www.DELIJE.net

[ЂорђеКНН]

29. Новембра, пре 75 година, одржано је злочиначко заседање АВНОЈ-а у Јајцу.

Многи људи данас не увиђају погубност и општи антисрпски карактер одлука које су тада донете, чије последице и дан данас осећамо. То се пре свега односи на границе данашње Србије и осталих српских територија које су тада одређене, а данас су оне међународне. Приликом цртања тих авнојевских граница паралелно се примењивало час историјско, а час етничко право—увек оно које је на штету Срба.

Тако је рецимо 532 хиљада Албанаца, који су 1948. чинили тек 8.15% становника те окрњене авнојевске Србије, добило етничку аутономију и то на најсветијем парчету српске територије и месту где се налази седиште СПЦ. Не треба помињати декрет о забрани повратка српских избеглица протераних током рата са Косова и Метохије из 6. марта 1945. и одузимање њихове имовине. У исто време се радило на прихватању избеглица из Енвер Хоџине Албаније који су масовно прелазили границу док су их комунистичке власти насељавали на територију новоуспостављене САП Косово.

Исте те 1948. на територији новоформиране СР Хрватске је било 543 хиљада Срба, што је тада било 14.5% становништва и они никакву аутономију нису добили, упркос масовном учешћу у снагама НОВЈ и отвореном геноциду који су преживели.

Са друге стране, проценат од 8% Албанаца у осакаћеној СР Србији је био идентичан проценту Турака у новоствореној СР Македонији, који такође нису добили никакву аутономију. Самих Албанаца је у СР Македонији било чак 17%, па опет, за разлику од оних у СР Србији ништа нису добили.

Такође је од дела српске етничке територије формирана нова република СР Црна Гора, иако је њено становништво 1918. на најслободнијим икада одржаним изборима гласало директно за присаједињење Србији. Од јужне Србије, ослобођене 1912. ствара се и СР Македонија чиме започиње и пројекат формирања посебних нација од српског становништва на том подручју.

Тврдња комуниста код стварања СР Црне Горе је била да је АВНОЈ заправо само "обнова" државе која је постојала раније. Постојала је на пример и Дубровачка република и то дуже од Црне Горе и она, гле "чуда", никада није формирана, већ је утопљена у границе велике Хрватске које су додељене Хрватима упркос геноциду, масовном учешћу у Хитлеровом поретку и минималном учешћу у НОВЈ-у.

Створена је и војвођанска аутономија, која нажалост постоји и данас, иако у целој Европи не постоји ништа слично њој. Не треба заборавити и отимање читаве Барање и западног Срема од СР Србије и САП Војводине и њихово арбитрерно припајање великој СР Хрватској без икаквог историјског или етничког основа.

Но врхунац зла био је у стварању СР Босне и Херцеговине. Срба је на том подручју, након геноцида НДХ и кампање масовне колонизације у Војводину било МИЛИОН И СТО ТРИДЕСЕТ ШЕСТ ХИЉАДА и чинили су 44.29% становништва те републике, и као такви су представљали њену релативну већину, но њима није признато никакво право на самоопредељење. Јосипу Брозу и делегатима АВНОЈ-а је било битније да задовоље 788 хиљада етнички неопредељених Муслимана, који су чинили 30.73% становништва те републике. Не треба подсећати да су и Муслимани у већини учествовали у геноциду над Србима и масовно током рата сарађивали са окупатором, док су са друге стране, имали веома скроман допринос снагама НОВЈ-а. Упркос томе, приликом стварања СР БиХ, није поштована жеља Срба из БиХ да она буде припојена Србији, макар као аутономна покрајина, и макар у оним деловима у којима су већина, иако их је било више него Македонаца у СР Македонији, којих је тада било 789 хиљада.

И тако је приликом цртања граница авнојевске Србије (у којој и данас живимо) преко 30% Срба остављено ван Србије, и као такви представљамо јединствен пример у Европи (Мађара је остало 20% изван Мађарске након Трианонског споразума из 1920. године). То се није догодило чак ни народима чије су границе одређене након пораза у светским ратовима и учешћа у геноцидима након којих су били кажњавани губитком својих територија.

Не треба заборавити и да је на истом том Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. било НУЛА “0” делегата који су представљали СР Србију (иако је било бивших етничких Срба који су тамо били у неком другом својству).

Е па Срби, срећан вам АВНОЈ и дан комунистичке републике! И срећан овај празник свима који још увек славе свој нестанак и оплакују Титово време у коме се “боље живело”.

[ЂорђеКНН]

ПОКАЈНИЧКА ИСПОВЕСТ УБИЦЕ У БЕЛОМ МАНТИЛУ

Једна партизанска докторка (према речима П. Говедаровића име јој је Даринка Лукић), која је кроз инјекције убризгавала дрогу “мескалин” у крвоток генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, схвативши шта је урадила, написала следеће покајничко писмо:

“Док ово исписујем, залази сунце, а моја жртва ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас.
Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има. Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане .

Пакао и мој злочин почели су 20. Марта (1946) увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније.

Дође Крцун, јер га више не могу назвати – другом, и грозим се те речи! Повери ми “најсветију партијску дужност”, како је рекао. Дужност да, као комуниста и докторка, помогнем у “демаскирању злочина Драже Михаиловића”.
Властити срам.

Накостреших се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги “мескалину”, уз напомену да је дејство потврђено у пракси над “издајницима светског комунизма”. Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је “мескалин” дао “изванредне резултете” и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у инјекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем инјекције, а справљаће их специјални стручњаци.

Моја обавеза је да убедим “пацијента” у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припрељен назив непостојећег бакцила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михаиловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само “црна земља, он, ја и још неколико другова”. Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.

Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово. Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао “Дража”, и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: “издајник”, “злочинац”, “слуга буржујска”, “ђубре четничко”, “великосрпски олош”. Мрзео је све четнике и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзио друкчије. Дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично масакрира.

Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта, кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам. Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека.

На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке.

Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви.

Није знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо “мескалин” производио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором.

Мене је 23. марта, када сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да “мескалин” све то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја “мескалином” нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели. Раскољников Достојевског стално је навраћао до места свог злочина. То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: “Да ли је у истрази поступано коректно према вама?” Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара: “Поступак је био добар”. При том је, могуће, мислио на ко зна који поступак и ко зна према коме.

Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од поверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца, или судије, на њихов повишени глас или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.

Да остане записано и ово.
Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: “Госпдине ђенерале!” Председник суда је, ужаснут, викнуо: “Није он никакав ђенерал, већ оптужени!”
Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: “Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!” Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: “Напоље, курво! Напоље, бандо!”

Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени “мескалином”, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.

Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај него у мучилиште. Писало се о злчинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти.

Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци... Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?!

У Београду, 16. јула 1946. године.

[ЂорђеКНН]

У низу јерараха Српске Православне Цркве које су убијали и прогонили усташе и комунисти (такође под хрватским вођством) попут свештеномученика митрополита дабробосанског Петра Зимоњића, митрополита загребачко-љубљанског Доситеја Васића, владике бањалучког Платона Јовановића, владике горњокарловачког Саве Трлајића, митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца, митрополита скопског Јосифа Цвијовића, владике злетовско-струмичког и будућег патријарха српског Викентија Проданова, итд. издваја се и светли и часни лик свештеномученика владике хвостанског Варнаве Настића.

Овај Американац по рођењу и држављанству, Србин по народности и Христов мученик и исповедник православне вере страдао је од комуниста у ”ослобођеној” Југославији на нарочито свиреп начин.

Владика Варнава рођен је као Војислав Настић 1914. у јужном предграђу Чикага - Гери, савезна држава Индијана, иначе препуном челичана и тешке индустрије. Гери је град на језеру Мичиген који у потпуности гравитира Чикагу и у коме и данас живи велика српска заједница.

Његови родитељи су били Атанасије и Зорка Настић који су се у Гери населили из Сарајева још пре Првог светског рата, а током аустроугарске окупације Босне и Херцеговине када су многе српске фамилије спас од неподношљивог положаја аустроугарске окупационе управе и тешког економског стања потражили у Северној Америци, а којима је своју песму ”Остајте овдје” спевао и чувени српски песник из Мостара Алекса Шантић.

Млади Војислав је крштен у српској цркви Св. Саве у Герију, која и данас функционише и премештена је у непосредну близину Герија - Мерилвил, Индијана. Ту је редовно одлазио на богослужења и помагао је свештенику служећи у олтару.

По ослобођењу Отаџбине након Великог рата, доласка дуго очекиване слободе за Србе из Босне и Херцеговине и уједињења целокупног српског народа под својом круном, Војислав се са породицом враћа у Сарајево где завршава сарајевску гимназију као један од њених најбољих ђака. Подигавши сина у хришћанском духу поставши и један од великих поборника и дародаваца Богомољачког покрета, Атанасије одлази са сином Војиславом по његовој матури 1933. у Битољ код Св. Николаја владике охридског да затраже благослов за отпочињање студија теологије на Београдском Универзитету. Војислав добија благослов и током студија изражава жељу владики Николају и да се замонаши, на шта му Свети владика одговара да прво треба да дипломира, а затим ће се молити за њега да му се испуни и друга жеља. Војислав дипломира 1937. године, а по дипломирању предаје веронауку у сарајевској гимназији. 1940. Војислава монаши у манастиру Милешеви свештеномученик митрополит дабробосански Петар Зимоњић, дајући му име Варнава, а Варнава убрзо постаје и јеромонах.

Током Другог светског рата, јеромонах Варнава постаје сведок огромног страдања сарајевских Срба од стране усташа. Када се прочуло да је преживео покоље и да се крије по запустелим црквама и манастирима Сарајева и околине, усташе га проналазе и траже од њега да оснује ”Хрватску православну цркву” за Босну и Херцеговину и у ту злочиначку творевину створену у сврху покрштавања Срба окупи све оне православне вернике који претекну од стравичних покоља. Јеромонах Варнава Настић категорички одбија ”понуду” и бежи из Сарајева спасавајући живот. Током окупације, владика зворничко-тузлански Нектарије га уздиже у чин протосинђела.

Након комунистичког запоседања власти у Београду и повратка патријарха српског Гаврила из немачког логора Дахау, Српска Православна Црква је по први била у стању да одржи архијерејски Сабор 1947. године, на коме Варнава бива изабран за викарног епископа хвостанског за задатком да помаже патријарху Гаврилу у администрирању црквом, посебно митрополијом дабробосанском, чији убрзо и формално постаје администратор. У чин епископа хвостанског су га произвели патријарх српски Гаврило, епископ зворничко-тузлански Нектарије и епископ злетовско-струмички и будући патријарх српски Викентије у београдској Саборној цркви.

Како врло храбар човек, епископ Варнава се није либио да у својим проповедима по Сарајеву и околини помиње и критикује комунисте за ужасно стање у Српској Православној Цркви и прогон свештеника и верника, поредивши такво стање ствари са данима усташке окупације од кога се готово нимало није разликовало. Храброст му је давала и чињеница да је био амерички држављанин, а будући да су комунистичка Југославија и Совјетски Савез изашли као савезници САД из Другог светског рата, био је уверен да према њему неће бити спроведена она страшна тортура којом су подвргнути многи други свештеници и верници.

Већ исте године владику Варнаву хапси ОЗНА и он по експресном поступку бива осуђен на 20 година тешке робије. Уз старе стаљинистичке методе преко којих су неправедно осуђивани милиони невиних жртава комунистичког терора попут лажних сведока, злостављања адвоката и ускраћивања разних других најосновних права оптужених, епсикоп хвостански Варнава је оптужен и да је био амерички шпијун јер је био амерички држављанин и течно је говорио енглески. Као доказ је наведено да је у сарајевским парохијама организовао течајеве страних језика, посебно енглеског, како би тренирао шпијуне да разоре Титову Југославију.

Владика Варнава је робијао у затворима у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровици у најгорим могућим условима, најчешће у тоталној изолацији у мрачним и влажним ћелијама, где је био изложен најстрашнијим физичким тортурама и глади. То је подносио врло мирно и стојички, док је сваки дан певао тропаре и литургијске химне и дане проводио у молитви.

Када се прочуло да је америчка амбасада почела да се интересује за судбину владике Варнаве, Удба је појачала тортуру, а југословенске власти су негирале његов лош третман тражећи од америчких власти доказе да је он њихов држављанин. Услед ових притисака, Удба је планирала да се ”отараси” проблема америчког држављанина међу српским епископатом па су у затвору исценирали несрећан случај кога владика Варнава чудесно преживљава доживевши тежак прелом ноге. Комунисти нису дозвољавали лекарима да га прегледају, а он је уз помоћ Господа и сам успео да залечи ногу, а прелом ноге је како тако почео да зараста.

Након што је владика био у толико тешком физичком стању, комунисти су одлучили да га ставе у кућни притвор, у манастир Гомионицу код Бања Луке, очекујући његову скору смрт. Мађутим, владика Варнава још поживе, те у кућном притвору остаје до 1960, издржавши 13 година лишења слободе, но комунисти му не дозвољавају повратак у своју митрополију у Сарајеву којом је администрирао.

Пошто је непланирано поживео, притом се отворено бунивши у вези са својим третманом на ”слободи”, а будући да је почео да говори и о тортурама кроз које је пролазио у затвору, уз чињеницу да је као амерички држављанин могао да нанесе велику штету Титовом злочиначком режиму, владика Варнава је поново постао велика сметња. Изненада и под врло сумњивим околностима владика хвостански Варнава Настић умире 12. новембра 1964. у својој 50. години живота у манастиру Беочин код Новог Сада, измучен и израњављен, али храбар и достојанствен, на тај начин следивши судбину многих српских свештеномученика.

Овај српски свештеномученик је канонизован 2005. године, а његов спомен се обележава у календару светих на дан 30. октобра. Светом епсикопу Варнави Исповеднику је посвећена и црква Св. Варнаве Хвостанског на Врањешу у Републици Српској, општина Источно Сарајево.

Свети свештеномучениче Варнава, моли Господа за свој род српски!