DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ
Goto page Previous  1, 2, 3, ... 31, 32, 33  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 20:11    Post subject: Reply with quote

Никола Калабић



Никола Калабић (рођен 20. децембра, 1906.) је био српски војник и заповедник Југословенске војске у отаџбини (четника).

Рођен је у Подновљу код Дервенте, на северу Босне, од оца Милана и мајке Јоке. Има сестру Ангелину, рођену 1912. године, која данас живи у Ваљеву.
Николин отац се развео од Јоке после Првог светског рата, и затим се женио још тру пута. Николу је у почетку водио са собом, тако да се он школовао у местима очевог службовања, а накратко и у Новом Пазару.
Завршио је шест разреда гимназије, а затим је уписао геодезију у Београду. На студијама је упознао годину дана млађу колегиницу Борку, рођену у Рајковиђима код Ваљева, у породици старих радикала-пашићеваца. Борка и Никола су се венчали 1929. године у ваљевској цркви, а следеће године, трећег августа, родили су им се близанци Мирјана и Милан. Прву службу су добили у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац, и најзад у Ваљево, где Калабићи и данас живе. Никола Калабић је до почетка Другог светског рата радио у ваљевској катастарској управи.
Први дан рата, 6. април 1941. године, резервног поручника Николу Калабића зазекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љуба Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на шта је он одговорио: Пречи су ми краљ и отаџбина, заклео сам се. Пећанац је поставио поручника Николу Калабића за војводу церског и ваљевског.
Али после свега три дана, Никола се вратио са Букуље. По Боркином сведочењу, био је нерасположен и пун горчине. Пећанцу је послао униформу и објаву, с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем. Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу, сведочила је Борка.
За пуковника Дражу Михаиловића, Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом-препоруком, лета 1941. године одлази на Равну Гору, Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића. Од новембра 1941, Никола је командир чете Горске гарде његовог величанства краља Петра II Карађорђевића.
Нешто касније, 19. децембра исте године, Немци су одвели на Бањицу Николину и Боркину родбину, где је требало да буду стрељани. Међутим у јесен 1943. године, Никола је успео да их избави из логора, преко свог обавештајног официра Јанка Кошутића, преко његових веза у управи града.
У пролеће 1944. године за Горску гарду непријатељ број један постају комунисти. До тада, делови гарде су водили само локалне сукобе са комунистима, углавном на свом терену у централној Шумадији. Због велике несразмере снага, то су више биле потере него праве борбе. По енглеском наређењу, партизанима су приступиле две комплетне италијанске дивизије, и припало им је сво италијанско наоружање до кога се могло доћи. Због енглеске подршке, преко радио Лондона и на лицу места, комунистичке мобилизације су имале успеха, нарочито међу хрватским живљем. Влатко Мачек је позвао Хрвате да приђу комунистима. Хрвати су иначе, у великој већини ступали у усташки покрет, док је приступање партизанима било редак изузетак. Масовнији приступ партизанском покрету је уследио после хитлеровог пораза на Стаљинграду, кад је исход рата већ постао јасан.
Пролећа 1944. године ђенерал Михаиловић оснива до тада највеће јединице. Најбоља међу њима била је Четврта група јуришних корпуса, на челу са мајором Драгославом Рачићем и начелником штаба, капетаном Нешком Недићем.
Четврту групу јуришних корпуса чинило је пет јуришних корпуса, састављених од најелитнијих брагада из западне и централне Србије, којима је додељено најбоље расположиво наоружање. Једна таква јединица није могла без капетана Николе Калабића. Он је био командант Другог јуришног корпуса, снаге око 1.800 људи. У овај корпус су ушле две бригаде Горске гарде и једна бригада из Шумадијске групе корпуса.
На челу свог другог јуришног корпуса, Калабић је учествовао у свим великим биткама против комуниста у Србији, лета и јесени 1944. године: у Жупи, на Јастрепцу, у Топлици, на Копаонику, поново у Жупи, на Јеловој Гори и на прилазима Равној Гори.
После упада Црвене армије у Србију, Четврта група јуришних корпуса је расформирана, и Калабић је поново на челу Горске гарде. Према Босни се повлачио у јужној колони преко Санџака.
Уочи покрета према Србији, започетог 13. априла 1945. године, све четничке јединице подељене су у три борбене колоне. На челу средње колоне, која је поред осталог имала да се стара и о безбедности врховне команде, потпуковник је Никола Калабић. Тачно месец дана касније, после великих напора, све три колоне су стигле до краја свога пута: уништене су на Зеленгори, од стране неупоредиво надмоћнијих комунистичких снага. Преживеле групе војника су се упутиле на своје матичне територије, да наставе борбу. Са неколико десетина својих људи, Калабић је успео да стигне у околину Ваљева.
На Зеленгори, комунисти су заробили Николину мајку Јоку, супругу Борку и ћерку Мирјану. Заправо, оне су се предале комунистима, по Николином савету, под лажним именима. Али план није успео, јер је неко одмах препознао Калабиће. Комунисти су мобилисали Мирјану у 18. Хрватску ударну бригаду, иако још није имала ни 15 година, док су Јока и Борка одведене у затвор.
Сина Милана, Никола је водио са собом док је то било могуће. После неког времена, га је поверио свештенику Миру Глушцу, благајнику у једној бригади Горске гарде.
Овај план би успео, и Никола би спасао свог сина, да комунисти у то доба нису масовно хапсили и стрељали српске свештенике. Према мемоарима архимандрита Јована Радосављевића, који се позива на сведочење фочанског свештеника Новака Станојевића, Миро Глушац је ухапшен 25. или 26. маја 1945. године, заједно са петнаестогодишњим Миланом Калабићем и стрељани су у селу Блажуј, код Сарајева, на врелу Босне.
О судбини Николе Калабића постоји неколико верзија од којих се ни за једну са сигурношћу не може тврдити да је тачна.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 21:36    Post subject: Reply with quote

Павле Ђуришић, четнички потпуковник и војвода Комски.
(1907 - 1945)


Рођен 9. јула 1907. у Подгорици.
Отац му је био учесник Првог и Другог балканског рата. Погинуо је у Првом светском рату на аустријска утврђења на Калиновику. Сахрањен је поред подгоричког храма.
Након очеве смрти, о Ђуришићу се старала његова мајка и његов деда.
Павле Ђуришић је завршио основну школу у Подгорици. Учитељску школу почео је у Беранама, али при крају друге године прелази у гимназију, полажући шести разред. Ту у Беранама је завршио седми разред гимназије, и тада се одлучио да своју будућност тражи у војничком позиву.

У јесен 1927. године Павле Ђуришић улази у 55 класу Војне академије, из које 1930. године излази као пешадијски потпоручник. Током 1930. и 1931. службује у Сарајеву као водник 10 пешадијског пука Таковског. Његове старешине запажају у њему изванредне способности и амбиције, па га шаљу у Пешадијску официрску школу у Сарајеву, као водника стрељачке чете. Са тог положаја послат је по својој молби у Беране, како би могао помоћи својој мајци.
У 1934. години службовао је у Беранама, прво као поручник - водник батаљона 48 пјешадијског пука, а затим као ађутант. Из те исте војне јединице 1937. полаже капетански испит, а затим постаје командир прве чете тога батаљона.
Када су италијанске трупе упале у Албанију 1939. године, Павле Ђуришић је са својом четом послат у Плав. На Плавском Језеру, Павле није само војник него и дипломата. Вешто се повезује са угледним људима окупиране Албаније. Због тога италијанска команда на његову главу баца уцену од 100.000 динара у сребру.
Априлски рат га затиче га на томе положају. У саставу Комског одреда, под командом генерала Љубе Новаковића, Ћуришић истог дана прелази албанску границу. Уместо брзог продирања ка Скадру, преко источних планина, долази капитулација југословенске војске и крај рата.
Капетан павле Ђуришић не одлази у заробљеништво, већ тражи да се оружје сакрије и чека погодан тренутак за нови устанак.
Почиње члесто да се сусреће и разговара са виђеним и поузданим грађанима, а нарочито са официрима. Међу њима су капетан били Рудолф Перхинек, капетан Раја Поповић, поручник Мирко Куклић, потпоручник Марко Вуковић, мајор Милорад Јоксимовић и мајор Божо Јоксимовић.
Имао је и разговорте са представницима КПЈ, али се по питању војних формација одмах са њима разишао, јер су они једино желели да створе народну војску што је Ђуриђић одбио. Тако је у Тринаестојулском устанку оперисао са својим снагама.
Два дана по отпочињању устанка, 15. јула, отпочиње борба на Ђуришићевом сектору, а 17. јула под командом капетана Павла Ђуришића, отпочео је страховити напад на италијански гарнизон у Беранама. Ђуришић приморава италијанску команду на предају. Тако је 18. јула Беране опет било у устаничким рукама.
После Италијанског сламања устанка, капетан Ђуришић одлази у планине. Прво се 3. августа 1941. повукао у Заучку Гору, а касније прешао у Горње Заостро, где је образовао свој Горски штаб.
По избијању братоубилачког рата, Ђуришић одлази новембра месеца 1941. из свога штаба за Србију и повезује се са пуковником Дражом Михаиловићем на планини Голији.
Павле Ђуришић је, поред упутства о даљем раду, донео од Михаиловића два декрета. По првом је генераштабни мајор Ђорђије Лашић постављен за команданта националних снага отпора Црне Горе, а по другом капетан Павле Ђуришић за команданта Лимско-Санџачких одреда.
По повлачењу главнине снага Народноослободилачке војске у Црну Гору, читаве 1942. Павле Ђуришић води крваве борбе са њима у поодмаклом братоубилачком рату.
Нарочито се истакао у нападу на партизане и ослобођење Колашина 23. фебруара 1943. После ослобођења Колашина, тамо прелази штаб Павла Ђуришића из Горњег Заостра Тада се повезао са Италијанским гувернером за Црну Гору, генералом Алесандром Пирцом-Биролијем и предао му ултиматум да ће на сваки покушај Италијана да прогласе независност Црне Горе, народ Црне Горе одговорити новим устанком.
Од тада, па све до његовог заробљавања у лето 1943. на снази је био "пакт о ненападању" италијана и четника у Црној Гори.
Мајор Павле Ђуришић учествовао је у операцијама на Неретви са својим одредима. После пробоја четничког фронта мајора Андрије Весковића на јужној обали Неретве, снаге Павла Ђуришића су се супроставиле партизанским код Невесиња, у немери да их спрече да се домогну Црне Горе. Бој за Невесиње је био дуг и крвав и на крају су Ђуришићеве снаге натеране у повлачење.
Лета 1943. у Црну Гору умарширала је немачка 1. брдска дивизија која је мимо споразума четника и италијана кренула да разоружава и уништава четнике широм читаве Црне Горе.
Тако су Немци зауезли Колашин , а сам Павле Ђуришић са стотинама својих елитних бораца 14. маја 1943. године пао у немачко ропство Заробљен је и Ђуришићев начелник штаба Рајо Поповић и ађутант капетан Митар Букумир. Око хватања Павла Ђуришића је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио немачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију. После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутом извуче из окружења и потом авионом типа "Schorch" са Градинског поља код Берана пребаци ван подручја италијанских трупа.
Ђуришић је авионом пребачен најпре у Берлин да би се показао немачким властима као један од Михаиловићевих команданта. Кратко време је био затворен у берлинском затвору, саслушаван и мучен. После неког времена експедован је у заробљенички логор Стриј у Пољској јуна 1943. године.
Павле Ђуришић успева да побегне 27. августа 1943. године после три месеца робовања. Срећа га је служила да се пробије кроз непријатељску Мађарску са још једним бегунцем. Када је ноћу прешао Дунав, примиећен је од Немаца и ухапшен. У Ратничком дому, одлежао је четрдесет дана. После интервенције генерала Милана Недића код Хермана Нојбахера , Павле Ђуришић је пуштен из тамнице.
По изласку из затвора, Павле Ђуришић гледа како да се преко Недића поново повеже са Дражом Михаиловићем.
Тада је са Недићем договорио да своје снаге у Црној Гори преформира у три пука, који ће као ући у састав Српског Добровољачког Корпуса (СДК). То је био услов да Ђуришић поново оде у Црну Гору где су га некадашњи саборци дочекали са одушевљењем
По доласку у Црну Гору, Ђуришић је одмах формирао три пука са седиштем у Милешеву, Пљевљима и Подгорици.
После овога, Недић је почео да шаље помоћ одредима Павла Ђуришића који су одмах лиферовани осталим четничким јединицама. Ускоро је у Црну Гору стигао и Други батаљон V пука Српског Добровољачког Корпуса са око 900 бораца.
Међутим, да би недићевско-љотићевска пропаганда показала како је Павле Ђуриђић заиста одан Рајху и Српској Влади, објавила је у црногорском листу „Ловћен“ од октобра 1944. да је ђенерал Милан Недић унапредио Павла Ђуришића у чин потпуковника и да је дариван од Хитлера немачким „Гвозденим крстом“, што је било нетачно.
Ђуришић је једини циљ био да искористи наивност Недића и да се преко њега домогне поново Црне Горе и Драже Михаиловића. У то време, Павле Ђуришић је једино био дариван титулом четничког „војводе“, а чин потпуковника добио је по нормалном поступку о војном устројству краљевине Југославије.
Да би још више уздигли Ђуришића за своје циљеве, Димитрије Љотић шаље војводи Ђуришићу специјалну мисију у Црној Гори са Ратком Парежанином, Шефом васпитне службе СДК.
И поред тога што се недићевска пропаганда трудила да покаже како је војвода Павле Ђуришић на њиховој страни, он је до краја остао поборник Михаиловићеве линије.
По упаду партизанских снага у Санџак и Србију половином 1944., војвода Павле Ђуришић учествује у одбрани. Командовао је борбама код Прибоја и на Црни Врх. Павле Ђуришић je био направио споразум са албанским првацима о заједничкој борби против партизана и одступању за Грчку. Преговори су одржани 3.октобра у четничкој команди између Павла Ђуришића и Марка Ђонија у Подгорици .
Павлe Ђуришић одлази у Скадар на даље преговоре у циљу стварања слободне територије (Црна Гора, Бока и Албанија) за искрцавање Краља и савезника. Договор је постигнут са Марком Ђонијем, Жаном Јусуфом командантом жандармерије Албаније. По објављивању Драже Михаиловића да крене и прикључи се његовим одредима у Босни, Ђуришић је одмах сазвао састанак првака Црне Горе.
Све су снаге стигле преко Пријепоља у Рудо 28. децембра. Павле Ђуришић је у међувремену отишао на састанак у село Забок, са Рачићем, Остојићем и Баћевићем. На овом састанку Ђуришић је задужен да изврши реорганизацију војске у дивизије и пукове. Приликом ове реорганизације, Ђуришић је убио једног војника који се супротставио преформирању јединице. Ту је тренутно било пристигло преко седамнаест хиљада бораца и народа. Павле Ђуришић је формирао три дивизије, омладински пук, штабски батаљон и друге разне групе. Прије поласка за Вишеград, Ђуришић је наредио да се униште сва возила и све што смета успешном и брзом покрету.
14. фебруара 1945. долази до Драже Михаиловића у селу Кожухе. Велику нервозу и љутњу Ђуришић је испољио према врховној команди и Михаиловићу, због кашњења и очајног положаја у коме се нашао са оволиким људством.
Великом издајом Секуле Дрљевића, Ђуришићеви четници су се на Лијевче пољу имале борити против Усташа, који су им затварали продор према Козари и партизанским јединицама које су их притискивале са простора Бања Луке.
Усташе су ангажовале тенкове и авионе који су избацивали летке у којима је писало да четници убију Павла Ђуришића и приклоне се Секули Дрљевићу. Тежак положај Ђуришића и његове групе, условио је да тражи нове преговоре.
Павле Ђуришић са својим штабом препоручио је својим јединицама да признају Секулу Дрљевића за заповедника црногорске војске, како би се сачувало што више живота, с обзиром да се крај рата назирао.
Када су Усташе сазнале да је Павле Ђуриђић стигао у близину Бања Луке, упутили су у његов штаб домобранског пуковника Метикоша, који је иначе, Ђуришићев познаник из редова југословенских официра. Ђуришић прави кобну грешку. Прихвата да се упути у Стару Градишку на преговоре.
По доласку у Стару Градишку, дочекале су га наоружане Усташе и разоружале и њега и остале четничке официре 20. априла 1945.
Под изговором да треба да остану у Градишки до нових преговора са Секулом Дрљевићем, сви официри, на челу са Ђуришићем су затворени у стару зграду. И поред последњих нада да ће их Усташе поштедети, већ је наређено уништење трагова Јасеновца.
Ускоро у Стару Градишку долазе истакнути усташки официри, међу којима су били: Љубо Милош, пуковник Иван Џал, капетан Драгутин Пудић, капетан Јосип Судар, Бошко Аграм, Душан Поповић и потпуковник Доминик Пичили. Након пописа ствари и личних наоружања, наређење долази до потпуковника Пичилија да са својом групом ликвидира четничке Павла Ђуриђића и све затворене официре у Јасеновцу.
После поноћи, 21. априла 1945. сви официри на челу са Павлом Ђуришићем су везани и отпремљени до моторних чамаца који су их чекали на Сави. У највећој тајности и под окриљем великих Усташких снага чамац је отпловио и пристигао у Јасеновац, где су се већ увелико уништавали трагови Усташких злочина.
Група заробљеника је упућена у двориште Сабирног Логора бр III (Службена капија концентрационог логора Јасеновца) и ту их пострељао потпуковник Доминик Пичили. Леш Павла Ђуришића је бачен у оближњи бунар, док су остали лешеви побацани и измешани са осталим жртвама Усташа, а неки су и спаљени у крематоријуму.
По уласку јединица 4. српске бригаде у логор, заробљене Усташе су им рекле да је Павле Ђуришић бачен у бунар. Из бунара је заиста извађен један леш, али партизани нису веровали да је то био леш Ђуришића.
Поред Ђуришића, стрељани су још и пуковници Захарије Остојић, Мирко Лалатовић, Лука Балетић, мајор Петар Баћовић, Милош Дујовић командант Летећег одељења од 95 четника, Петар Драшковић капетан жандармерије, Андрија Драшковић командант јуришног четничког одреда, капетан Гајо Радовић. Једино је поштеђен Драгиша Васић, који је предат партизанским јединицама.
Убијена је комплетна пратња војводе Павла Ђуришића идућег дана са остатком заробљеника.
Већа група Павла Ђуришића је настрадала после трагедије на Лијевче Поље.
Они који су успели да се отргну од Усташке руке, упитили су се правцем Словеније у намери да се предају западним савезницима. Међутим, баш у то време, јединице 4. Армије генерала Драпшина су оперисале на подручју Копар-Постојна-Трст-Горица.
У таквим околностима, затворен је обруч око града Дравограда, где су се снаге Ј.А и даље сукобљавале са јединицама немачких дивизија које су пошто-пото жееле да се извуку из Југославије.
Овај рат после рата је трајао све до 15. маја, када је Немачка капитулирала у Југославији.
Као изасланик на преговоре са партизанским јединицама упућен је заменик Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, који је тражио да се партизанске снаге опходе са заробљеним четницима по ратним правилима.
Њега је примио политички комесар 51.војвођанске дивизије, генерал-мајор Милан Баста у Дравограду. Укупно је 4.000 Ђуришићевих четника пало у немилост новим победницима. Договорео је да политички комесар 7. далматинске бригаде, Душан Секић Шаца оде до четника који су желели да се предају и предочи им услове предаје.
Васо Вукчевић је тада одржао последњи и најчувенији говор окупљеним четницима, који су и даље били наоружани следећим речима:
"Браћо, ратна срећа нам је окрениула леђа.Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго него да се предамо новој југословенској армији.Морамо дисциплиновано и мирно примити коначни пораз и поћи у заробљеништво.Добио сам увјеравања да ће побједници у рату испитати нашу кривицу, а то ће бити представници нове југословенске армије.
Живјела нова југословенска армија! Живјели Енглеска, Америка и Русија!
Послиједњи пут вам се, браћо, обаћам и нек нам свивишњи Бог буде у помоћ!
Након овог говора, почело је разоружавање Ђуришићевих четника иуспровођење у логор, који је организовао штаб 51. војвођанске дивизије. Планирано је да се сви спроведу до Марибора и да се ту испита појединачно свака кривица, уколико је постојала.
Напротив тога, нови победници се уопште нису држали споразума. Неколико дана касније, већина заробљених четника је стрељана на Зидином Мосту, а остатак је прикључен оним националистима које су Енглези вратили из Аустрије и заједно са њим пострељани у Кочевским шумама од 20-25 маја 1945.
Рачуна се да су у овим маршевима смрти страдала око 3.500 четника Павла Ђуришића. Само један мањи број је успео да побегне преко границе и прича о партизанским одмаздама.
Тако се завршила судбина Ђуришићевих четника.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 23:18    Post subject: Reply with quote

Драгослав Рачић



Драгослав Рачић (24. марта 1905-1945) је био четнички комадант током Другог светског рата.
Драгослав Рачић је рођен у селу Годачица, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Његово крштено презиме је Милетић. По прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић. Драгослављев отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку. После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У Крагујевцу, Драгослав Милетић се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна чврста рука, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. године уписали на Војну академију у Београду. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Француску, где је завршио постдипломске студије. По струци је био артиљерац. Службовао је у Сарајеву, Скопљу, Алексинцу, Марибору и Љубљани.
Драгослав се оженио Верицом, кћерком бана Зетске бановине. Веридба је обављена 18. новембра 1934]]. године у Скопљу. Верица је тргично преминула пошто је, у поодмаклој трудноћи пала са коња. Лекари нису успели да спасу ни њихово мушко дете.
Априлски рат 1941. године задесио је Драгослава Милетића у Љубљани, у чину артиљеријског капетана прве класе. У цивилном оделу, представљајући се као свињарски трговац (што је било једно од занимања његовог прадеде Раче), после слома југословенске војске стигао је у Поцерину. Када је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића, ступио је у његову војску. Михаиловић је овластио Драгослава Рачића да настави са организовањем војске у Подрињу, с тим што је његова главна активност имала да буде у помагању устаницима с оне стране Дрине, који су, под командом мајора Јездимира Дангића, водили борбу против усташа. Рачић је лета 1941. прелазио Дрину. Нападао је усташе, али и немачки гарнизон у Зворнику. Он је први равногорски командант за којим су Немци расписали потерницу.
Септембра месеца, због преурањеног устанка против Немаца, и Рачић је морао сву своју активност да усмери источно од Дрине. Са својим Церским одредом напао је Шабац, 22. септембра. Али партизански одред, са којим је заједно нападнут Шабац се повукао. Церски одред је успео да савлада Немце утврђене у фабрици Зорка, па чак и да дође до центра града, али је због партизанског повлачења морао да се повуче.
Немачка офанзива још није била прошла, када су четнике с леђа напале сконцентрисане комунистичке јединице, почев од 2. новембра.
Пуковник Михаиловић успео је да пасивизира Немце преговорима у селу Дивци 11. новембра, да би организовао контранапад против комуниста. На челу тог контра напада видимо капетана Драгослава Рачића са Церским и, за ову прилику, Гружанским одредом. Комунисти су потучени на Јелену, а затим гоњени до испред Чачка. Немачке офанзиве које су уследиле накратко су зауставиле грађански рат. Комунисти су се повукли на запад, у италијанску окупациону зону, а четници су се склонили у планине. Рачићева јединица, сада Церска бригада, прешла је Дрину, да би још једном помогла мајору Јездимиру Дангићу. Дангић је имао да издржи напад две немачке дивизије и усташа, као и партизана. Пред надмоћнијим непријатељем, четници су наредних месеци губили позиције. Најзад је Рачић морао да се повуче источно од Дрине, док је Дангић пао у немачко заробљеништво.
Другу половину 1942. и прву половину 1943. године Драгослав Рачић је посветио јачању своје јединице. Добио је чин мајора и оформио Церски корпус. У селу Савковићи подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји, а у селу Горње Кушље зграду основне школе. У зиму 1942/43. Немци су мањим акцијама специјалних јединица покушавали да заробе Рачића, али без успеха.
У лето 1943. године мајор Драгослав Рачић је био на челу северног крила у четничкој офанзиви према приморју, у сусрет очекиваном савезничком искрцавању. Рачић је ослободио Бајину Башту и друга мања места са десне обале Дрине, учестовао је у ослобађању Вишеграда 5. октобра, а затим наставио да напада Немце и усташе према Сарајеву. Церски корпус се борио против Немаца на Соколцу, када га је са десног бока напао партизански Трећи корпус, а са левог партизанска Пета дивизија. Истовремено, четнике су са леђа упорно нападали Немци, са својим новим, свежим снагама. У таквој ситуацији четничке јединице успеле су да се повуку на полазне положаје без већих губитака.
Одмах после овога, ђенерал Драгољуб Михаиловић наредио је да се образују крупније јединице за одбрану Србије од комуниста, који су у међувремену, захваљујући британској помоћи, постали респективна војна сила. Мајор Драгослав Рачић најпре је био на челу Церско-мајевичке групе корпуса, а затим, од пролећа 1944. године на положају команданта Четврте групе јуришних корпуса, најелитније и најбројније четничке јединице, састављена најпре од пет, а потом, крајем лета, и од седам јуришних корпуса. Ови јуришни корпуси формирани су од најбољих бригада из постојећег корпуса. Под Рачићевом командом, као команданти јуришних корпуса, тада су били капетани Предраг Раковић, Никола Калабић, Војислав Туфегџић, Миломир Коларевић и Милош Марковић. Начелник Рачићевог штаба био је капетан Нешко Недић.
Четврта група јуришних корпуса, ојачана локалним јединицама, тешко је поразила партизанске дивизије које су, под командом Коче Поповића и енглеског мајора Џона Хејникера Мејџора, из Топлице продрле до падина Копаоника и Гоча. Од 5. до 27. јула комунисти су непрестано гоњени све до Радан планине. Рачић се затим вратио на Копаоник да сачека нову групу комунистичких дивизија, које су, под командом Пеке Дапчевића, долазиле из правца запада. Са променљивом срећом, Рачић се током августа борио против ових партизанских дивизија. Комунисти нису успели да пређу Западну Мораву и стигну до Шумадије, мада су били неупоредиво боље наоружани, а Рачић није успео да их врати преко Копаоника. Првих дана септембра комунисти се ипак повлаче према западу, у сусрет новим дивизијама које су долазиле из правца Босне. Још једна битка одиграла се на Јеловој Гори код Ужица, 8. септембра. Првог дана партизани су се повукли пред јуришом, али већ сутрадан четници су морали да одступе због огромне несразмере снага. Њихова нова противофанзива постала је бесмислена када су, почев од 19. септембра, источну границу Југославије прешле совјетска и бугарска армија.
Од октобра 1944. до маја 1945. године, потпуковник, а затим и пуковник Драгослав Рачић је био се повлачио са четницима кроз Босну. Марта 1945. године све четничке снаге подељене су у три колоне, са циљем: пробој ка Србији и дизање устанка против комуниста. Рачић је командовао левом колоном.
На ушћу Сутјеске у Дрину, на падинама Зеленгоре, маја 1945. године уништена је и главнина четничких јединица. Од тада, имало се равнати по Дражином наређењу: по тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добра нашега народа... Рачић је прешао Дрину, и у јесен 1945. године, са тринаест пратилаца, дошао у село Савковиће, на своју некдашњу територију. Видоје Обрадовић, син угледног домаћина Петка Обрадовић, направио је у свом дворишту земуницу, у којој су се они скривали до новембра. Тада их је издала једна жена из породице Обрадовића. Јаке снаге Озне опколиле су земуницу. Рачић је истрчао први, а за њим је кренуо највернији четник Вујица Николић, родом из села Сикирић код Љубовије. Када је видео да му је остао само један метак у пиштољу, Рачић је рекао: Вујице, батлија си. Што, шефе, уследио је одговор немам два метка. Да имам сад би убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живог би ме пекли, биле су последње Рачићеве речи. Разговор се одигравао пред очима породице Обрадовић.
Припадници Озне су из непосредне близине митраљезом изрешетали његово тело. Потом су Рачића изложили у Шапцу. Сахранили су га у Врбаку поред града, тачно на оно место где се данас налази аутобуска станица.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 23:20    Post subject: Reply with quote

Јездимир Дангић



Јездимир Дангић, четнички мајор (1897. - 1947.)
Рођен је 4. маја 1897. године у Сребреници, као свештеничко дете.
Још као ђак тузланске Гимназије и припадник босанске револуционарне омладине „Млада Босна“ осуђен је на три и по године затвора због велеиздаје Аустро-Угарске. Казну је одробијао у Тузли и Зеници, у време трајања Првог светског рата.
После рата, студирао је правне науке и радио у тузланском крају као полицијски чиновник и резервни коњички потпоручник. 3. јануара 1928. године преведен је у активну жандармеријску службу, са чином жандармеријског потпоручника.
За време априлског рата 1941. Дангић је командир Дворске жандармеријске чете која прати Краља Петра Другог од Београда до Никшића. Мајор Дангић избегава заробљавање од стране Немаца, и ускоро преко браће Тодоровића, активних ђенералштабних мајора, ступа у везу са пуковником Дражом Михаиловићем на Равној Гори. Дангић добија задатке организатора и вође устанка у источној Босни. Посебно се истакао у заштити Српског народа у Подрињу, од усташких злочина. Јездимир Дангић почиње са ширењем четничке организације по источној Босни.
По формирању ЈВуО, ђенерал Михаиловић му даје задатак да формира корпусне групе на простору источне Босне, а затим га је ставио за команданта корпуса источне Босне. Поред вођења непрестаних борби пред Дангићем је био још један озбиљан задатак прихват многобројних српских породица, углавном жена, деце и стараца, избеглих испред усташког ножа, и њихово пребацивање преко Дрине у Србију. За време привремене сарадње са партизанским снагама, Дангић са својим одредима заузима десетак већих места: Братунац, Сребреницу, Власеницу, Олово, Рогатицу, Фочу, Горажде и Чајниче. Не успевајући да се договори са комунистима о заједничким борбама, против непријатеља Српског народа, мајор Дангић испред четничких одреда објављује позив народу Босне да се сам бори против Усташа 1. октобра 1941. На месту команданта источне Босне остаје све до почетка априла 1942.
По формирању Владе Националног спаса у Београду, мајор Дангић се обраћа за помоћ Милану Недићу и почиње прве преговоре о помоћи Милана Недића Србима који живе у Босни. Почетком априла 1942. одлази на преговоре са Миланом Недићем у Београду где излаже тешко стање српског живља под Усташама. По повратку Јездимира Дангића у Босну, одсео је неколико дана у Ваљеву где је одржао један збор на коме је позивао на устанак Срба против Усташа. Међутим, агенти Анта Павелића који су надгледали овај збор су одмах дојавили немачким властима у Загребу да Дангић сарађује са владом Милана Недића против Усташа у Босни, а тиме и против Вермахта. Чим је немачки отправник послова Глејз фон Хорстенау о овоме обавестио Берлин, Милан Недић је морао да се правда пред генералом Францом Бемеом, а за мајора Дангића је организовано хапшење. Специјални агенти службе АБВЕР-а су пронашли Дангића у месту Рогачица близу Бајине Баште и у ноћи 11. и 12. априла 1942. на спавању га заробили. Овом акцијом је руководио официр Српских добровољаца Милош Војновић, који је имао конспиративно име Хајнрих Лаутнер.
Заробљени мајор Дангић је одмах послат у заробљеништво у немачки логор Стриј у Пољској. Као заточеник логора остаје све до почетка Варшавског устанка у августу 1944. Под заповедништвом генерала Бора Коморовског служио је као командант пешадијске бригаде за ослобођење Пољске од Немаца. Као и многе пољске официре, Совјети га заробљавају и одводе у логор Љубљанка у Москву.
Након успостављања дипломатских односа нове Југославије и земаља антифашистичког блока, мајор Дангић је испоручен југословенским властима да буде суђен за издају земље.
Суђење мајору Јездимиру Дангићу је почело фебруара месеца 1947. пред Војним Судом 3. Армије у згради данашњег пословног центра Скендерија у Сарајеву. Дангић је изведен пред суд под оптужбама да је помагао четнички покрет Драже Михаиловића, да је вршио масовне злочине, да је сарађивао са колаборационом владом Милана Недића, да је сарађивао са италијанским и немачкоим окупаторима и за издају земље.
Осуђен је на смртну казну и истог месеца стрељан.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 23:33    Post subject: Reply with quote

Момчило Ђујић



Војвода Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачићу код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама "Емилијаде" (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран покрет "Равна Гора", чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова. Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.

Војвода Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачићу код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама "Емилијаде" (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран покрет "Равна Гора", чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова. Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.
Ђујићи су старином из Босне а населили су се близу Книна, у селу Ковачић, уз извор реке Крке. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина. Момчило је рођен 27. фебруара 1907. године. Као и свака српска и патријахална породица и Ђујићи су су добро познавали прошлост, јуначку и хајдучку, испеване уз гусле и у десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких песама.

У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине и марљивости, био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији па се брзо прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома Петар Мркоњић од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У Стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Ђујић. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског попа.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Ђујић нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину стигло име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време свештеник из Стрмице залагао се за левичарске идеје. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, Ђујићеви идеолошки противници, оптуживали су Ђујића да је обична италијанска шпијунчина.

Комунисти су га нападали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим, тај штрајк је био згодна прилика за Ђујића да кроз своје говоре прекори власти због лоше, антирадничке и антиправославне политике. Због тих говора против државе и власти ондашњи котарски судија кажњава Ђујића са 10 дана затвора.

У априлском рату 1941. склања се у село Кистање које су окупирали Италијани, а потом се враћа у Стрмицу, где води народ у борбу против усташа. У то време Ђујић сматра да деловање Комунистичке партије Хрватске представља велику опасност за православно становништво тих крајева. Због тога организује народни збор у Црним Потоцима у новембру 1941. када се оснива Динарска четничка дивизија. Ђујић, који је већ био командант пука "Петар Мркоњић", бива изабран за команданта дивизије. Наредне године, на предлог генерала Драже Михаиловића, војвода Илија Трифуновић Бирчанин даје Ђујићу звање четничког војводе.

Током четири ратне године Ђујић и његова Динарска дивизија штите српски народ тог краја од напада усташа те покушавају онемогућити дубљу инфилтрацију комунистичких идеја. Првих дана децембра 1944. године надмоћније партизанске снаге опкољавају Ђујићеве четнике. У зору, 3. децембра, после тешких борби током книнске операције Ђујић, уз сагласност збора команданата, доноси одлуку о пробоју према Лици. У жестокој бици код села Пађени Динарска четничка дивизија пробија обруч, одлази у Лику, а потом у Словенију. Првог маја 1945. године Ђујићеви четници напуштају Словенију и одлазе у Италију где их западни савезници разоружавају.

Како је преживео Други светски рат, Американци су му дали у посед земљиште близу Чикага које се назива Libertywill (слободна воља). Tу се доселио заједно са својим официрима.

Ђујић на неко време прелази у илегалу пошто су југословенске власти тражиле његово изручење. После неколико година четници у емиграцији се консолидују и оснивају своја удружења. Војвода Момчило Ђујић био је на челу највеће четничке организације, Покрета српских четника Равне Горе, од њеног оснивања 1957. године. Истовремено, уређивао је гласило покрета, лист "Србија".

У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га "смрт стићи пре него се врати у Книн". Био је русофил, антикомуниста али је волео "Југославију, заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави".

Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству којима је изграђено више од 100 православних храмова.

Године 1991, након почетка оружаних сукоба између Срба и Хрвата у Хрватској, Момчило Ђујић у изјави за радио Б92 српском народу поручује: "Не бојте се Хрвата. То су плашљиве животиње, стрвинари. Ја сам се са њима обрачунавао у прошлом рату. Запамтите, са Хрватима не сме бити никаквих разговора - са њима можемо разговарати само кроз пушчане цеви. Они су црна војска Ватикана, а и сами не знају ко су. Границе српских земаља допиру доклен су наши храмови, наши домови, наши гробови. Бог је с нама, јер не отимамо ништа туђе, него тражимо своје. Нек се Хрвати испрече испред нас, па да видимо ком обојци ком опанци".
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:18    Post subject: Reply with quote

Војислав Лукачевић, четнички потпуковник
(1908,Београд - август 1945, Београд.)



Рођен у имућној банкарској породици. Гимназију и војну академије завршио у Београду. Имао је чин капетана војске Краљевине Југославије у резерви. Радио је пред сам рат у грађевинском друштву "Батињол".
По капитулацији, приступио покрету Драже Михаиловићу у лето 1941. и у њему остао све до јесени 1944. Лукачевић је био на високим положајима. Био је прво командант Старог Раса, командант Херцеговине, командант групе корпуса. Као четнички командант у Босни, руководио операцијама против НОВ и ПЈ, као и Усташа.Једно време командовао и четничким снагама у Црној Гори и Санџаку. У бици на Неретви руководио четничким положајима око Главатичева, Дрине и Калиновика. Као војни изасланик врховне комнаде ЈВуО фебруара 1943. одлази у Каиро, а затим у Лондон као делегат ЈВуОна венчању краља Петра и краљице Александре. У земљу се поново враћа крајем маја 1944. Лукачевић је био главни преговарач са југословенском избегличком владом у Лондону и разним функционерима око стварање "Независне групе отпора" ЈВуО који би имао задатак да обезбеди повратак краља Петра у земљу и обнову монархије у послератној Југославији.
После упада партизанских снага с јесени у Србију, Војислав Лукачевић септембра 1944. са својом групом санџачких јединица и комбинованим херцеговачким четницима је опколио Немце у Требињу. У току напада на Требиње, 29 херцеговачка НО дивизија је напала његове снаге у граду, што су искористили Немци и повукли се.
Лукачевић бежи према Гацку. Ту се налазила група Енглеза која се још раније искрцала код Дубровника. Лукачевић је отишао да преговара са том групом у намери да се преда и пође с њима. Међутим, разоружан је, ухапшен и спроведен према Никшићу, где је предат партизаниским јединицама.
Против њега, Драгутина Кесеровића и Ђуре Ђуровића је организовано прво јавно послератно суђење у главном граду.
Августа 1945. пред војним судом 1. Армије у Београду организовано је суђење против њега, Кесеровића и Ђуре Ђуровића.
Војни тужилац, пуковник Милош Минић је оптужио Лукачевића да је као командант четничких снага у Босни организовао покољ у Фочи, да је учествовао у истребљењу муслиманског становништва, да је сарађивао са окупатором у четвртој и петој непријатељској офанзиви, да је вршио злочине над припадницима НОП-а и да је сарађивао са квинслишком владом генерала Милана Недића.
Војно веће га је као и Кесеровића осудило на казну смрти стрељањем. Казна је извршена у Београду крајем августа 1945. Место стрељања никада није објављено.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:21    Post subject: Reply with quote

Петар Баћовић, четнички потпуковник и војвода.
(- април 1945, Јасеновац.)



Правни факултет и Војну академију је завршио у Сарајеву пре рата. Радио је као адвокат широм Југославије.
После капитулације војске Краљевине Југославије, одлази у Босну. По формирању Владе националног спаса генерал Недића, долази у источну Босну, а затим је вршио функцију шефа кабинета министра унутрашњих послова владе Милана Недића у Београду.
Недићев апарат је напустио почетком 1942. године, када одлази у Херцеговину и придружује се четничким формацијама у Херцеговини. Од јануара 1942. до јуна 1944. био је командант Команде оперативних јединица источне Босне и Херецеговине. Са мајором Војиславом Лукачевићем боравио је у специјалној мисији Драже Михаиловића у Каиру. 14. фебрауара 1944. послат је у Италију као пратња шефа енглеске војне мисије пуковника Вилијама Бејлија. У Барију је разоружан и враћен у Југославију без пртљага. Након тога, Баћовић се стално налази у штабу са Дражом Михаиловићем.
ухваћен је од Усташа на Лијевче Пољу, спроведен до Јасеновца и ликвидиран као и већина других официра крајем априла 1945. године.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:23    Post subject: Reply with quote

Предраг Раковић, четнички мајор и војвода Љубићки.
(Пријевор код Чачка - 15. децембар 1944, Миоковци, код Чачка)



Основну школу и гимназију завршио у Чачку. За време гимназијских дана дошао у сукоб са напредном комунистичком интелигенцијом. По одласку у Београд, уписује Војну Академију.
За време априлског рата био је на службовању у жандармеријској станици у Чачку. Избегао је заробљавање и повезао се са групом пуковника Драже Михаиловића.
На Равну Гору је дошао почетком јуна 1941. Ту је добио инструкције да организује Љубићки срез са поручником Радишом Чековићем. Раковић је формирао први четнички одред у Пријевору и околним селима.
По појављивању првих партизанских одреда у Љубићком срезу, Предраг Раковић води заједничке преговоре у селу Губеревцу 21. јула 1941. са партизанским представницима које је предводио Момчило-Моле Радосављевић око заједничке борбе са Немцима.
Учествовао је са партизанским одредима у освајању Чачка. По повлачењу главнине четничких снага из Србије крајем 1941, Предраг Раковић остаје са једним делом својих снага у Србију и добија овлашћење да се легализује под командом генерала Милана Недића како би прикупљао оружје од српских добровољачких јединица.
По наређењу пуковника Косте Мушицког, командант Петог добровољачког одреда, капетан Марисав Петровић је легализовао Раковићев одред 1. маја 1942. под именом "Самостални четнички Љубићки одред Танаско Рајић", а седиште му је било у Чачку.
Након неуспелог атентата који је организовао Војко Чвркић на Дражу Михаиловића, поручник Раковић је изведен пред Војни Суд због небудности. Ипак је пресуда донета у његову корист и он је ослобођен кривице.
По организацији ЈВуО у Црној Гори у лето 1942., поручник Раковић је унапређен у чин капетана и дата му је улога команданта Другог Равногорског корпуса који се налазио у Србију. Недалеко затим, по указу југословенске владе у Лондону, капетан Раковић је унапређен у чин мајора и дат му је орден "Карађорђеве звезде".
И поред тога што се налазио као легализовани командант у Србију, Немци су у лето 1943. спалили родну кућу капетана Раковића у селу Пријевору код Чачка. Његова мајка и најмлађи брат су на време успели да побегну. Исте године, Раковић је од старог Илије Бирчанина добио и титулу четнички војвода.
По образовању "националног фронта" против комунистичке опасности, мајор Раковић је послат у лето 1944. послат у Београд као пуномоћник генерала Михаиловића да координира између Милана Недића и Михаиловића у ради заједничких циљева. У Београду му је за политичког саветника додељен Александар-Цинцар Марковић, министар спољних послова у влади Цветковић-Мачек. Тада је у Београду уместо убијеног пуковника Милоша Масаловића, на месту шефа војног кабинета Милана Недића доведен предратни Михаиловићев пријатељ, генерал Миодраг Дамјановић, који се вратио из немачког заробљеништва. Тако је Михаиловић преко Дамјановића и Раковића искоришћавао споразум са Недића да би од њега узимао оружје и муницију за потребе своје војске.
Главну улогу у том послу одиграо је лично мајор Раковић и његова мудра политика. Раковић је преко генерала Дамјановића успео да издејствује да се ЈВуО упути 10.000 пушака, 50.000 метака, 20.000 пари униформи и 100 милиона из Народне Банке у Београду.
По одлуци Владе Националног Спаса да се све њене формације претопе у четничке под команду генерала Михаиловића, мајор Раковић је напустио Београд и поново се вратио у западну Србију јел је требао да се заустави партизански продор из Босне.
Раковићев комбиновани корпус се супроставио партизанској дивизији која је надирала у Србију. По уласку трупа Црвене Армије у Србију крајем лета 1944., Раковић је био притешњен око Чачка. Ту је писао командантима Совјетске војске да заједно нападну Немце. Ускоро је пристигао контигент тзв.Југословенске добровољачке бригаде пуковника Марка Месића који је захтевао да се Раковић и његови одреди хитно ставе под заповедништво Тита.
Мајор Раковић ово није прихватио, па је покушао самостално нешто да учини. 6. октобра 1944. у сарадњи са мајорима Дујом Смиљанићем, Драгишом Пеливановићем и потпуковником Драгославом Рачићем напао је Немце у Чачку, али без успеха. У околини града га је сустигло потерно одељење КНОЈ-а, које га је прогонило, па је Раковић са све радио-станицом морао да бежи.
Задатак који је по одласку у Босну Дража Михаиловић поставио Раковићу тицао се да обезбеди повратак главнине четничких снага у западну Србију и да обавештава Врховну Команду о најновијим догађајима.
Мајор Раковић је чинио све на обједињавању преосталих четничких снага у Србију, наступајући у име Врховне Команде. Почетком децембра 1944., Раковић се са радио-станицом сместио у селу Миоковци близу Чачка. На "Светог Николу" је послао последњу поруку Дражи Михаиловићу.
15. децембра 1944. у јутарњим часовима, батаљон из састава Друге пролетерске дивизије је дознао где се крије мајор Раковић и одмах је блокирао село и кућу где се Раковић са својим пратиоцима сместио. Командант батаљона је позивао Раковића на предају. Да не би жив пао у руке партизана, мајор Раковић је извршио самоубиство, док се његова пратња предала. Заробљена је и радио-станица, а у торби мртвог Раковића пронађене су и шифре за радио-станицу. Тело мајора Раковића је тога дана било изложено на пијаци у Чачку.
Мајор Предраг Раковић је био познат и као најригорознији четнички командант. Поред тога, као командант Другог Равногорског Корпуса због недисциплине и самовоље казнио је смртном казном потпуковника Милутина Јанковића и пуковника Јеврема Симића-Дршку.
Најмлађи брат мајора Раковића који је побегао испред Немаца 1943., Живорад Раковић догурао је до места професора Београдског универзитета, а једно време је био и народни посланик у Савезној скупштини.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:28    Post subject: Reply with quote

Младен Жујовић, Четнички потпуковник. Политичар.
(1895 - 1969)



Рођен је 5. јуна 1895. у Београду у имућној породици.
Детињство је провео уз млађу браћу. Основну школу и Другу мушку гимназију с великом матуром завршио је у Београду и у јесен 1913. године ступио на Војну академију (46. класа). После свега девет месеци школовања, ступио је у рат као питомац поднаредник.
Цео Први светски рат провео је на првим линијама фронта као водник и заступник командира Митраљеског одељења. За заслуге у рату одликован је орденом Белог орла с мачевима, двема златним медаљама за храброст, једном сребрном медаљом за храброст и енглеским Војничким крстом.
Године 1920. заједно с преживелим ратницима из 45. и 46. класе београдске Војне академије поднео је оставку на војну службу у знак протеста што су после уједињења новопримљени официри из бивше аустроугарске војске из политичких разлога унапређени за капетане II класе, док су они који су заједно са њим изашли као победници из рата остали са чиновима поручника.
Тада је разрешен војне службе. . Након напуштања војне службе, одлази у Париз где је дипломирао на Правном факултету 1923. године и докторирао 1928. године, одбранивши тезу "О уставној власти у српским уставима".
По повратку у Београд ступио је у адвокатску канцеларију свог пријатеља књижевника Драгише Васића, будућег подпредседника Српског културног клуба.
По објављивању мобилизације, поново облачи војну униформу и у априлском рату 1941. учествује као официр штаба ђенерала Миодрага Дамјановића, све до капитулације која га је затекла у Пријепољу.
Након тога, илегално живи у разним крајевима Шумадије све до јула 1941. када одлази на Равну Гору где се ставља на располагању пуковнику Дражи Михаиловићу у његовој предстојећој борби.
Том приликом поднео је Михаиловићу познати "Нацрт за формирање и организацију органа цивилних и политичких власти на које би се војничка страна Покрета имала ослањати".
Нацрт др Жујовића је усвојен на конференцији одржаној на Равној Гори и тада је образован Централни Национални Комитет у који је Младен Жујовић ушао као члан Михаиловићевог Врховног штаба.
Марта 1942. ухапшен је од стране Гестапоа у Београду, али је после два месеца условно пиштен због недостатка доказа.
Поново долази у штаб Драже Михаиловића 1942. године на Сињајевину у Црну Гору. Тада је је био изабран за чланове Извршног одбора ЦНК, заједно са Васићем, др Мољевићем.
Маја 1943. постављен је за команданта војних четничких снага у западним крајевима Југославије (Западна Босна, Лика и Далмација) са задатком да тамо уведе више реда и дисциплине и предузме офанзиву против партизана у западној Босни.
Тада је унапређен у чин потпуковника.
У Сплиту успева да покрет Драже Михаиловића још више веже за угледне Хрвате који су били југословенски оријентисани, али је ту био ухапшен по други пут, овога пута од Италијана.
Након Мусолинијевог пада, искористио је прилику после предаје италијанских снага и пуштен из затвора. У једном нападу на партизанске одреде под Динаром, тешко је био контузован, док је његов начелник штаба мајор Душан Мирић погинуо.
У околини Динаре остаје све до упада партизанских снага у Сушак, па затим на рибарском бродићем прелази Јадранско море и искрцава се у савезничкој бази у Бриндизију у Италији.
Дража Михаиловић га тада поставља за свог главног делегата у Председништву Југословенске краљевске владе и Војне команде у Каиру где одлази савезничким авионом. Након говора краља Петра II преко радија септембра 1944, Младен Жујовић напушта Африку и одлази у ослобођени Париз захваљујући помоћи француских војних власти, на авиону генерала Тестара.
Неколико је пута комунистичке власти из Београда тражиле су његово изручење југословенским властима. На суђењу Дражи Михаиловићу заједно са још 23 лица оптужених за издају земље и ратне злочине, које је одржано од 10. јуна до 15. јула у дворани Војнопешадијског училишта на Топчидеру у Београду, Младен Жујовић је осуђен на смрт у одсуству.
Притисак југословенских власти на Француску владу био је тако велики да је сам Жујовић морао да напусти Француску и оде у Америку.
Децембра 1950. се враћа у Париз.
Ту је и умро 15. новембра 1969. године. Сахрањен је на Париском гробљу "Мопарнас" у гробници свог таста генерала Ремон Пижоа.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:29    Post subject: Reply with quote

Душан Трбојевић
Душан Трбојевић је рођен 28. маја 1921. године, умро је 2. јуна 2003. у Чикагу.Родио се у селу Лапату недалеко од Плашког, у Лици, од оца Милована и мајке Цвете. Основну школу и нижу гимназију завршава у родном крају 1935. године, када конкурише за питомца Војно- техничког завода у Крагујевцу и исту школу завршава 1939. године. После завршене школе био је запослен у другом одељењу Војно-техночког завода све до априла 1941. године.
Половином маја 1941. долази у родни крај где се задржава само месец дана и поново враћа у Србију, под врло тешким околностима, у време страшног злочина и покоља српског становништва у усташкој Хрватској. Кратко време проводи у Београду, одакле одлази на службу у Шабац. Крајем августа 1941. напушта Шабац и ступа у Церски четнички одред под командом Драгослава Рачића. Учесник је у свим борбама од 1941. до 1945, године, под командом капетана а доцније пуковника Рачића, налазећи се на разним положајима, почев од обичног борца, десетара, наредника, командира чете и на крају комаданта Омладинског батаљона у Поцерској војно-четничкој бригади.
Оболева од тифуса 1945. године у околини Горажда. Транспортован је са већом групом тифусара и рањеника на путу од Јабуке (испред Месића) за Подроманију; под страшном хладноћом и снегом завејаним путевима, промрзле су му ноге тако да ће му касније бити ампутирано пола стопала десне ноге. Немци, који су се повлачили из Грчке, успут су прихватали комунистичке и четничке рањенике и транспортовали их за Сарајево фебруара 1945. године, а затим су га даље пребацили за Аустрију на даље лечење.
Петнест месеци проводи на лечењу у разним болницима Аустрије, и почетком маја 1946. године стиже у официрски логор (бивших југословенских ратних заробљеника) Марк-Понгао и ту остаје до децембра. У то време бива премештен у логор Астен крај Линца, где ступа у брак 1950. са својом супругом Адом. Исељавају се за Америку фебруара 1952. године, по доласку у Чикаго Душан постаје члан цркве и Српске народне одбране. Активно учествује у свим националним делатностима српске политичке емиграције. Више година је био члан Редакције одбора листа "Слобода" Српске народне одбране у Америци. Постаје члан Централног и Извршног одбора СНО.Написао је више чланака и ратних доживљаја у листу "Равногорска мисао".
Организује помагање поправке Саборног храма у родном крају Плашком (седиште Горњо- карловачке епархије пре Другог светског рата). Душан Трбојевић је један од дванест Срба, на челу са др Рајком Томовићем, који су организовали друштво "Пресвете Богородице" и купили имање на коме је подигнут манастир Нова Грачаница, на Трећем језеру близу Чикага. Помогао је и градњу храма Св. Саве у Београду.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:30    Post subject: Reply with quote

Звонимир Вучковић
Звонимир Вучковић-Феликс (1916. - 2004.), је рођен средином Првог светског рата у јулу 1916. године. Преминуо је на дан када је Скупштина Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета 29. децембра 2004. Родио се у Бијељини, завршио Нижу школу Војне академије 1936, потом служио у Загребу и у Војно-географском институту у Београду. Догађаји пред рат затекли су га у Краљевој гаради; после сазнања да ће се званична Југославија пребацити на страну Тројног пакта, поручник Вучковић је са своја два друга прешао југословенско-грчку границу 15. марта 1941. и пријавио се грчкој војсци као добровољац за борбу против фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Када је 27. марта влада, која је два дана раније потписала са Хитлером и његовим савезницима Тројни Пакт, била збачена, поручник Вучковић вратио се у земљу и придружио својој јединици у Јужном Банату.
Половином марта 1941, кад се сазнало да ће се потписати Тројни пакт, поручници Краљеве гарде Звонимир Вучковић, Момчило Смиљанић и Сава Конвалинка напустили су Београд и отишли у Грчку — да се тамо, као добровољци, боре и за слободу своје земље. На граници, оставили су, са својим сабљама, и писмо за кнеза Павла ове садржине: "Ваше Краљевско Височанство! Издају коју спремате осудиће цели народ. Ми смо за њу сазнали пре њеног извршења. И зато је одмах осуђујемо, напуштајући Краљеву гарду којом Ви командујете. Одлазимо у Грчку. Ставићемо се пријатељима на расположење за борбу против тираније. А ако Вас народ казни у часу издаје за Ваш злочин, вратићемо се у земљу да се као и наши очеви са великим непријатељем наше слободе до последњег даха боримо. Поручници: Смиљанић, Конвалинка, Вучковић."
После 27. марта, сва тројица вратила су се у Југославију. Избегао је после неуспелог рата заробљеништво и одмах се, јула 1941. придружио покрету отпора Драже Михаиловића који га је наименовао за команданта Таковског одреда. У борби против Немаца септембра 1941. Вучковићев одред је заробио неколико стотина немачких војника. Када је новембра 1941. избио грађански рат између Михаиловићевих јединица и партизанa. Вучковић је разочаран развојем у покрету отпора напустио команду, али је 1. децембра преузео команду свог одреда,јер је увидео да главну кривицу за избијање братоубилачке борбе носи Комунистичка партија Југославије. Приликом реорганизације Југословенске војске у Отаџбини, у јесен 1942. Вучковић је унапређен у чин капетана и постављен за команданта Првог равногорског корпуса, као и одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Почетком 1944. њему је био поверен задатак да се стара о заштити и евакуацији савезничких авијатичара оборених изнад територије Југославије. У припремању Светосавског конгреса, Вучковић је играо видну улогу уз Михаиловића који га је августа 1944. послао као свог војног изасланика савезничкој команди у Италији.
После рата, Вучковић се пребацио у Француску и потом у Сједињене Државе Америке,где је радио инжињерске послове у извесним металним индустријама. Између 1952. и 1956. био је члан одбора "Демократске мисли", на чијем је челу био Адам Прибићевић (1880. - 1957.). Сарађивао и у "Гласу канадских Срба" и у "Нашој речи". Од године 1966. Вучковић је биран за Главног одбора савеза ОСЛОБОЂЕЊЕ.
Вучковићева прва књига „Сећање из рата“ добила је, од стране Удружења српских писаца и уметника у Лондону, награду Слободана Јовановића као најбоља књига објављена у 1977. години изван земље.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:32    Post subject: Reply with quote

Радомир Петровић
Радомир Петровић-Кент је рођен 6. септембра 1917. године у селу Горњи Крупац, срез Алексинички, округ Нишки, од оца Велимира и мајке Дивне, као седмо дете. Родио се у 11,15 часова. Основни школу завршио је у свом селу Горњи Крупац, нижу гимназију у Алексинцу, а матурирао је у Нишу. Био је први ученик-матурант из његовог села. Године 1936. ступио је Војно-интенданску академију и 1939. када су Хитлер и Стаљин напали Пољску, произведен је у чин потпоручника.
У априлском рату 1941. године, био је у јединици под командом генерала Драшкића, на Кални, где му је био ратни распоред. Немци су два пута заробљавали Радомира Петровића, и он је два пута успео да им умакне. Домогао се густих крајишких шума, из који започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. у овиру Равногорског покрета, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом. Чим је чуо да пуковник Дража Михаиловић шаље официре преко Дрине, као помоћ најугроженијим делу српског народа, одлази на Равну Гору са молбом да се и он придружи изабраним. Пуковник Михаиловић му одређује ратни распоред код мајора Бошка Тодоровића. Међутим, судбина је хтела да се те вечери пуковник Михаиловић предомисли, када је сазнао да поручник Петровић потиче из једне од најугледнијих породица у Источној Србији, и да ће као такав бити од веће користи у свом родном крају.
Петровић добија један од најтежих задатака: да ступи у одред генерала Милана Недића у Зајечару, да отуда неопажено извуче наоружање и опрему у шуму, и да онда оснује јаку војно-четничку бригаду.
Тако је и било. Средином 1942. године Кент долази на чело Бољевачке војно-четничке бригаде. Учествовао је у многим борбама против Немаца и Бугара, а 1944. године и против комуниста. Спасио је америчке пилоте, који су после дејства немачке противваздушне одбране пали на територију Бољевачке бригаде. Када су у лето 1944. године комунистичке дивизије кренуле пут Дунава, у сусрет Стаљиновим трупама, Кент је у чину капетана, постављен за заменика команданта Комбинованог јуришног корпуса, најелитније четничке јединице у Источној Србији.
Августа 1944. године из једне четничке болнице, под лажним именом је упућен на лечење у Београд, одакле каналом за рањенике, одлази у емиграцију. Сматро је, као и многи, да је то привремени одлазак. Тако је у Зајечару остала Љубица Стојановић, његова велика љубав.
Нови живот Кент није желео да започиње далеко од Србије. Добио је папире за Аустралију, 1947, а потом и за САД, 1948. године. Са малобројним четницима емигрантима остао је у Швајцарску, у Женеву.
У емиграцији, Кент је био политички активан и помагао је људима, избеглицама од комунистичког режима.
Прво запослење је нашао у Уједињеним нацијама у Женеви, као чиновник. Али , на захтев комунистичких власт, добија отказ, заједно са још двојицом бивших четника, Александром Ђокићем ( Штаб 501 ) и Браниславом Ђокићем ( Демократска омладина ).
Ађутант и нераздвојан пратилац краља Петар II Карађорђевића, Кент је био од 1951. до 1956. године. Краља је описао следећим речима: "Био је диван човек, леп, добро васпитан, добар човек и добар Србин. Био би диван владар да је имао своју земљу. Овако, био је много несрећан. Енглези су га натерали да уради то што је урадио".
После службе код краља, Кент постаје званични тумач за српскохрватски језик у Женеви, па новинар при агенцији "Авала", коју су основале српске избеглице, а затим, до пензонисања, женевски директор Издавачке куће "Ла гилд" из Лозане.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 12 Feb 2007 01:33    Post subject: Reply with quote

Цвијетин Тодић
Цвијетин Тодић је био припадник четничких одреда током Другог светског рата. Рођен је у селу Стријежевица на Озрену 1910, а убијен је 1947
Основну школу је завршио у Трбуку, а два разреда гимназије у Тузли. Због сукоба са једним професором на националној основи је избачен из школе и зато се вратио се кући на пољопривредне послове. Живио је у заједничком кућанству са још три брата. Цвијетин тридесетих година оженио са Тривуном Топаловић из Стријежевице, са којом је добио троје дјеце.
Југословенску војску је служио у Сарајеву као пјешадинац, гдје добија чин поднаредника. Након распада Краљевине Југославије активно се укључује у припрему спрског устанка на Озрену. Када је Њемачка напала Совјетски Савез, из Зенице је избјегао Тодор Вујасиновић, стигао на Озрен и успоставио тијесне односе са угледним људима. Са Цвијетином је био у сталној вези и ноћима су договарали припрему устанка.
У љето 1941. године маглајски жандари и усташе НДХ (Независне Државе Хрватске) су ухапсиле Тодића и спровеле у маглајски затвор, гдје је подвргнут једномјесечном мучењу. Из затвора је пуштен након обећања брата Ристе да ће предати властима Независне Државе Хрватске сакривено оружје.
Недовољно опорављен од тешких удараца и безграничног малтретирања, Тодић је командовао устаничком групом која је имала задатак уништавања њемачких магацина муниције на Усори, приликом напада на Добој августа 1941. године. Успјешно окончана акција на Усори опредијелила је Тодићев ратнички пут. Првих дана устанка изабран је за командира устаника на добојском сектору. Лично је командовао у борбама на Трбуку и Осојници против Нијемаца септембра 1941. године. Тада је први пута рањен.
Необично херојство и вјештину командовања исказује у новембарским борбама против Нијемаца и усташа, а у јануару наредне, 1942. године једино се његова јединица (батаљон) није помјерила са брањеног територија. У контраударима у рејону Преслице, Ђукиног крста и Стријежевице успио је разбити Витешку бојну бранилаца Вишеграда; убити и заробити преко триста непријатељских војника. Тада постаје истински вођа озренског народа, што је у наредним борбама, све до првог потписаног примирја, стално доказивао на терену.
Након априлске идејно-политичке диференцијације међу борцима Озренског одреда 1942. године, Цвијетин Тодић је изабран за команданта Четничког одреда. Симпатизери комуниста су те и наредне године безуспјешно извели два атентата на њега. Трећи атентат на команданта Озрена покушали су да изведу Нијемци, али такодје безуспјешно.
Успостављањем примирја са властима Независне Државе Хрватске, којим је озренска територија добила одређену аутономију, формирана је ефикасна цивилна власт у пет општина, а потом четнички одред преформиран у корпус. За команданта корпуса именован је Цвијетин Тодић.
Велика непријатељска офанзива на озренске четнике, априла 1943. године сломљена је на Краљици (врх Озрена) у крвавим, вишедневним борбама са њемачким формацијама и припадницима "Вражије дивизије". Цвијетин Тодић је у тим борбама други пута рањен.
У љето 1943. године унапријеђен је у чин капетана Југословенске војске у отаџбини, а наредне године је унапријеђен у чин мајора због успјешних борби против партизанских јединица. Крајем фебруара 1945. године унапријеђен је у чин потпуковника. У октобру 1944. године одликован је Карађорђевом звијездом са мачевима трећег реда, а одликовање је уручио Врховни командант ЈВУО Драгољуб Михајловић у селу Бољанић на Озрену.
Када су након слома фашизма у Југославији власт преузели комунисти, предвођени Јосипом Брозом Титом, Цвијетин Тодић је са остатком најоданијих бораца прешао на герилско ратовање. Два пута је до своје смрти успио изненадити и разбити организоване потјерне јаче јединице УДБА-е; први пута у Бољанићу септембра 1945. године и други пута у Кожухама на Требави.
Потпуковник Цвијетин Тодић је пао у руке УДБЕ јула 1947. године код Брезика. Убијен је непосредно послије хапшења у Раичеву код Брезика, гдје је одмах и тајно закопан. Посмртни остаци му никада нису пронађени, нити се икада ико усудио да их тражи.
Цвијетину Тодићу је подигнут споменик на врху његовог родног села Стријежевице.
Back to top
View user's profile Send private message
унцле вања
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 01 Sep 2006
Posts: 753
Location: ган поинт

PostPosted: 12 Feb 2007 12:43    Post subject: Reply with quote

комунистичка пропаганда је неуморно радила на томе да докаже да су четници сарађивали са немцима. један од њихових главних ''аргумената'' на суђењу дражи михаиловићу је био састанак који се одржао у дивцима 11 новембра 1941.иначе је то био једини састанак са немцима који је дража имао током целог рата.
ово је био чисто војнички преговор,који не представљају ништа чудно у ратовима. чак су и сами савезници у другом свестком рату неколико пута преговарали са немцима па нису били издајници, а чињеница да су немци преговарали са дражом значи да су га третирали као праву зараћену страну, док то са партизанима није био случај.михаиловић на овом састанку није склопио никакав усмени нити писмени споразум са немцима. он је чак одбио било какву предају што је и била сврха овог састанка. за разлику од драже партизани су у горњем вакуфу 11 марта 1943 године за време битке на неретви са немцима склопили писмени споразум о ненападању, у коме су назначили четнике као своје једине противнике а не немце. комунисти су ово представили као чисто војничке преговоре зараћених страна.

да кажем пар речи о састанку на којем су поред драже присуствовали још и александар мишић(син војводе мишића ) обојица су били у потпуним униформама југословенске краљеве војске. пуковник бранислав ј. пантић и капетан голуб митровић који су били у цивилу.

немци су од драже тражили обустављање борбе и безусловну предају
у то спада предаја свог оружја као и целокупне муниције и опреме и
ослобоћење немачких заробљеника.

дражин одговор између осталог је био овакав
''као војник не стидим се што сам националиста.у том својству желим једино да служим народу ... наша дужност као војника да се не предајемо догод можемо издржати''

а ево и мало комунистичке монтаже и пропаганде на делу

фотомонтажа

оригинална слика

_________________
ПРАВДО СРБИЈЕ,СТИДИ СЕ!
Back to top
View user's profile Send private message Send e-mail
100%anti crnobeli
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Aug 2004
Posts: 871
Location: Вишњичка бања

PostPosted: 12 Feb 2007 13:07    Post subject: Reply with quote

Ма ајде што комуњаре кењају више од 60 година о томе,њихове лажи су одавно проваљене и мислим да се са њима више не треба упуштати у расправу око тога, јер то је јасно и врапцима на грани.
Међутим оно што мене у последње време страховито нервира су љотићевци.И за њих је Дража издајник,али зато што није сарађивао са Немцима,при том са невиђеном дрскошћу одвајају прекодринске четнике,говорећи да то није исто,како они ето нису имали готово никакве везе са Дражом малтене присвајајући Динарски дивизију као део СДК-а(за неупућене Српски Добровољачки Корпус илити војно крило Љотићевог ЗБОР-а),да су они били прави четници и остале бљувотине.
Равногорски покрет као такав имао је мана, али је далеко најсветлији део српског народа када је у питању Други Светски рат.
_________________
Шај LAV чека титулу...
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page Previous  1, 2, 3, ... 31, 32, 33  Next

View previous topic :: View next topic
Page 2 of 33

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop