DELIJE.net Forum Index www.DELIJE.net
Форум ДЕЛИЈА - навијача Црвене Звезде
 
 FAQFAQ   SearchSearch   MemberlistMemberlist   UsergroupsUsergroups   RegisterRegister 
 ProfileProfile   Log in to check your private messagesLog in to check your private messages   Log inLog in 

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ
Goto page 1, 2, 3 ... 31, 32, 33  Next
 
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија
View previous topic :: View next topic  
Author Message
Син Ј.Стевића
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 10 Feb 2006
Posts: 311
Location: обронци Сувобора и Маљена

PostPosted: 11 Feb 2007 10:31    Post subject: РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ Reply with quote

Као један од најзначајнијих (и најтрагичнијих) периода у српској историји 2. светски рат заузима посебно место.Самим тим и једина легална и легитимна српска војска на челу са својим генералом требало би да заузме посебно место. Нека наредни редови и странице буду наш скромни допринос сећања на генерала Михаиловића и све јунаке који су дали животе да нам се све ово данас не би дешавало.
Колико бисмо ми вредели,ако би њих заборавили.
_________________
Пао је у блато и осетио цев..видео је фацу брадату и дрску..видео је смрт и чуо је речи:Добродошли у Републику Српску!
Back to top
View user's profile Send private message
Син Ј.Стевића
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 10 Feb 2006
Posts: 311
Location: обронци Сувобора и Маљена

PostPosted: 11 Feb 2007 10:49    Post subject: Reply with quote

Текст М. Самарџић

Драгољуб Михаиловић рођен је 27. априла (по старом календару 14. априла) 1893. године у градићу Ивањица. Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, домаћину рашког села Тисовица.

Дражин отац Михаило Михаиловић (рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине, а крштен седам дана касније, у цркви Светих Архистратиха Михаила и Гаврила. Према протоколу крштених, који се данас чува у пожаревачкој општини, Дражин деда Милосав био је занатлија - папуџија. Истим занатом бавио се и кум Тома Костић, такође "житељ пожаревачки".

Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Касније се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка комунистичке војске у Београд.

Дража, Милица и Јелица рано су остали без родитеља. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.

Пошто је завршио четири разреда основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. У обе гимназије био је међу најбољим ђацима.

Војна каријера

Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.

Михаиловић је био у 2. прекобројном пуку Дринске дивизије, на дужности ађутанта у 1. батаљону, па је био упућен на бојиште. Други прекобројни пук био је у саставу Дринске дивизије, али је придодат Дунавској дивизији 2. позива која се састојала од четири пешадијска пука и учествовала је у бици код Куманова. После Кумановске битке Дража је унапређен за наредника и био је одликован сребрном медаљом за храброст. У Другом балканском рату 1913, против Бугара, 2. прекобројни пук је опет био у саставу Дунавске дивизије 2. позива, на правцу од Страчина до Криве Паланке, али је убрзо одвојен и додан Моравској дивизији 2. позива и учестовао је у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима.

Драgљуб Михаиловић је у овој бици учестовао као водник једне пешадијске чете. Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст, а убрзо после битке, 18. јула, произведен је, заједно са целом својом класом, у чин потпоручника.

После рата избила је албанска побуна, па је Михаиловић кренуо за Рашку област. После неколико месеци враћен је у Београд на дошколовање. Следеће године је избио Први светски рат, чиме је Михаиловић онемогућен да пређе из пешадије у артиљерију.

Први светски рат

У Први светски рат Дража Михаиловић је ступио у 3. прекобројном пешадијском пуку 1. позива, који је припадао Дринској дивизији. У Церској бици учестовао је као водник 3. чете 1. батаљона. 9. септембра постао је и заступник рањеног командира 2. чете 3. батаљона, капетана 2. класе Чедомира Станојловића.

У Колубарској бици, Драгољуб Михаиловић, сада водник 3. чете 1. батаљона, се истакао 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Предложен је за златну медаљу за храброст.

Ратну 1915. годину Михаиловићев 3. прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула, да би крајем септембра наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца. Ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра. Тада је прекомандован у пуковско митраљеско одељење, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.

Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Половином тог месеца отпочела је повлачење српске војске кроз Црну Гору и Албанију. У саставу свог митраљеског одељења, Дража се повлачио на потезу Беране-Подгорица-Скадар.

Михаиловићев 3. прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу митраљеског одељења 2. батаљона 23. пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем 3. и 2. прекобројног пешадијског пука и позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.

На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године.

Почетком следеће године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани и југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године.

Орден белог орла са мачевима 2. реда добио је 14. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.

Међуратни период

Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913, он је и сада упућен у гушење албанске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде.

Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.

Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Бранковић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922 и Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду.

Следеће, 1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе.

Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде.

Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. Орден југословенске круне 2. реда. Чин пуковника добио је на Васкрс 1930. године.

Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарице. Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.

Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па јепремештен за војног аташеа у Прагу. Пуковник Дража Михаиловић je стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Ту је, 1. децембра 1937, одликован Орденом југословенске круне 3. реда. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи - на српску, хрватску и словеначку - јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора.

После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.

Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади, немачки посланик Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника ђенералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.

Други светски рат


Избегавајући да га окупатор зароби у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза) већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Британцима и са емигрантском владом. У ноћ између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу и почетком октобра стигла на Равну гору у штаб Драгољуба Михаиловића.

Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михаиловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског ђенерала) и поставила за начелника штаба команде Југословенске војске у отаџбини и министра војног.

Ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, Михаиловић је правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941., у првој тачки он са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској....

За рад у прелазном периоду Михаиловић je истиcao да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање Д. Михиловић каже: Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом, што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:

1.казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и
2.учинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.

Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али се из спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.

Четнички прогласи често садрже позиве на јединство, слогу и равноправност свих Срба, из разних српских предела, о чему предратне власти нису довољно водиле рачуна изазивајући оправдано незадовољство код такозваних Срба пречана.

Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Већина емигрантских политичара су и даље били пуни обзира према Хрватима, док су усташки покољи Срба налагали као једино рационално решење дефинитивно српско-хрватско разграничење. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од вршљања краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.

Равногорска великосрпска идеологија је, 1942. овладала и свим следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Пораз у бици на Неретви, је уздрмао покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. године.

На Техеранској конференцији Стаљина, Рузвелта и Черчила је донета одлука о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943, дан уочи заседања АВНОЈ-а.

Као пандам Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника ЈВуО.

Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића, ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Ивана Шубашића.

Издаја западних савезника и препуштање целе Југославије комунистичком тиранину Титу идеолошки су потпуно дезоријентисали Равногорски четнички покрет, јер су све његове политичке пројекције почивале на процени да ће доћи до искрцавања западних савезника на Балкану, њихових сукоба са Совјетским Савезом у непојмљивом антикомунизму Рузвелта и Черчила. Ништа се од тога није испунило. У војној структури четника долази до поремећаја, разбијања јединства, недисцицплине и осамостаљивања регионалних команданата, од којих сваки почиње да води неку сопствену политику. Многи од њих већ отворено вербално иступају против Драже Михаиловића и његове политике, оспоравајући му даље вођство и компетентност.


После Другог светског рата

Наставак борбе и заробљавање
Петог маја се Михаиловић последњи пут чуо са радио-станице. На Ускрс 6. маја 1945. у 11 часова војничке колоне су стале. После кратке службе прочитана је последња Михаиловићева заповест:” Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наша патња су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете д
_________________
Пао је у блато и осетио цев..видео је фацу брадату и дрску..видео је смрт и чуо је речи:Добродошли у Републику Српску!
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 13:26    Post subject: Reply with quote

Доброслав Јевђевић



Доброслав Јевђевић је рођен у свештеничкој кући, од оца Димитрија и мајке Анђелке, у Милошевцу код Праче 1895. године. Као члан Младе Босне учествовао је у неуспелом атентату на аустријског генерала Поћорека 1908. године, када му је било свега 13 година, а потом и у сарајевском атентату 1914. године. Тада је ухапшен и крај Првог светског рата дочекује у затвору. Између два рата био је публициста и политичар (један од вођа Орјуне и ЈНС-а). Током Другог светског рата најпре је обављао политичке дужности у западним српским крајевима, а 1944. постаје командант Команде ЈВуО за Горњу Лику и Хрватско приморје, односно два корпуса која су постојала у тим крајевима: Личко-кордунашког и Приморског корпуса. Крајем те године прешао је на савезничку територију у Италији. Године 1942. добио је звање четничког војводе.
Поручник Неђељко Б. Плећаш, у својој мемоарској књизи "Ратне године 1944-1945", војводу Јевђевића описује следећим речима: "Он је схватио, боље него ико други, да је после ратне трагедије (априла 1941) био најважнији посао да се спасу српски животи. Томе се циљу он био сав посветио. Он је све гледао српским очима. Није се заносио ни Савезницима, ни окупаторима, ни пријатељима ни непријатељима, већ је вагао на националном кантару и мотрио ко ће у ком моменту више користити нашем народном интересу. У том раду, он се понекад огрешио о интересе Савезника, често се грешио о интересе окупатора, али се никада није огрешио о интересе српског народа".
Војвода Јевђевић је у емиграцији је био почасни доживотни председник Организације српских четника "Равна Гора". Објавио је књигу четничких новела "Капи крви" (1950), као и књиге "Сарајевски завереници" (1953-1954) и "Од Индије до Србије - три хиљаде година српске историје" (1961). Основао је и уређивао "Српске новине". Умро у Риму 2. октобра 1962.
Back to top
View user's profile Send private message
Масимо
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 27 Mar 2006
Posts: 675
Location: Правац Пелинковац

PostPosted: 11 Feb 2007 13:34    Post subject: Reply with quote

Благоје Јововић

Благоје Јововић-Благо је рођен 1922. године, умро је 2. јуна 1999 у Росариу, Аргентина. Родио се у село Косић, у близини Даниловграда, у племену Бјелопавловића, од оца Јова и мајке Радуше ( девојачко Делибашић ). Био је борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавловићкој војно-четничкој бригади и човек који је извршио атентат на Анту Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса.

Другу светски рат

Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавловићима.

Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.

Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Бају Станишића, који се под Острог дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баје Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. Крајем 1941. комунисти су били протерани из Црне Горе. 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавловићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића. Благо је постављен за водника у штабској чети.

Марта и априла 1943. године учествавао је у борбама у Херцеговини за одбрану Јадранског залеђа од комунистичких снага, које су пробојом до приморја желели да спрече најављено савезничко искрцавање.

Септембра 1944. године налазио се у састав делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовала су малим бродом који се звао "Тендер" од Котора до Торантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и његових партизана.

Емиграција

Благоје је у Италији је боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс Сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.

За време рада у Интелиџенс Сервису упознао је неке Јевреје који су га обавестили да Анту Павелића у Италији, крије Католичка црква под лажним именом. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.

Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини Благоје је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар,хотелијер,трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.

Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине "Свети Сава", један од оснивача Удружења бораца "Дража Михаиловић".

Атентат на Павелића

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Анте Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов брат Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић.

Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе "дана независности" НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео. Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.

У среду, 10. априла у 9 часова, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу атентатора испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.

Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакције аргентинске власти, које су одмах интервенисала.

Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек "који је много учинио за хрватски народ". Између осталог осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:
„Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност...“


Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду.

Наручилац атентата је био бивши председник југословенске владе Милан Стојадиновић[тражи се извор], који је у Буенос Ајресу радио као финансијски саветник и власник дневног листа. Стојадиновић је атентаторима пружио заштиту од аргентинских власти и његова је заслуга што никада нису откривени.
_________________
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 14:17    Post subject: Reply with quote

ево да ископирам ове потове о Равногорцима из топика Српска историја ради боље прегледности под-форума

Бајо Станишић, Четнички пуковник
(1890 - 1943)

Рођен је је у Винићима код Цетиња 1890. године.
Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу на Цетињу 1907. године.
У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у немачки логор "Boldogason" у ком је провео све до пада Аустро-Угарске 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи и Требињу.
У Билећи је вршио дужност командира Подофицирске академије. Чин пуковника добио је 1940. године.
За време априлског рата био је командант је 38. пука који је једини напредовао код Скадра у војним операцијама. По капитулацији се повезао са Црногорским официрима, међу којима су били Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић и почео припреме за дизање устанка.
За време Тринаестојулског устанка 1941. био је и члан привремене команде народноослободилачких група Црне Горе, а крајем јесени се налазио у штабу Вражегримско-Паковићко-Петрушинског Народноослободилачког покрета. Пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант.
Са италијанским представницима је направио споразум 11. фебруара 1942. године у село Рсојевићи, код Даниловграда и отворено се изјашњавао против НОП-а. Био је у свим борбама које су се у братоубилачком рату водиле на простору Црне Горе читаве 1942. године.
Почетком 1943. пуковник Станишић се налазио у Херцеговини, организујући своје одреде ради уништења партизанског покрета.
У јесен 1943. са генералом Блажом Ђукановићем је преселио свој штаб у манастир Острог. Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опседне и ликвидира Станишићев и Ђукановићев штаб у самом Острогу.
Напад је почео 17. октобра 1943. Зидине острошког мамастира тучене су топовима. Блажо Ђукановић и Бајо Станишић су давали жилав отпор из самог манастира. Пуковник Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, мисећи да ће му стићи помоћ из Никшића. После 4 дана опсаде, 21октобра предао се први генерал Ђукановић са нешто војника, а затим је осуђен на смрт и стрељан. Једини отпор је остао да пружао пуковник Станишић са своја два синовца. И поред партизанског повика да се преда, Станишић остаје до краја. Пред његову смрт, самоубиства су извршили његови синовци, а он је погинуо пуцајући са прозора Острошког манастира.
Тело му је бачено низ острошке литице. После његовог погубљења, запевана је партизанска песма:
"На острошке греде двије-Бајова се чапра вије!"
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 14:18    Post subject: Reply with quote

Миодраг Палошевић, четнички потпуковник.
(1901 Београд - 13. мај 1945, Зеленгора)

Миодраг Палошевић је рано остао сироче. Кад је српска војска 1915. године отпочела повлачење пред несразмерно надмоћнијим непријатељем, он се придружио војсци која је одступала са краљем Петром Карађорђевићем. Било му је свега петнаест година кад је прешао Албанију и када је негде при повлачењу наишао на одред пуковника Војина Поповића, чувеног Војводе Вука.
Тако је млади Палошевић био повезан са четницима Војводе Вука и на тај начин постао четнички војник. Са четницима је остао до онога дана док српска влада није нашла могућности да део своје омладине, који се нашао са војском, пошаље на школoвање у савезничку Француску.
Миодраг Палошевић је после рата са једном од првих послератних класа завршио у Београду Војну академију. Као коњички официр, службовао је у разним крајевима земље, понајвише у Београду, где је једно време био ордонанс-официр команданта града, генерала Воје Томића. Пред сам рат, када су формиране јуришне јединице војске Краљевине Југославије, мајор Миодраг Палошевић је постављен за команданта Првог јуришног батаљона у Новом Саду. На челу тог батаљона ушао је у априлски рат. После тешких губитака, које је батаљон претрпео неколико дана пре капитулације на бијељинском аеродрому. Мајор Палошевић се са нешто људства повукао у босанске планине. Крајем априла у околини Хан-Пијеска, срео је пуковника Дражу Михаиловића и ставио му се под команду.
Заједно са групом официра који су пратили Дражу Михаиловића, мајор Палошевић долази на Равну Гору и присуствује проглашењу четничке организације као легитимног наследника борбе против Немаца.
Мајор Палошевић, као један од најближих Михаиловићевих сарадника је био главни организатор четничког покрета. По црквеним портама и школским двориштима сазивао је ноћне зборове и објашњавао сакупљеном народу циљеве четничког покрета.
По успостављању привремене сарадње са партизанскиm одредима, Палошевић је био заповедник четничким одредима које су водиле борбе око Крагујевца у октобру 1941. и на Рапај Брду.
Мајор Палошевић је био увек присутан у Врховној Команди ЈВуО . По формирању првих јачих јединица у лето 1942 . мајор Палошевић је био на функцији главног инспектора трупа, а од 1943. био је командант Ваљевског корпуса, да би по организацији првих официрских школа ЈВуО постао командант Школе резервних официра за официрске кандидате у селу Ба.
Након преформација преосталих четничких корпуса на састанку у Модричи 10 март 1945. Палошевић је добио задатак да командује Ђачком групом и са њом се заједно налазио на Зеленгори где је организација ЈВуО претрпела одлучујући пораз против партизанских јединица у мају 1945.
У одсудној бици на Зеленгори потпуковник Палошевић био у средњој колони Врховне Команде. После разбијања преосталих четничких снага, Палошевић је остао са групом од 25 војника и повлачио се испред партизанских јединица. 13. маја 1945. у покушају да пређе Сутјеску, налетео је на нову партизанску потеру, па се повукао у правцу Пиве. Ту га је сустигао и опколио један батаљон црногорске бригаде који је позивао и њега и његове борце на предају. У пуцњави која је затим настала, Палошевић је погинуо.
Да га партизани не би препознали, неко из његове пратње му је после погибије одсекао косу и браду. Његово тело је скупа са осталим изгинулима бачено у Сутјеску на утоку Дрине.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 14:19    Post subject: Reply with quote

Драгиша Васић (Горњи Милановац 2. октобар 1885 - јун 1945, Бања Лука) је био српски књижевник, академик и адвокат


Као младић послат је на школовање у Београду. Пре почетка Првог светског рата студирао је књижевност и права. Био је угледни професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и посветио се једино књижевности. Био је добар писац и песник. Рано је остао удовац. Прва жена му је била кћи председника Српске владе др Ивана Рибарца. У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије, да би се из рата вратио са чином мајора у резерви. Драгиша Васић је био велики поборник организације „Црна Рука“. Протествовао је код тадашњег председника владе Пашића да се генерал Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. После Солунског процеса заоштрио је односе са државом. По завршетку рата, одлази у Горњи Милановац и наставља да се бави књижевношћу.
Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „ Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Михаило Вемић који је једва извукао живу главу на Солунском процесу. Прелаз Српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака "Утуљена кандила"(1922). Комунистичком покрету се замерио својом књигом „Црвене Магле“ (1924). Васић је сматрао да је комунизам тренутна појава и да ће врло брзо нестати.
Драгиша Васић одлази у Москву 1925. године. Ту је упознао своју будућу супругу. Из тога брака родила му се ћерка Татијана. Заједно са будућом супругом враћа се поново у Београд где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији. Као једног од угледнијих човека тога времена, додељена му је титула Академика, а врло брзо Драгиша Васић постаје потпредседник Српског Културног Клуба са средиштем у тадашњем Капетан Мишином здању, одмах по његовом оснивању у Београду 1937. године. Ту се употнао са будућим поборником четничког покрета др Стеваном Мољевићем, који је био председник Бањалучког одбора клуба.
По почетку Априлског рата нашао се на пропутовању по Црној Гори. Одмах након капитулације Југословенске војске, Васић одлази у родно место и повлачи се из јавног живота. По формирању првих партизанских одреда у Таковском срезу, Драгиша Васић, бојећи се да ће пасти у њихове руке и да ће настрадати због својих предратних полемика одлучује да се приклони организацији пуковника Драже Михаиловића.
Из свог села пише неколико писама на Равну Гору. По наређењу пуковника Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић и поручник Звонимир Вучковић долазе воловским колима по њега преобучени у сељаке половином августа 1941. Већ 17. августа Драгиша Васић стиже у штаб Драже Михаиловића у место звано Бабина Глава на Равној Гори. Пуковник Михаиловић је добро знао предратне заслуге Драгише Васића па га је убрзо уврстио у свој штаб као политичког делегата. Васић је почео да политички уздиже четнички покрет. Убрзо, пуковник Михаиловић поставља Васића за свог личног делегата, а затим и за политичког делегата читаве Врховне Команде. Драгиша Васић се апсолутно противио предлогу пуковника Михаиловића да се Краљевска Југословенска војска преименује у Српску Војску, објашњавајући да има већи број официра који су Хрвати, Муслимани и Словенци, те да је четнички покрет само наставак неуспелог априлског рата старе југослковенске државе. Драгиша Васић се својим залагањима и предлозима врло брзо наметнуо пуковнику Михаиловићу.
За време привремене сарадње партизанских и четничких одреда у западној Србији, Васић је у својству четничког делегата за политичка питања био присутан на свим састанцима. Тако је на другом састанку препознао покрајинског секретара за Ваљевски округ Милоша Минића, несвршеног адвоката из Чачка који се представљао под лажним именом.
По заузећу Горњег Милановца септембра 1941. Драгиша Васић преузима уређење првог листа ЈВуО под називом "Слобода или смрт". Васић је свој целокупшни боравак на Равној Гори од половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој историји. Васићева „Историја Равне Горе“ је била куцана на писаћој машини и имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком историјом саме Равне Горе, затим априлским сломом и капитулацијом, организацијом Драже Михаиловића, преговорима са партизанима и своја запажања. Будућа секретарица партизанског чачанског одреда је била особа која је куцала Васићеву историју. Ова историја остала је негде у Србији после повлачења главине четничких одреда децембра месеца 1941. Васић је сакрио да не би пала Немцима у руке. Поред књиге, сакривена је и прва скица грба Четничке Врховне Команде у пећини на Равној Гори коју су Немци пронашли и уништили.
Након повлачења Четничких снага из Србије крајем 1941. одлази у Црну Гору. Стално је био присутан у Врховни Штаб пуковника Михаиловића у Шеховићима код Колашина. По формирању Врховне Команде ЈВуО 27. јуна 1942. Васић је заједно са др Стеваном Мољевићем био задужен за пропаганду. Све до краја рада у четничкој Врховној Команди сматран је за другог човека Равногорског покрета, одмах после генерала Михаиловића. Међутим водећу улогу у четничком покрету почиње полако од 1943. да стиче др Стеван Мољевић. Драгиша Васић је једно време био ван политичих домашаја и боравио је у Гружи коју је држао легализовани одред капетана Предрага Раковића.
Нови подстрек Драгиша Васић добија на Светосавском конгресу у село Ба, близу Љига у другој половини јануара 1944. Драгиша Васић је отворио Конгрес са балкона основне школе Краљица Марија у село Ба пред великом скупином народа. На Конгресу је изабран за члана Централног Националног Комитета (ЦНК), а затим и за секретара Извршног одбора ЦНК. У ЦНК вршио је функцију председника правног и законодавног одбора.
На следећем састанку четничких првака у родном граду генерала Михаиловића 21. октобра 1944., Драгиша Васић је предлагао да се четнички покрет мора очувати по сваку цену. Васић је одбио предлог потпуковника Павла Ђуришића да главнина снага крене у Црну Гору, последне Јадранску обалу и дочека искрцавање савезника. По разлазу са Дражом Михаиловићем, Драгиша Васић напушта четнички штаб код Лознице почетком априла 1944. и са пуковницима Остојићем и Лалатовићем креће преко Дрине у Босну.
Драгиша Васић је био један од ретких четничких бегунаца кога није снашла судбина Лијевче Поља. Са нешто од преко стотину војника и официра одбио је да поверује у гарантије Секуле Дрљевића са Усташама и окренуо натраг према Бања Луци. Међутим ту је колону спазила и опколила бригада Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈА). Драгиша Васић је одмах признао ко је и шта је. По наређењу министра за Босну и Херцеговину у Влади ДФЈ-а Ђуре Пуцара-Старог одведен је и затворен у Бањалучкој гимназији. Његово заточење нигде није јавно објављено, па су сви мислили да га је снашла судбина Остојића, Ђуришића и Лалатовића у Јасеновцу. То је посведочила његова ћерка Татијана Васић. Једино је знала да јој је отац жив и да није страдао у Јасеновцу. У међувремену, постојале су индиције да су Васића спремали да буде сведок на суђењу Драже Михаиловића. Међутим, по наређењу Ђуре Пуцара Старог Драгиша Васић је изведен на тајно суђење у Бања Луци почетком јуна 1945. По кратком поступку, осуђен је на смрт као главни идеолог четничког покрета Драже Михаиловића. Стрељан је истог месеца у истом граду.
Записници са суђења и пресуда нигде не постоје. У литературама је протурана вест да је Васић страдао у Јасеновцу заједно са осталим похватаним четницима на Лијевче Пољу. Неки аутори су отишли толико далеко да су писали да је Васић уствари замењен за неке похватане Усташе на основу погодбе које су имали Народноослободичачки покрет и Усташка држава пред крај рата, па је тако доспео у комунистичке руке. На основу тих уговора, Комунисти су пустили неке веће Усташке личности да слободно беже Запад док они не затворе потпуно обруч.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 14:22    Post subject: Reply with quote


Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 14:24    Post subject: Reply with quote

поручник Сима Узелац оснивач Одреда смрти, јединице за извршавање најтежих задатака. Током опсаде Краљева храбро је погинуо готово са целом јединицом.

Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 14:26    Post subject: Reply with quote

Јован Дероко



Јован В. Дероко (1916, Прокупље - 6. новембар 1941, Село Љубић код Чачка), четнички капетан II класе.

Рођен у сиромашној породици. Након избијања Топличког устанка, породица се пребацила у источну Србију.

Војну академију је завршио у Београду неколико година пред почетак Другог светског рата и убрзо је унапређен у чин капетана. За заслуге у служби одликован је орденом белог орла, а потом је унапређен у чин капетана II класе и преведен у ђенералштабну припрему. Пред почетак рата у Југославији службовао је у Загребу као артиљеријски капетан. На том положају га је дочакао и Априлски рат. Његов дивизион је био распоређен на периферији Загреба где је доживео издају хрватских официра. Пошто је немачка армија без борбе ушла у Загреб, капетан Дероко се повлачи у правцу Црне Горе да би избегао заробљавање и наставио евентуални отпор по Симовићевом плану Р-41 на Бојани.

Након потписивања капитулације, са неколицином официра одлази у Боку Которску у намери да се повеже са избегличком владом у Лондону и стави јој се на располагање као официр који жели да настави борбу. Ту му се придружио и поручник Звонимир Вучковић који је после капитулације побегао у Црну Гору.

Капетан Дероко је у Боки Которској сазнао да се негде у западној Србији крије и пуковник Михаиловић и тражио је везу да дође до њега. Дероко је ускоро ухватио везу са истакнутијим политичарима који су му открили где се налази пуковник Михаиловић. Капетан Дероко стиже на Равну Гору половином јуна и убрзо се истиче као један од најспособнијих команданта. Поред тога, Јован Дероко је био најмлађи капетан у читавој четничкој организацији. После организације првих четничких одреда, Дероко је добио задатак да организује Љубићки срез.

У првим четничко-партизанским акцијама у западној Србији, Јован Дероко је учествовао у ослобођењу Чачка заједно са Јеличким партизанским одредом. У граду су заробљена два немачка топа која су одмах предата капетану Дероку који их је уврстио у своју јединицу. Тако је Дероко постао командант прве артиљеријске јединице четничких снага у западној Србији. По ослобођењу града, Дероко је постављен за привременог представника четничке команде у Чачку, док је Ратко Митровић био одређен са представника партизанске команде. Пуковник Михаиловић је затим капетану Дероку поверио дужност начелника штаба Врховне Команде, а затим му је додељена команда над артиљеријском јединицом која је учествовала у опсади Краљева.

Опсада Краљева је изведена у току првих дана октобра и трајала је скоро месец дана. Командант четничких снага био је мајор Радослав Ђурић, а капетан Дероко је имао функцију Начелника Штаба мајора Ђурића и истовремено команданта артиљеријских јединица које су биле лоциране на Ибру. Током опсадних дејстава, Дероко је успео да онеспособи немачки аеродром у околини Краљева (данас Лађевци) и да пресече комуникацију Краљево-Београд.

Неуспех опсаде Краљева је био праћен и почетком грађанског рата између партизана и четника. После четничког напада на Ужице 2.новембра 1941. (Битка на Трешњици), Дероко је посео нове положаје. По отпочињању првих озбиљнијих борби између четника и партизана, капетан Дероко је предстаљао четничку делегацију на преговорима о престанку сукоба. Први састанак је одржан у селу Дракчићи близу Чачка. На том састанку се поред Дерока појавио и мајор Ђурић са четничке и Средоје Урошевић-Уча са партизанске стране. Међутим преговори су завршени без резултата. За време преговора, Дероко је наредио да се ухапси партизанска делегација као одговор на напад партизана на четнички штаб у Чачку. После мучних преговора, Дероко је ипак ослободио делегацију, али су партизани тада већ опкољавали село. Тако је дошло до оружаног обрачуна који је трајао све до протеривања Дерока и његове групе из села.

Тада је Дероко посео са топовима нови положај на Љубићу у намери да изврши бомбардовање Чачка којег су тада држали партизани. Партизанска извидница открила је Дероков положај на Љубићу, па је као превентива упућен Јелички партизански одред да осујети Дерока. До борбе је дошло у поподневним часовима 6. новембра 1941. на Љубићу. Партизани су гледали да униште два топа са којима је Дероко располагао. Дероко је заузео положаје на брдашцу поред једног потока са којег је имао добар увид у ситуацију на терену. Међутим у покушају да одбије партизанску колону која је напредовала уз брдо, погинуо је поред својих топова када га је пушчано зрно погодило у главу. После тога, партизани су преотели два топа и уврстили их у састав својих јединица.

По другој верзији, Дероко је био лакше рањен, па је сишао до потока да превије рану. Ту га је пронашао један партизански вод и стрељао на лицу места.

Када је погинуо Дероко је имао свега 25 година. Био је један од најмлађих капетана у војсци Краљевине Југославије и један од способнијих команданата. За Дерока је важила нарочита максима да је био изврстан „диверзант“. Он би ноћу са још двојицом пратилаца разоружавао на препад немачке стражаре и шпијунирао њихову територију. Осим што се показао као способан командант, био је и одличан писац.

Пошто је живео у Топличком региону у годинама отпочињања славног Топличког устанка 1916.године, Дероко је написао књигу „Топлички устанак“, још када се припремао да ступи у ђенералштабну припрему.
Back to top
View user's profile Send private message
Масимо
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 27 Mar 2006
Posts: 675
Location: Правац Пелинковац

PostPosted: 11 Feb 2007 15:04    Post subject: Reply with quote

Прилично темељан текст који се бави организацијом и структуром ЈВуО.

Jугословенска војска у отаџбини[/list][/code]
_________________
Back to top
View user's profile Send private message
Rudolf Archibald Rays
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 12 Jan 2006
Posts: 453
Location: планина Цер

PostPosted: 11 Feb 2007 17:37    Post subject: Reply with quote

Врховна команда Југословенске војске у отаџбини:

Врховни командант: Краљ Петар II Карађорђевић
Начелник штаба Врховне команде: Драгољуб Дража Михаиловић
Начелник Оперативног одељења пуковник Марко И. Лалатовић
Помоћник и заменик начелника Оперативног одељења: пуковник Лука Балетић
Начелник Обавештајнг одељења: мајор Слободан Нешић (јануар – септембар 1944), затим пуковник Јовица Црвенчанин ( до новембра 1944; одлетео за Италију са америчком војном мисијом), пуковник павле В. Новаковић (до марта 1945) и мајор Љуба Јовановић ''Патак'' (емигрирао, умро у Француској)
Помоћник заменика начелника Обавештајног одељења: потпуковник Никола Милекић (погинуо на Зеленгори маја 1945)
На служби у Обавештајном одељењу: капетан Велимир Зарић (данас живи у САД-у; почасни председник Српског Равногорског покрета) и капетан Душан Милутиновић.
Шеф Пропагандног одељења: Војин Андрић (робијао под комунистима; око 1960. убијен по изласку из затвора, наводно приликом покушаја бекства из земље)
Начелник ађутантуре: мајор Љубиша Терзић (од септембра 1943. до јануара 1944), затим мајор Аћим Слијепчевић (до фебруара 1944) и капетан Милан В. Стојановић
Ордонанс официр: пуковник Живорад Андрић (1944), затим поручник Исидор Радовановић (погинуо на Зеленгори маја 1945)
Командант Команде стана: капетан Милојко Узелац ''Тарас''
Руководилац Центра везе: капетан Јожеф Певац
Заменик руководиоца Центра везе: мајор Радослав Филиповић
Командант Радиотелеграфске школе: мајор Михајло Стојановић (до септембра 1944), затим капетан Љубиша Анђелковић
Шеф Шифрантског одсека: поручник Мирослав Шурбатовић (емигрирао, умро у САД-у), затим потпуковник Душан Јовановић ''Муња'' (страдао у Босни децембра 1944) и пуковник Љубомир Јовановић ''Патак''
Официри за спољне везе штаба: Бугарска: рез. капетан Александар Вучичевић (до рата секретар Југословенско-бугарске лиге), рез. капетан Андрија Лончарић (убијен од терориста Удбе 6. марта 1969. у Паризу) и капетан Бранко Куклић; Румунија: поручник Предраг Пејић (до 13. марта 1944, када је после велике саботаже на Дунаву заробљен од Немаца и одведен у Маутхаузен; после рата робијао под комунистима, данас живи у Београду) и капетан Корнелије Филиповић; Грчка: капетан Михаило Вемић (веза са генералом Зервасом; преживео рат); Турска: пуковник Павле Новаковић; Албанија: рез. капетан др. Душан Крстић (веза са Албанским националним покретом; Мађарска: мајор Бративоје Урошевић; савезничке војне мисије: капетан Боривоје Тодоровић (умро у САД-у); илегалан рад са Рускима заштитним корпусом: мајор Павле М. Бабић (ухапшен од Гестапоа 1943. и одведен у логор)
Главни инспектор трупа: Пуковник Јеврем Симић (лета 1944. осуђен на смрт од Војног суда и стрељан, због недисциплине).
Заступник главног инспектора трупа: Потпуковник Јован Мијатовић
Помоћник главног инспектора трупа: Потпуковник Миодраг Палошевић
Ађутант главног инспектора трупа: Потпоручник Милутин Милутиновић
Политички саветници штаба Врховне команде: Академик Драгиша Васић (до пролећа 1943), затим др. Стеван Мољевић (до јануара 1944), др. Ђура Ђуровић (робијао под комунистима 26 година, умро у Београду 1980) и др. Живко Топаловић (умро у Бечу 1972).
Командир обезбеђења Врховне команде: Потпоручник Божидар Перовић.
Командант Пратећег батаљона: Потпоручник Милутин Јанковић (јануар-април 1944; осуђен на смрт од Војног суда због недисциплине и стрељан јуна 1944), затим Јован Андрић.
Командант Пратеће бригаде: Мајор Ђорђе Супичић
Командант позадине: Пуковник Драгослав Павловић (до фебруара 1944), а затим генерал Живорад Божић (умро у Модричи фебруара 1945).
Начелник Интендантског одељења: Капетан Милан Даничић (робијао под комунистима, живи у селу Штавице код Љига)
Шеф Санитетског одељења: Рез. санитетски капетан др. Мило Јовановић, хирург из Пирота.
Управник радионице за израду бомби: Инжењер капетан Драгослав Сретеновић и инжењер капетан Душан Радојковић.
Верски референти: Протојереј Будимир Соколовић (убијен од комуниста), јеромонах Јелисије Поповић (из манастира Благовештење; убијен од комуниста), јеромонах Јован Рапаић (убијен од комуниста), протојереј Јустин Ђ. Илкић (убијен од комуниста), протојереј Емилијан Е. Поповић, др. Ратибор М. Ђурђевић (живи у Београду), монах Србобран Ј. Крњевац и богослов Илија Ј. Ружић.
Командант Школе резервних официра за официрске кандидате: Потпуковник Миодраг Палошевић
Командант Команде краљевских командоса: Пуковник Драгослав Павловић .
_________________
БОГ НА НЕБУ, КРАЉ НА ЗЕМЉИ, ДОМАЋИН У КУЋИ!
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 19:56    Post subject: Reply with quote

МИЛОРАД ПОПОВИЋ



рођен 1913 године у Гацком у Херцеговини од оца Марка и мајке Јоване, честитих и познатих српских сеоских домаћина. После основне школе и шест разреда гимназије, завршио је војну академију у Београду, у 59 класи која је по реду прошла кроз ту нашу стручну војну школу у којој је негована и традиција и преношено из класе у класу велико војно искуство српске војске славом овенчане.Рат га је затекао као коњичког поручника краљеве гарде у Београду. Успео је да, по слому Југославије, измакне из руку окупатора и пробије се до родних страна у Херцеговини, у Гацко, где организују отпор, учествује у устанку од првог дана и у 1941 и 1942 командује, по јунаштву чувеном Гатачком Бригадом коју је и организовао. Још у те дане, прочуо се са својом четничком јединицом као јунак. Кад је Дража, 1942, стигао у Херцеговину и извршио смотру четничких јединица, поставио је Милорада Поповића за команданта Невесињског Корпуса, са којим ће Милорад командовати све до смрти, учествовати у многобројним борбама и биткама које су се водиле против усташа, окупатора и комуниста на широком простору од Црне Горе, преко Босне, Лике и Далмације. Рођен у крају који је у све тешке дане Српству давао јунаке, на камену тврдом наше кршне Херцеговине где је у свим историским преломима Србин вазда крвљу слободу бранио Милорад био непоколебив у нашем идејном националном ставу, храбар и поуздан у борби из које се није никад измицао ни он ни његова јединица. Унапређен је од Чиче и одликован највећим војним одликовањем: Белим Орлом са мачевима и Карађорђевом звездом. Водећи тешке и крваве борбе са усташама и комунистима на Козари изнад Љевча поља, погинуо је у њиховој унакрсној ватри 6 априла 1945 и издахнуо на рукама рођеног брата и саборца Душана.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 20:01    Post subject: Reply with quote

ВОЈВОДА БРАНЕ БОГУНОВИЋ



Војвода Бране рођен је у Дрвару, у Босни, 24 октобра 1911, где је одрастао и основну школу завршио. Средњу необразбу добио је у Бања Луци, војни рок одслужио у ваздухопловству у Сарајеву и после тога постао чувар државних шума у шумској дирекцији у Дрвару. Његови честити родитељи, Илија и Јованка, доселили су у Дрвар из Лике, из села Суваје код Срба.
Војвода Бране Богуновић, био је познат спортиста и одличан ловац. Рат га је затекао на аеродруму код Сарајева и пре но што је полетео авионом, дошла је капитулација. Војвода Богуновић није пао у ропство, нити у замку хрватских усташа који су отпочели покоље Срба. Пробио се кроз шуме до Дрвара и из њих ударио у првом дану устанка, 27 јула 1941, ударио по крвавим хрватским кољачима, који су планирали да истребе Српство из западних српских покрајина. Од тог дана, он је предводио српске слободаре и у саставу славне Динарске четничке дивизије, био комадант корпуса “Гаврила Принципа,”помоћник команданта дивизије и члан врховног национално--—политичког комитета на Тромеђи. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима за личну храброст и храбро предвођење људи у борби против непријатеља. Имао је велики број родбине, а од личне породице супругу Милку и јединца сина---Душана, који се сада налази са мајком у избеглиштву у Америци.
У пробоју фронта на Пађанима 3 децембра 1944, решио је да се повуче у позадину комуниста, на терен у Динару. Тамо је 1945 пао у њихове руке и мученички завршио живот.
Back to top
View user's profile Send private message
crazy_north
ДЕЛИЈА сениор


Joined: 22 Dec 2005
Posts: 857
Location: Штек

PostPosted: 11 Feb 2007 20:07    Post subject: Reply with quote

МИРОСЛАВ ТРИФУНОВИЋ
дивизиски ђенерал



Рођен 1893, у домаћинској српској кући, у Крагујевцу. У балканском рату унапређен у чин потпоручника за ратне заслуге као питомац војне академије. Током Првог светског рата командује разним јединицама. Између оба рата напредује редовно до Команданта Дивизије.
У Другом светском рату, после слома, одмах се ставља на расположење ђенералу Дражи Михаиловићу и постаје један од његових најблискијих саветника и сарадника. Дража га распоређује у штаб Врховне Команде, одакле га, 1943, поставља за Команданта Србије и унапређује у чин дивизиског ђенерала.
Са свим снагама Србије, кренуо је 1944 у сусрет Савезницима преко Санџака и Босне. По одласку из Србије, расформиран је Штаб Србије и ђенерал Трифуновић поново је уз Дражу на дужности у штабу Врховне Команде. Одатле је требао бити послат за Команданта окупљених националних снага у Словенију да формира истакнути део Врховне Команде, али услед покиданих веза и удаљених простора између наших националних снага у то време, није се могао пробити према Западу и извршити поверени му задатак.
По новом распореду и плану акције наших јединица у 1945 години, кренуо је на извршење посебног задатка у Србију, тада већ окупирану од комуниста, домаћих изрода и Црвене Армије. Пао је у борби на Дрини и јуначки дао живот за слободу и част Отаџбине.
Back to top
View user's profile Send private message
Display posts from previous:   
Post new topic   Reply to topic    DELIJE.net Forum Index -> Срби и Србија All times are GMT - 1 Hours
Goto page 1, 2, 3 ... 31, 32, 33  Next

View previous topic :: View next topic
Page 1 of 33

 
Jump to:  
You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot vote in polls in this forum


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

Delije shop