбеђујући да корисници могу да купују само производе које је одобрила влада, и то од одобрених продаваца, смањујући ту увек узнемиравајућу могућност да ће сиромашан свет можда користити ограничена средства која су му дата на располагање за куповину алкохолних пића или дувана.

Борци за грађанске слободе ће покушати да покрену дебату на ту тему. Њихова настојања да се чиповање забрани биће ометена природним тешкоћама у анимирању саосећања јавности према криминалцима и примаоцима помоћи – групама за које би већина хтела да буду под још већом контролом. Дакако, нижи степен саосећања јавности према таквим групама заправо објашњава зашто ће присилно чиповање бити првенствено усмерено на оне који су већ на неки начин обележени.

Тада ће се у причу умешати и званични органи које се баве заштитом приватности. Поседујући мандат за оцену законитости таквих иницијатива, комесари за приватност и скупштински одбори произвешће масе извештаја који ће бити представљени на читавом архипелагу међународних скупова. Успорени дугим процесима истраживања и роковима за издавање, њихови налази ће бити изнети већ дуго нако што широка примена чиповања буде постала већ готова ствар. Налази истраживања о ефикасности таквих технологија биће разнородни и отворени различитим тумачењима.

Званичници ће на сав глас пружати уверавања индустрији чипова да се они не противе самом чиповању, које је великом брзином постало растућа пословна грана. Уместо тога, они ће само настојати да се та технологија употребљава на равноправан начин, и да подаци на чиповима не буду подложни злоупотреби. Предлагаће се нове мере заштите.

Послодавци ће почети да траже микрочиповање као услов за запошљавање. Предводник ће бити америчка војска, која ће захтевати чиповање свих војника као начин побољшавања команде и контроле на терену, као и идентификације људских остатака. Од кувара до командоса, свих милион и више припадника америчких оружаних снага добиће уграђене чипове уместо досадашњих металних плочица.

Убрзо ће следити и огромни сектор безбедности. Од чувара, полицајаца и затворских чувара ће се очекивати да имају уграђени чип, што ће такође бити случај са свима који раде на осетљивим пословима.

Први знаци овог последњег већ су видљиви. Током 2004. уред мексичког државног правобраниоца почео је са уграђивањем чипова у запослене ради ограничавања приступа обезбеђеним зонама. Категорија «осетљивог занимања» биће проширена до тачке када ће свако чији посао захтева кључеве, лозинке, безбедносну проверу или идентификациону значку морати да исте замени уграђеним чипом.

Судије које буду одлучивале о уставности оваквих мера закључиће да је чиповање у оквирима закона. Танка маска «добровољности» иза које ће се већина оваквих програма крити омогућиће судству да тврди како појединци нису приморавани да ту технологију прихвате против своје воље.

У ситуацијама када чипови буду очигледно наметани људима, судови ће пресудити да то представља несумњиво кршење њиховог права на приватност. Међутим, они ће се тада позвати на небулозни и историјски променљиви стандард «разумности» да би прогласили обавезно чиповање као нужно кршење права на приватност у контексту захтева за ефикасношћу државних органа и неодложном потребом да се повећа безбедност у светлу још увек трајућих ратова против тероризма, дроге и криминала.

На овом месту, нека нажалост већ уобичајена трагична појава модерног живота ће се десити: неко мало дете, вероватно нека врло фотогенична беба, биће убијено или на ужасан начин малтретирано. То ће се десити у једном од медијских центара западног света, омогућујући непрестано извештавање, без предаха. Произвођачи чипова препознаће у овоме прилику коју су годинама чекали. Пошто ће до тада већина «бубица» у њиховим производима бити «испеглана», већина грађанства са њима већ упозната а сами производи већ релативно јефтини, произвођачи ће се удружити са полицијом ради покретања гласне јавне кампање у циљу подстицања родитеља да чипују своју децу «како би себи обезбедили мирну савест».

Биће нуђене посебне погодности. Уграђивање ће бити бесплатно, под условом да се породица пријави за услуге надзора. Пуни љубави али забринути, родитељи ће бити умирени могућношћу повезивања чиповања своје деце са другим функцијама на њиховим ПДА ручним рачунарима, како би могли да уживо посматрају своју децу, било кад и са било ког места.

Паралелно са овим развојем ствари пласираће се иницијативе са призвуком практичности, ради подстицања све мање групе нечипованих да прихвате сада већ уобичајени поступак чиповања. Прво ће таква «практична» чиповања бити намењена највишим слојевима западног друштва, омогућавајући елити да се несметано креће физичким и међународним коридорима моћи. Таква пракса ће се ширити како користи од чиповања буду постајале све баналније. На пример, чиповани појединци ће се све лакше кретати кроз царину.

На крају ће услов коришћења система јавног превоза бити омогућавање службеницима да надзиру ваш чип. Компаније ће нудити попусте појединцима који плаћају путем свој уграђеног чипа, уз услов, штампан ситним словима, да продавац добије право приступа великој колични ваших личних података. Ови «попусти» представљаће уствари казнену ценовну политику према нечипованим појединцима како би их подстакли да се повинују сталном надзору. Корпорације ће тражити личне податке како би могле да праве све детаљније профиле купаца за потребе маркетинга, а и како би исте личне податке продале другим институцијама.

Тада ће већ све главне организације тражити начине да искористе све могућности које нуди једна скоро универзално чипована популација. Употреба чипова ће бити све разноврснија, као и попусти који се нуде. Свака нова генерација кућних технологија биће прављена тако да може све ефикасније да суделује са чиповима уграђеним у тело.

Налажење рачунара или уређаја који ће функционисати на старомодни, «ручни» начин биће све теже и скупље. Пацијенти у болницама и на кућној нези биће већ рутински чиповани, што ће омогућити медицинском особљу – или, тачније, далеким рачунарима – да надзиру њихове биолошке функције у реалном времену.

Нестрпљиви да смање здравствене трошкове већином физички неактивног грађанства, власти ће понудити пореске олакшице појединицима који редовно вежбају. Лични чипови биће даљински надзирани ради потврде да је пулс у складу са прописаним програмом вежбања. До тог времена, за многе појединце, појам «чиповања» ће се вртети око тога које функције у уграђеном чипу евентуално треба активирати. Свака могућност евентуалног уклањања чипа биће све мање одржива, пошто ће ношење чипа бити предуслов за учешће у најбитнијој динамици савременог живота, попут куповине, гласања и вожње.

Они који још увек одолевају биће све уморнији од сталних шаљивих етикетирања да су «Лудисти», као и суптилних оптужби да можда имају нешто да сакрију. Већ фрустрирани сталним призорима суседа који пролазе мимо њих у «чипованим» редовима док они чекају, разним непрактичностима и трошковима којима су «нечиповани» изложени, и они ће на крају изабрати пут најмањег отпора и дати да им се угради чип.

Дакле, у року од једне генерације, она културолошка одбојност за коју многи сматрају да је нагонска реакција на могућност да наша тела буду обележена попут затвореника у концентрационом логору, вероватно ће се изгубити.

У годинама које долазе, неки од најмоћнијих институционалних чинилаца у друштву почеће да делују у циљу подстицања, принуђивања па чак и присиљавања следеће генерације да прихвати уградњу чипова.

Сада је, дакле, време да се размисли о беспримерним опасностима овог сценарија, од којих је најозбиљнија међу њима везана за могућност да чак и релативно стабилна модерна друштва могу, у доба општих страховања, да прихвате варљива обећања. Како би се предрасуде једног Џоа Мекартија, Едгара Хувера (дугогодишњег директора америчке Федералне службе за истраживања, «ФБИ») или јужњачких Кју-клукс-клановаца – а сви су у неком тренутку били дубоко интегрисани у амерички политички естаблишмент – одразиле у једном таквом свету? Шта би један Хитлер, Мао или неко сличан њима постигао да су њихови грађани били чиповани, кодирани и даљински надзирани?

Ускоро ћемо бити бомбардовани хорским сведочанствима која говоре о свим врлинама микрочиповања, праћеним умирујућим уверавањима о демократским традицијама, владавини права и правима на приватност. Нажалост, историја показује да ствари могу да брзо крену у катастрофалном правцу, и да се то дешава са узнемирујућом редовношћу. А међународни уговори, законитост или демократски назори се традиционално нису показали претерано способним да спрече нечију усредсређену безобзирност.

«То се овде не може десити» постала је тиха лабудова песма оних који су нестали. Зато је најбоље да размишљамо о оваквим анти-утопијским могућностима пре него што понудимо нежне ручице наших синова и ћерки на чиповање. И, мада не можемо да предвидимо све предности које из ове технологије могу да произађу, њене негативне могућности су скоро и превише застрашујуће да би се о њима чак и размишљало.
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!

[паћо]

Баш сам нешто убеђивао људе и показивао им примере и последице које донесе (и оне који их доноси) нове личне карте и убедим људе и сложимо се углавном да су лоше по слободоумног човека и онда ми поставе питање "а шта ми ту можемо"? Онда ја почнем да нема предаје и треба да издржимо и .......
Ево сад после ове међународне нове године укидају се стари пасоши а мислим у неко догледно време и личне карте па ће сви морати да ваде ове нове ако би хтели да пређу грану или буду грађани од Србију. Е сад да се вратим на оно што сам хтео да кажем----> Овде смо се сви или огромна већина сложили и увидели шта носе нове ЛК и још поред нас доста других људи из свих сфера живота и шта онда кад дође онај дан кад истекну ове путне исправе и кад ће се морати вадити нове? Да ли ће речи и констатације које износимо овде изаћи из виртуелног и прећи у стваран живот као борба против зла? И на крају да ли ми као нација имамо воље да се боримо против зла или нас може.....ко стигне?

[cvele]

http://www.vesti.rs/exit/U-licne-karte-bice-ugradjivan-elektronski-potpis-4.html

и још су они добри јер се "та услуга неће додатно наплаћивати".
е баш вам хвала!
_________________
"Чека вас чека страшни суд
Није Бог горе узалуд
Вечна се ватра спрема за вас
Док будете горели, мислите на нас"

[Четник]

Шта онда,она ће се видети ко је ко и какав је ко.Мени ове лк личе на оне црвене књижице код Тита.Зна се шта се радило са онима који нису хтели да их имају.Е то се спрема и нама који нећемо ове ЛК
_________________

[Rudolf Archibald Rays]

Старац Пајсије о антихристу, о броју 666, пасошима и жиговима



Келија Панагуда, Атонска гора

Старац Пајсије: Сада, у ово тешко време, сви ми полажемо испит… И ја видим много тога… Ми не желимо да знамо да ће се догодити Други долазак, зато што нас то огорчује: видите ли шта се догађа? Раније, рецимо, када би људи чули за приближавање некакве комете, сви би западали у стање велике узбуђености. Тада би рекли: а можда ћемо умрети? Дајте да се припремимо: покајмо се, чинимо добра дела… А сада ће све учинити само да не слушају о Другом Доласку, као да не знају да ће пре тога доћи антихрист. И све то, да би смо се предали забавама. Зато не желимо да чујемо о оном што се припрема…

Питање: Како ви, оче, гледате на све те промене у Европи?

Старац Пајсије: Чуј! Промене… Господ ће неке ствари преокренути на корист… Ево, на пример, Европска економска заједница. Иза ње се крије ционистичка диктатура. Али, Господ ће и то преобратити у добро. Они неће остварити своје циљеве. Комунисти су толико година били на власти – и нису се одржали. Владали су Русијом седамдесет и две године. А ционисти, знаш ли колико већ година раде на том плану? Двеста педесет! А неће се одржати ни седам година.

Питање: Ако бисмо се, ми, верујући, тврдо држали Православног Предања, да ли бисмо могли да утичемо на те токове?

Старац Пајсије: Зар не видиш шта се догађа… Неће те они тек тако оставити на миру, исувише је ствар компликована. Они ће ти рећи: ‘’Веруј, у шта хоћеш’’, али ће те положити у своју корпу и понеће те тамо куда желе. Баш тако: стрпаће те са собом и понети куда им драго, а ти веруј у шта хоћеш. То и јесте њихов сатански систем, а иза њега се скрива диктатура јудејских циониста. Ционисти су годинама радили да би завладали светом, масони и остали…

Сада су им потребне шестице, три шестице. А зар Свети јеванђелист Јован не говори да је то број антихриста? Сваки верујући који има савести, схвата шта се догађа. А за њих је број 666 – симбол економије. О томе постоји запис у Старом Завету:

‘’А злата што дохођаше Соломону сваке године бјеше шесте стотина и шездесет и шест таланата.

Осим онога што доношаху трговци и они који продаваху мирисе; и сви цареви арапски и главари земаљски доношаху Соломону злато и сребро.’’ (Друга књига дневника, 9, 13-14).

И ето сада се они припремају да зграбе сву економију у своје руке. За те циљеве служи и компјутер у Бриселу звани ‘’Звер’’. Они га сами називају тим именом. Он може да скупи информације о шест милијарди људи. Сада у свету има 4-5 милијарди људи, тако да у компјутеру још има резерви.

Имајући досије сваког човека, читаву економију у својим рукама, уз помоћ жигова узеће нас под контролу. Већ сада они могу са сателита да сниме и рибицу од тридесетак сантиметара, ма у каквој се реци она налазила. Тим пре могу да прате сваког човека, знајући све његове податке, знајући његов економски положај. Зар ниси схватио шта се догађа? На такву диктатуру могао је само ђаво да их наговори. На крају крајева: или добиј ћушку, или иди до краја. Три и по године ће бити тешке, а три и по године ће бити лаке. И биће тако: што је с воза пало, то је и пропало…

Питање: Хоће ли те три и по године доћи после 1992. године, оче?

Старац Пајсије: Није нам дато да знамо рокове… Али, три и по године биће тешке. У Америци сада већ ударају жигове на псе и могу увек да их прате, јер ти жигови су истовремено базе података. Увек може да се одреди место где се дотични пас налази, тако да га увек могу и убити. Исто ће бити с људима! А шта си ти мислио? Кад ти ударе жиг на руку или на чело, знаће о сваком све: и где се налазиш, и остале твоје податке, и све приходе и расходе… Таквој диктатури могао их је научити једино ђаво…

Систем кредитне картице је ђаволски. Не можеш, као што говори Јеванђелист Јован, ни да продајеш, ни да купујеш. Мењају и новац. Радиш? Ево ти прекидач, ево ти рачун. Затим ће престати и са тим картицама. Рећи ће да кредитну картицу можеш да изгубиш, да ти је могу украсти… Много је лакше утиснути податак у главу или на руку!

Питање: Простије говорећи, оче, нису ли сви ови механизми сведочанство о доласку антихриста?

Старац Пајсије: Видиш, они користе те механизме да угуше читав свет. Желе да утисну жиг антихриста, да би све људе свели на бројке. Као што су у време рата уписивали све муле и коње, жигошући их растопљеним гвожђем.

Питање: Печат им олакшава напор да увек могу кога зажеле узети на нишан?

Старац Пајсије: Овде је реч о одрицању. Примајући печат, човек се одриче Бога. Исто је и са пасошима. Да се не захтева мој потпис, да је у питању некакав папир, да кажу – ево твог пасоша, да је то све, онда би то била друга ствар. Али, када пасош има симбол ђавола, а ја потписујем да је мој лични – то већ није ситница. Ја, дакле, одобравам одрицање.

Оне, кажу Јеванђелист Јован и Свети Оци, оне који не приме жиг, не могу да траже, не могу да пронађу.

Питање: Зар некакав број може да има тако важно значење за спасење човеково?

Старац Пајсије: Ех, дете моје. Ако је то симбол ђаволов, као што говори Јеванђелист Јован, чему онда расправа! Ми томе раније можда и нисмо придавали конкретно значење. Али, сада, када видимо шта се догађа… Шта се припрема… Пре две-три године сам разговарао са једним професором универзитета из Америке… Понешто сам му говорио, понешто писао. И ево, он ми сада отписује: ‘’Вратио сам се са неког конгреса у Европи и тек што сам стигао у Торонто, сетио сам се шта сте ми говорили пре две-три године. Сада код нас агитују против кредитних картица, захтевају да жигове утисну на чело и руку’’… Зар не схватате шта се догађа??

Ех, дете моје. То је ђавољи печат! Примајући га, ти се одричеш Печата Светог Крштења и стављаш други печат: одричеш се Христа и примаш печат ђавола.

Извод из магнетофонског записа беседе, одржане 1992. године.
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!

[Jataganac]

http://www.blic.rs/svet.php?id=80237

[Директор]

[Благоје Јовов]

Ја мислим да немора да се узме са чипом,највечи проблем око чипова што човек губи ту неку своју личност која нам је од Бога дата и постаје број

Ех да смо у Грчкој не би ни за 100 година увели овакве напредне личне карте и пасоже...
_________________

[Масимо]

[Благоје Јовов]

Изгледа да сам се зезнуо

Чуо сам да су код њих 90-их били гадни протести за напредније личне карте које у поређењу са овим нашим изгледају смешно...
_________________

[Директор]

Ја треба да извадим то баш да бих ишао у Грчку.Шта да радим???