www.DELIJE.net

[КОСМЕТ]

Пет дреничких села - Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце - под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим до зуба наоружаним качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју "државу", "мали цар" им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук... Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, окупити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак! Вече уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска јединица опколила је Дреницу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић наредио је артиљеријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125 мртвих качака

ста ова ствар на Космету догађала се већ једном. Пре око седамдесет година. И тада су, као и сада, територију Дренице контролисали шиптарски одметници, а српска нога тамо није смела ни да крочи, чак ни полиције, ни војске. Неке разлике, наравно, постоје, али не битне и не велике. Највећа разлика тиче се величине територије тренутно запоседнуте, или, да кажемо, привремено изгубљене. Тада је било у питању пет села, сада, кажу, педесетак. А крај њих је и тада била, а и сада стоји угрожена једна варошица симболичног имена - Србица. Остале разлике су мање-више терминолошке - друге су речи, али је значење углавном исто.
На пример:
Територију Дренице ових дана 1998. контролише шиптарска илегална терористичка организација која сама себе назива високопарним именом Ослободилачка војска Косова. Наоружани терористи у маскирним униформама, са црним вуненим чарапама преко лица, патролирају путевима који воде кроз Дреницу, па Шиптаре пропуштају и тамо и тамо, а Србе и српске присталице враћају или убијају. У случају када је убиство било извршено унутар угрожене територије, полиција се није усудила да оде на лице места и изврши увиђај, па је леш дуго времена лежао крај пута, као саблазан, пред очима целог цивилизованог света који, ето, жмури и претвара се да не види ове злочине. Према Вујаклијином лексикону, терористи су присталице владавине застрашивањем, људи "који мисле да ће индивидуалном акцијом, појединачном радњом застрашивања (убиствима и сл. истакнутих лица супротног схватања и рада) доћи до остварења својих политичко-социјалних циљева".

Пре седамдесетак година, пет поменутих дреничких села (Галицу, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце) контролисао је и неколико година држао под својом влашћу злогласни Азем Бејта, осиљени тамошњи Шиптар, односно, како се тада говорило, Арнаут, Арнаутин, са својом четом качака. Он је тамошње сељаке, своје сународнике, глобио, гонио на кулук, злоупотребљавао и искоришћавао на разне начине, али их и штитио и пред нашим властима покривао сваку њихову криминалну делатност, јер наши жандарми нису ни залазили у његову малену "државу".

Према речнику "Матице српске", качаци су били "одметници од власти", "разбојници". Реч је турског порекла, али у албанском језику, у новије време, има извесну специфичну обојеност, коју у турском и српском нема. Наиме, на овим просторима тај је термин вековима употребљаван искључиво за албанске разбојнике и одметнике, који су из своје матице у Северној Албанији одлазили на крваве пљачкашке походе по Старој Србији и Македонији. Место Качаник је по њима добило име, јер су, долазећи венцем Шаре из Албаније, качачке чете туда упадале на Косово. Али, како су албански одметници називани качацима без разлике да ли су се одметали од турских, српских или југословенских власти, то би данашње генерације Шиптара желеле да у њима виде борце за национално ослобођење. Тако познати албански књижевник и југословенски комунистички политичар и председник СФРЈ Синан Хасани, у књизи "Косово - истине и заблуде", има поглавље с насловом "Качаци и дилеме око њих". Дилеме су, наравно, око питања да ли су качаци били оно што им име каже, одметници и разбојници, или борци за слободу. Хасани је био свим срцем уз њих и радо им делио венце славе, не обазирући се на своју тако драгу албанологију, која га је без пардона демантовала. Та наука, наиме, за реч качак у албанском језику, поред наведеног, утврђује још једно значење, а то је "шверцована роба", односно "прокријумчарена ствар", како прецизира велики албански речник приштинског Албано-лошког института, после чега дефинитивно качаци морају остати везани за сферу криминалитета.

Па, ако је ова мала филолошка анализа требало да покаже да између деловања модерних шиптарских терориста, данас, и деловања архаичних арнаутских качака, пре седам-осам деценија, нема великих и битних разлика, ни у погледу начина и карактера борбе, ни у погледу циљева, свој велики допринос таквим закључцима могли би дати и познаваоци садашњих прилика и садашњих догађаја на Космету, ако их има. Јер, они знају, или бар наслућују, или би морали знати, или бар наслућивати, одакле се регрутује та фамозна "Ослободилачка војска Косова", која се ових дана оглашава убиствима и покличима да је рат близу. Па иако једни Шиптари тврде да та војска уопште и не постоји, осим у поквареној машти београдске Удбе и триковима великосрпске пропаганде, а други Шиптари, пак, тврде да је она реалност, да је снажна, брза, окретна, добро организована и наоружана до зуба (сваковрсне мимикрије су ваздашња албанска национална специфичност, што учена и увек обавештена Европа добро зна и о чему је чувени минхенски Институт за Југоисток својевремено објавио једну сјајну књигу), та војска се, ових дана, свакако ствара, увежбава и регрутује у крилу шиптарске мафије, која из дана у дан заузима све значајније место на светској пијаци крви и дроге. Она треба да израста у војно крило те мафије, пошто је њено политичко крило већ формирано кроз Демократски савез Косова, Либерални савез и друге сецесионистичке организације и фракције. Али, то је прича за коју су надлежни они што се баве описивањем и тумачењем садашњих догађаја, а ми што смо се определили за историју и њене поуке, можемо вам испричати једино дреничку причу о качаку Азему Бејти, и о његовом времену, и и о његовој маленој држави у држави, како ће је назвати министар полиције Краљевине СХС, господин Сршкић, пошто је буде сравнио са земљом. Уз напомену, можда, да је све то, у ствари, само заборављени делић садашње Руговине и Демаћијеве дреничке приче, делић без којег се садашњи догађаји не могу честито ни сагледати, а камоли разумети.

Дакле, пробој Солунског фронта и ослобађање Србије, 1918. године, затекоше "на терену" многобројне арнаутске качачке чете, које су све време окупације радиле свој зликовачки посао, једне сарађујући с аустријским и бугарским окупаторима, друге сукобљавајући се с њима. Број ових других чета нагло је нарастао током завршних ратних операција - Арнаути су се тако и брзо организовали да изгладе односе са Србима и забашуре почињене злочине, а што је било најважније, да спретно себи приграбе сав ратни плен, разоружавајући и пљачкајући успаничене Аустри-јанце, који су се повла-чили. Тај прљави посао изванредно ће обавити млади дренички одметник Азем Бејта, са својом такорећи елитном четом, увежбаном баш за овакве операције.

И док су у борбама око Клине све остале чете, како арнаутске тако и мешовите српско-арнаутске, у којима је било чак и Руса, донедавних аустријских заробљеника, док су, дакле, те чете под командом Косте Пећанца и дреничког одметника и старог српског пријатеља Кеће Ајризовића јуришале на Аустријанце, убијајући их или заробљавајући, дотле је Аземова чета јуришала на аустријску комору. За два дана, пљачка је била просто баснословна, бележи угледни и поуздани сведок тих догађаја. Дренички одметник је запленио и присвојио "огроман број најлепших коња, кола, читаве громаде шећера, платна, коже и ђонова за обућу, хусарских нових атила" (коњаничких долама), разне друге робе, па и готовог новца. Од једног свог сународника преотео је заплењену аустријску пуковску касу са преко два мили-она круна. У борбама за ослобођење Пећи заробио је још једну такву касу, са милион и 400 хиљада круна у злату, од чега је једва одвојио за државу и Косту Пећанца неких 40 хиљада. Тако је постао богат и моћан. А код Шиптара ко је богат и моћан тај је и славан, па су се о Азему Бејти почеле испредати легенде и певати јуначке песме. Без обзира што је пре тога баш међу својима био омражен као човек ниског порекла и обична лопужа, какав му је био и отац Бејта, кога су својевремено, затеченог у крађи, убили дренички сељаци, и то моткама.

Истине ради, која уосталом никад није једнострана и црно-бела, ваља рећи да је Азем Бејта, као одметник, од почетка био у сукобу са Аустријанцима, који су му убили два брата зато што су у својој кући у Галици скривали и штитили неке Србе, Лазаревиће, из оближњег села Радишева. Због тог случаја се и одметнуо у шуму, сакупио чету и осветио браћу. Надаље се, по природи ствари, држао Срба код којих се и скривао и са којима је, кажу, умео, па је и уместо домаћег српског језика на шиптарски начин говорио правилно српски, што је научио у Пожаревцу док је био на робији због крађа, разбојништава и крвне освете. У почетку је глобио и пљачкао највише своје сународнике, и убијао кога год је мрзео, а мрзео је све отменије и виђеније људе који би му могли постати ривали. После је променио страну и окомио се на Србе, мирећи се са својима и купујући њихову оданост новцем и поклонима, а држећи се подаље од Аустријанаца. Највише је пљачкао, глобио и уцењивао, али је и убијао. Уочи самог ослобођења убио је четворицу сељака, Срба, из Чечева, да би им одузео четири коња са четири товара сукна. Нешто пре тога приредио је спектакуларну заседу код села Чабре, на путу из Митровице у Ибарски Колашин, и опљачкао силан народ који се враћао са пазара, одузевши људима сав новац и сву купљену робу. При томе је обешчастио неколико жена и убио двојицу најотменијих Колашинаца.

Иако у тако критичном моменту завађен са Србима, он ће ипак наћи начина да пређе на српску страну и прикључи се четама Кеће Ајризовића који га, озбиљан и обазрив, не би ни примио да није било посредовања Косте Пећанца. А од овога је, штавише, успео да купи и титулу српског војводе, уосталом не скупу, како наглашава исти цитирани угледни и поуздани сведок тадашњих догађаја. И пошто је као српски "Азем-војвода", наравно, са арнаутским акцентом, успео да се обогати и осили, и да компромитује српску ствар на Космету, и међу Србима, и међу Албанцима, Азем Бејта се одлучио да још једном промени страну.

"Он уби Кећу Ајризовића" - бележи наш хроничар - "и још неколико виђених Арнаута који су му сме-тали, а непрестано поручиваше како је веран држављанин. Све што се бојаше власти појури к њему. И Дреница паде пред њим као освајачем, док за кратко време, благодарећи својем менталитету и нашој неумешности, Арнаути не рекоше да је национални јунак, млади цар, кога испред кула почеше дочекивати и са љубављу и као каквога кнеза."

Са таквим ореолом он се о Ђурђевдану 1919. године поново одметну у шуму и његова борба сада дефинитивно доби политички карактер. Од сада је најрадије препадао и убијао политичке људе, и то готово по правилу своје сународнике лојалне држави. Тиме је, чини се, највише и задужио оне данашње Шиптаре на Космету који се баве истим тим послом. Један од младих косметских аутора га је, још почетком седамдесетих, хвалио и оправдавао, па чак помало и улепшавао ту причу, како би била што запаљивија, следећим речима:

"Азему Бејти опирали су се многи бегови и спахије на Космету. Великосрпска буржоазија постављала је на власт или као посланике у парламенту једино оне који су се желели обрачунати са сељаком из Галице. Азем је позивао да се ти посланици или председници општина албанске националности као народни непри-јатељи униште, увек истичући да он лично преузима одговорност. Разуме се да су широке народне масе на Космету поздравиле такве мере свог вође."

У ствари, у новембру те године, на територији Албаније основан је злогласни Косовски комитет, терористичка организација чији је једини циљ био борба за присаједињење Космета Албанији. На челу комитета стајлаи су истакнути шиптарски прваци са Космета - Хасан Приштина, Бајрам Цури, Бедри Пејани, Мустафа Круја, Реџеп Митровица... Сви су они једва дочекали "сељака из Галице", покушавајући да му се наметну као ментори и да његову качачку делатност искористе као оруђе за своју политичку борбу. Значајан им је, наравно, био и његов новац који још није био сав потрошен. Знатан утицај на Азема Бејту остварио је Хасан Приштина, односно Хасан-бег Вучитрнац како се у турско доба звао, који је, у ствари, био аустријски плаће-ник и шпијун. Али, највише му се приближио Бајрам Цури, иза ког је стајала Ита-лија. Та нова улога није се много допадала Азему Бејти и он се од ње временом уморио, осећајући да је постао играчка у рукама људи којима није дорастао. Зато је у лето 1923. године распустио своју прилично велику качачку че-ту и са својих тридесет тело-хранитеља "предао се" југословенским властима, додуше, специфичан начин. Одметник је понудио властима примирје, неку врсту уговора о ненападању - да власти не дирају у њега и "његових" пет села, а он се одриче пљачки и убистава и одаје се мирном породичном животу.

Невероватно, али наше власти су понуду прихватиле. Склопљена је беса по арнаутском обичају. Била је то државна потреба, односно државна слабост, писала је "Политика".

Скандал се није могао сакрити од јавности и веома угледни и поуздани хроничар тога времена писао је о свему томе с горким хумором, ругајући се. Као, пише он, на вест да се Азем Бејта предао и да је "одмах везан и спроведен у затвор", долази у Косовску Митровицу, односно у манастир Девич, скопски велики жупан, господин Жика Лазић и пита:

"Где вам је Азем Бејта?"
"Ено га у шуми!" - кажу.
"Па јављате да се предао?"
"Јесте, предао се. Само неће да дође овамо и положи оружје."
"А... тако!"

Те године су Азему Бејти његови "поданици" подигли кулуком кулу на једном брегу изнад Галице, неосвојиву, како је мислио, сву у пушкарницама, са зидовима од метар и по дебљине.

Следеће године видимо га на свечаности поводом отварања нове жандармеријске станице на осмом километру пута Митровица-Пећ. Дошао је непозван, колико да покаже своје присуство и каже једно љубазно: "Тунгатјета!" (Добар дан). Шест наоружаних качака ишло је испред њега, шесторица позади, сви са пушкама на готовс, он у средини, на коњу. Поседео је мало, направио мали муабет и отишао. На претње и псовке побеснелог среског поглавара није се ни осврнуо, као - не разуме српски. Одлазећи, у истом борбеном поретку као што је и дошао, извадио је пиштољ и опалио неколико хитаца у ваздух, шенлука ради.

Наводно, није више крао ни пљачкао, па ипак, вратио је нека украдена говеда, која су се однекуд, без везе, нашла на његовој територији. Те године су на Чичевици убијена три жандарма, али истражни органи нису могли да нађу починиоце, пошто су трагови водили тамо где Азем Бејта није дозвољавао приступ.

Али, Косовски комитет и Бајрам Цури нису остављали на миру овог младог цара из Галице. Почетком маја 1924. позван је у Јуник, у неутралну зону која је тада још постојала на албанско-југословенској граници. Тамо је добио инструкције, оружје и огромну количину муниције.

План је био да Бајрам Цури у Скадарској Малесији, у племену Краснићи, подигне устанак који ће се проширити на целу земљу, те да се са власти свргне диктатор Ахмет Зогу, а на власт доведе демократа Фан Ноли, који ће уз подршку Италије присјединити Албанији део Космета до пруге Скопље-Митровица. Италија ће дати оружје да се наоружа погранично становништво Северне Албаније. Из Бугарске ће доћи чете ВМРО-а као појачање. Током Рамазана сви ће се качаци окупити на Азем Бејтиној територији, на дан Бајрама да се дигне устанак и - смрт Југославији!

Међутим, ствар је проваљена и дојављена Београду, шиптарски аутори ове приче, кивни увек највише на своје издајнике, наводе чак и име шпијуна. Био је то неки Нух Биба из Ђаковице, по имену и презимену очигледно Шиптар католик.

Влада у Београду имала је до Бајрама више од два месеца на располагању да прати развој ситуације, те да на време донесе одлуку како да заштити своју тери-торију. И заиста, како је и планирано, крајем маја, под руководством Бајрама Цурија, Краснићи су се дигли на устанак, у јуну су заузели Тирану и Ахмет Зогу је морао да бежи - куда него у Југославију. Онда су нови председник Фан Ноли, иначе православни владика, и муслиман Бајрам Цури отишли у Италију по пушке, које су раздељене становништву дуж границе, уз нарочиту заклетву, тј. "бесу", по арнаутском обичају. И пошто су током Рамазана качаци заиста почели да пристижу код Азема Бејте у Галицу, господину министру Сршкићу није остало ништа друго него да наложи рашком великом жупану, господину Јанку Спасојевићу, да једном брзом и одлучном војном акцијом ствар сасече у корену.

У понедељак, 14. јула, увече, уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска формација, јачине осам бата-љона (према шиптарским изворима), под командом артиљеријског пуковника Стојановића и пешадијског пуковника Денића, опколила је Галицу и још пет дреничких села. У зору, велики жупан је позвао Азема Бејту на предају. Изненађен у свом леглу, овај је наводно пристао да преговара, а у ствари је одмах побегао, покушавајући да нађе излаз из обруча, пошто је претходно својима наредио да из свих оружја бију по непријатељу. Када је из Азем Бејтине куле отворена ватра и када су пале прве жртве, пуковник Стојановић је наредио артиљеријску паљбу. Окршај је трајао цео дан. Када су се прашина и дим разишли, видело се само згариште - качачка држава у Дреници више није постојала.
У овој акцији погинуло је 14 војника и жандарма, док је на страни качака било 125 мртвих. Заплењено је 298 пушака, међу којима су три нове, француске, биле пушке оне тројице жандарма убијених на Чичавици. Било је и цивилних жртава - две жене и два детета, али, према стручном извештају познатог криминолога Рудолфа Арчибалда Рајса, њих нису убили војници, него су настрадали у једној запаљеној кући, из које нису хтели да изађу.

"О личности Азема Бејте многе се легенде причају, легенде које не одговарају истини" - завршава свој извештај и причу о младом цару из Дренице криминолог Рајс. - "О његовим кривицама могао бих читаве књиге писати. Тај човек није само обичан лопов и зликовац, он је и садиста који мрцвари своје жртве. Видео сам премлаћеног Мусли Сефера из Доњег Обилића, коме су биле одсечене уши."

О судбини Азема Бејте дуго се ништа није знало. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га �

[КОСМЕТ]

О судбини Азема Бејте дуго се ништа није знало. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнела из обруча прва жена његова и ратна другарица, арнаутска амазонка Ћерима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали "бесу", да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову "бесу" погазили, па су 1971. године кости Азема Бејте свечано извађене из прчевске јаме тако да дух његов и данас лебди над Дреницом.

А смрт његова, 1924. године, резултовала је једном значајном политичком променом на међународној сцени. Крајем те године Албанија се још једном дигла на оружје, и свргнула "демократу" Фана Нолија, зато што није могао да испуни обећање о припајању Космета Албанији.

[medjed]