DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

ИСТОРИЈА СРБА!!!
Goto page Previous  1, 2, 3, ... 16, 17, 18  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 18 Jul 2011 10:57    Post subject: Reply with quote

Та фамозна сеоба може се видети и на овом генетском путу...

Мада можемо видети исто на претходној страници да Срби на балкану и даље поседују 39% генетике од 22.000 година старих људи који су ту живели, ископани и проучавани.
Германска карта простора винче...

Оно што желим тиме да кажем је да сви докази (историјско археолошки, генетски, лингвистички), да смо ми наследници те велике цивилизације. Именом склавени или словени су покушавали да умање наш историјски значај. Никада се тако није називала ни једна Српска или Руска земља, нити су/смо споменути пре тог поробљавања под тим именом Словен или Славен.
Наша историја је много богатија него што то покушавају да нам утупе у главе или што је то званично прихваћено 1878 године на том више пута поменутом историјском конгресу у Берлину (ми смо се те године баш кидали са турцима), када је један од наших највећих противника и најјачих држава тог доба АустроУгарска покушавала да докаже, па и саму окупацију Босне оправдавали тим неким теоријама, наравно на задовољство Ватикана...
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 19 Jul 2011 06:30    Post subject: Reply with quote

@Snake
Сада када погледам текст, видим да је можда и превише споредних информација избачено. Углавном горе се види да је први спомен Словена или Склавена био 493. До 492 сва та земља је била поробљена, док те године Свевлад коначно није ослободио Српске земље на Балкану и ту основао своје царство. Онда је уследило ово...
Quote:
Историци тврде, да се први самостални упад Словена догодио 493 год. И по том прилично се раширило мишљење, да се Словени нису пре 500-е године појавили на балканском полуострву.Заиста тек у ово доба налазимо први пут називе Словени и Анти, (видећемо да су то називи разнихогранака једнога истога стабла) и да византијскц писци од тога доба све чешће спомињу онапериодична пустошења, што чине словенска племена, која често допиру до Цариграда, Солуна, па чак и до Јеладе.

Значи та реч Склавен по томе доказује да смо били поробљени, и да су пре тога користили друге разне називе за нашу земљу и народ...

Када будем имао нешто више времена планирам и о томе да пишем, како су нас називали и по којим именима нас памте по разним деловима европе/света... И наравно са доказима лигвистичким, топографским именима, српским споменицима, натписима од рима, преко винче, крита и мале азије, са све дешифрованим писмом где се сами можете уверити да су наши преци имали много богатију, напреднију историју него што се о томе прича (да не пишем зна). Оно што је најитересантије је да свако од нас и дан данас може једноставно читати то писмо и добрим делом преводити.

ОПЕТ АКО НЕКО ЖЕЛИ ДА СЕ УКЉУЧИ У ДИСКУСИЈУ НЕКА ПРОЧИТА СВЕ РАНИЈЕ ПОСТОВЕ КАКО СЕ НЕ БИ ВРТЕЛИ У КРУГ.
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 19 Jul 2011 10:05    Post subject: Reply with quote

Мeђу вeликим брojeм врстa србскoг имeнa нajoпширниje сe пoмињe имe Сaрмaти. Први сaмoглaсник у oвoм имeну сe мeњa oд случaja дo случaja гдe сe ‘e’ зaмeњуje сa ‘a’, ‘и’, ‘o’ и ‘у’. У имeну Сaрмaти зaмeњeнo je и слoвo ‘б’ сa слoвoм ‘м’. Тo je учињeнo из слeдeћeг рaзлoгa. Стaри Грци су имaли слoвo бeту чиjи je писмeн биo исти сa српским слoвoм вeди. Пoд србским утицajeм Грци прeлaзe нa слoвo вeди, кojи изгoвaрajу витa зa писмeн дoтaдaшњeг њихoвoг слoвa бeтa. Тaкo oстajу бeз слoвa бeтa. Дa би нaдoкнaдили изгубљeну бeту прaвe je oд двa слoвa ‘мп’, кaкo пишу бeту у сaврeмeнoм грчкoм jeзику. У мнoгим случajeвимa oни су писaли сaмo ‘м’ умeстo ‘мп’ и oни су знaли дa сe тo читa ‘б’, aли стрaнци нису тo знaли. Зaтo умeстo Сaрбaти пишу Сaрмaти, умeстo Сирбиум пишу Сирмиум итд.

Кoд рускoг имeнa кoje сe нajчeшћe нaлaзи у oблику Рaси или Рaшaни, a пoнeгдe кao Рoси, Рoксoлaни и Рaсeни, нaшe звучнo слoвo ‘р’, нaрoчитo нa пoчeтку рeчи, нe мoжe дaнaс дa изгoвoри ни jeдaн зaпaдни нaрoд oсим Шпaнaцa. Тo нису могли ни стaри Грци пa су испрeд слoвa ‘р’ дoдaли њихoву тeту и умeстo Рaси изгoвaрaли Трaси. Римљaни тo читajу кao Трaки. Тaкo ми имaмo умeстo Рaси и Рaшaни и скривљeнo Трaки и Трaчaни, a нa сaврeмeнoм рускoм Фрaки.

Jeдaн oд пoуздaних извoрa зa зajeдничку истoриjу Србa и Русa je тaкoзвaни “oтaц истoриje” Хeрoдoт. Oн кaжe: “Траси су најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса; када би слушали само једног владара и били сложни, овај народ би био непобедив и најмоћнији од свих, тако ја мислим, али нема могућности ни начина да се ово икада деси, зато су немоћни. Имају разна имена, различита од једне земље до друге, али имају готово сви исте обичаје у свему, осим Гета, Трауза и оних који станују изнад Крестона.”
Herodote,V.3
Хeрoдoт нaм кaжe дa je зeмљa Рaсиja вeликa и дa Дунaв извирe у Рaсиjи.
Доле се види исечак записа о лужишким србима који сам већ раније објавио и помињу се крајеви где си их називали именом Венди, Зорби или Венети... Тако да би то могло да потврди делимично ту причу.

Али о томе смо већ писали па да наставимо да Трачаримо...

У средњем веку Србија је називана са два имена, Сербија и Расија (Рас), односно Рашка. Грци су Расе, односно Трасе сматрали Србима, односно Србе Расима и то нам одлично сведочи Ђорђе Гемиста у свом говору на сахрани царице Јелене, око 1430. године. Јелена је била кћи србског властелина Константина Дејановића Драгаша, која је била удата за византијског цара Манојла Другог Палеолога. На њеној сахрани говорио је најпознатији византијски филозоф платоничар петнаестог века Ђорђе Гемиста Плитон. Он каже: “Она је, наиме, по народности била Трачанка. Трачани су, пак, народ који је и стар и који се рачуна у највеће народе на свету, не само зато што с ове стране Дунава допире од Црног мора све до Италије, него и зато што преко Дунава допире чак до тамошњег океана, и чак до копна које је готово ненасељено због хладноће, живи исти по језику са овим овде народ. А и он је многобројан, и штавише, од овога је огранка на овој страни Дунава кудикамо бројнији. Па није ни лош још од старине тај трачки народ, него је и храбар и духовно образован. Тако је, на пример, Евмолп, који је код Атињана завео елевсинске светковине за стицање бесмртности душе био Трачанин, а вели се да су и хор Муза Грци научили обожавати од Трачана.”
Драгутин Анастасијевић, Српкиња византијска царица. Свет књиге, Београд 2004. Страна 84.
Уколико неког интересује ко је био Георгије Гемиста Плитон
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%93%D0%
B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81_%D0%9F%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BD

{предуг је линк - да би могло да се чита и да стане на 1 страницу, пресекао сам линк па га ископирајте целог - модератор}


Стари обичај код Срба и Руса био је да приликом сахране владара и високих племића одржавају тризну. Херодот описује тризну коју одржавају Траси.Народни обичаји се лако не мењају нити се усвајају туђи, од других народа.


Француски историчар Е. Прико де Сен-Мари Србе назива Скордиски, искривљено од Сорби, и каже: “Племе Скордиска, у време Римљана, било је тако бројно да је поседовало Илирију, Панонију, Мезију и Тракију. ”6 Прико затим налази Скордиске у Херцеговини, у Црној Гори, у Босни, у Старој Србији, у Мезији и у Македонији.
Други француски историчар Ди Канж каже: “Scordiskorum Thraciae populationes”, што у преводу значи: “Срби су рашки, односно руски народ.”

У рaту измeђу пoбуњeних Србa сa прoстoрa oд Сaвe дo Jaдрaнa и Римљaнa кojи je зaвршeн нaгoдбoм 9. гoдинe н.e. Срби сe пoмињу пoд имeнoм Сaрмaтa. Тибeриje кaицaр je пoдчиниo Римљaнимa Дaлмaтe и Сaрмaтe. “Tiberius Caesar Dalmatas Sarmatasque in Romanum redegit potestatum.” (Eusebius Pamphili: Opera Omnia, Chronicorum lib. 2. pagus 531.) Patrologiae, Migne, Paris 1857.

Постоји брдо историјских доказа о Трачанима мислим да је најлаксе укуцати то у гугл и уверити се, тако су нас Хелени често називали и за време Немањића, сећам се једне реченице када је Стефан Немања отишао код грка да преговара они записаше нешто као ”Трачанин беше висок, леп, мудар варварин”... Али ево реч две о овом диву на коњу и месту проналска истог...
Quote:
The area of Vetren dol is rich in Thracian and Roman finds. When the French archeologist Albert Dumont traveled through the village in 1870 he found a plate of Thracian horseman in the church, where Saint George was honored and also bas relief of the Persian God Metros. Another finds in the village were consecrated plate of another Thracian horseman and an alter of Herat and a column dedicated to Apollo. There were also Thracian bronze coins from 2nd century BC, roman coins from the Bezant emperors Joan Conmen (1118-1143 AD), Andronicus and also from the Polish king Sigismund I and Ludovik 14. There are 4 unexcavated mounds in the village. People used to find huge earthen jars and iron peaks of arrows. There are remains from an old village on the hill -1 km south of the village near the Saint George’s church. Nearby there were also the churches: Spasova, Rangelova, Mitrova, Elenova. 500 meters south from the present village is the consecrated ground Holy Trinity and on the Golak hill - a roman sanctuary Saint Nicola.

There is no doubt that near the Saint George church, where some building materials and a cemetery were found, an old settlement from the Thracian and Roman era existed.

Ово што сам удебљио слова, може да се предпоставља као повезност једног народа/културе који се после великог потопа разселио на две стране, као што се горе (између осталог и) на генетском путу види...
Новац је наравно такође битан доказ наше цивилизације, државности.

Ускоро више о томе...
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 20 Jul 2011 12:03    Post subject: Reply with quote

Да наставим причу, јако је битно да људи који желе да се укључе у дискусију прочитају раније постове, почевши од прве стране како не се не би вртели у круг.
Писао сам већ о проналажењу најстарије женске мумије у кини, која је била бела жена са плавим очима. Не тако давно су пронашли још око тибета неколико много добро очуваних (мумифицираних захваљујући поднебју) тела. О томе су писале многе новине измејђу осталих и Њу јорк Тајмс.
Да подсетим...
Тада сам успео за форум да ископам други текст о томе, тј. онај који је објављен у Њу јорк тајмсу... Сада да не понављам планирам да убацим неки трећи...
http://asianhistory.about.com/od/glossarytz/g/TocharianGlos.htm
Quote:
DNA tests on the famed Tarim Mummies show that these red-haired, blue-eyed people were most closely related to modern-day Ukrainians.

Генетски гледано украјинци су јако слични нама, несумљиво се ради о народу истог порекла (назови Словени)...
Ево још једног линка о том народу...
http://ancienthistory.about.com/b/2006/08/28/celtic-mummies-in-china.htm
Интересанто да их кинеска историја памти из времена бакреног доба који се код њих развио управо у то неко време од када датира та ”изгубљена цивилизација”, али ако крећемо да истражујемо даље долазимо до збуњујућих података где се спомиње назив Сарби.
http://www.msdchina.org/page/gl-e.asp?pd=49&pd1=64
Quote:
"The First Prairie City" evolved from here. Bronze culture in grassland attracted the world's attention again; 1,000 years ago, Yelu A Baoji, the leader of Sarbi people set up the grand Liao Dynasty.

Интересанто је и то што се све повезује са бронзаном културом чија је колевка у данашњој Србији настала још пре 7500 година, повезује се након тога са народом и простором који је био насељен после великог потопа, те се тако ширио на друге стране... Појава бронзане добе се у Кини повезује са Сарбима, као и плавооке ”мумије” које су пореклом блиске ”словенским” народима колико у Сибиру толико и у Европи, Украјини...
Милојевић који је истраживао ту историју, писао је о биткама Сарба са Кинезима и Монголима, великој надмоћи тога народа, све док није у једном тренутку дошло до раздора (рата) међу Сарбима, што су кинези искористили и потисли Сарбе у просторе данашњег Сибира.
Цела прича звучи невероватно али ако погледамо и овај линк и текст онда и није баш толико невероватно...
Quote:
Despite political tensions with the Uighurs over the mummies' origin, the Chinese said in a report published last month in the journal BMC Biology that the people were of mixed ancestry, having European and some Siberian genetic markers, and probably came from outside China.
URL: http://able2know.org/topic/142873-1

_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 25 Jul 2011 08:41    Post subject: Reply with quote

О Сербима тј. Сарбима из Кине постоји безброј информација и доказа, најлакше је укуцати то на гугл и пронаћи више информација о томе, али на путу до тамо остало је много заоставштина Србског народа... Опет морам да напишем из свих топика је очигледно да смо се ми, можемо слободно рећи, тј. староседиоци балкана (чију генетику 39% и дан данас поседујемо) помешали са Српским народом после великог потопа пре 7500 година, када је основана Винчанска кутура, прво писмо, почело је наше бројање година под тим именом које и дан данас носимо - Срби. Сва генетика, после тога види се да се мешала/ширила и на исток, север, запад... Тако данас налазимо Динарску расу (што је доказ да су Срби (помешани са староседиоцима ширлили своју културу, веру, народ..) и у Индији (која се због каста није много мешала што доказује наше присуство у давој прошлости на том подручју), као и многа топографска имена Србица, Мала бара, Пуна, Нишава... У наредном посту планирам да убацим.

Аљоша Бранков Арсеновић је, пишући о обредним песмама древних Срба из Индије, наставио да истражује најстарију српску културу – коју је, то се мора истаћи, занемарила званична српска историографија. Занемарила, мада ју је од тога одвраћао најчувенији истраживач словенске (српске) древности Јосиф П. Шафарик. Ако је ико схватио да у словенској историји постоје празнине, мерене столећима и миленијумима, онда је то могао бити, пре свих осталих, словачки историчар Шафарик. А он је, у деветнаестом столећу, упрозоравао да су се изгубили споменици од гвожђа, камена, дрвета и пергамента и да им изгубљене садржаје може надоместити само народно предање и народне књижевне умотворине.*
Да је Арсеновић, на најнепосреднији начин, следио генијалну мисао Јосифа Павла Шафарика, потврдио је наш чувени савремени археолог и рецезент ове књиге, проф. др Ђорђе Јанковић. Дао је за право аутору, што је поклонио поверење најплоднијем српском историчару деветнаестог столећа, Милошу Милојевићу, и што је његове скупљене народне песме о Индији представио као поуздано благо за декодирање српске (словенске), па и светске, давнине. Проф. др Ђорђе Јанковић истиче да народни песник није могао оволики број песама о Индији створити на основу своје маште, него су те песме културна баштина српских (словенских) заједница (држава) на огромном ежпесме су непорециво сведочанство о древним Србима (Словенима) у Индији. То је потврђено и чињеницом да су, до данас, сачувани српски топоними у Индији, Пакистану, Ирану, Ираку, Авганистану – о чему је писао и проф. др Реља Новаковић.

Проф. др Ђорђе Јанковић је, нема сумње – боље него ико од савремених историчара у Србији, схватио значај књеге „Обредне пјесме древних Срба из Индије“, па је закључио:
„Дело ће бити драгоцено и за науку, и то не само за Србе, већ за све Индоевропљане, јер ће да спадне копрена која крије нашу далеку прошлост. Више неће бити изговора – предубеђењима неоптерећени археолози, историчари и други истраживачи, биће подстакнути да истражују нашу преисторију“.
Да је проф. др Ђорђе Јанковић био у праву, да ће и ова књига подстаћи истраживање српске преисторије, упућује на то и песма „Бели Дунаве во далека земља Инђија“ – са 86. стране. Само један њен стих, што делује невероватно, оспорава тврдње званичне југословенске историографије да појам „Арбанас“ значи исто што и „Шиптар“, или исто што и „Албанац“. И да носи исто значење што и турски назив за Шиптаре – „Арнаути“. А да државна територија „Арбанија“ (покрајина у Србији Душана Силног) значи исто што и потоња „Албанија“. Не значе исто. Ова српска песма из Индије нас обавештава да су Арбанаси једно од српских племена, а Арбанија једна од српских државних области. Погледајмо део ове песме:

„… Сите племени србски
Међу њима арбанашки,
Арбанашки – стари србски…“
Да су поруку ових стихова имали у виду српски историчари, не би средњевековне записе италијанских и других хроничара – кад пишу о Арбанији - Арбанију тумачили за земљу Шиптара, а српског племића и бана Ђурђа Кастриотића (Скендербега) означавали за шиптарског (албанског) јунака и државника. Попут овог стиха, чињеницу о Арбанасима као Србима, неговали су и стари Црногорци – све до прве половине двадесетог столећа. Они никад нису Арбанасе сматрали Шиптарима, него Србима, који су, временом – и у већини, исламизирани и албанизовани.

Аљоша Бранков Арсеновић је, попут неколицине српских и страних филолога, наговестио да је чувени стари језик у Индији – санскрит само најстарији познати облик српског (словенског) језика. Највећи индијски познавалац санскрита, проф. П. Д. Шастри, не наговештава, него тврди:
„Санскрит је најстарији познати облик руског језика“.**
Индијка Алокананда Митер је упоређивала санскрит, енглески и језик Бангладешана. Установила је да српски има највише санскритских речи (око 35%), а бенгалски 11%. У енглеском су само оне речи санскрита које се налазе у неком од словнексих језика, или су те енглеске речи преличене словенске.***

Много пре ових индијских филолога, Словак Шафарик је закључио да је санскрит само стари језик Словена, или, како је он објаснио, исти им је извор (корен):
„Словенски језик је самосталне природе и не потиче ни од једног другог европског језика. Толико, колико, после дугих векова и после многих промена у њему, може да се пронике у његове конструкције и у његове корене. Он изгледа као непосредни изданак истог прајезика – из којег је изишао и староиндијски санскрит“.****
Аутор је изврсно представио претхришћанску религију Срба (Словена) и у томе су му, увелико, помогле обредне песме из Индије. Поред њих, с правом, наводи закључке о тој религији многих европских аутора, што његовом делу, итекако, повећава значај. Оно ће подстаћи, надамо се, и званичне историчаре да тој религији посвете дужну пажњу, јер је она приказивана погрешно у званичној литератури, или се о њој, напросто, није ништа писало. Стару српску (совенску) религију, савремена историографија приказује као паганску, или многобожачку, мада су многи европски истраживачи тврдили да је она једнобожачка – постојало је само једно врховно божанство – Вишњи Бог, како се он код наших старих ословљавао до скора, а у Индији је то мало преличено у Бога Вишњу. Између осталих, такву тврдњу је извео и Словенац Матија Мајeр-Збиљски (1809-1892):
„Претхришћански Словенци су вјеровали у јединог Бога, који је све створио што је створено, који све одржава што постоји, који све оконча што треба да се оконча; вјеровали су да душа не може умријети и да Бог награђује сва добра дјела, а сва зла и подмукла дјелања кажњава. Живјели су по Божјој вољи и ималу добре заповиједи за свагдањи живот“.*****
Врховни бог Срба (Словена) је био Сварог, а остало су били Сварожићи – његова деца (сврстани по тројица – триглави) које ће у хришћанству заменити свеци. У неким обредним песмама из Индије, које налазимо у овој књизи, за Вишњег Бога се означава и Триглав. Он оживљава умрлу кћерку једног верника:

„… Те кукала за девет година,
Сваког дан тужно без престанка,
Сваке ноћи тужно без престанка,
Докле је се Богу сажалило,
Сажалило Богу Триглавоме,
Триглавоме тој Светој Тројици,
Вишњи створи ћерку уморену…“

А да су поред Вишњег Бога (Сварога или Триглава) остали само деца Свевишњега, видимо у овом обредом стиху, где је Перун само господар грома:

„Дај Боже и Перун громовник,
Да из неба врели камен падне“.

Као што је речено, Перуна ће у хришћанству заменити Свети Илија и то ће народ забележити стихом својих обредних песама:
„Мили брате Перун Илија…“

~~~
На крају, ово дело Аљоше Бранкова Арсеновића је изузетно. Неће оставити на миру ни филологе, ни историчаре, ни теологе, ни посленике других друштвених наука. А како би их оставила на миру кад се данас скоро ништа не зна о српској држави (или државама) у Индији, а у њој се (док нису настала зла времена) живело лепо и у духу с вољом Вишњег Бога, о чему нас обавештавају стихови ове обредне песме из Индије – где се „Индија“ поистовећује (појмовно) са „Србија“:

„У ИНЂИЈИ У СРБИЈИ:
Прва Стрва на Крајина,
На Крајина,
У туђини Алемани.
У Тартари и Манџури.
Утој Хоби Хиндушану.
У нас добро у Инђији.
У Инђији у Србији,
Светој земљи од старине.
Свако добаро свака срећа,
Понајвише мир и здравље.
Вишњег Бога прослављамо,
Величамо и хвалимо,
Да нам даде свако добро“.

Београд, 5. јануар 7517

———————–
* Руски часопис: „Историческаја газета“, број за јул 2000, Москва.
** Alokananda Mitter: „Some similarities between serbocroat and bengali vocabulary“, Calcuta, India, 1980.
*** Др Олга Луковић-Пјановић: „Срби… народ најстарији“, ИПА „Мирослав“, Београд, 2003.
**** Matija Majrer-Zbiljski: „Sveta brata Ciril in Metod“, Mohorjeva družba, Ljubljana, 1885, str. 7.
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 26 Jul 2011 12:19    Post subject: Reply with quote

http://img163.imageshack.us/img163/9923/220pxburialmoundsatgyeo.jpg
Quote:
Tumuli (gromile) su nacin sahranjivanja Sarmata. Tumulusi i gromile u Koreji.

Пошто има баш доста материјала док не спојим све потребно овог пута само краћи пост. Недавно сам био у Сербском музеју у Будишину или Будниц у немачкој, ступио сам у контакт са неким људима (лужишким србима) који би могли да ми помогну око целог овог истраживања... Ускоро више о томе. Оно што је интересантно у целој причи са овим ”гробовима” горе на које сам случајно налетео на неком форуму је да сам идентичне гробове први пут видео у северној немачкој на граници са Данском. Тада сам и од људи који живе ту, шваба сазнао да су то уствари гробови ”словена” који су живели ту док их није католичка црква германизовала, то је за мене била научна фантастика, нисам имао појма о томе... Касније су ме провозали до ритуалних камења, стена преца Лужишких Серба, поред којих су (намерно) обично подигнуте тада католичке цркве. Касније сам, од једне историчарке која живи у паризу сазнао, да су стари ”словени” веровали да им душа иде у камен, тј. да се претварају у камење или нешто слично.
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
MisaCZV_
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 27 Nov 2007
Posts: 416
Location: Београд

PostPosted: 02 Aug 2011 22:43    Post subject: Reply with quote

Ko je bio Ljutica Bogdan? Moze li koja dodatna informacin o njemu tj nesto dataljnije?
Izvinjavam se al antinice tehnicki problem...
_________________
...а живот ти сад поставља питања многа...
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 03 Aug 2011 08:17    Post subject: Reply with quote

MisaCZV_ wrote:
Ko je bio Ljutica Bogdan? Moze li koja dodatna informacin o njemu tj nesto dataljnije?
Izvinjavam se al antinice tehnicki problem...

Па очигледно се ради о очигледно јаком лику витезу из доба српског Краља Твртка Котороманића (крунисан за краља Срба и приморја у манастиру Милешева 1377) па до негде 1390 када је кнегиња милица ступила у вазалне односе са турцима.
Хм... Зна се да је добио Краљевића Марка на фер Laughing , налетео сам на неке официјелне изворе који тврде да су и један и други били у вазалним односима са турцима за време косовског боја. Краљевић јер је наводно изгубио ”своју територију и право на титулу” после битке на Марици. То су ми се чиниле више као партизанске приче и нешто чиме би се они обрадовали... Интересантно је колико је Краљевић Марко иначе репрезентативан у народним песмама, док Вук Бранковић на другој страни (љут противник турака) због своје свађе са кнегињом милицом неправдено оцрњен. Истражио сам многе изворе о косовском боју (од турских, млетачких, германских, пећког летописа и других наших извора), и поредио сам оне који су били временски најближи косовском боју где се види да смо срби изашли из тог боја као победници, то ми је потврдила једна италијанка Др. историје на шта указују и њихови извори, писма и млетачки трговци из тог времена (који су трговали са Србијом, тада велесилом јер се тада чак 35% свог Европског природног богатства копало из два српска рудника Сребреница и Ново Брдо које су туци коначно освојили тек чини ми се 1454 колико се сећам). много касније приче су кренуле да се мешају и што се више одмичемо од тог датума, све ми више личи на шпанску серију... Турци се нису враћали у Србију док кнегиња Милица није ступила у Вазалне односе јер се није сложила са политиком Вука Бранковића који је тежио ка хришћанској алианси против неверника (тј. ка угрима).
Но да се вратимо Љутици Богдану нисам баш у то убеђен да је био у вазалним односима, јер се зна да су и један и други били ”Змајева деца”.
Нешто више о томе...
Quote:
Jovan Jovanović Zmaj ( 1833 - 1904 )
Andrija Zmajević (1628-1694) teolog i pesnik iz Perasta-Boka Kotorska,biskup Perasta i Bara,kasnije imenovan primatom Kraljevstva srpskog.Zmajević familija je poreklom iz crnogorskog plemena Njeguši.Završio crkvene škole u Rimu i postao doktor teologije i filosofije.Interesovao sa za klasiku i sakupljao stare spise i spomenike.Iako visokog katoličkog ranga bio je verski tolerantan i drugovao sa Arsenijem III Čarnojevićem, saplemenikom iz starog crnogorskog kraja.Pisao na latinici i ćirilici ( objašnjavajući da je to jezik "slovinski" kojim se služi čitava naša nacija ).Dela : Crkveni ljetopis ,Svadja Lazarevih kćeri - Brankovice i Miloševice, Peraški boj 1654. godine, Slovinskoj Dubravi (To Slavic Dubrovnik)...Inspiracija su mu bili dogadjaji iz svakodnevnog zivota i srbske istorije i često je spominjao Nemanju,Miloša Obilića i druge istorijske i legendarne ličnosti.

Iako je bilo govora o nekim aspektima zmaja u prethodnim tekstovima treba razjasniti poneke nepreciznosti u tumačenjima. Simbolizam zmaja je višeznačan,ali nejasan samo kod onih koji ne poznaju suštinu,to jest onih koji nisu upoznati sa mitologijom Srba.

Jedino Srbi,stari Iranci i stari Indijci ( vedanti ) jasno razlikuju zmaja od ale/aždahe/aždaje.Za bolje razumevanje mitologije Srba treba znati na samom početku da zmija i zmaj predstavljaju razvodje dva mitološka sistema gde (1) zmija odgovara htoničnom ( podzemnom ), starijem mitološkom supstratu, a (2) zmaj antropomorfnom, mladjem mitološkom sistemu oblikovanom posle izgradnje oblika državne organizacije.Zmija i vuk su dva osnovna oblika inkarnacije duša predaka ( vrhovnog boga Srba ) sa zadatkom da štite vasceli imetak jedne porodice.I dok je zmija prevashodno lunarnog karaktera,zmaj kao pojavni oblik stoletne zmije solarnog je karaktera.
Kult zmaja poklapa se sa nastankom novih državnih organizacija naroda,novim moralno-pravnim ustrojstvima zajednice i novim oblicima privredjivanja.
Kod nas najviši oblik je zmajeviti epski junak u ljudskom obličju,sa malim krilima ispod mišica,zmijskim mladežom i vučjom dlakom na mišici ( Miloš Obilić,Relja Krilatica...). " Što god ima Srbina junaka,svakoga su odgajile vile,mnogoga su zmajevi rodili "...

Zmaj se, po etnolozima i etnografima, smatra dobrim bićem - dužan je da čuva zakleto blago,obezbedi kišu i da pobedi ale što donose gradonosne oblake, štiti useve, obezbedjuje vlagu, stara se o plodnosti stoke,ljudi i useva.. On je polučovek/poluživotinja kod Srba,lako preuzima ljudski oblik kad je medju ljudima, izgleda kao vatrena ptica duga repa koja pri letu od sebe odbacuje varnice.
Srbski zmaj voli lepe žene i pohodi ih noću kroz dimnjak,ali njegova enormna potencija crpi žene i razboljeva ih.Postoji ogroman broj obreda kako ženu osloboditi od zmaja.I kad zazdrave, nijedan muškarac ne može se porediti sa onim iskustvom od zmaja..
Iz takvih veza radjaju se ZMAJEVITI LJUDI koji se poznaju po specifičnim znacima.Takvo dete nasledi od oca snagu,mudrost i natprirodna svojstva - zovu ga ZMAJČE ili Zmajevo dete.Jedan od njih je po predanju Miloš (K)Obilić..Istovremeno postoji pesma narodna u kojoj je jasno da Knez Lazar zna da Kneginju Milicu pohodi zmaj noću ( pripovest po kojoj je Obilić ustvari kraljevskog roda, rod Miličin, pravim imenom Nikola Vratković..).
Zmajevom decom smatraju se pored Obilića još i Marko Kraljević, Strahinjić Ban, Ljutica Bogdan, unuk Djurdja Brankovića (poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk), Zmaj od Avale, Zmaj od Jastrepca ( bio kod kneginje Milice ) , Stojan Čupić - vojvoda iz I srpskog ustanka ( Zmaj od Noćaja ) … na slici


Od poslednjih 12 istaknutih srpskih Vitezova reda Crvenog zmaja ( Miloš Obilić i njegovi savremenici ) 11 je poginulo u boju na Kosovu Polju. Jedini preživeli vitez reda Radić Postupović postao je učitelj despota Stefana Lazarevića.U narodnim pesmama opisan je kao RAJKO od Rasine,Oblačić Rade.O njemu peva veliki vladika Nikolaj Velimirović : “ Sveti Djordje,Hristov mučeniče,svih aždaja slavni pobedniče,skruši glave aždajama svima,kad zaprete Hristovim vernima,kad zaprete narodu srbskome,da ga truju ili progutaju,skruši svetče aždaju tirjanstva,nekrštenog zlobnog agarjanstva,i aždaju svadje velikaške,i aždaju narodne nesloge,i aždaju izdaje naroda,i aždaju vjere pravoslavne,i aždaju svakoje nepravde, kao sto si nekada skrušio,ljudoždernu aždaju jezernu,još te molim Hristov vojevodo, blagoslovi Oblačića Rada,drug mu budi do večnoga grada…”

Mnogi istoričari previdjaju ili ne žele da vide i Balšiće medju zmajevima, a Balšići su jedna od porodica koja ima krvne veze sa skoro svim familijama plave krvi u čitavoj Evropi, do današnjih dana! To (kao i mnoge druge stvari) uopšte nije slucajno. Balšića lozu su želeli svi i to ne bez razloga. Na nekoliko grbova porodice Balšić može se videti mnogokraka zvezda. Još stariji heraldički simbol koji se pojavljuje na grbovima Balšića je OROBORO, tj. zmija ( Zmaj ) koja obrazuje krug i guta svoj rep. Taj simbol se tumači kao postojanost , nešto večno , tj. krv (lozu) koja teče ( postoji ) još od postanka sveta.
Ovaj simbol se mogao videti i kod nekih porodica vezanih za noviju istoriju Srba. Neki istrazivaci vide da su Karadjordjevići i Obrenovići dva razdvojena kraka loze Balšića.

U hrišćanstvu ( rekao bih da je to sa zlom namerom ) dolazi do konfuzije pojmova zmaj i ala.Zmaj se poistovećuje sa alom,to jest djavolom.U Svetom pismu ( Bibliji ) ,u Jovanovom otkrovenju,odeljak Zena i zmaj,12.4 …zmaj stajaše pred ženom koja je imala da se porodi,da joj proždere dete kada se porodi…7.I nasta rat na nebu.Mihajlo i andjeli udariše na zmaja …9.I zmaj veliki bi zbačen,stara zmija,koja se zove djavo i sotona koja obmanjuje celu zemlju.I bi bačen na zemlju,i andjeli njegovi behu bačeni sa njim…12.Teško zemlji i moru.! Jer djavo sidje k vama pun srdnje velike,znajući da je kratko vreme njegovo…

A onda se ,pod okriljem posebnog ogranka crkve, od Srbe preuzima i preobraća jos jedan iskonski simbol, na konju se pojavljuje sveti Georgije kako bi svojim kopljem svet nadalje oslobadjao strašne pošasti.
Ubijajuci aždaju sveti Djordje ( zmaj ) trebalo bi da ustvari brani narod od svakoga zla...

Извините на латиници технички проблеми.
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 03 Aug 2011 09:16    Post subject: Reply with quote

http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-brankovici_c.html
Ово је једна јако интересантнија књига официјелне историје о том периоду. Где се види да је српска држава постојала, имала црквену и војну самосталност, све до налета Сулејмана Освајача средином 16-ог века...
Но да не скрећемо са топика чији је интерес да обелоданимо историјско ”порекло” срба и мање познату историју из тог времена...
Недавно сам чуо да Македонци планирају да изграде огроман споменик Александру Македноском у скопљу, што морам признати ме је обрадовало, јер како су Срби и Македонци генетско исти народ (иако се поносити носиоци монголског имена Болгари ту нон стоп мешају). Грци могу да буду захвални Берлинској историјској конференцији из 1878 године јер су због германско-аустријско-угарских интереса, па можемо некако рећи и Руско-бугарских увелико профитирали на историјској причи. Мада у овим тренутцима због напредка науке, генетских истраживања и нових проналажења разно разних историјских доказа где се ”старе забрањене” историјске чињенице увелико поклапају са тим пре доказима. Интересантно колико је ”официјелна историја” укорењена поред многих небулоза које су давно доказане као нетачне.

Када будем имао времена планирам да напишем о Хришћанском периоду и нашем старом веровању које слободно можемо назвати као претходницу хришћанства (период пре нове ере) и директни утицаји на развој нашег Православља.

Исто тако и због преокупације, мисли тренутних због стања на Космету, никако да стигнем да напишем више о Лужишким Србима (недавно сам имао прилику да поново посетим тај Сербски крај, одакле и фотографија доле)... Но полако уз Божју помоћ.

_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 24 Aug 2011 08:24    Post subject: Reply with quote

Док сам боравио у Лужици, одушевљен колико Сербске историје постоји у том делу европе, исто тако сам био сморен јер се за њих може слободно рећи да су доживели ”судбину индијанаца”. На њих се гледа као на неке уљезе, али са квази поштовањем. Пошто су били малтене истребљени сада им се дају све почасти, итд... Од истих оних који су их убијали, прекрштавали, терали са вековних огњишта и спаљивали. Постоји безброј прича о ткз. ”вештицама” црвене косе, Серби како они себе називају или Зорби/Венди како немци покушавају да им наметну име, су пре свега били људи са црвенкастом косом и плавим очима. У средњем веку у Северној и источној немачкој постоји безброј белешки о спаљивању вештица. Наиме жена са црвенкастом косом може бити по том веровању само то! Уколико она негира, значи да јесте и да је треба спалити, уколико прихвати да јесте, онда мора да каже ко је још поред ње вештица и идемо...). Ово ме подсећа на ултиматум за потписивање у рамбољеу или потписујете или вас бомбардујемо док не подпишете уговор ”милосрдног анђела”.

Стицајем околности био сам гост на рођендану једног угледног швабе из Дрездена. Висок лик, плавих очију - класичан кромањонац рекли би хе хе хе... На то сам прво помислио када сам га видео... Углавном изнајмио је бус и своје пословне партнере, породицу и пријатеље возио по околини Дрездена. Све лепо и пријатно, док нисмо ушли у неку католичку цркву која је носила исти назив као и тај слављеник. Ту сам имао одма осећај чим са ушао у ту ”кућу рогатог” јер је иза оног спаљивања и прекрштавања управо она стајала и највише се истицала. Као у Хрватској. Кад испред мене један ”необичан знак” бар за цркву или грешим.

На нешто слично сам налетео када сам истраживао старе књиге по архивима о прекрштавању тј. германизовању Серба... Сад дал да анализујемо фотку, подећа на масонски знак, али не би да се упуштам у ту причу, углавном погледало их је божје око постали су католици и остварила се ватиканска прича како је србима једини спас да постану католици. Сад ти Серби изгледају часно и јадно, постали су странци у својој земљи, а они који су их уништавали сада покушавају да наметну неку другу истину о њима као дошљацима.

Но ту је почео шоу, овај лик слављеник је накратко причао о свом имену, како у том крају постоји и шума са његовим именом итд... Небитно, али ту се убацио онда у причу и фратар или шта ли је који курац...
Одвратан лик већ у старту, чудан неки смешак са пар секистичких шала започео је причу, како су Саксонци (германи) ту увек живели али нажалос Сорби су дошли и мењали називе, додавајући ”ИЦ по ВИЦ” како се он изразио на крају имена. То је било за мене Ђавоље искушење, кренуо сам да пеним, али сам се суздржао због пријатеља. Касније сам кренуо људима да објашњавам како је то невиђа гомила глупости што је испричао, срећом имао сам историјске карте сачуване на телефону где се јасно види да су саксонци надирали од запада према истоку где се сада налазе, да не би испао неки зешћи националиста гледао сам да им покажем неке њихове карте где се то види. Јер су Саксонци у 8 веку били тек надомак хамбурга! Тако да је глупо причати о надирању ”словена”, већ је то било обрнуто. Брандебург је исто тако настало од Брандебургића, што се види по свим ранијим историјским записима, касније су само избацивали полако иц или на други начин мењали називе.

Ова карта је интересантна исто због тога јер се ту види надирање Хрибата или Хрвата како вам је драже, Хриб значи на словеначком Брдо, значи Брђани. Сами између осталог хрвати тврде да су дошли са хунима са Карпата (од чега им је настало име), то је једна од теорија хрватских историчара.

Но вратимо се саксонцима... На следећој карти се боље види где су се саксонци налазили у 6. веку и из ког правца су надирали на то подручје које су срби прерадили изсушили мочваре у петворили у полодна поља (лужа на словеначком значи бара, не знам али мислим да њихово име потиче из тога, лужичка сербија)... Исто тако се види да су балканско подручје називали источно готско подручје, као што сам у неким ранијим постовима веч називао... Но вратимо се саксонцима и Сербима.
Углавном тај католички ”фратар” за кратко време набацио је причу коју они желе да наметну хиљаду година. Ови су прихватили - Саксонци.
Касније се моја анализа слављеника показала исправна јер ”кромањонац” је био пореклом из пруске, а његову унуку од непуних годину дана вероватно би ти католици спалили пре сома година да је тада рођена због риђе косе и плавих очију.
Сербе у Саксонији и даље покушавају да промене именом као и њихову историју. Али они се колико толико и даље чувају. Чувају своје име, као и њихова омладина што се на следећем постеру види који сам усликао на том подручју!

_________________
www.fondacijadelije.org


Last edited by Сербо Макарид on 09 Feb 2013 09:07; edited 1 time in total
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 24 Aug 2011 08:40    Post subject: Reply with quote

Пре неколико дана боравио сам у Словенији где сам на моје одушевљење налетео на књигу ”Hrvati v luci zgodovinske resnice - Sokantna knjiga o nasih sosedih" (Хрвати у светлу историјске истине - Шокантна књига о нашим комшијама”, са предговором Змага Јелинчича. Ко разуме словенски препоручио би ту књигу, јер је заиста изваредна, прочитао сам пола и могу рећи да сам налетео на безброј интересантних података са изворним доказима). Пичао сам о Крањцима, тј. Крајишницима - Словенцима како су се некада називали, једном Словенцу док ми је он то већ споменуо да је упознат са тим делимично из те књиге. Ради се о ”бест селеру” у словенији.
http://www.dnevnik.si/tiskane_izdaje/nedeljski/188142



Опет би замолио све који се касније укључују у исчитавању овог топика да прочитају све од почетка како се не би понављали и како би овај топик задржао квалитет дискусије и текстова

Идемо даље...
ДР ОЛГА ЛУКОВИЋ - ПЈАНОВИЋ

Филологијом до српског искона
У Београду је, 1.априла 1998.године,тихо – као кад се књига затвори - умрла др Олга Луковић - Пјановић, француски ђак. На најнеобичнији начин зарадила је титулу доктора филологије на Сорбони. У њеној докторској дисертацији није било ни најмање грешке, али су професори показивали уочљиво запрепашћење закључцима у Олгином раду. Нису се усуђивали да јој противрече. Посебно нису изговорили ни једну примедбу у вези са анализом порекла грчких речи. Олга Луковић - Пјановић је написала нешто што се, до тада, није чуло на славној Сорбони. Било је то објашњење грчке речи "дике" (правда), која је, иначе, била на почетку наслова њеног докторског рада: Правда у Есхиловим и Софокловим трагедијама. Ову стару, претхришћанску, грчку реч, студенткиња из Србије је препознала као исконску српску реч " дика ". Понудила је својим менторима мноштво српских речи изведених од ње, укључујући и женско име Дикосава из свог родног села. (15/1 и 23/1)
Заронивши дубоко у тајне српског језика, Олга Луковић - Пјановић је пронашла хиљаде српских корена, па и целих речи у свим европским језицима, препознавајући, примера ради, у баскијском, чак, 30 до 40% појмова из свог матерњег (српског) језика. Француском професору Пјеру Шантрену је то било превише - ако би ишта од ових необоривих Олгиних чињеница признао, порушио би све оно што пише у енциклопедијама европских земаља, посебно одредницу о баскијском језику, за који се, понекад, каже да не припада групи индоевропских језика. Проф. Пјер Шантрен је пресекао "Гордијев чвор" овим речима:
" Госпођо ја се с Вама не слажем, али Вам дајем титулу доктора грчке филологије јер сте је заслужили". (17/1 и 19/1)
Нови докторант Сорбоне др Олга Луковић - Пјановић била је збуњена овом изјавом свог ментора, па је за тренутак посумњала у оно што је изложила у свом "непризнатом раду". Али, за чудо тај рад је оцењен највишом могућом оценом. Да би била начисто с тим да ли је њен научни првенац био достојан тако добре оцене, др Олга Луковић - Пјановић наставља своја филолошка и историјска истраживања. Убрзо се уверила да је неслагање проф. Шантрена са закључцима у докторату било подстакнуто нечим другим, а не начелима научне дисциплине. Уверила се у то приликом завршетка своје обимне студије о историји Срба: Срби... народ најстарији. па ће објаснити шта јој је помогло да истраје у борби против моћних научних сталежа у Европи:
"Не могавши никад да се прикључим онима који су изгубили сваку веру, па и веру у свој Српски Народ, увек и где год ми се прилика указала, подвлачила сам да још, има дивних Срба, како то волим да кажем: Срба витезова. Уједно сам изражавала уверење да за народ, у којем има толико племића мисли и духа, вреди живети, радити и посветити му се. Цео овај рад одраз је тог мог уверења". (15/1)
Српски језик - прамајка индоевропских језика
Олга је остала верна таквом уверењу целог живота. Била је први витез у народу у којем је "толико племића мисли и духа". Храбро ће написати позив научницима да обрате пажњу на српски језик, у чијој се сржи крију тајне настанка европских језика и нација, па, чак много пре тога, и нити праскозорја Цивилизације. Увераваће их овим речима:
"Премда нико од европских лингвиста не узима у обзир српски језик, верујемо да није далеко дан када ће наука, коначно, отворити очи и прихватити истину!" (261/III)
Др Олга Луковић - Пјановић се чуди што научници нису уочили одлике српског језика, које су изврсна основа и полазиште за разумевање европских и азијских језика. Па и грчког и латинског, на штоје упозоравао и Херодот, у V столећу пре Христа:
"... Затим је настао грчки језик - обавештава нас Херодот - увек употребљаван заједно са пелазгијским, како се мени чини. Пошто су се Грци отцепили од Пелазга, будући слаби - од малог броја у почетку, повећавали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа". (261/III)
Уз ово Херодотово сведочење, постаје нам јасно зашто је професор Сорбоне, господин Пјер Шантрен, био разоружан наводима студенткиње Олге о српским коренима грчких старих речи. Проф. Шантрен је добро познавао античку културну заоставштину, па против себе није имао само долуталу студенткињу из Србије - Олгу Луковић - Пјановић, него и неоспорни ауторитет Оца Историје, Грка Херодота. А, Олга Луковић - Пјановић је у свом докторском раду само поткрепила Херодотово сведочанство о исходишту грчког језика у српском. Поред поменуте српске речи "дика", она је објаснила да је, уз друге, и грчка реч "воинос" само мало искварен облик српске речи "вино", која у нашем језику ствара толике изведнице: винарина, виноград, винаш, винопија, винути, винац (венац), винова лоза, вињага. (260-261/III)
Колико је драгоцено дело др Олге Луковић - Пјановић, види се и на основу овог Херодотовог цитата, који нам, поред података о настанку грчког језика, открива прастару законитост, по којој се Срби, изгледа незаустављиво, претапају у друге нације. Херодотов опис малобројног и слабог грчког народа, који се умножава и јача приливом Пелазга, неодољиво подсећа на стварање ововременске и хрватске, и бошњачке, и македонске нације - од припадника српског народа. Исти процес је текао и претходних столећа, кад су Срби Паноније и Карпата послужили за стварање мађарске и румунске нације, које се, зачудо, данас и не убрајају у словенске народе. Овај феномен је привукао пажњу др Олге Луковић - Пјановић, па ће она велики део простора, у свом делу Срби... народ најстарији, посветити трагању за језичком и националном матрицом Индоевропљана. Изненађује чињеница да су многи европски научници уверени да су нације и језици на ова два континента потекли из исте основе. Др Олга Луковић - Пјановић даје за право Адолфу Пиктеу, који је, у делу "Les originis indo-europeennes", Париз, 1877. године, установио: "Може се закључити са сигурношћу да је постојао један преисторијски народ... чист у свом почетку од сваке мешавине и доста бројан да послужи као основа мноштва људских група из њега произишлих..." (65/III)
Пикте наставља:"Ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ, већ расут наједном огромном простору... Та раса је пружила своје гране од Индије до крајњих граница Европе..." (65/III)
Др Олга Луковић - Пјановић примећује да Адолф Пикте није успео идентификовати тај стари народ - ту матрицу мноштва новорођених нација и језика, али само зато што није познавао ни један словенски језик. (211/II и 139/III)
Зато ће то да пође за руком његовим земљацима и савременицима -француским славистима Сипријану Роберу и Ами Буеу, Италијану Франциску - Марији Апендинију, Словацима Павлу Шафарику и Јану Колару, Енглезу Гордону Чајлду, Шкоту проф. Стјуарту Пиготу и многим другим. Они ће Пиктеову "прадавну географију од Индије до Атлантика", попунити топонимима и хидронимима, чија се значења могу одгонетнути само коренима српских речи. Сви ови истраживачи су своја полазишта заснивали на подацима из дела античких писаца. Пошли су од Плинија, јер он спомиње Србе на Дону, а само сто година касније и Клаудије Птоломеј бележи у својој Географији да "између Кераунских планина и реке Ра (Волге) живе Оринеи, Вали и Серби". Узимајући ове и друге изворе, Француз Сипријан Робер ће у књизи: Свет Словена, Париз, 1852. године, написати дословно:
"Срби су почетни народ мајка, а српски језик - језик мајка". (145/III)
Др Олга Луковић - Пјановић нас упознаје да су многи савремени научници, и у моменту кад се нису слагали с овим закључком Сипријана Робера, сами тврдили да постоји један прастари језик, али да је та мајка свих језика, за сва времена, изгубљена. Тако је други Француз Робер Шару, у књизи Le livre du mintere inconnu, Париз, 1969, написао да је "свеопшти језик за нас изгубљен", нудећи (као доказ) откривене речи тог језика, "чије се значење не може одгонетнути ". Те речи су: мама, дама, дева и див, па наша Олга позива и господина Шару и друге научнике да се с појмовима ових речи упознају помоћу савременог српског језика - довољно је да погледају у српско-француски, или српско-енглески речник. (160/III)
Др Олга Луковић - Пјановић је, изучавајући бројне научне радове из филологије, лако установила древност српског језика. И зато што је јасно даје већина европских језика створена из латинског (под присилом римских освајача), па није долазило у обзир да се, рецимо: француски, шпански, енглески и немачки, упоређују (по старости) са српским језиком. Тако, ако би се ови језици доводили у везу са мајком језика, онда би то могло да се чини само преко латинског језика - који им је матрица. Такву логичну једноставност о европским језицима нису савладали многи научници - бар не они од којих зависи какви ће се закључци уносити у уџбенике. А међу Србима је било и обичних људи који су се уздизали духом тако високо да су откривали, логиком, нешто за што су научницима потребне деценије темељног рада. Дивећи се таквим "племићима мисли и духа", а благо се ругајући и свом научном, мукотрпном, послу, др Олга Луковић - Пјановић уноси у своју књигу Срби... народ најстарији под каквим околностима је, први пут чула, да је њен матерњи језик мајка језика:
"Сећам га се - као да је јуче било. Пре много година водили смо разговор о теми која ми је лежала на срцу - о Србима, Српству и Српском Језику. У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз... санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо - снажним и громким гласом: 'Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!' Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: 'Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло -
да лакше ходим према циљу?!'
Данас, после много рада и напора, могу да му поручим: 'Није санскритски, већ, уистину, стари српски, драги Чика-Спиро! Твоја Мисао наставља да живи и да доноси плодове, а Теби хвала и слава
у Небеској Србији!"' (268/III)
Историјски извори и археолошка открића
Срби... народ најстарији, тротомно дело др Олге Луковић - Пјановић није плод само филолошког истраживања, него и историјског. А у свим областима се наша Српкиња са Сорбоне изврсно сналазила јер је могла да прочита све што је писано на старогрчком, старолатинском и на још седам светских језика. Познаваоцу девет језика није могло да промакне ништа значајно из старе светске историје. Др Олга Луковић -Пјановић понире у миленијуме пре Христовог рођења, проналазећи трагове српских држава од Индије до Западне Европе и уочавајући да се санскрит (наводни праотац индоевропских језика) појављује, само, као најстарији облик српског језика - како је то наговестио Олгин сусед Чика-Спиро. Но, за данашњу службену науку то ће још остати само као један од јеретичких закључака, па је др Олга Луковић - Пјановић разумевала зашто је њен професор са Сорбоне одбио да полемише о присуству српских речи у баскијском језику. Касније је прикупила велики број података о томе да француски и остали филолози одустају од детаљније анализе порекла грчких речи, па, у многим приликама, закључују о њима на следећи начин:
"Опскурне, без етимологије - егејске, анатолске, порекла непознатог, чак су и неиндоевропске..." (236/II) (105/II) (42/II)
Али, прочитавши све што се могло наћи од историјских докумената, др Олга Луковић - Пјановић налази да су и историчари, као и филолози, правили погрешне процене и доносили криве закључке - посебно кад је у питању прошлост Срба и осталих Словена. Зато ће она препоручити да се занемаре радови неких савремених историчара и да се прочита шта су о томе написали антички писци. Стари историјски документи откривају да су Срби најстарији међу Словенима и да су у претхришћанско доба, пре грчке и римске цивилизације, насељавали Балканско полуострво. Ту су их хроничари затицали и називали локалним именима: Пелазги, Илири, Трачани, Дачани, Трибали, Рашани, Јаподи, Далмати... (37/II), (5-30/II) (181/II)
Робер Сипријан ће записати: "Није ли јасно да име Србин, управо исто тако као и име Венд, означава целу словенску расу?... Порекло свих Словена је од Илиро-Срба". (135/I) Он подунавске и балканске Србе зове Прото-Србима. Др Олга Луковић - Пјановић налази код Херодота податке да се Срби (Стари Срби, или Прото Срби) различито називају и да су многољудан народ: "Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа. По мом мишљењу... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему, код свих, исти..." (125/II)
После овог, а и других података о историји Срба (Словена), др Олга Луковић - Пјановић ће, са сетом, приметити: "Научаници Запада су све што се односи на њих, па и на Грке, Римљане и Египћане обрадили до највећих танчина. Међутим, све оно што није ишло - из било којих разлога - њиховим учењима у прилог, коментарисали су или с највећом површношћу или су то, пак, потпуно одбацивали, што је управо случај и с горњим Херодотовим текстом, о којем су изречене тек само неке претпоставке и мисао да се Херодот, вероватно, преварио". (125/II)
Творци европске писмености
Др Олга Луковић - Пјановић скреће пажњу да су најмногобројнији житељи Европе Словени, али да их западноевропска наука уопште не узима у обзир за учеснике најзначајнијих момената у развоју цивилизације. Међутим, она у поглављу књиге: Срби и постанак писма проналази неке добронамерне и науци одане западне научнике, поред већ споменутих, који не зазиру од српских трагова у стварању првог писма.
Има високо мишљење и о Јиргену Шпануту, који у свом делу: Филистинци и азбука пружа изненађујућа обавештења о најстаријем писму, без обзира што се не усуђује да га препозна као српско:
"Јуна 1976. године, у месту Избет Сарта, источно до Тел Авива, нађена је једна глинена плоча, коју је професор јерусалимског универзитета Демски назвао 'сензационалним открићем' и 'беочугом који је недостајао у историји писма'. На овој глиненој плочи урезана су азбучна слова која се разликују од свих осталих система писама. Та су слова изненађујуће налик на слова грчке азбуке и написана су у пет редова - с лева на десно". (153/III)
Споменута таблица је из дванаестог столећа пре Христа, али, и поред такве старости, многи научници су ова слова приписали грчком језику. Шпанут устаје против таквог закључка:
"Грчка слова на плочицама палате Рамзеса Трећег - у четвртом столећу пре Христа - то је немогуће... " (154/III)
Свакако Шпанут оповргава научнике који грчки језик налазе у XII столећу старе ере, а грчко писмо је много млађе - зато наводи да се оно из IV не може смештати у XII столеће пре Христа. Шпанут, како се види, пронађеном писму признаје само да личи на грчко, али га он не може прочитати. Помоћи ће му др Олга Луковић - Пјановић. Објасниће да је на откопаној глиненој плочици уочила реч "мост", која се налази у савременом српском језику. Она ће приметити да у целом тексту нема грчких слова - сем оних која су заједничка и српском језику - овом данас и оном прастаром. Вредни немачки научник, примећује Олга, робоваће германској научној школи и поновиће грешку многих колега, па ће "побећи" од једноставног увида да је тај откривени прастари језик српски - писан старом српском глагољицом.
На жалост, Јирген Шпанут ће се зауставити пред самим зидом истине и закључити само то да су ово писмо Филистинци донели у Израел из своје постојбине на Балкану, око 1200 године пре Христа. (175/III)
Др Олга Луковић – Пјановић је помно проверила све радове странаца о српској прошлости, па ће пронаћи код Француза Ами Буе-а закључак да је било много радова у којима је написано да су пронађени исти корени у српском и грчком језику. (262-263/III) Др Олга Луковић - Пјановић нас обавештава: "Свих тих радова је, на чудноват начин, нестало, као да их је црна земља прогутала! Сматрамо, стога, овај посао почетком новог доба, које треба да сачува извесне истине од гробне таме". (263/III)
Један од вредних радова о европској писмености се ипак сачувао и њему ће Олга посветити посебну пажњу, јер уклања једну од највећих заблуда наше историје - о времену описмењавања Словена. Она се позива на италијанског лингвисту Франциска - Марија Апендинија, који је још 1808. године написао да је глагољица праписмо балканских Словена:
"Ћирило и Методије, словенски апостоли, имена словенских слова нису изумели; били би (у том случају) избачени из круга светитеља".
Др Олга Луковић - Пјановић разложно примећује да је Апендини у праву јер је српска ћирилица била састављена од слова која су посвећена претхришћанским боговима - што не би смели урадити хришћански просветитељи. Тако су слова А, Б и В била прва слова у речима посвећеним Богу Виду: "Аз Бог Вид..." (Ја Бог Вид). (218/III)'
Први путоказ на научном путу - народно предање
Др Олга Луковић - Пјановић рођена је у Драгачеву. Мајка јој је испричала да су некад давно њихови преци организовали хајку на лавове, јер су им те звери свакодневно нападале стоку. Олга је то оспорила, јер лавова никад није могло бити око Драгачева. Мајка је била упорна у својој причи - наслеђеној од старијих жена.
Касније је Олга прочитала да је лавова било на Балкану у време Александра Македонског. Помислила је да су можда у том трећем столећу пре Христа на Балкану живели и српски преци, па је предање о лавовима око Драгачева могло бити истинито - супротно оном што пише у историјском уџбенику. То народно предање подстакло је младу Олгу Луковић да крене путем науке. Али, томе су крива још два догађаја. Први је пресељење родитеља из Драгачева у Чачак - кад је Олга имала неколико месеци. Комшија је молио Владимира и Милену Луковић да не одлазе док Олга не напуни једну годину, јер ће, у супротном, дете, кроз цео живот, лутати по свету. (269/III) Други догађај је рана смрт Олгиног оца. Имала је тада само три године. Отац је, пред смрт, рекао супрузи: " Олгу ми школуј! " (266/III)
Олга је испунила и очеву жељу и комшијино пророчко упозорење.
_________________
www.fondacijadelije.org


Last edited by Сербо Макарид on 27 Mar 2013 07:38; edited 2 times in total
Back to top
View user's profile Send private message
Сербо Макарид
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 2889
Location: Epicentar ludila

PostPosted: 24 Aug 2011 08:42    Post subject: Reply with quote

наставак...
Била је најбољи ученик гимназије у Чачку. После две године, добила је стипендију Народног инвалидског фонда " Свети Ђорђе ". Наставила је учење у Београду и била је примљена у Дом Краљице Марије. Други светски рат је омео њено школовање. После рата је студирала историју уметности. Кад је полагала класичну археологију на трећој години, бриљирала је, па су је професори наговарали да студира класичне језике.Послушала је и дипломирала је на Свеучилишту у Загребу, 1960. године. Била је позвана у Париз на стручно усавршавање. Ту је прилику искористила, па је у њему остала. Учинила је то, јер су је у Загребу већ прогонили због тога што је проучавала српску историју. У Паризу је радила и физичке послове, али није одустајала од припрема последипломских студија. Удала се за Цветка Пјановића. Париз јој је пружио изврсне услове за лингвистичка и историјска истраживања. Могла је да чита скоро све што су криле париске архиве и библиотеке, јер је, поред старогрчког и старолатинског, говорила: француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански.
Изненадна болест
Др Олга Луковић - Пјановић је намеравала да после вредног дела: Срби... народ најстарији настави изучавање српског језика и српске историје, јер је сматрала да је тек одшкринула врата цивилизацијске тајне. Одлучила је да консултује колеге широм света и да уз њихову помоћ скрати време намераваних истраживања. На својој турнеји по САД (1987) доживела је тежак мождани удар и остала је у коми 2 дана. Конзилијум америчких лекара је закључио да др Олга Луковић - Пјановић никад више неће моћи да говори и да пише. Вратили су је у Париз. У помоћ јој је притекла сестра Наташа Луковић, уз чију се негу Олга почела опорављати. Указао се зрачак наде о чему је написан чланак у часопису Mari Kler. И као што то бива, увек се нађу племените особе. Вест о Олгиној болести прочитала је госпођа Клод Ришер, логопед и предложила је да предузме бригу о њеном лечењу. Ова велика Францускиња је научила, за ту сврху, српски језик и ћирилицу јер је знала да ће др Олга Луковић - Пјановић најлакше проговорити на матерњем језику.
Тако се и десило. Уз помоћ госпође Ришер и сестре Наташе, др Луковић - Пјановић је почела и да говори и да пише. Допутовала је у Београд и видела друго издање своје књиге. Сусрела је и многе Србе који су прихватили њене научне закључке о српском искону. То ју је подстакло да настави свој рад. Само неколико месеци пре смрти, успела је да заврши рукопис своје следеће књиге из филологије. Радни наслов је био Дали реч, што је значило да су Срби своју реч (свој језик) позајмили осталим и ндоевропским народима, којим су, затим, творили своје језике и своја писма. (269-270/III)
Опроштај од Чуварке Огњишта
Др Олга Луковић - Пјановић је умрла 1. априла 1998. године у Београду. Њена смрт је изазвала потишеност код њених следбеника, окупљених у Издавачкој кући "Мирослав" у Београду и код многобројних присталица у Југославији. Државни органи нису нашли за сходно да се опросте од Олге Српкиње, великана наше науке. Комеморацију и сахрану организовала је њена сестра Наташа Луковић и ИПА "Мирослав". Комеморацијаје одржана 4. априла а затим и сахрана на Топчидерском гробљу у Београду.
На комеморацији је говорила и Вида Томић, културни радник, песникиња и познавалац санскрита. Онаје рекла:
"Првог априла у 19,00 часова, Лета Господњег 1998, наша драга Олга Луковић - Пјановић преселила се у Небеску Србију, међу своје најславније претке.
Рођена 1920. у Драгачеву, ова изузетна Српкиња најбољи је ђак чачанске гимназије, класични филолог, сорбонски доктор. На Сорбони је одбранила докторат: Појам правде код Есхила и Софокла. Реч "правда ", на грчком се каже "дика ". У ствари, то је српска реч- која је потпуно усмерава ка истраживању историје Срба. Двадесет осам година упорног рада и истраживања крунисала је њена књига Срби... народ најстарији. коју ни један озбиљан историчар неће више моћи да заобиђе, а да се не огреши о истину о пореклу Срба.
Ова исконска Чуварка Огњишта, Жарка или Огњена (како су називани наши женски преци) наставља највредније традиције познавања српске жене, да своме народу и покољењима која долазе, сачува знања о њему самом и исконским му коренима.
Уместо да то чини песмом или свиленим везом, она то чини књигом, што је исто, јер њен српски народ, којем је остала одана до последњега даха, стари историчари и јесу називали народом књиге.
Реч дика остаје кључ њеног живота, јер њеним делом ће се све више дичити српска култура ".

Наручено из Редакције "Србистике" у Приштини,
још необјављено краћа верзија објављена у "Политици", 16. 5. 1988.
_________________
www.fondacijadelije.org
Back to top
View user's profile Send private message
Масимо
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 27 Mar 2006
Posts: 675
Location: Правац Пелинковац

PostPosted: 24 Aug 2011 10:30    Post subject: Reply with quote

Сербо Макарид wrote:
Кад испред мене један ”необичан знак” бар за цркву или грешим.




У много православних цркава у Војводини, пре свега у барокним, имаш овај симбол. Обрати пажњу на врх иконостаса у тим црквама. По причи локалних свештеника, "свевидеће око" је у тадашњој уметности било симбол за Бога, па је стога урезивано или ређе сликано на иконостасима.


П.С. Ево неколико примера насумично извучених са гугла:

Саборна црква у Београду: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/b/b4/Saborna_crkva_Beograd_-_ikonostas.jpg

Црква у Футогу:
http://static.panoramio.com/photos/original/48696636.jpg

Црква св. Николаја у Сремским Карловцима:
http://www.flickr.com/photos/veselial/5332266612/in/photostream
_________________
Back to top
View user's profile Send private message
УлтрасЛондон
Стара гарда


Joined: 15 Oct 2002
Posts: 4146

PostPosted: 25 Aug 2011 07:09    Post subject: Reply with quote

Да ли троугао у коме је око представља Свето тројство? Или је ипак масонски знак пирамиде?
Наиме, око представља Бога у многим културама (нпр. око бога Одина у нордиској митологији), али овај знак је познат масонски знак.
Исто као што, лупам, свастика на белом кругу и црвеној застави представља нацизам, и ако је свастика као симбол много пре Хитлера.
Мислим да није скретање са теме, него врло битно за даљи ток приче. Ако је та слика из доба просватљења кад се тврди да су темељи модерније масонерије постављени у Европи и колонијама, врло је могуће да су били у питању они. Наравно у овом случају хришћани-католици масони, јер могу бити свих религија.

Сербо написао си: " Брандебург је исто тако настало од Брандебургића, што се види по свим ранијим историјским записима, касније су само избацивали полако иц или на други начин мењали називе. "

Додатак "бург" у Хамбург, Стразбург, Сент Питерзбург,... постоји, према томе како објашњаваш да је Брандебургић старије од тога? Логично је да је Брандебургић добијено од Брандебург. А не обрнуто како тврдиш. Али да је Брандић, па су ови додали "бург" онда капирам, али овако не разумем. Па молим те објасни.

Ајде ово да разјаснимо, па да идемо даље, јер је ово све јако битно - а и заниљиво и ако неко није прочитао од почетка стварно препоручујем јер и ја сам био скептичан...
Али зашто скептицизам? Ево само једну ствар: ако узмемо званичну историју простора бивше Југославије у 90им и оно што сви ми знамо како је било - то су небо и земља! Према томе логично је да зарад својих интереса моћне државе прекројише историју и бацише је наглавачке. Почнимо од те мисли, а не од скептцизма према великосрпској мегаломанији - како воле да кажу.
_________________
https://www.youtube.com/watch?v=XE-f-Ng_cUA
Back to top
View user's profile Send private message
Забјело
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 05 Jun 2006
Posts: 376

PostPosted: 25 Aug 2011 09:18    Post subject: Reply with quote

Сербо Макарид wrote:
које су срби прерадили изсушили мочваре у петворили у полодна поља (лужа на словеначком значи бара, не знам али мислим да њихово име потиче из тога, лужичка сербија)


Кад већ помену ово.

Берлин је добио име од "нас". Саграђен је на мочварном земљишту,а назив води од наше ријечи брљотина или томе слично...
_________________
Борац сваки нема пушку, не
Али носи срце планине.
Борче, држи стег
Туђин ће у бег се брзо дати
Поново ће сунце Шумадију обасјати.
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page Previous  1, 2, 3, ... 16, 17, 18  Next

View previous topic :: View next topic
Page 2 of 18

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop