www.DELIJE.net

[DelijaUzice]

Ево већ седам дана ми из главе не излази ово наше издање. Некако баш размишљам о свему ових дана, шта је на мене остављало највећи утисак од када идем на утакмице. Било је ту сјајних издања, али ова која ћу набројати су ми некако посебна. И сва имају једну заједничку ствар.

Први је био барјактар против Младог Радника. Нога пребачена преко ограде, барјак сачињен од малих заставица које се виоре, све одрађено на наш 3Д начин. Било је тих година и на другим трибинама по Европи добрих 3Д кореографија, те спушта се нешто са крова, па се комбинује са трибином, па нека ту пиротехника се пали, али ова наша, није што је наша, него је стварно била најбоља у то време. Поготово када додамо да је ово било против неког тима из Пожаревца, а не неко Европско такмичење.
Други је био болесник са шалом у болничком кревету на полуфиналу купа са комшијама. Болест којој нема лека. Можда и наше најбоље издање на Маракани против њих што ја памтим, а при том нисмо ни прошли у финале. Тако једноставно, а тако упечатљиво, још онај снимак са зграде са вождовца, савршено.
Трећи је космонаут. И на Марсу ако треба. Батица слеће на Марс и тамо затиче цигане који певају песму, пале бакље, виоре барјак и осликавају му се на визиру. Позадина црна, са понеким белим картоном који представља звезде у позадини.
Следећа је буђење раног пролећа. Некако ми је генерално прошла прилично незапажено, а била је маестрална. Да, била је за време короне, празан је био стадион, није имао ко да подигне кореографију, али у целом свету су били празни стадиони, а само на једном је осванула оваква слика.
Долазим до врхунца наше уметности као такве, по мом мишљењу. Звездана ноћ. Док још нисам ни био свестан, делић чега држим у руци, стизале су ми поруке од другара који иначе и не иду на утакмице, па чак и не навијају за исти тим, да је сјајно. Сам Ван Гог да је могао ово да види, остао би без текста.
И на крају долазимо до ове утакмице са Вождовцем. Стижу поруке на телеграму током недеље, најављује се до сада невиђени спектакл, очекујем да ће Звездана ноћ бити надмашена, али не много, јер је лествица итекако високо постављена. Иде кортео, стиже се на стадион, узимам летак пише кореографија 90 минута, и спремљено је 6 кореографија. Спуштам се до столице, видим 6 кеса, неке заставице, двомотке, тромотке, не може ни да се прође, а да не згазиш на нешто. Размишљам, јеботе само да се ових 6 ствари изведе како треба, зајебаћемо век. Човек са шипке узима микрофон, креће да објашњава све како ће да иде, схватам да неће бити 6 кореографија, већ 14, ЧЕТРНАЕСТ! Седам у првом, седам у другом полувремену.
Писало се већ о неким тамо Мароканцима. Дижу и они неких 3-4-5 прилично комплексних кореографија на једној утакмици. Али немају они, ма нема бре нико, једну ствар која се прожима кроз све ово што сам набројао. Та ствар је прича. Прича која свему даје смисао. Прича без које нема уметности. Не дижемо ми тамо неког Гандалфа, ју шел нот пас, на трибини, иако би могли и то лагано. Оно што се десило пре седам дана је нешто што је грађено деценијама, оно је једноставно баш оно што пише, идеологија, нешто што се изгубило у свету у коме живимо данас.
Очекивао сам да ће лествица бити мало подигнута, али она је подигнута сада толико високо, да се једноставно питам да ли ћемо чак и ми моћи поново да је досегнемо.
Некада смо у бутику имали у продаји календар који је имао по једну кореографију из претходне сезоне за сваки месец. Данас би тај календар могли да направимо од само једне утакмице, и још да нам остане за насловну и последњу страну.

[Брус Ли]

[Генералштаб]

Не памтим кад је нека кореографија изазвала овакво интересовање људи што наших, што оних који се овлаж баве навијањем и по некад посећују стадион. Делује и да су се људи мало продрмали, као да су после овога скапирали чега су део. Јер ово не може да се исфолира, свако ко је макар и у пролазу био на Маракани, зна да су ово постулати северне трибине на којима она заснива свој живот! Можда баш зато, поред естетике, има толику тежину, јер садржи све елементе и навијачког али и Српског и људског да кажемо. И то су препознали људи, и добро је да је тако. Као да су се људи мало "отрезнили" од баљезгарија разноразних, неки се подсетили кад виде све на једном месту, неки тек сад скапирали, али у главном добра ствар је што је овако урадђено. Мислим да ни они што су смислили ово нису били свесни да ће некоме отворити очи, више је било да се цела идеологија трибине прикаже кроз 90 минута. Али након тога види се да људи много јаче реагују него што се мислило и да у ствари је прави потез што је тако изведено јер ето морало је овако да би барем навијачима Црвене Звезде, који знају да је баш овако како је изведено, на нашој Маракани сигурно једно 40 ак година. Не верујем да постоји и један наш и "разочарани" и "пензионисани", да се неће сложити са овим што је приказано. Јер кад би узели слику по слику да пишемо и разлажемо, то би требало данима да се пише за сваку, а не зна се која је јача и тежа од које. Чак и сам почетак са прве три кореографије говори СРБИЈА-БЕОГРАД-ЦРВЕНА ЗВЕЗДА! Иако делује "просто", о сваком делу се размишљало, па до тога да сваку слику прате песме везане за ту тему. Да нам ово да елана за утакмицу са Чукаричким, да пред дерби поново напунимо стадион и да ношени овим догађајем, надограђујемо даље причу.

[Kiza Lionac]